Англо-маратхски ратови

Маратхски ратови
	; Једна од битака у Другом маратхском рату
Време	1775-1818
Место	Индија
Исход	Британска победа
Сукобљене стране
Британска источноиндијска компанија	Царство Маратха

Англо-маратхски ратови вођени су крајем 18. и почетком 19. века између Маратха и Британаца.

Увод[уреди | уреди извор]

У борби за колонијалну превласт, Велика Британија однела је 1763. године победу над Француском - својим најјачим противником у Индији у Карнатским ратовима па су јој на путу експанзије у Индији, као главни непријатељи остали мајсорски владари и племе Маратха. Користећи се сукобима између врховног поглавара (пешва) маратхске државе и удеоних кнежева, Бомбајски савет британске Источноиндијске компаније склопио је у Сурату споразум са свргнутим пешвом, дао му трупе за борбу против новог пешве, а за узврат је он уступио Британцима градове Васе и острво Сашти близу Бомбаја.

Први маратхски рат[уреди | уреди извор]

Улазак британских трупа на територију Маратха, ради преузимања ових градова довео је до Првог маратхског рата (1775—1782). Врховни савет Источноиндијске компаније, заступајући гледиште да британску доминацију треба остварити уз минимално коришћење оружаних снага, првенствено искоришћавањем несугласица међу домороцима, осудио је поступак Бомбајског савета и захтевао закључење мира. Британски гувернер Индије, преко кога је влада контролисала рад Компаније, пружио је подршку Бомбајском савету. Но, тек после тешког пораза Британаца код Телегона, јануара 1779. године успео је да ангажује јаче снаге Компаније. Маратхи, потучени код Гвалијара и Шивпурија од војнички боље организоване и спремније британске војске, почели су преговоре и 1782. године закључили мир по коме је остао status quo ante bellum, само су Британци задржали острво Сашти.

Други маратхски рат[уреди | уреди извор]

Француски револуционарни ратови, посебно Наполеонов поход на Египат и везе Мајсора са Французима (Мајсорски ратови) навели су Британце на енергичније мере ради обезбеђења својих поседа у Индији. Приступају низу савеза о узајамној помоћи са својим вазалима, којима су их обавезали да на совјим територијама држе одређени број контингенара британске војске, да не склапају споразуме и не ступају у рат без знања Британије. За узврат, Британци су обећали да ће их штитити од спољног непријатеља.

Британци су 1802. године склопили споразум са једним од претендената на маратхски престо. Огорчени таквим поступком пешве и присуством британских трупа који први пут ступају на маратхско тло без отпора, главари држава Гвалијар и Бархад почели су други Маратхски рат (1803—1806). Уз знатне територијалне губитке, Британци су присилили државу Бархад на мир 17. децембра 1803. године и обавезу да прими британског резидента и призна право контроле спољне политике. Гвалијар је 30. децембра присиљен на мир и обавезу да ступи у Савез о узајамној помоћи, уз уступак да његове трупе под британском командом стационирају ван његових граница.

После пораза двеју јаких маратхских држава, држава Индор напала је Британце априла 1804. године и до октобра им нанела теже поразе, а њене трупе дошле су до зидина Делхија. Крајем године и Индор је поражен и присиљен на мир који је 7. јануара 1806. године склопљен.

Трећи маратхски рат[уреди | уреди извор]

Британци сада настоје да новим споразумима онемогуће појединачне, а нарочито заједничке акције маратхских владара, пре свега изолују пешву, симбол маратхског јединства. Но, он је први који настоји да се ослободи британског туторства. Трећи маратхски рат (1817—1818) започео је нападом пешвиних снага на британског резидента у Пунејну (престоници Марата) што је Марате поново дигло на оружје. Због низа пораза, пао је под директну британску управу највећи део маратхских области, а знатно смањена пешвина држава постала је вазална краљевина. Тиме је цела Индија, изузев Пенџаба, пала под британску власт.

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

Војна енциклопедија, том 5 (281-282)