Пређи на садржај

Пољска књижевност

С Википедије, слободне енциклопедије
Пољска књижевност
Насловна страница издања Пан Тадеуша из 1834. године Адама Мицкјевича, најзначајнијег песника међу пољским романтичарским бардовима

Пољска књижевност је књижевна традиција Пољске. Већина пољске књижевности написана је на пољском језику, мада су и други језици који су се током векова користили у Пољској такође допринели пољским књижевним традицијама, укључујући латински, јидиш, литвански, украјински, белоруски, немачки и есперанто. Према Чеславу Милошу, пољска књижевност се вековима више фокусирала на драму и поетско самоизражавање него на фикцију (доминантну у свету енглеског говорног подручја). Разлози су били вишеструки, али углавном су почивали на историјским околностима нације. Пољски писци су обично имали шири спектар избора да их мотивишу на писање, укључујући прошле катаклизме изванредног насиља које су захватиле Пољску (као раскрсницу Европе), али такође и пољске колективне нескладности захтевајући адекватну реакцију писачких заједница било ког датог периода.[1][2]

Период пољског просветитељства започео је 1730-40-их, а врхунац је достигнут у другој половини 18 века. Међу водећим пољским просветитељским ауторима били су Игнаци Красицки (1735–1801) и Јан Потоцки (1761–1815). Пољски романтизам, за разлику од романтизма другде у Европи, углавном је био покрет за независност од стране окупације. Рани пољски романтичари били су под великим утицајем других европских романтичара. Међу значајним писцима били су Адам Мицкјевич, Северин Гошчински, Томаш Зан и Маурици Мохнацки.

У другом периоду многи пољски романтичари су радили у иностранству. Међу утицајним песницима били су Адам Мицкјевич, Јулиуш Словацки и Зигмунт Красински.

Након неуспелог Јануарског устанка, нови период пољског позитивизма почео је да заговара скептицизам и разборитост. Модернистички период познат као покрет Младе Пољске у визуелној уметности, књижевности и музици, настао је око 1890. године и окончан се [[Друга пољска република|повратком Пољске независности (1918). Међу значајним ауторима били су Казимирз Прзерва-Тетмајер, Станислав Прзибишевски и Јан Каспрович. Пример дела неоромантична ера су радови Стефана Жеромског, Владислава Рејмонта, Габријеле Заполске и Станислава Виспјанског. Године 1905, Хенрик Сјенкјевич добио је Нобелову награду за књижевност за свој роман Quo Vadis надахњујући нови осећај наде. Књижевност Друге пољске републике (1918–1939) обухвата кратак, мада изузетно динамичан период пољске књижевне свести. Друштвено-политичка стварност се радикално променила повратком Пољске у независност. Међу новим авангардним писцима били су Јулијан Тувим, Станислав Игнаци Виткјевич, Витолд Гомбрович, Чеслав Милош, Марија Домбровска и Зофија Налковска.

У годинама немачке и совјетске окупације Пољске, сав уметнички живот био је драматично угрожен. Културне институције су изгубљене. Од 1.500 тајних публикација у Пољској, око 200 је било посвећено књижевности. Знатан део пољске литературе написане током окупације Пољске појавило се у штампи тек након завршетка Другог светског рата, укључујући књиге Налковске, Рудницког, Боровског и других.[3] Ситуација је почела драматично да се погоршава око 1949–1950, увођењем стаљинистичке доктрине од стране министра Сокорског. У позном 20. веку Пољска је имала три аутора награђивана Нобеловом наградом: Исак Башевис Сингер (1978), Чеслав Милош (1980) и Вислава Шимборска (1996). Почетком 21. века награду је добила још једна књижевница: Олга Токарчук.

Средњи век[уреди | уреди извор]

Од пољске књижевности пре христијанизације земље 966. године није остало скоро ништа. Пољски пагански становници су имали усмену књижевност која се протеже на словенске песме, легенде и веровања, али ранохришћански писци нису сматрали да је вредна помена на обавезном латинском, те је тако је временом нестала.[1]

У пољску књижевну традицију уобичајено је укључити дела која су се бавила Пољском, чак и ако их нису написали етнички Пољаци. То је случај са Галом Анонимом, првим историчаром који је Пољску описао у свом делу под насловом Cronicae et gesta ducum sive principum Polonorum (Дела кнежева Пољака), компонованом на софистицираном латинском језику. Гал је био страни монах који је пратио краља Болеслава III Пјаста на његовом повратку из Мађарске у Пољску. Ову важну традицију пољске историографије наставили су Винсент Кадлубек, краковски бискуп из тринаестог века, као и Јан Длугош, пољски свештеник и секретар бискупа Збигњева Олешницког.[1]

Прва забележена реченица на пољском језику гласи: „Day ut ia pobrusa, a ti poziwai“ („Пусти ме да мељем, а ти се одмори“) - парафраза латинског „Sine, ut ego etiam molam“. Дело у којем се појавила ова фраза одражава културу ране Пољске. Реченица је написана у оквиру латинске језичке хронике Liber fundationis између 1269. и 1273. године, историје цистерцитског самостана у Хенрикову, Шлеска. Забележио ју је опат познат само под именом Пиотр (Петар), позивајући се на догађај пре скоро сто година. Реченицу је наводно изговорио боемски досељеник Богвал („Богвал Боемус“), поданик Болеслава I Високог, изражавајући саосећање са сопственом супругом која је „врло често стајала млевећи крај житног камена“.[4] Најзначајнија рано средњовековна пољска дела на латинском и старопољском језику укључују најстарији сачувани рукопис фине прозе на пољском језику под насловом Беседе светог крста, као и најранију Библију краљице Зофије на пољском језику и Хронику Јанка из Чарнова из 14. века. века, као и Пулавијски псалтер.[1]

Већина раних текстова на пољском народном језику била је под великим утицајем латинске сакралне литературе. Тиме је обухваћена Bogurodzica (Богородица), химна у славу Богородице, написана у 15. веку, иако популарна најмање век раније. Богородица је служила као државна химна. Био је то један од првих текстова репродукованих на пољском на штампарској преси; а такав је био и Разговор господара Поликарпа са смрћу (Rozmowa mistrza Polikarpa ze śmiercią).[1]

Почетком 1470-их, Каспер Страуб је основао је једну од првих штампарија у Кракову у Пољској (погледајте: ширење штампарија). Године 1475, Каспер Елиан из Глогова (Глогау) основао је штампарију у Вроцлаву (Бреслау), Шлеска. Двадесет година касније, Швеиполт Фиол је у Кракову основао прву ћириличну штампарију за архијереје Источне православне цркве. Најзначајнији текстови настали у том периоду укључују Бревијар Светог Флоријана, штампан делимично на пољском језику крајем 14. века; Statua synodalia Wratislaviensia (1475): штампана збирка пољских и латинских молитава; као и Хроника Јана Длугоша из XV века и његов Catalogus archiepiscoporum Gnesnensium.[1]

Ренесанса[уреди | уреди извор]

Са приспећем ренесансе, пољски језик је коначно прихваћен као равноправан са латинским. Пољска култура и уметност цветале су под Јагелонском влашћу, а многи страни песници и писци населили су се у Пољској, доносећи са собом нове књижевне трендове. Такви писци су били Калимах (Филип Буонакорси) и Конрад Целтис. Многи пољски писци студирали су у иностранству и на Краковској академији, која је постала талиште нових идеја и струја. Године 1488, у Кракову је основано прво књижевно друштво на свету, Sodalitas Litterarum Vistulana (Књижевно друштво Вистула). Међу значајним члановима били су Конрад Целтес, Алберт Брудзевски, Филип Калимах и Лорент Корвинус.[1]

Пољски писац који је латинско писмо користио као своје главно средство изражавања био је Клеменс Јаницки (Ianicius), који је постао један од најзначајнијих латинских песника свог времена, а папа га је одликовао ловором. Остали писци попут Миколаја Реја,[5] и Јана Кохановског поставили су темеље пољском књижевном језику и модерној пољској граматици. У овом периоду појавила се прва књига написана у целини на пољском језику. Био је то молитвеник Берната из Лублина (око 1465 - након 1529) под називом Raj duszny (Hortulus Animae, Еден душе), штампан у Кракову 1513. године, у једној од првих пољских штампарија, којом је управљао Флоријан Унглер (пореклом из Баварске).

Барок[уреди | уреди извор]

На литературу у периоду пољског барока[6] (између 1620. и 1764. године) значајно је утицала велика популаризација језуитских средњих школа, које су нудиле образовање засновано на латинским класицима као део припреме за политичку каријеру. Студије поезије захтевале су практично знање писања латинских и пољских песама, што је радикално повећало број песника и версификатора широм земље. На тлу хуманистичког образовања израсли су и неки изузетни писци: Пиотр Кохановски (1566–1620) дао је свој превод Торквато Тасовог Ослобођеног Јерусалима; Мациеј Казимиерз Сарбиевски, песник лауреат, постао је познат међу европским народима као Horatius christianus (хришћанин Хорације) по својим латинским списима; Јан Анџеј Морштин (1621–1693), епикурејски дворанин и дипломата, у својим софистицираним песмама величао је храброст земаљских наслада; и Вацлав Потоцки (1621–1696), најпродуктивнији писац пољског барока, објединио је типична мишљења пољске шљахте са неким дубљим размишљањима и егзистенцијалним искуствима.

Просветитељство[уреди | уреди извор]

Период пољског просветитељства започео је 1730-их и 40-их година, а врхунац је достигао у другој половини 18. века за време владавине последњег пољског краља Станислава Августа Поњатовског.[7] До наглог опадања је дошло након Треће и последње поделе Пољске (1795), праћеном политичким, културним и економским уништењем земље, што је довело до велике емиграције пољских елита. Просветитељство се завршило око 1822. године, а заменио га је пољски романтизам у земљи и иностранству.[1]

Романтизам[уреди | уреди извор]

Због поделе међу суседним царставима - која су окончала постојање суверене пољске државе 1795. године - пољски романтизам, за разлику од романтизма другде у Европи, био је у великој мери покрет за независност против стране окупације, и изразио је идеале и традиционалан начин живота пољског народа. Период романтизма у Пољској завршио се царском супресијом Јануарског устанка из 1863. године, обележеним јавним погубљењима од стране Руса и депортацијама у Сибир.[8]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж Цзесłаw Миłосз, Тхе Хисторy оф Полисх Литературе. Гоогле Боокс превиеw. Университy оф Цалифорниа Пресс, Беркелеy, 1983. ISBN 0-520-04477-0. Retrieved 18 October 2011.
  2. ^ "Experience Poland: Polish culture" Архивирано на сајту Wayback Machine (23. мај 2014), "Полска" оффициал промотионал wебсите оф тхе Републиц оф Поланд. Министрy оф Фореигн Аффаирс, 2008–2011.
  3. ^ Јеан Алберт Бéдé, Wиллиам Бенбоw Едгертон, Цолумбиа дицтионарy оф модерн Еуропеан литературе. Паге 632. Цолумбиа Университy Пресс, 1980. ISBN 0-231-03717-1
  4. ^ Mikoś, Michael J. (1999). „MIDDLE AGES LITERARY BACKGROUND”. Staropolska on-line. Архивирано из оригинала 6. 7. 2013. г. Приступљено 25. 9. 2008. 
  5. ^ The Mikołaj Rej collection, with biography and body of works. National Digital Library (Cyfrowa Biblioteka Narodowa Polona), 2006. Архивирано 3 септембар 2011 на сајту Wayback Machine
  6. ^ Станисłаw Бараńцзак, Бароqуе ин Полисх поетрy оф тхе 17тх центурy. Архивирано 22 фебруар 2014 на сајту Wayback Machine Инстyтут Ксиążки, Поланд. Ретриевед 17 Септембер 2011.
  7. ^ Јацек Адамцзyк, боок ревиеw: Регина Либертас: Либертy ин Полисх Еигхтеентх-Центурy Политицал Тхоугхт, бy Анна Грзеśкоwиак-Крwаwицз. Архивирано 22 фебруар 2014 на сајту Wayback Machine Инстyтут Ксиążки, Поланд. Ретриевед 17 Септембер 2011.
  8. ^ Wиллиам Анселл Даy. Тхе Руссиан говернмент ин Поланд : wитх а нарративе оф тхе Полисх Инсуррецтион оф 1863 (1867) анд Аугустин О'Бриен Петерсбург анд Wарсаw: сценес wитнессед дуринг а ресиденце ин Поланд анд Руссиа ин 1863–1864 (1864)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Цзесłаw Миłосз, Тхе Хисторy оф Полисх Литературе, 2нд едитион, Беркелеy, Университy оф Цалифорниа Пресс, 1983, ISBN 0-520-04477-0.
  • Беинг Поланд. А Неw Хисторy оф Полисх Литературе анд Цултуре Синце 1918, ед. бy Тамара Тројаноwска, Јоанна Ниżyńска, анд Прземyсłаw Цзаплиńски, Торонто: Университy оф Торонто Пресс, 2018, ISBN 9781442650183.
  • Дариусз Скóрцзеwски, Полисх Литературе анд Натионал Идентитy: А Постцолониал Перспецтиве, транслатед бy Агниесзка Полакоwска, Университy оф Роцхестер Пресс - Боyделл & Бреwер, 2020, ISBN 9781580469784 (Rochester Studies in East and Central Europe).
  • Karol Badecki, "Pisma Jana Dzwonowskiego (1608–1625)." Архивирано 2 септембар 2012 на сајту Wayback Machine Wyдаwництwа Академии Умиејęтноśци w Кракоwие. Библиотека Писарзów Полскицх. Кракów. Накłадем Академии Умиејęтноśци. 1910. 119с.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Пољска књижевност на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Poljska_književnost&oldid=27677450”