Томо Скалица

Томо Скалица
Датум рођења	3. јануар 1825.
Место рођења	Славонски Брод
Датум смрти	1885.

Томо Скалица (Брод на Сави 3. јануара 1825. - 1885. или 1889), први Србин који је опловио свијет и тајни сарадник Андрије Торквата Брлића.

Животопис

По књизи рођених и крштених у Броду, син је Томе и Марије, рођене Крижановић. Крштени кум је био Мартин Крволић. Потомак је угледне, старосједилачке бродске породице која се у разним списима спомиње 150 година. Прадјед му је био поручник Скалица. Био је вршњак и пријатељ Андрије Торквата Брлића. Разлози за одлазак на пут око свијета су били политичке природе. Кад је Скалица 1851.г. пошао на пут, још је живио његов отац Томо, богати и угледни грађанин, а сам Томица имао је у Броду стаклару. А. Т. Брлић био је 1848. г. у Словачком устанку, на Славенском конгресу и на барикадама у Прагу, у табору бана Јелачића, те је као Јелачићев емисар био послан 1848-1849. г. у Паризу, да тамо побија мађарску пропаганду. Брлић је свуда дјеловао револуционарно, па је врло вјероватно, да је имао и знатнијег политичког утицаја на свог вршњака и суграђанина Тому Скалицу. Због супростављања Баховом режиму појединци су морали и да емигрирају. Да је то разлог одласка Томе Скалице на пут око свијета да се наслутити и из текста у "Невену" год. 1845. на стр 184: "...Овај наш земљак, страдавши, остави своју отаџбину..." Томо је био и затворен због неког политичког пашквила. Потврду за повезаност Томе Скалице с А. Торкватом Брлићем налазимо тек на повратку Скаличином с његовог свјетског путовања.

Год. 1855.враћа се кући Томо Скалица након четверогодишњег лутања по свијету. По повратку се уско повезао с А. Т. Брлићем у политичко-националној акцији. 1855. се враћа у Брод из Беча и Андрија Торкват Брлић, због тешке очеве болести. У априлу исте године му умире отац, а у фебруару 1856. умире и Скаличин отац Томо. А. Т. Брлић враћа се у Беч, те још сљедеће (1856) године студира право у Бечу. I док Брлић у Бечу свршава право, Скалица се опет удомаћује у Броду и пише своје путописе. Дописивао се са Андријом о свом стакларском занату и писању путописа које планира послати у Загреб, у Друштво "Невен".

Браћа Скалица су почела и политичку сарадњу са Брлићем. Била је то опасна тајна акција на територији Аустрије и турске Босне. Започео ју је А. Т. Брлић с капетаном А. Орешковићем, који је касније дезертирао из аустријске војске и пребјегао у Београд, а Брлић је с њиме стајао у стално вези од год. 1857. до 1868. Аустријске власти су тек након десет године (год. 1867) нешто више дозналео тој акцији. Адвокат Брлић је био глава једног комитета, која је развијала дјелатности за српске интересе на подручју аустријском. По тајном допису од 27. нов. 1867. браћа Скалица, Богдановић и Тасовац означени су као чланови тога комитета или бар као агенти Брлићеви. Браћа Скалица су наводно у Броду утрошили преко 3000 фор. у недозвољене сврхе, а новац су наводно добили из Србије или Русије.

Томица је прво путовао у Беч, у мају 1851. У Чешкој је чекао да добије пасош. Затим одлази у Хамбург, па у Бремен.Ту се укрцао на фински брод "Суоми" који се опремио за лов на китове, а пловио је прво у Америку. 20. 10. 1851. брод се отисну у Сјеверно море. Прво су стигли у Фински залив све до Кронштата, и опет натраг у Сјеверно море кроз Категат, па до енглеске обале. 29. 11. 1851.пропловише Канал Ламанш, дотакнуше се француске обале, па се онда, оставивши европско копно, отиснуше у Атлански океан у југозападном правцу.

Уз западну обалу Африке отиснуше се у океан и пређоше екватор. Препловивши Атлантик угледаше источно копно Јужне Америке. Уз обалу Бразила, прошли су поред Монтевидеа и Буенос Ајреса па се приближише јужном рту Америке почетком фебруара 1852. у вријеме када се капетан Висин отиснуо у море, да оплови свијет (Дуго се погрешно мислило да је Висин први наш човјек који је опловио свијет). Уз западну обалу Јужне Америке кренуше пут сјевера. Задржали су се неколико дана у главном граду Чилеа. 15. 4. 1852. стижу у Сан Франциско. Пошто му се град свидјео двоуми се да ли да ту и остане. Капетан брода га од тога одговара нудећи му да остане на његовом броду и да с њиме пође у лов на китове. Укрцају се поново на брод 21. 4. 1852. те крену натраг најприје у јужном правцу, кроз Калифорнијски заљев, а онда отисну на сјевероисток у Тихи океан. Стигли су на Хаваје, у Хонолулу. Одушевљен са земљом вјечног прољећа настављају пут и стижу у луку Петропавловск у Камчатки.

Сљедећа дестинација била је Аљаска, коју Томо у Путопису назива руском Америком, гдје су их напали гусари тако да су једва остали живи. Описао је живот и обичаје домородаца у главном граду Руске Америке (Ситка). Вратишесе на Хавајска острва и 22. 1. 1853. поново пристадоше у луци Хонолулу. Обишао је руднике злата у Калифорнији, затим Аустралију (прво у Њукасл, Сиднеј...) и коначно повратак у домовину. Непознато је гдје је провео крај живота, као и датум његове смрти.

Његов отац Томо је имао три сина који нису оставили мушко потомство, па данас у Славонском Броду нема презимена Скалица. Најмлађи брат Андрија Скалица се утопио у Сави 8. августа 1846. у 14. години живота, а најстарији Стјепан је умро 12. марта 1877. Имао је два сина, Тому (Томицу) и Стјепана. Синови су пићем и лагодним животом брзо докрајчили богато очево имање. Три Стјепанове ћерке су често одржавале скупе забаве са својим љубавницима из бродске тврђаве у великој ладањској виноградарској кући у Бродском брду.

Опис Сиднеја од Томе Скалице средином 19. вијека

Артур Филип, споменик код Краљевске ботаничке башче у Сиднеју

Скалица је у рудокопима злата у Калифорнији чуо да је исти посао исплативији у Аустралији. Како је његов пријатељ Американац одлучио да иде у Аустралију, због тога се и он прикључио пријатељу. 43 путника су платили бродарину до Сиднеја (Порт Јацксон) али су код Њукасла 18. јуна 1853. имали бродолом у којем је страдало 13 путника. Након пар дана су о трошку града, паробродом су превежени у Сиднеј. Први утисак је било чуђење броју бродова у луци, по Томи их је било око хиљаду. Град је изграђен по тада, најновијем укусу, од камена гранита, а куће су Томи Скалици изгледале као да су од стакла. Главне улице су Георг-Стреет (банке, театар и Парламент) и Пилт-Стреет (трговине). На једном полуострву је била модерна зграда, гувернерова резиденција, на три ката, са 9 готичких торњева, као каква тврђава. Уз ту зграду је ботаничка башта, а у близини на брежуљку је и бронзани споменик енглеског генерала Сиднеја, који је основао овај град (Артур Филип). Житељи су тада били највише Ирци, а било је и доста Шкота, Енглеза и Американаца, као и разних других народа. Живот у граду је био доста скуп, а занимљивост града су биле многе пијане жене. У свако доба дана их се могло видјети код крчми како леже на улици, а полиција их је одводила у затвор. Жене пијанице су скоро све Иркиње (називане Патрик). У Аустралији су тада, по Томиним запажањима, жене пиле алокохол више од мушкараца. Томо и његов друг су 17 дана били у гостионици у Георг-Стреет код неког Мастра Џексона, а затим су наставили свој пут ка рудокопима у унутрашњости земље.