Пређи на садржај

Роки Марчано

С Википедије, слободне енциклопедије
Роки Марчано
Фотографија Марчана
Пуно имеРоко Франсис Марчеђијано
Име по рођењуРоццо Францис Марцхегиано
Друга именаРоцкy Марциано
Датум рођења(1923-09-01)1. септембар 1923.
Место рођењаБроктон, Масачусетс
 САД
Датум смрти31. август 1969.(1969-08-31) (45 год.)
Место смртиЊутон, Ајова
 САД
ПребивалиштеСАД
Држављанствоамеричко
Занимањебоксер
Висина5'101⁄2" (179 cm)[1][а]

Роки Марчано (енгл. Rocky Marciano; Броктон, 1. септембар 1923 — Њутон, 31. август 1969) био је амерички боксер.

Био је апсолутни светски првак, Шампион тешке категорије од 23. септембра 1952. до 30. новембра 1956. године. Шест пута је одбранио титулу светског првака.Повукао се непоражен. Као професионални боксер наступио је 49 пута и толико пута победио, од тога 43 са класичним нокаутом (укупно 87.76%). Важио је за боксера са најснажнијим ударцем у историји тешке категорије.[3]

Марциано је био један он нижих (179 цм), лакших боксера (88 кг) тешке категорије с једним од најкраћих досега руке (173 цм) у својој категорији. Успио је побиједити много веће противнике. Педесета борба против 'Биг' Боб Бакера није се догодила 3. фебруара 1956.[4][5] Марчианов аматерски успех је 9:4 (победе:порази), са седам нокаута. Погинуо је у несрећи малог авиона 31. августа 1969.[6]

Животопис[уреди | уреди извор]

Рођен као Роко Франсис Марчеђијано, одрастао је у јужном делу ширег Бостона, у Броктону у америчкој држави Масачусетсу. Његови родитељи су били италијански мигранти Пјерино Марчеђијано анд Пасквалина Пичуто. Његов отац је пореклом из Рипа Театине, Абруцо, док му је мајка пореклом из Сан Бартоломеа ин Галда у Кампанији. Роки је имао два брата, Луис (Сони) и Петер, те три сестре Алис, Кончета и Елизабет. Када је имао 18 месеци, Роки се разболео од упале плућа, и скоро умро.

У својој младости, Роки је вежбао са ручно израђеним теговима, те је боксовао на старим врећама за пошту које би обесио на стаблу у врту иза куће. Касније је постао и клијент познатог локалног тренера Чарлса Атласа.[7] Док је похађао средњу школу у Броктону, био је ангажован у тим за бејзбол и амерички фудбал. Када није успео да уђе у школски бејзболски тим, пријаво се за безбол тим у црквеној лиги. Због тога је прекршио правило школе, по коме није смео да буде члан других лига и тимова док је био пријављен за школску лигу. Роки је напустио средњу школу након што је завршио 2. године (у 10. години школовања). Након напуштања средње школе Роки је радио као нискоквалифицирани радник на разним местима, као утоваривач камионима за предузеће Броктон ајс анд компанији угља, као копач канала, радник на жељезничким пругама[8] и као постолар. Живео је у Хансону у Масачусетсу. У марту 1943. године Марчано је био позван у војску САД с обвезом службе од две године. Касније је био премештен у Свонзи, Велс гдје је радио у логистичкој служби за Америчку војску. По завршетку Другог светског рата, Роки је био премештен у Форт Луис у држави Вашингтон, где је дочекао крај своје службе у марту 1946. године.[9]

Марчано се упознао са Барбаром Казинс 1947. године. Барбара је била кћи пензионисаног полицијског водника из Броктона. Роки и Барбара су се венчани 31. децембра 1950. године. Они су имали ћерку Мери Ан. Касније су усвојили сина Роко Кевина. Барбара је умла од рака плућа 1974. године.

Аматерска каријера[уреди | уреди извор]

Док је чекао крај свог војног рока Марчано је постао репрезентативац копнене војске. Он је био победник Војног боксерског аматерског турнира 1946. године. Рокијева аматерска каријера завршила је 17. марта 1947. године када је имао свој први професионални наступ у Вали арена гарденсу у Хољоку када је победио локалног борца Ли Еперсона у три рунде.[10][11]

У касном марту 1947, Марчано је с неколицином својих пријатеља отпутовао је у Фејетвил у Северној Каролини, да се опробају за бејзболски тим Фејетвил кабс. Тај тим је био повезан са бејзболским клубом Чикаго кабс.[12] Марчано је издржао само три недеље у том тиму, и пошто није могао да нађе место на неком другом бејзболском тиму, вратио се у Броктон где је поновно почео да тренира бокс са дугогодишњим пријатељем Али Коломбом. Ал Вејли и Чик Вргелес служили су као његови манагери, док је Чарли Голдман био његов тренер и ментор.

Марчано се вратио аматерском боксу и борио се за Златне рукавице у Свеисточном шампионату у марту 1948. године. Ту је био поражен од стране Колија Валаса.[13] Марчано је се наставио да се такмичи као аматерски боксер у пролеће 1948. године у ААУ лиги, где је ушао у квалификације за олимпијаду у Бостон гардену. У квалификацијама за олимпијаду он је успео да нокаутира Џорџа Макиниса. У борби са Макинисом, Марчано је озледио своје руке, и био је присиљен да напусти турнир. Ово је била задња Марчанова борба у аматерском статусу.[14] Марчанов аматерски успех био је 8:4 (победе:порази).[15] Према другима изворима Марчанов успех у аматерском боксу држи бодовни резултат од 9:4[16] Та разлика у бодовању је настала због грешке у бележењу мечева од стране службеника који су водили записе у то време. Од тринаест наступа, резултат је 9-4 са седам нокаута[17]

Професионална каријера[уреди | уреди извор]

Иако је формално имао једну професионалну борбу (против Ли Еперсона), Марчано је почео трајно да се бори као професионални боксер 12. јула 1948. Те ноћи је постигао победу над Харијем Билазаријаном (3–6–0). Својих првих 16 мечева освојио је нокаутом, све од којих пре пете рунде и девет пре завршетка прве рунде. Дон Могард (17–9–1) постао је први боксер који је са Рокијем истрајао цео меч (заказаних 10 рунди), мада је Марчано победио једногласном одлуком.

Почетком каријере он је променио правопис свог презимена „Марцхегиано”. Најављивач у рингу у Провиденсу није могао да изговори његово презиме, те је Марчанов менаџер, Ал Вејл, предложио да створе псеудоним. Први предлог био је Роки Мак, који је Марчано одбацио, одлучивши да узме надимак „Марчано”, јер је то ближе његовом италијанском пореклу.[18]

Марчано је нокаутом освојио још три борбе, и затим се сусрео са Тедом Лауријем (58–48–9). Марчано је свој победнички низ одржао победивши Лаурија једногласном одлуком. Потом су уследиле још четири победе нокаутом, укључујући пет рунди 19. децембра 1949. са Филом Маскатом (56–20–0), искусним тешкашем из Буфала у Њујорку. Три недеље након те борбе, Марчано је нокаутом у шестој рунди победио Кармина Винга (16-1-0) у Њујорку, што је умало усмртило Винга.

Живот након бокса[уреди | уреди извор]

Марчано се намеравао да се врати боксу 1959. године кад је Ингемар Јохансон победио на шампионату тешке категорије против Флојда Патерсона дане 26. јуна 1959. године. Након неколико месеци тренирања, Марчано је одлучио да неће више радити на повратку у боксерски ринг као професионални борац.[19] Године 1961, Марчано се све више окретао према телевизији, и први пут је наступао у ТВ-серији Комбат! у епизоди „Маскарада”. Исте године је предводио недељну ТВ емисију о боксу. Накратко је радио као помоћни судија у рвању (Марчано је био вешт рвач у средњој школи). Марчано је наставио да и даље коментарише и суди бокс мечеве, те је био активни партнер и под председник у предузећа Папа Луиђи шпагети денс. Пред крај јула 1969, нешто пре његове смрти Марчано је суделовао у снимању филма The Superfight: Marciano vs. Ali. Овај филм је био направљен на основу рачунарске симулације фиктивног меча између Марчана и Мухамеда Алија, према статистикама које су оба борца имала у врхунцу своји каријера. Овај филм је био први пут приказан преко телевизије 20. јануара 1970. године, и имао је два завршетка: један у којем је Марчано победио, а други завршетак у којем је Али победио.[20]

Смрт[уреди | уреди извор]

Роки је погинуо у несрећи малог ваздухоплова 31. августа 1969. године у 45. години живота.[21][22][23]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Извори наводе различите вредности за висину, где неки извори наводе 5'10" (178 cm)[2]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Staff (August 13, 2017). „"The secrets behind the legend of Rocky Marciano"”. Приступљено 22. 4. 2018. . Boxing News. Newsquest..
  2. ^ Schwartz, Larry. „"Marciano glorified boxing"”. Приступљено 19. 3. 2018. . ESPN..
  3. ^ * Bert Randolph Sugar & Teddy Atlas Running Press. The Ultimate Book of Boxing Lists. ISBN 978-0-7624-4167-9. 
  4. ^ „Томмy Јацксон вс. Боб Бакер (1ст меетинг) - БоxРец”. Боxрец. Приступљено 11. 6. 2020. 
  5. ^ „Биг Боб Бакер - Боxинг.цом”. www.боxинг.цом. Архивирано из оригинала 03. 04. 2019. г. Приступљено 2. 10. 2018. 
  6. ^ „Фигхтс анд Флигхтс... Тхе Црасх оф Роцкy Марциано'с Цессна”. Приступљено 9. 8. 2012. . Цхецк-сиx.цом (1969-08-31)
  7. ^ "Цхарлес Атлас: Мусцле Ман" бy Јонатхан Блацк, Смитхсониан магазине, Аугуст 2009.
  8. ^ Скехан 1977, стр. 32
  9. ^ Скехан 1977, стр. 39
  10. ^ „Саинт Паул анд Томмy Хуберт он Арена Цард”. Спрингфиелд Унион. Спрингфиелд, Масс. 17. 3. 1947. стр. 7. 
  11. ^ Сулливан, Русселл (2002). „Холyоке”. Роцкy Марциано: Тхе Роцк оф Хис Тимес. Урбана анд Цхицаго: Университy оф Иллиноис Пресс. стр. 9—12. 
  12. ^ Скехан 1977, стр. 66
  13. ^ Скехан 1977, стр. 69
  14. ^ Скехан 1977, стр. 70
  15. ^ Скехан 1977, стр. 73
  16. ^ Роцкy Марциано
  17. ^ [1].
  18. ^ Ед Фитзгералд (Јануарy 1953).„Роцкy Марциано – Тхе Блоцкбустер фром Броцктон”. Архивирано из оригинала 2. 5. 2009. г. Приступљено 23. 10. 2007.  . тхеспортгаллерy.цом
  19. ^ Скехан 1977, стр. 257
  20. ^ „Али вс. Марциано: Wхо wинс?”. Тхе Ентерприсе. 1. 9. 2009. Приступљено 19. 7. 2016. 
  21. ^ „Фигхтс анд Флигхтс... Тхе Црасх оф Роцкy Марциано'с Цессна”. Приступљено 9. 8. 2012. . Цхецк-сиx.цом (1969-08-31)
  22. ^ „Роцкy Марциано”. www.цхецк-сиx.цом. 
  23. ^ Кен Јонес анд Цхрис Смитх (1990). Боxинг Тхе Цхампионс. Тхе Цроwоод Пресс. стр. 51. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Roki_Marčano&oldid=27847974”