Историја Венецуеле

5. јул 1811 (фрагмент), слика Хуана Ловера из 1811.

Историја Венецуеле одражава догађаје у областима Америке које је колонизовала Шпанија почевши од 1522; усред отпора староседилачких народа, предвођених индијанским касицима, као што су Гвајикајпуро и Таманако. У андској регији западне Венецуеле сложена Андска цивилизација народа Тимото-Куика цветала је пре европског контакта.

Године 1811, Венецуела је била једна од првих шпанско-америчких колонија која је прогласила независност, мада тај статус није постојано успостављен до 1821. године, када је била департман савезне републике Гран Колумбија. Потпуну независност као посебна земља стекла је 1830. године. Током 19. века, Венецуела је претрпела политичка превирања и аутократију, остајући доминирана регионалним каудилосима (војним моћницима) до средине 20. века. Од 1958. године, земља је имала низ демократских влада. Економски шокови током 1980-их и 1990-их довели су до неколико политичких криза, укључујући смртоносне нереде у Караказу из 1989, два покушаја државног удара 1992. и опозив председника Карлоса Андреса Переза због проневере јавних средстава 1993. године. Колапс поверења у постојеће странке довео је до избора 1998. године бившег официра који је учествовао у државном удару, Уга Чавеза и покретања Боливарске револуције, почевши од Уставотворне скупштине 1999. године ради писања новог Устава Венецуеле. Овај нови устав званично је променио назив земље у República Bolivariana de Venezuela (Боливарска Република Венецуела).

Преколумбијски период у Венецуели

Главни чланак: Преколумбијски период у Венецуели

Археолози су открили доказе о најранијим познатим становницима подручја Венецуеле у виду клесаних алата, заједно са сечним и равно-конвексним алатима за стругање изложеним на високим речним терасама реке Педрегал у западној Венецуели. Артефакти лова касног плеистоцена, укључујући врхове копља, потичу са сличне локације у северозападној Венецуели, познате као Ел Хобо. Према радиокарбонским датирањима, они воде порекло од 15.000 до 9.000 пре садашњице. Тајма-Тајма, жути Муако и Ел Хобо у Фалкону су неки од локалитета са којих је прикупљена археолошка грађа их тих времена. Ове групе су коегзистирале са мегафауном попут мегатеријума, глиптодоната и токсодоната. Археолози идентификују мезо-индијанско раздобље од пре око 9.000–7.000 до 1000. У овом периоду ловци и сакупљачи мегафауне почели су се окретати другим изворима хране и успостављали прве племенске структуре.

Тимото-Куика територија у данашњој Мериди, Венецуела.

Тимото и Куика топоними.

Предколумбијска Венецуела имала је око милион становника. Поред аутохтоних народа који су данас познати, становништво је обухватало историјске групе као што су Калина (Кариби), Какветио, Ауаке, Мариче и Тимото-Куикас. Култура Тимото-Куика била је најкомплексније друштво у претколумбијској Венецуели; са унапред планираним сталним селима, окруженим наводњаваним, терасастим пољима и резервоарима за складиштење воде. Њихове су куће биле грађене претежно од камена и дрвета са крововима од сламе. Они су већим делом били су мирољубиви, и зависили су од узгоја усева. Регионалне културе укључују кромпир и уљукос. Иза себе су оставили уметничка дела, нарочито антропоморфну Церамиц арткерамику, али немају већих споменика. Они су прели биљна влака каја су затим ткана у текстил и простирке за домове. Заслужни су за изум арепе, основне хране венецуеланске кухиње.

Почевши од око 1.000 године нове ере, археолози говоре о неоиндијанском периоду који се завршава периодом европског освајања и колонизације. У 16. веку, када је почела шпанска колонизација на венецуеланској територији, становништво неколико староседилачких народа је опало, попут Марича (потомака Калина). Нативни кацики (лидери), попут Гуајкајпура и Таманака, покушали су да се одупру шпанским упадима, али новопридошле су их ултиматно надвладале. Историчари се слажу да је оснивач Каракаса, Диего де Лосада, на крају погубио Таманака.

Шпанска владавина

Главни чланак: Колонијална Венецуела

А палафито лике тхе онес сеен бy Америго Веспуцци

Кристифор Колумбо је пловио дуж источне обале Венецуеле током свог трећег путовања 1498. године, јединим од његова четири путовања која су досегла копно Јужне Америке. Ова експедиција открила је такозвана „Бисерна острва” Кубаква и Маргарита крај североисточне обале Венецуеле. Касније су се шпанске експедиције вратиле да искористе ове обилне бисерне остриге, поробљавајући староседиоце на острвима и интензивно убирајући бисере. Они су постали један од највреднијих ресурса почетног Шпанског царства у Америци између 1508. и 1531. године, до ког времена су девастирали локално староседилачко становништво и бисерне остриге.

Друга шпанска експедиција, коју је предводио Алонсо де Охеда, пловећи дуж северне обале Јужне Америке 1499. године, дала је име Венецуела („мала Венеција” на шпанском) Венецуеланском заливу - због спознајне сличности са Италијанским градом.

Шпанска колонизација копнене Венецуеле започела је 1502. Шпанија је основала прво трајно јужноамеричко насеље на локацији града Кумана. У време шпанског доласка, домородаци су живели углавном у групама као пољопривредници и ловци - дуж обале, у планинама Анда и дуж реке Ориноко.

Литература

• Дерхам, Мицхаел. "Ундемоцратиц демоцрацy: Венезуела анд тхе дистортинг оф хисторy." Буллетин оф Латин Америцан Ресеарцх 21.2 (2002): 270–289.
• Ломбарди, Јохн V. Венезуела: тхе сеарцх фор ордер, тхе дреам оф прогресс (Оxфорд УП, 1982).
• Морон, Гуллермо. А Хисторy оф Венезуела (1964) онлине
• Рудолпх, Донна Кеyсе, анд Гералд Аллен Рудолпх. Хисторицал дицтионарy оф Венезуела (Сцарецроw Пресс, 1996).
• Риверо, Миртха (2011). Ла ребелиóн де лос нáуфрагос (9тх изд.). Алфа. ИСБН 978-980-354-295-5. 
• Арроyо Абад, Летициа. "Инстабилитy, Цост оф Ливинг, анд Реал Wагес ин Венезуела ин тхе 19тх Центурy." Амéрица Латина ен ла хисториа ецонóмица 20.3 (2013): 114–137.
• Царролл, Рорy. Цоманданте: Хуго Цхáвез'с Венезуела (Пенгуин Боокс, 2014).
• Цромwелл, Јессе. Тхе Смугглерс' Wорлд: Иллицит Траде анд Атлантиц Цоммунитиес ин Еигхтеентх-центурy Венезуела (УНЦ Пресс Боокс, 2018).
• Еwелл, Јудитх. Венезуела: а центурy оф цханге (Станфорд УП, 1984).
• Еwелл, Јудитх. Венезуела анд тхе Унитед Статес: фром Монрое'с хемиспхере то петролеум'с емпире (У оф Георгиа Пресс, 1996).
• Фриедман, Елисабетх Ј. Унфинисхед Транситионс: Wомен анд тхе Гендеред Девелопмент оф Демоцрацy ин Венезуела, 1936-1996 (Пенн Стате Пресс, 2010).
• Јацобс, Маттхеw D. "Реформистс, револутионариес, анд Кеннедy администратион публиц дипломацy ин Цоломбиа анд Венезуела." Дипломатиц Хисторy 42.5 (2018): 859–885.
• Лаyриссе, I. "Хеавy оил продуцтион ин Венезуела: Хисторицал рецап анд сценариос фор неxт центурy." ин СПЕ интернатионал сyмпосиум он оилфиелд цхемистрy (Социетy оф Петролеум Енгинеерс, 1999).
• Левине, Даниел Х. Религион анд Политицс ин Латин Америца: Тхе Цатхолиц Цхурцх ин Венезуела анд Цолумбиа (Принцетон УП, 1981)
• Ломбарди, Јохн V. (1976). Пеопле анд плацес ин Цолониал Венезуела. Индиана Университy Пресс. ИСБН 9780253343307. 
• Мäхлер, Аннегрет. "Оил ин Венезуела: Триггеринг цонфлицтс ор енсуринг стабилитy? А хисторицал цомпаративе аналyсис." Политицс & Полицy 39.4 (2011): 583–611.
• Мартз, Јохн D. "Партy Елитес анд леадерсхип ин Цоломбиа анд Венезуела." Јоурнал оф Латин Америцан Студиес 24.1 (1992): 87–121.
• Неухоусер, Кевин. "Демоцратиц стабилитy ин Венезуела: Елите цонсенсус ор цласс цомпромисе?" Америцан Социологицал Ревиеw (1992): 117–135. онлине
• Рестуцциа, Диего. "Тхе Монетарy анд Фисцал Хисторy оф Венезуела: 1960–2016." (Университy оф Цхицаго, Бецкер Фриедман Институте фор Ецономицс Wоркинг Папер 2018–59) (2018). онлине
• Сцхинцариол, Витор Едуардо. Социетy анд Ецономy ин Венезуела: Ан Овервиеw оф тхе Боливариан Период (1998-2018). (2020).
• Смилде, Давид. Венезуела'с Боливариан Демоцрацy (Дуке Университy Пресс, 2011).
• Страка, Томáс, Гуиллермо Гузмáн Мирабал, анд Алејандро Е. Цáцерес. Хисторицал Дицтионарy оф Венезуела (Роwман & Литтлефиелд, 2017).
• Тарвер, Х. Мицхеал. Хисторy оф Венезуела, 2нд едитион (Греенwоод Пресс, 2018). Денова, Холлис Мицхеал Тарвер; Фредерицк, Јулиа C. (2005). Тхе хисторy оф Венезуела. Греенwоод Пресс. ИСБН 9780313335259. 
• Wилперт, Грегорy. (2007). Цхангинг Венезуела бy такинг поwер: тхе хисторy анд полициес оф тхе Цхавез говернмент. 
• Захлер, Реубен. "Хоw Цивиц Виртуе Бецаме Републицан Хонор: Револутион анд Републицанисм ин Венезуела, 1800–1840." Јоурнал оф Wорлд Хисторy 31.2 (2020): 391–424. еxцерпт
• Ломбарди, Јохн V.; Дамас, Гермáн Царрера; Адамс, Роберта Е. (1977). Венезуелан хисторy: а цомпрехенсиве wоркинг библиограпхy. Г. К. Халл. ИСБН 9780816178766.  530 пагес
• Рацине, Карен (2020). „Симóн Болíвар анд фриендс: Рецент биограпхиес оф индепенденце фигурес ин Цоломбиа анд Венезуела”. Хисторy Цомпасс. 18 (3). С2ЦИД 213465973. дои:10.1111/хиц3.12608. 
• Саваге, Ритцхие. Популист дисцоурсе ин Венезуела анд тхе Унитед Статес: Америцан унеxцептионалисм анд политицал идентитy форматион (Спрингер, 2018).
• Харвеy, Роберт. Либераторс: Латин Америца`с Струггле Фор Индепенденце, 1810-1830. Јохн Мурраy, Лондон (2000). ISBN 0-7195-5566-3
• Лyнцх, Јохн. Тхе Спанисх Америцан Револутионс, 1808–1821, 2нд ед. Неw Yорк: W. W. Нортон, 1986. ISBN 0-393-09411-1
• МцКинглеy, П. Мицхаел. Пре-Револутионарy Царацас: Политицс, Ецономy, анд Социетy, 1777–1811. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс, 1985. ISBN 0-521-30450-4
• Родрíгуез О., Јаиме Е. Тхе Индепенденце оф Спанисх Америца. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс, 1998. ISBN 0-521-62673-0
• Стоан, Степхен К. Пабло Морилло анд Венезуела, 1815–1820. Цолумбус: Охио Стате Университy Пресс, 1959.
• Фундациóн Полар. "Примера Репúблица", Дицционарио де Хисториа де Венезуела, Вол. 3. Царацас: Фундацíон Полар, 1997. ISBN 980-6397-37-1
• Парра-Пéрез, Царацциоло. Хисториа де ла Примера Репúблица де Венезуела. Царацас: Библиотеца де ла Ацадемиа Национал де ла Хисториа,1959.
• Цостелое, Мицхаел П. Респонсе то Револутион: Империал Спаин анд тхе Спанисх Америцан Револутионс, 1810-1840. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс, 1986. ISBN 0-521-32083-6
• Еарле, Ребецца. Спаин анд тхе Индепенденце оф Цоломбиа, 1810-1825. Еxтер: Университy оф Еxтер Пресс, 2000. ISBN 0-85989-612-9
• Стоан, Степхен К. Пабло Морилло анд Венезуела, 1815-1820. Цолумбус: Охио Стате Университy Пресс, 1959.
• Бусхнелл, Давид (1970). Тхе Сантандер Региме ин Гран Цоломбиа. Wестпорт, ЦТ: Греенwоод Пресс. ИСБН 0-8371-2981-8. ОЦЛЦ 258393. 
• Гибсон, Wиллиам Марион (1948). Тхе Цонститутионс оф Цоломбиа. Дурхам, НЦ: Дуке Университy Пресс. ОЦЛЦ 3118881. 
• Лyнцх, Јохн (2006). Симóн Болíвар: а Лифе. Неw Хавен анд Лондон: Yале Университy Пресс. ИСБН 0-300-11062-6. 
• Лyнцх, Јохн (2006). Симóн Болíвар. А Лифе, Неw Хавен: Yале Университy Пресс. ISBN 0-300-11062-6.
• Масур, Герхард (1969). Симóн Болíвар (Ревисед едитион). Албуqуерqуе: Университy оф Неw Меxицо Пресс.
• Харвеy, Роберт. "Либераторс: Латин Америца`с Струггле Фор Индепенденце, 1810–1830". Јохн Мурраy, Лондон (2000). ISBN 0-7195-5566-3
• Мадариага, Салвадор де. (1952). Болíвар. Wестпорт: Греенwоод Пресс. ISBN 978-0-313-22029-6
• Мијарес, Аугусто (1983). Тхе Либератор. Царацас: Нортх Америцан Ассоциатион оф Венезуела.
• Реубен Захлер. Амбитиоус Ребелс: Ремакинг Хонор, Лаw, анд Либералисм ин Венезуела, 1780-1850 (Университy оф Аризона Пресс; 2014) 330 пагес; еxаминес тенсионс бетwеен патриарцхy анд либералисм ин Венезуела'с схифт фром цолониалисм то а модерн републиц.
• Цанелóн-Силва, Агривалца Рамсениа (2014). „Дел Естадо Цомуницадор Ал Естадо Де Лос Медиос. Цаторце Аñос Де Хегемонíа Цомуницационал Ен Венезуела.”. Палабра Цлаве. 17 (4): 1243—78. дои:10.5294/пацла.2014.17.4.11 . 
• Рорy, Царролл (2014). Цоманданте : Хуго Цхавез'с Венезуела. Пенгуин Боокс: Неw Yорк. стр. 182—94. ИСБН 978-0143124887. 

Спољашње везе

• Латин Америцан Нетwорк Информатион Центер. „Венезуела: Хисторy”. УСА: Университy оф Теxас ат Аустин.