Издаваштво

С Википедије, слободне енциклопедије

Штампар ради на једној раној Гутенберговој словној преси из 15. века. (датум гравуре није познат)

Издаваштво је дисеминација литературе, музике, или информација. То је сет активности којима се инфомације чине доступним општој јавности.[1] У неким случајевима, аутори могу да буду издавачи својих радова, у ком случају су оригинатори и ствараоци садржаја истовремено они који пружају медије за испоруку и приказивање садржаја. Реч „издавач” се може односити на особу која води издавачку кућу или импринт, као и на особу која поседује/води магазин. Традиционално, терм издаваштво се односио на дистрибуцију штампаних радова као што су књиге („трговина књигама”) и новине. Са напретком дигиталних информационих система и Интернета, опсег издаваштва проширио се и на електронске изворе попут електронских верзија књига и часописа, као и на микроиздаваштво, вебсајтове, блогове, издаваштво видео игара, и слично.

Издање може бити ограничено или отворено. Ограничено издање је оно са фиксним бројем копија уз претпоставку да нема потребе за накнадним штампањем, а отворено је ограничено само бројем који може бити произведен или продат, док се шаблон за испис не истроши. Већина издања данас је ограничена, нпр. потписана оловком самог аутора и нумерисана тако да има јединствени и коначни број копија (нп. 33/100). Што се тиче опсега којим је обухваћено издање, може се примијетити да се оно, у ужем смислу односи на књиге, часописе, новине, памфлете, брошуре, плакате, формуларе, географске карте, а потом ако се говори у ширем смислу ту се убрајају и CD, касете, слике...

Постоје два основна пословна модела у издаваштву књига:

  1. Традиционално или комерцијално издаваштво: Не наплаћује се ауторима за објављивање њихове књиге, већ се у замену за права за објављивање дела ауторима плаћа извесна накнада од продаје књиге.[2]
  2. Самоиздаваштво: Аутор у потпуности сноси трошкове издавања рада, и у потпуности задржава сва права над делом.[3] Овака приступ је такође познат као ванити издаваштво.

Издаваштво је у данашњем свету битан појам. Користи се у сврху продаје што већег броја предмета (књига, слика, CD-а...) за које је показан широки интерес. Ради се о бројним издањима која се данас често продају у милионима примерака. Све то не би било могуће без штампарства које је осим тога, омогућило и развој писмености и похрањивање велике количине података. Створило је испрва књиге, часописе, памфлете, а данас се примењује у трговини, религији, политици, књижевности, уметности.

Издаваштво може произвести приватна, клупска, заједничка или јавна добра, и може се обављати као комерцијална, јавна, друштвена или комунална активност.[4] Комерцијална издавачка индустрија креће се од великих мултинационалних конгломерата, као што су RELX, Пирсон и Томсон Ројтерс,[5] до хиљада малих независних компанија. Постоје различита специјалности као што су: трговинско/малопродајно издавање белетристике и нефикције, издаваштво у образовању (к-12) и академско и научно издаваштво.[6] Објављивањем се такође баве владе, цивилна друштва и приватне компаније због административних и регулаторних захтева или потреба, пословања, истраживања, пропагирања или циљева од јавног интереса.[7] То може укључивати годишње извештаје, извештаје о истраживањима, истраживање тржишта, брифинге о политици и техничке извештаје. Самоиздаваштво је постало врло честа појава.

Оригинал или копија[уреди | уреди извор]

Врло важна и често збуњујућа разлика је између издања оригиналног дела/графике (рађеног истим средством/поступком којим је радио аутор, типа бакрорез или литографија) и умножавања, репродукције, тј. издања копираног дела које је само фотографска копија оригиналног рада (у бити у истој категорији као слика у књизи или часопису, само одштампано боље и на квалитетнијем папиру). Таква издања већ копираних принтова могу бити означена као ограничена издања са инвестиционим потенцијалом (који је ретко реализован), потписана и нумерирана од стране самог аутора. Да би се знала разлика између те две врсте издања потребно је нешто знања, јер означавање на самом делу (књизи, слици..) може бити варљиво.

Историја и развој[уреди | уреди извор]

Један од главних мотива за развој штампарства и издавања произилази из жеље аутора да заради више новца продајом бројних копија својих дела. Издавање таквог великог броја копија такође тежи ка смањењу продукцијских трошкова те цена на тржишту у односу на појединачни или уникатни примерак. Тржиште је увек тежило разликовању између копија насталих за време ауторовог живота и постхумних, тј. оних које су биле штампане након ауторове смрти. То се могло разликовати према воденом жигу, количини утрошеног папира и стању самог прибора који је преостао након израде копија за ново издање.

Прве важне копије у ограниченом издању које нису биле потписане нити нумерисане, биле су рађене техником водене тинте (Гоја) која је брзо трошила шаблон по коме се радило. Такав поступак користио се и након Гојине смрти, али показујући драстичан назадак у квалитету копија, упркос прерадама на самом шаблону. Због овог и других случајева, постхумна издања која очито нису била оригинално потписана, касније су била обично пуно мање тражена. Из тог разлога, такав начин издања је прекинут, што је данас битно за колекционаре који желе да издања која купе задрже своју вредност.

Ране штампане књиге, појединачни листови и слике настали пре 1501. године у Европи познати су као инкунабле. „Човек рођен 1453, године пада Цариграда, могао је да се осврне из своје педесете године живота у којој је штампано око осам милиона књига, можда више него што су сви европски писари произвели откако је Константин основао свој град у 330. години”.[8]

На крају су штампање осим књига омогућиле и друге облике издавања. Историја модерног издавања новина започела је у Немачкој 1609. године, издавањем часописа следеће 1663. године. Мисионари су средином 18. века донели издаваштво у подсахарску Африку.[9]

Историјски гледано, издаваштвом су се бавили издавачи, иако су неки аутори сами објављивали.[10] Успостављање WWW-а 1989. године убрзо је претворило мрежне локације у доминантни медијум објављивања. Убрзо су се развили викији и блогови, а затим онлајн књиге, онлајн новине и онлајн часописи.

World Wide Web је од свог оснивања омогућавала технолошку конвергенцију комерцијалног и самостално објављеног садржаја, као и конвергенцију објављивања и продукције у интернетску продукцију кроз развој мултимедијалних садржаја.

Модерна пракса[уреди | уреди извор]

Данас издања могу потенционално вратити своју финансијску вредност као умеће/занат/вештина кад се издања раде ручно, а не стриктно механичким путем, јер тако могу постати ретки због ограничености броја копија. У Рембрандтово доба, лимит на број издања био је практичан - површина која се трошила условила је број копија за неко издање. Иначе, плоче могу бити преобликоване и замењене до неке мере, али генерално није могуће израдити више од хиљаду копија путем било којег процеса осим поступком литографије или бакрореза. Примерен број копија за поједино издање је неколико стотина, иако већ и такав број има значајне варијације у самом квалитету. У такозваној сувој штампи, могући максимални број копија врхунског квалитета је од 10 до 20. У данашње време штампари обично праве издања која су много мања него што је то норма; из маркетиншких разлога и како би задржали издање у истом стању, али без брзог трошења саме плоче (матрице, калупа). Такође, спроводе се и бројни кораци како би се учврстио сам шаблон, као нпр. електронски интаглио шаблони који користе електрични процес где се ставља врло танак слој неког чвршчег метала на калуп/плочу слабијег метала.

Нумерирање и означавање[уреди | уреди извор]

Због варијације у квалитету, издања која су имала мање бројева понекад су била важнија и боља, посебно она где је узорак био рађен док се плоча није истрошила. Међутим, нумерирање копија не мора бити једнако редоследу настанка и често је у супротности. Понекад број главних, јавних издања може бити варљив - представљајући само 50% или мање од тоталног броја добро израђених копија. Касније, штампари су препознали вредност ограничавања броја издања те нумерисање самих копија. Норма је постало штампање издања са ограниченим или што мањим бројем варијација. У монотипу (техници штампања помоћу исцртавања на глатку, неупијајућу подлогу) где истовремено могу настати само две копије, оне су означене најчешће са 1/1 или као „јединствене”. Конвенције за нумерирање копираних издања добро су успостављене, али постоје и други знакови који упућују на то да постоји копија изван неког издања.

Уметнички узорак је примерак издања узет на самом почетку штампања како би се проверило стање шаблона (што опет треба разликовати од оригиналних издања произведених уз присутство и водство самог уметника). Они су означени са "А.П." или "П/А". Монопринтови и јединствене, ручно рађене копије су означене са „unique”, док су копије издања намењене неком за поклон или су пак неприкладне/непримерене за продају, означене са „Х.C.” или „Х/Ц” , у значењу „hors de commerce” или „није за продају”. Штампару је такође допуштено да узме неке од копија издања за себе, што је означено са „ПП”. На крају, главно/изворно дело намењено за поновно издање може бити одштампано да би се упоредио квалитет са осталим копијама; такве су копије обично означене са „bon à tirer” или „БАТ”.

Рукопис, штампарство и штампарске машине[уреди | уреди извор]

Штампарство је отискивање помоћу шаблона. До 15. века различити рукописи су се преписивали руком. Само штампарство настало је у Кини око 7., 8. века и у почетку су се користиле дрвене плоче за отисак слова. У Европи, штампању помоћу металног калупа претходили су ксилографија или дрворез. Прво штампарско усавршавање било је када је Ј. Гутенберг сложио слогове од појединачних ливених слова, отискујући их дрвеном пресом. Примитивну технику уз помоћ ручног шаблона касније су замениле машине, а данашњи систем поставио је почетком 18. века Француз Фурниер, који је 1785. усавршио Дидот.

У почетку су се користиле две хоризонталне дрвене плоче. На доњу, стабилну плочу, полагала се форма са слогом, па након што је премазана бојом и на њу положен папир, притискањем горње, помичне плоче вршио се отисак. Сав се посао обављао ручно и стога је број примерака за поједино издање био релативно мали. На тај начин, штапало се све до проналаска цилиндричне штампарске машине (Кониг 1812). Једна од најстаријих ротационих штампарских преса почела је с радом 1848. у Тајмсу због чега је производња одмах била утростручена. Данас графичке машине имају велику предност, убрзано и прецизно штампање што код неких машина резултира и бројем од око 5000 одштампаних примерака на сат.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „ПУБЛИСХИНГ | меанинг ин тхе Цамбридге Енглисх Дицтионарy”. дицтионарy.цамбридге.орг (на језику: енглески). Приступљено 2020-02-07. 
  2. ^ Стевен, Даниел. „Селф-публисхинг – Ин традитионал роyалтy публисхинг”. публисхлаwyер.цом. Даниел Н. Стевен, ЛЛЦ. Приступљено 1. 3. 2018. 
  3. ^ Стевен, Даниел. „Wхат ис селф-публисхинг”. публисхлаwyер.цом. Даниел Н. Стевен, ЛЛЦ. Приступљено 1. 3. 2018. 
  4. ^ Хесс, Цхарлотте; Остром, Елинор, ур. (2011). Ундерстандинг кноwледге ас а цоммонс : фром тхеорy то працтице. Цамбридге, Масс.: МИТ Пресс. ИСБН 978-0-262-51603-7. ОЦЛЦ 709863190. 
  5. ^ „ГЛОБАЛ 50. Тхе wорлд ранкинг оф тхе публисхинг индустрy 2019”. Иссуу (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 27. 07. 2020. г. Приступљено 2020-02-07. 
  6. ^ „Тхе Глобал Публисхинг Индустрy ин 2016”. www.wипо.инт (на језику: енглески). Приступљено 2020-02-07. 
  7. ^ Бöрјессон, Лиса (2016). „Ресеарцх оутсиде ацадемиа? - Ан аналyсис оф ресоурцес ин еxтра-ацадемиц репорт wритинг: Ресеарцх Оутсиде Ацадемиа? - Ан Аналyсис оф Ресоурцес ин Еxтра-Ацадемиц Репорт Wритинг”. Процеедингс оф тхе Ассоциатион фор Информатион Сциенце анд Тецхнологy (на језику: енглески). 53 (1): 1—10. дои:10.1002/пра2.2016.14505301036. 
  8. ^ Цлапхам, Мицхаел, "Принтинг" ин А Хисторy оф Тецхнологy, Вол 2. Фром тхе Ренаиссанце то тхе Индустриал Револутион, едд. Цхарлес Сингер ет ал. (Оxфорд 1957), п. 377. Цитед фром Елизабетх L. Еисенстеин, Тхе Принтинг Пресс ас ан Агент оф Цханге (Цамбридге Университy, 1980).
  9. ^ Газемба, Станлеy (2019-12-13). „Африцан Публисхинг Минефиелдс анд тхе Wоес оф тхе Африцан Wритер”. Тхе Елепхант (на језику: енглески). Приступљено 2020-02-29. 
  10. ^ „Нотабле Моментс ин Селф-Публисхинг Хисторy: А Тимелине”. Поетс & Wритерс (на језику: енглески). 2013-11-01. Приступљено 2020-02-08. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Енциклопедија лексикографског завода (1956) Штампарски стројеви. 2. изд. Загреб: ЈЛЗ. Св. 6. 1969.
  • Енциклопедија лексикографског завода (1956) Штампарство. 2. изд. Загреб: ЈЛЗ. Св. 6. 1969.
  • Повијест свијета. Велика обитељска енциклопедија: догађаји, људи и датуми који су обликовали свијет (1996) Од рукописа до информативне технологије. 1.изд. Загреб: Група Младинска књига. 2006
  • Епстеин, Јасон. Боок Бусинесс: Публисхинг Паст, Пресент, анд Футуре.
  • Сцхиффрин, Андрé (2000). Тхе Бусинесс оф Боокс: Хоw тхе Интернатионал Цонгломератес Тоок Овер Публисхинг анд Цхангед тхе Wаy Wе Реад.
  • Угрешић, Дубравка (2003). Тханк Yоу фор Нот Реадинг.
  • Абелсон ет ал. (2005). Опен Нетwоркс анд Опен Социетy: Тхе Релатионсхип бетwеен Фреедом, Лаw, анд Тецхнологy
  • Леонард Схатзкин Ин Цолд Тyпе: Оверцоминг тхе Боок Црисис. Бостон, Масс.: Хоугхтон-Миффлин. xиии, 297 пп. 1982. ISBN 978-0-395-32160-7.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Издаваштво на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Izdavaštvo&oldid=27675257”