Бранислав Бато Вуксановић

Бранислав Бато Вуксановић
Бранислав Бато Вуксановић
Датум рођења	5. април 1953.
Место рођења	Бијела; ФНРЈ
Датум смрти	19. март 2013. (59 год.)
Место смрти	Херцег Нови; Црна Гора

Бранислав Бато Вуксановић (Бијела, 5. април 1953 — Херцег Нови, 19. март 2013) био је шансоњер из Херцег Новог.

Биографија[уреди | уреди извор]

Живео је у Бијелој, центру модерне бродоградње у Боки Которској, али је као дом сматрао Зеленику крај Херцег Новог. Као млад је отишао у Холандију, Амстердам, а затим у Африку, Бенгази, Италију: Милано, Бари, Напуљ, итд. Затим је живио у Диселдорфу. Свуда је проносио музику и пјесму са Бокешких простора.

Са четрнаест година почео се бавити музиком. Имао је срећу да буде ученик професора Цибер Ђанка, капелника градске музике Херцег Новог, чији су ученици били и Дубровачки трубадури. Учио је саксофон и кларинет. Са петнаест година понесен Битлсима формирао је свој оркестар у Бијелој. У то време почиње дружење са Здравком Чолићем, чији су родитељи имали викендицу у Бијелој. Заједно су наступили 1967. године на такмичењу „Микрофон је ваш“ гдје је Чолић побиједио.

Дуго година је био члан клапе „Бокељи“. Његови најпознатије пјесме су: „Никад остарити нећу“, „Нови“, „Оче мој“, „Детелина са четири листа“, „За твоје очи“, „Жена мога живота“, „Наћи ћу те драга“. Издао је и албум „Херцег Нови“, а у припреми је био и други албум, који није издат због смрти. Бранислав Бато Вуксановић умро је 19. марта 2013. и сахрањен је сутрадан на породичном гробљу у Зеленици.^[1]