Историја Ирана

Положај Ирана на Блиском истоку

Историја Ирана се генерално односи на историју Великог Ирана, односно територија на којем су живјели или живе бројни ирански народи.

Иран је дом једној од најстаријих континуираних цивилизација на свету, са историјским и урбаним насељима која датирају још из времена 7000. п. н. е.. Југозападни и западни део Иранске висоравни су били део традиционалног Старог блиског истока са Еламом, од раног бронзаног доба, и касније са разним другим народима, као што су Касити, Манејци, и Гути. Георг Вилхелм Фридрих Хегел назива Персијанце „првим историјским народом”. Међани су ујединили Иран као нацију и царство 625. п. н. е.. Ахеменидско царство (550–330. п. н. е.), које је основао Кир Велики, је било прво Персијско царство и оно је владало простором од Балкана до Северне Африке и до Централне Азије, премоштавајући три континента, са седиштем моћи у Персису (Персеполис). То је било највеће царство да тада виђено и прва светска империја. Прво Персијско царство је била једина цивилизација у целокупној историји која је повезивала преко 40% глобалне популације, што је око 49,4 милиона од 112,4 милиона људи у свету око 480. године п. н. е.. Наследила су га Селеукидско, Партско, и Сасанидско царство, која су сукцесивно управљала Ираном готово хиљаду година и учинила Иран опет водећом силом у свету. Персијски главни супарник било Римско царство и његов наследник, Византијско царство.

Праисторија

Главни чланак: Елам

Стари век

Медијци

Главни чланак: Медијско царство

Ахеменидска династија

Главни чланак: Ахеменидско царство

Кирова гробница у Пасаргаду

Кир Велики дошао је на власт у Аншану 559. п. н. е. као наследник свога оца Камбиза I, те је ујединио неколико персијских и иранских група. Он је такође ступио у ближе односе с Вавилоном који се у то доба побунио против Медијаца, који су владали над Персијанцима. Године 549. п. н. е. поразио је медијског краља Астијага, ушао у Екбатану и постао краљем Медијаца и Персијанаца. Дошавши на власт Кир Велики започиње освајачке ратове. Кроз следеће две до три године осваја Лидију и грчке градове у Јонији. Наставља освајачке походе крећући се према истоку и проширује границе царства до Бактрије и Согдијане и уз реку Сир Дарију. Након што је завладао Анатолијом и проширио источне делове царства Кир је своју пажњу усмерио на Вавилон, те га осваја почетком априла 539. п. н. е.. Ова је победа Киру донела, не само Месопотамију, него и цело Вавилонско краљевство, које се протезало до граница Египта. Након што је освојио Вавилон наложио је да се састави Киров цилиндар који се данас сматра првим документом о људским правима у историји. Приликом повратка у Иран Кир Велики је погинуо у војном походу против Скита на североисточној граници 529. п. н. е., док други извори наводе како је умро мирно у персијској престолници. Његово тело пренето је у Пасаргад, главни град који је он основао, наводно на месту његове победе над Астијагом.

Ахеменидска монархија, највећа држава у старом веку

Након смрти Кира Великог 529. п. н. е. на власт је дошао његов син Камбиз II, који је покорио задњу већу силу у региону стари Египат, узрокујући пад Двадестшесте египатске династије. Преузимајући египатске обичаје, прогласио се фараоном. Међутим 522. п. н. е. до њега је допрла вест о побуни у Персији. Док је путовао из Сирије у Персију, Камбиз II несрећним је случајем погинуо. Његов копљоноша Дарије који је потицао из једног огранка Ахеменидске династије, преузео је контролу, наставио је пут према Персији и успешно угушио устанак.

У првим годинама своје владавине Дарије I Велики кренуо је према Индији, где је припојио Синд. У његово је доба Персијско царство доживело највећи процват и највећу територијалну експанзију античког доба, што је укључивало земље од реке Инд на истоку до Либије на западу. Дарије I је извршио територијалну поделу царства на двадесетак сатрапија. На челу њих су били сатрапи који су били или чланови персијских угледних породица или представници локалног становништва. Дарије премешта престолницу из Пасаргада у Персепољ, где гради свој двор. Пред крај Даријеве владавине почео је локални сукоб с Грцима. Десет година након побуне и њеног гушења у грчким градовима Јоније, Дарије Велики послао је војску у Грчку 490. п. н. е. Међутим, Персијанци су поражени на Маратону. Дарије I Велики умро је 486. п. н. е.

Дарија Великог наслеђује његов син Ксеркс I (486.-465. п. н. е.). Нови је владар угушио побуну у Египту 485. п. н. е., а три године касније и у Вавилону. У оба је случаја своју победу пропратио окрутношћу, а онда је 480. п. н. е. са војском од 70.000 људи Ксеркс I кренуо у велики поход на Грчку, где је у знак одмазде сравнио са земљом Атину и Еретреју који су помгали Јонски устанак. Грчко-персијски ратови завршени су 449. п. н. е. Калијиним миром, након Ксерксове смрти. Други део Ксерксове владавине био је у знаку градње у Перзеполису и харемских сплетки, што је довело до атентата на њега 465. п. н. е. За време владавине следећа три краља, водио се Пелопонески рат између Спарте и Атине, а Персија је помагала час једној час другој страни.

Краљевски градови Пасаргад, Персепољ и Суза били су и средишта културе и уметности. Док је религиозно градитељство било сиромашно и трезвено, у складу с зороастризмом. У овим је градовима приметан сјај и пространство краљевских палата, саграђених од камена и сјајно украшених, положених на вештачку узвишицу, погодну за обављање религијских и грађанских свечаности. Упадљива је важност коју у њима имају тремови и ападанас, велика, наткривена престолна дворана. Велики утицај на перзијску умјетност имале су цивилизације њихових суседа: Асирије, Египта и Вавилона. Велики ниски рељефи исклесани у камену којима су украшене краљевске гробнице и подножја тераса преузети су од Асираца, док је Даријева палата богата монументалним фризовима од бојене опеке уобичајене у Вавилону. Посебно је било развијено златарство, у којем се одражавала анималистичка машта степских народа, те се путем слободних и наглих покрета претварало у елегантне облике.

Од касног 5. века Персијско царство било је жариште сталних сукоба и побуна. Године 405. п. н. е. успела је побуна у Египту; три године касније Кир Млађи, брат краља Артаксеркса II (405.-359. п. н. е.), унајмио је десет хиљада грчких плаћеника и кренуо на исток да заузме власт, али је у том подухвату поражен. Артаксерксо је вратио сатрапије сатрапима који су се побунили 373. п. н. е. Владавине последних краљева почињале су и завршавале убиствима. Године 336. п. н. е. сплеткарење еунуха Бабоса на престоље је довело Дарија III. Пет година касније царство је заузео Александар Велики, те оно постаје део новог хеленистичког света.

Накш-и Рустам (Иран); ахеменидски храм назван „Зороастрова коцка”. (Фото: Ginolerhino 2002)

Хеленистичко раздобље (330. - 150. п. н. е.)

Кованица с ликом Селеука I Никатора (305. - 281. п. н. е.), оснивача династије Селеукида.

У само осам година Ахеменидско је царство пало под нападима Александра Македонског. Након победе над војском Дарија III у бици код Иса, заузет је град Суза, а последњи отпор Ахемениди пружају код „Персијских врата” близу краљевске палате у Персепољу. Отада почиње ширење хеленистичке културе у Персији.

Убрзо након Александрове смрти царство се распало, а њиме су завладали дијадоси, Александрове војсковође, који постају и оснивачи династија. Персијом влада династија Селеукида.

Све до 250. п. н. е. заједно с колонизаторима у Персију продире грчки језик, филозофија и уметност, а грчки постаје језик дипломатије и књижевности. Јачају трговинске везе с околним земљама, па и онима на истоку. Све је развијенији Пут свиле према Кини, а из Индије продире будизам, док је зороастризам на западу извршио утицај на јудаизам.

Пад краљевства Селеукида започео је доста рано. Источне покрајине Бактрија и Партија осамосталиле су се 238. п. н. е., а само је војна вештина Антиоха III спасла Персију од инвазије Парта. Тада Римска република почиње да напада краљевство Селеукида, док се у исто време у Јудеји догађа побуна Макабејаца, а на истоку се шири краљевство Кушана. На крају је Ираном овладала Арсакидска династија.

Партско царство (150. п. н. е. - 226.)

Партско царство (крај 1. века п. н. е..)

Парти су од 238. п. н. е. били независни од Селеукида, али 170. п. н. е. доласком на престоље Митридата I из династије Арсакида под њима се уједињују иранске земље, те у горњем току Еуфрата почињу делити границу с Римским царством. Тако ове две државе постају озбиљни такмаци, посебно око превласти над Арменијом. Тешко наоружана партска коњица, подржана вештим стрелцима, била је достојан супарник Римљана, што се и видело у низу битака, попут оне у којој је партски војсковођа Сурена, у бици код Каре победио Марка Лицинија Краса, управника Сирије. Месопотамија се у то доба претворила у право бојно поље.

У овом је раздобљу хеленистичка култура почела да попушта пред изворним персијским обичајима. Ипак, партској је држави недостајало јединство. Власт је делило седам кланова који су се ујединили у савез, према којем је сваки од ових кланова владао по једном покрајином. До 1. века п. н. е.. Партија је сасвим децентрализована, а њезиним су подручјима као феудима владали локални великаши, док су земљу све више исцрпљивали ратови с Римљанима на западу и Кушанима на североистоку.

Краљеви су у таквој ситуацији били присиљени да дају све више самосталности локалним моћницима, а вазали нису више били покорни краљу. Ипак, последњи партски краљ Артабан IV (216—224.) успио је донекле да поврати стару моћ, мада то није дуго трајало. Перзијски краљ вазал, Ардашир, побунио се 224. године и заузео Ктесифон, што је означило и крај Партскога царства.

Сасанидско царство (226—650)

Главни чланак: Сасанидско царство

Камени рељеф приказује бога добра и светла Ахура Мазду како Ардашира I проглашава краљем. Ахура Маздин коњ гази мртвог Ахримана, бога таме и зла, док Ардаширов коњ гази мртвог Артабана V, последњег арсакидског краља. Накши Рустам, Иран (око 230.). Фото: Ginolerhino 2002.

За само две године Ардашир I постао је персијски шах, као први владар из покрајине Парс након Ахеменида, због чега су се он и његови наследници видјели као наследници великих владара, Кира и Дарија. Нова је династија названа Сасанидима по Ардашировом деди. Њихова је политика била битно освајачка, тако да су повратили крајеве што су их Партима били одузели Кушани, те наставили сукобе с Римским царством. Једном су приликом 260. године чак и заробили римског цара Валеријана.

Своју снагу и дуготрајност Сасанидско царство захваљује снажној централизованости, за разлику од претходног партског раздобља. Друштво је било јасно подељено на касте, где су на врху друштвене лествице били свештеници, следили су их војници, потом писари и коначно обичан народ. Зороастризам је постао службена државна религија и то не само у Персији, него се ширио и осталим освојеним покрајинама. Остале су религије повремено прогоњене. Посебно је то био случај с Католичком црквом (тада још јединственом пре раскола 1054. године), деломично и стога што је од 4. века постала службеном религијом Римског царства. С друге стране, Асирска црква истока, која се 431. одвојила од Католичке цркве била је толерирана, а понекад и потпомагана.

Велико ширење царства придонело је његовој све већој нестабилности, те су крајем 5. века његове источне делове освојили Бели Хуни. Унутар Персије догодила се и побуна следбеника филозофа Маздака (умро око 529.) који је проповедао мешавину дуализма и манихејства, те оштро нападао строгу друштвену поделу у царству. Ипак, Хозроје I (531–579) успева да поврати власт у држави, те је да је прошири до Антиохије и Јемена. За време његових ће наследника, посебно током владавине Хозроја II Парвиза (590–628), царство обухвати читав Блиски исток и Египат, при чему је постало територијално највеће на свету. Рат с Римљанима, који је потом уследио, довео је до даљњег слабљења Перзијског царства. О победи римског цара Хераклија у том рату говори и Куран, који спомиње „победу верникâ”, будући да су Римљани били монотеисти, за разлику од Сасанида који су, као следбеници зороастрианизма, били дуалисти.

У то доба расула Сасанидског царства, расте моћ арапског калифата, што ће за Перзију означити ново доба.

Види још

• Иран
• Велики Иран
• Терминологија Ирана и Персије
• Исламска уметност и архитектура

Литература

• Фисхер, Wиллиам Баyне; Аверy, П.; Хамблy, Г. Р. Г; Мелвилле, C. (1991). Тхе Цамбридге Хисторy оф Иран. 7. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-20095-0. 
• Микаберидзе, Алеxандер (2011). Цонфлицт анд Цонqуест ин тхе Исламиц Wорлд: А Хисторицал Енцyцлопедиа. 1. АБЦ-ЦЛИО. ИСБН 978-1-59884-336-1. 
• Микаберидзе, Алеxандер (2015). Хисторицал Дицтионарy оф Георгиа (2 изд.). Роwман & Литтлефиелд. ИСБН 978-1442241466. 
• Роисман, Јосепх; Wортхингтон, Иан (2011). А Цомпанион то Анциент Мацедониа. Јохн Wилеy анд Сонс. ИСБН 978-1-44-435163-7. 
• Абрахамиан, Ерванд (2008). А Хисторy оф Модерн Иран. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-82139-1. 
• Цамбридге Университy Пресс (1968—1991). Цамбридге Хисторy оф Иран. (8 волс.). Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-45148-2. 
• Даниел, Елтон L. (2000). Тхе Хисторy оф Иран. Wестпорт, Цоннецтицут: Греенwоод. ИСБН 978-0-313-36100-5. 
• Фолтз, Рицхард (2015). Иран ин Wорлд Хисторy. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 9780199335497. 
• Маттхее, Руди; Флоор, Wиллем (25. 4. 2013). Тхе Монетарy Хисторy оф Иран: Фром тхе Сафавидс то тхе Qајарс. I.Б.Таурис. ИСБН 9780857721723. ЦС1 одржавање: Формат датума (веза)
• Дел Гуидице, Маргуерите (август 2008). „Персиа – Анциент соул оф Иран”. Натионал Геограпхиц Магазине. 
• Роисман, Јосепх; Wортхингтон, Иан (7. 7. 2011). А Цомпанион то Анциент Мацедониа. Јохн Wилеy & Сонс. стр. 135—138, 342—346. ИСБН 9781444351637. ЦС1 одржавање: Формат датума (веза)
• Олмстеад, Алберт Т. Е. (1948). Тхе Хисторy оф тхе Персиан Емпире: Ацхаеменид Период. Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс. 
• Ван Горде, А. Цхристиан. Цхристианитy ин Персиа анд тхе Статус оф Нон-Муслимс ин Иран (Леxингтон Боокс; 2010) 329 пагес. Трацес тхе роле оф Персианс ин Персиа анд латер Иран синце анциент тимес, wитх аддитионал дисцуссион оф отхер нон-Муслим гроупс.
• Сабри Атеş. "Оттоман-Ираниан Бордерландс: Макинг а Боундарy, 1843–1914" Цамбридге Университy Пресс, 21 окт. Атеş, Сабри (2013). Оттоман-Ираниан Бордерландс: Макинг а Боундарy, 1843–1914. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-1-107-24508-2. .
• Асколʹд Игоревицх Иванцхик, Ваxтанг Личʻели. "Ацхаеменид Цултуре анд Лоцал Традитионс ин Анатолиа, Соутхерн Цауцасус анд Иран". БРИЛЛ, 2007.
• Бењамин Wалкер, Персиан Пагеант: А Цултурал Хисторy оф Иран, Арyа Пресс, Цалцутта, 1950.
• Наср, Хоссеин (1972). Суфи Ессаyс. Сунy пресс. ИСБН 978-0-87395-389-4. 
• Резвани, Бабак., "Етхно-территориал цонфлицт анд цоеxистенце ин тхе Цауцасус, Централ Асиа анд Фереyдан" Амстердам Университy Пресс, 15 мрт. 2014.
• Цронин, Степхание (2013). Ираниан-Руссиан Енцоунтерс: Емпирес анд Револутионс Синце 1800. Роутледге. ИСБН 978-0-415-62433-6. .
• Цхопра, Р.M., артицле он "А Бриеф Ревиеw оф Пре-Исламиц Сплендоур оф Иран", ИНДО-ИРАНИЦА, Вол.56 (1–4), 2003.
• Владимир Минорскy. "Тхе Туркс, Иран анд тхе Цауцасус ин тхе Миддле Агес" Вариорум Репринтс, 1978.

Спољашње везе

• Persian History Persian History
• Iran an article by Encyclopædia Iranica
• Iran Архивирано на сајту Wayback Machine (13. август 2013) an article by Encyclopædia Britannica online by Janet Afary
• Ancient Iran an article by Encyclopædia Britannica online by Adrian David Hugh Bivar and Mark J. Dresden
• Iran History
• Iran chamber Архивирано на сајту Wayback Machine (10. новембар 2006)
• WWW-VL History Index: Iran
• The History of Persia from 1715
• Russia and Russo-Iranian Relations up to the Bolshevik Revolution