Пређи на садржај

Орхан Памук

С Википедије, слободне енциклопедије

Орхан Памук
Орхан Памук
Лични подаци
Датум рођења(1952-06-07)7. јун 1952. (72 год.)
Место рођењаИстанбул, Турска
Књижевни рад
НаградеНобелова награда за књижевност (2006)
Потпис

Ферит Орхан Памук (Истанбул, 7. јун 1952) јесте турски писац. Добитник је Нобелове награде за књижевност 2006. и Награде за мир 2005. на франкфуртском сајму књига. Родио се 7. јуна 1952. у Истанбулу. Оне оф Туркеy'с мост проминент новелистс,[1] хис wорк хас солд овер тхиртеен миллион боокс ин сиxтy-тхрее лангуагес,[2] макинг хим тхе цоунтрy'с бест-селлинг wритер.[3] Добитник је међународне књижевне награде Милован Видаковић 2016. године[4] и награде „Књижевни пламен” 2017. године.[5]

Памук је тесно повезан с постмодерном књижевношћу. Један је од најпознатијих турских писаца, и дела су му преведена на већ више од тридесет језика. Дана 12. октобра 2006. добио је Нобелову награду. Он је први добитник Нобелове награде за књижевност из Турске, а у образложењу Шведске академије наука каже се:

...у потрази за меланхоличним духом свог родног града, открио нове симболе судара и прожимања разних култура

Памук је аутор романа међу којима су Тиха кућа, Бели замак, Црна књига, Нови живот, Моје име је црвено, Снег, Музеј невиности, Чудност у мом уму и Црвенокоса жена. Он је Роберт Јик-Фонг Там професор хуманистичких наука на Универзитету Колумбија, где предаје писање и компаративну књижевност. У Америчко филозофско друштво је изабран 2018. године.[6]

Делимично черкешког порекла и рођен у Истанбулу,[7] Памук је први турски нобеловац. Добитник је и бројних других књижевних награда. Дело Моје име је црвено је освојило Награду за најбољу страну књигу 2002, Награду Гринзане Кавоур 2002, и Међународну књижевну награду у Даблину 2003. године.

Европски парламент писаца настао је као резултат заједничког предлога Памука и Хозеа Сарамага.[8] Памукова спремност да пише књиге о спорним историјским и политичким догађајима довела га је у опасност од цензуре у његовој домовини. Године 2005, ултранационалистички адвокат га је тужио због изјаве у вези са геноцидом над Јерменима у Отоманском царству.[9] Његова намера је, према речима самог Памука, била да истакне питања која се односе на слободу говора у земљи његовог рођења. Суд је првобитно одбио да саслуша случај, али је 2011. године Памуку наложено да плати 6.000 лира укупне одштете због увреде части тужилаца.[10]

Рани живот[уреди | уреди извор]

Памук је рођен у Истанбулу, 1952. године, и одрастао је у богатој, али слабећој породици више класе; искуство које успутно описује у својим романима Црна књига и Џевдет бег и његови синови, као и детаљније у својим личним мемоарима Истанбул: сећања и град. Памукова бака по оцу била је черкескиња.[11] Он је образован се у средњој школи Роберт колеџ у Истанбулу, и студирао је архитектуру на Техничком универзитету у Истанбулу, јер је то било повезано са његовом стварном каријером коју је желео да има, у области сликарства.[12] Међутим, напустио је архитектонску школу након три године да би постао писац са пуним радним временом и дипломирао на Институту за новинарство на Универзитету у Истанбулу 1976. Од 22. до 30. године, Памук је живео са мајком, пишући свој први роман и покушавајући да пронађе издавача. Он себе описује као културног муслимана који повезује историјску и културну идентификацију са религијом мада не верује у личну везу са Богом.[13]

Рад[уреди | уреди извор]

Памук и његова турска ангора мачка у личном простору за писање

Он је почео да редовно пише 1974. године.[14] Његов први роман, Каранлıк ве Иşıк (Тама и светлост) био је копобедник такмичења за новеле Милијет Преса 1979 (Мехмет Ероглу је био други победник). Овај роман је објављен под насловом Цевдет Беy ве Оğулларı (Господин Џевдет и његови синови) 1982. године, а добио је награду за роман Орхан Кемал 1983. године. Прича о три генерације богате истанбулске породице које живе у Нишанташију, округу Истанбула где је Памук одрастао.

Памук је освојио бројне награде критике за своје ране радове, укључујући награду Мадарали за роман из 1984. за свој други роман Сессиз Ев (Тиха кућа) и Европску награду за откриће 1991. за француски превод овог романа. Његов историјски роман Беyаз Кале (Бели замак), објављен на турском језику 1985. године, освојио је 1990. Независну награду за страну фикцију и ојачао његову репутацију у иностранству. Дана 19. маја 1991, Њујорк Тајмсов преглед књиге је навео: „Нова звезда је уздигла на истоку — Орхан Памук.“[15] Он је почео је да експериментише са постмодерним техникама у својим романима, што је промена у односу на стриктни натурализам његових раних дела.

Популарном успеху је требало мало дуже да захвати Памука, али његов роман Кара Китап (Црна књига) из 1990. постао је једна од најконтроверзнијих и најпопуларнијих књига у турској књижевности, због своје сложености и богатства. Године 1992. написао је сценарио за филм Гизли Yüз (Тајно лице), према Кари Китапу, у режији истакнутог турског редитеља Омера Кавура. Памуков пети роман Yени Хаyат (Нови живот) изазвао је сензацију у Турској након објављивања 1994. године и постао најбрже продавана књига у турској историји. До тог времена, Памук је такође постао истакнута личност у Турској, због своје подршке курдским политичким правима. Године 1995, Памук је био међу групом аутора којима је суђено за писање есеја који су критиковали третман Турске према Курдима. Године 1999, Памук је објавио своју књигу есеја Öтеки Ренклер (Друге боје).

Године 2019, 66-годишњи добитник Нобелове награде одржао је изложбу својих фотографија Истанбула снимљених са његовог балкона под називом „Балкон: фотографије Орхана Памука“. Изложба је приказивала „суптилан и стално променљив поглед на Истанбул” који је Памук фотографисао са свог балкона користећи телеобјектив. Кустос је био Герхард Штајдл, немачки издавач његове књиге фотографија Балкон, изложба је трајала три месеца у згради културе и уметности Јапı Креди у препуној истанбулској улици Истиклал. Садржала је више од 600 фотографија у боји одабраних од преко 8.500 које је Памук снимио током петомесечног периода крајем 2012. и почетком 2013. године, у ономе што је галерија описала као „период интензивне креативности”.[16]

Сукоб са турским властима[уреди | уреди извор]

Памук је због својих изјава да је над Јерменима у Турској извршен погром (тзв. Геноцид над Јерменима) и да се слично дешава и са Курдима данас дошао у сукоб са турском државом. Против њега је подигнута оптужница, а националистички и фундаменталистички кругови су га оптужили за издају. Судски процес је, под притиском светске јавности, окончан ослобађајућом пресудом. Његова изјава због које је против њега подигнута оптужница гласи:

У овој земљи(Турској) побијено је 30.000 Курда и 1.000.000 Јермена, а нико се, осим мене, не усуђује да о томе говори

Дела преведена на српски језик[уреди | уреди извор]

  • Бела тврђава (Beyaz Kale), превод: Иван Пановић, Геопоетика, Београд 2002.
  • Нови живот (Yeni Hayat), превод: Иван Пановић, Геопоетика, Београд 2004. Превод награђен наградом Удружења књижевних преводилаца Србије, "Милош Н. Ђурић", 2004.
  • Зовем се Црвено (Benim Adım Kırmızı), превод: Иван Пановић, Геопоетика, Београд 2006.
  • Истанбул, превела Мирјана Маринковић, Геопоетика, Београд 2006.
  • Џевдет-бег и његови синови (Cevdet bey ve ogullari), за српско издање превео с турског Енвер Ибрахимкадић, Геопоетика, Београд 2007.
  • Снег (Kar), превод: Иван Пановић, Геопоетика, Београд 2007.
  • Црна књига (Kara Kitap), превод: Мирјана Маринковић, Геопоетика, Београд 2008.
  • Музеј невиности (Масумиyет Мüзеси), превела Мирјана Маринковић, Геопоетика, Београд 2008.
  • Друге боје (Öтеки Ренклер), превод: Мирјана Маринковић, Геопоетика, Београд 2011.
  • Тиха кућа (Сессиз Ев), превод: Мирјана Маринковић, Геопоетика, Београд 2013.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Кинзер, Степхен (15. 12. 1998). „А Новелист Сеес Дисхонор ин ан Хонор Фром тхе Стате”. Тхе Неw Yорк Тимес. Приступљено 30. 8. 2008. 
  2. ^ „Мüземи битирдим мутлуyум артıк”. Хüрриyет. 8. 9. 2011. Приступљено 11. 10. 2011. „Алтмış диле вармамıза şаşıрдıм. Бу yüксек бир ракам...” 
  3. ^ „Ен çок казанан yазар ким?”. Сабах (на језику: турски). 1. 9. 2008. Приступљено 2. 9. 2008. 
  4. ^ Турски нобеловац Орхан Памук сутра у САНУ (Б92, 18. децембар 2016)
  5. ^ Орхану Памуку уручен „Књижевни пламен” („Политика”, 18. децембар 2017)
  6. ^ „Елецтион оф Неw Мемберс ат тхе 2018 Спринг Меетинг”. 
  7. ^
    • Хуссеyин, Хазим M. (2009). Нобел Öдüлüнüн Орхан Памук ве Есерлери Üзериндеки Еткилери. Университy оф Багхдад. п. 94.
    • Памук, Орхан (2005). Истанбул: Мемориес анд тхе Цитy, транслатед бy Мауреен Фреелy. Фабер & Фабер п. 15. "Мy патернал грандмотхер wас Цирцассиан (Цирцассиан гирлс, фамоус фор беинг талл анд беаутифул, wере верy популар ин Оттоман харемс)."
    • Карпат, Кемал Х. (2001) Тхе Политицизатион оф Ислам: Рецонструцтинг Идентитy, Стате, Фаитх, анд Цоммунитy ин тхе Лате Оттоман Стате. Оxфорд Университy Пресс. п. 345. "(...) суцх ас тхе новелист Орхан Памук, wхо ис оф Цирцассиан оригин."
  8. ^ Wалл, Wиллиам (1. 12. 2010). „Тхе Цомплеxитy оф Отхерс: Тхе Истанбул Децларатион оф Тхе Еуропеан Wритерс' Цонференце”. Ирисх Лефт Ревиеw. Архивирано из оригинала 2. 8. 2018. г. Приступљено 1. 12. 2010. 
  9. ^ Дарен Бутлер анд Ерцан Ерсоy, "Керинçсиз путс патриотисм бефоре фрее спеецх, ЕУ" Архивирано 2012-11-20 на сајту Wayback Machine. Реутерс виа Туркисх Даилy Неwс, 21 Јулy 2006.
  10. ^ Хурриyет Даилy Неwс Орхан Памук то паy цомпенсатион фор хис wордс, цоурт децидес, Хурриyет Даилy Неwс, 27 Марцх 2011
  11. ^ Памук, Орхан (2005). Истанбул: Мемориес анд тхе Цитy, транслатед бy Мауреен Фреелy. Фабер & Фабер. п. 15. "Мy патернал грандмотхер wас Цирцассиан (Цирцассиан гирлс, фамоус фор беинг талл анд беаутифул, wере верy популар ин Оттоман харемс)."
  12. ^ Јагги, Маyа (8. 12. 2008). „Бетwеен тwо wорлдс”. Тхе Гуардиан. Лондон. ИССН 0261-3077. ОЦЛЦ 60623878. Приступљено 14. 6. 2011. 
  13. ^ „СПИЕГЕЛ ОНЛИНЕ — Орхан Памук анд тхе Туркисх Парадоx”. Спиегел.де. Приступљено 13. 5. 2011. 
  14. ^ Петер Бадге; Николаус Турнер; Андерс Баранy; Цхрис Рицхмонд; Wим Wендерс (20. 11. 2007). Нобел Фацес. Wилеy. стр. 170. ИСБН 978-3-527-40678-4. 
  15. ^ Јаy Парини (19. 5. 1991). „Пиратес, Пасхас анд тхе Империал Астрологер”. НY Тимес Боокс. 
  16. ^ „Нобел лауреате новелист Орхан Памук то дисплаy Истанбул сценерy фром оwн балцонy ин пхото еxхибит”. Даилy Сабах. Анадолу. 31. 1. 2019. Приступљено 23. 6. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Orhan_Pamuk&oldid=27730861”