Đorđe Andrejević Kun

đorđe andrejević kun
Đorđe Andrejević Kun
Lični podaci
Datum rođenja	(1904-03-31)31. mart 1904.
Mesto rođenja	Vroclav, Pruska, Nemačko carstvo
Datum smrti	17. januar 1964.(1964-01-17) (59 god.)
Mesto smrti	Beograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija
Porodica
Supružnik	Nada Andrejević Kun (v. 1931)
Delovanje
Član KPJ od	1939.
Učešće u ratovima	Španski građanski rat Narodnooslobodilačka borba
Služba	Internacionalne brigade NOV i PO Jugoslavije
Odlikovanja

Đorđe Andrejević Kun (Vroclav, 31. mart 1904 — Beograd, 17. januar 1964) bio je srpski slikar i grafičar, učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe i član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Nakon završene Umetničke škole u Beogradu, 1925. usavršavao se tri godine u Italiji i Francuskoj. Februara 1931. imao je prvu samostalnu izložbu, a novembra iste godine je pobedio na konkurusu za izradu grba Beograda. Izlagao je na izložbama u Umetničkom pavoljonu na Kalemegdanu i na izložbama nezavisnih umetnika u zemlji i inostranstvu. Kao pristalica levičarskih ideja, 1934. okrenu se socijalističkom realizmu i obrazovao umetničku grupu Život, čija je deviza bila „za borbeni realizam”. Početkom 1937. izdao je mapu grafika Krvavo zlato, sa tematikom iz rudarskog života, ali je ista zabranjena od policije.

Aprila 1937. otišao je u Španiju, gde se u redovima Inetrnacionalnih brigada borio protiv fašizma. Maja 1938. vratio se u Jugoslaviju, gde je izdao mapu grafika Za slobodu, sa tematikom iz borbe španskog naroda. Kao i prethodna i ova je bila zabranjena. Godine 1939. postao je član ilegalne Komunističke partije (KPJ). Zbog revolucionarnog rada nalazio se pod nadzorom policije. Hapšen je marta 1939, a od januara do aprila 1940. bio je interniran u logor u Bileći. Nakon okupacije Jugoslavije, 1941. ilegalno je delovao u Beogradu i radio u partijskoj tehnici CK KPJ. Polovinom 1943. prešao je na oslobođenu teritoriju, nakon čega je radio u propagandnom odeljenju Vrhovnog štaba NOV i POJ. Biran je za člana AVNOJ od njegovog Drugog zasedanja. U toku rata izradio je nacrte za grb Jugoslavije i prva partizanska odlikovanja. Nakon rata izdao je mapu grafika Partizani, s tematikom iz oslobodilačke borbe.

U posleratnom periodu bio je aktivni društveni radnik. Bio je profesor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu i od 1959. do 1963. rektor Umetničke akademije u Beogradu. Od 1950. bio je dopisni, a od 1958. redovni član SANU. Od 1957. do 1960. bio je predsednik Saveza likovnih umetnika Jugoslavije. Biran je za narodnog poslanika Narodne skupštine NR Srbije i člana Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.

U umetničkom radu stvarao je velike kompozicije, portrete, mrtve prirode i figure, a naročito je poznat po crtežima i gravirama. Svojim radovima ovekovečio je predratnu radničku borbu i ratnu partizansku borbu. Godine 1947. stekao je zvanje majstora-slikara, a samostalne izložbe imao je 1953, 1959. i 1963. godine. Sahranjen je u Aleji narodnih heroja u Beogradu.

Biografija

Rođen je 31. marta 1904. u mestu Vroclav u jugozapadnoj Poljskoj, tada u sastavu Nemačkog carstva. Bio je četvrto od ukupno petoro dece u porodici Veljka Andrejevića Kuna i njegove supruge Gertrude. Otac Veljko bio je grafički majstor i pre nego što je 1892. otišao u Nemačku, gde je izučio i graverski zanat. Radio je potom kao graver u jednom od najboljih grafičkih preduzeća u Berlinu i uspeo da spoji zanat i veliku naklonost prema umetnosti. Ispostavilo se da je i jedno i drugo preneo na najmlađeg sina. Umetničku crtu u malom Đorđu prvi je otkrio njegov berlinski učitelj gospodin Štrajh. Porodica Andrejević došla je u Beograd 1914, gde je Veljko otvorio štampariju u Balkanskoj ulici.

Početak umetničkog rada

Nakon završene osnovne škole, Đorđe je zavvršio četiri razreda niže gimnazije i uporedo, ispunjavajući očevu želju, izučio štamparski zanat. Potom je od 1921. do 1925. učio slikarstvo na Umetničkoj školi u Beogradu, gde su mu nastavnici bili slikari Petar Dobrović, Ljuba Ivanović i Milan Milovanović. Zajedno sa njim učili su tada mladi slikari — Stanislav Staša Beložanski, Anton Huter, Momčilo Moma Stevnović, Stanka Lučev i dr. Poseban uticaj na Kunov dalji slikarski rad ostavili su Milovanović i Ivanović, zbog čega se on kasnije u svojoj umetničkoj karijeri kolebao između forme i boje i između slikarstva i grafike, dok je Dobrović imao uticaja na njegov društveni angažman. Zahvaljujući dobrotvoru, beogradskom trgovcu Iliji Rankiću, dobio je stipendiju za slikarsko usavršavanje u Italiji. Pune dve godine 1925—1927. boravio je u Rimu, Firenci, Milanu i Veneciji, gde je učio, slikao, obilazio muezeje i galerije. Tokom usavršavanja u Italiji slikao je kopije velikih majstora renesanse i baroka Mikelanđela, Ticijana, Veronezea, Tintoreta, koje je potom slao svom dobrotvoru. Nakon Italije, treću godinu studija nastavio je u Parizu, gde je proučavao savremene umetnike Sezana, Modiljanija i bugarskog slikara Žila Paskina. Ovde je pronašao svoj stil slikanja, ali i prodao svoje prve slike, koje se i danas čuvaju u privatnim zbirkama.

Grb Grada Beograda (1931)

Odmah po povratku u Beograd, 1929. Kun je uzeo učešće na jesenjoj izložbi beogradskih umetnika. Bio je ovo jedan od njegovih prvih nastupa u javnosti. Nije ostao nezapažen, kritika je bila blagonaklona prema njegovom veštom komponovanju, alim mu je zamerala upotrebu tamnih zemljanih boja. U toku 1929. i naredne dve godine, učestvovao je na prolećnim i jesenjim izložbama u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu, gde je publika mogla da vidi oko desetak njegovih komopzicija, portreta, mrtvih priroda, autoprtreta i pejzaža. Krajem februara 1931. imao je svoju prvu samostalnu izložbu u Umetničkom poviljonu, na kojoj su preovladavale dve njegove glavne teme — mrtva priroda i autoportret. Septembra iste godine učestvovao je na anonimnom konkursu za grb Beograda, na kome je učešće uzelo 56 umetnika iz čitave Jugoslavije. Nakon završenog konkursa, novembra iste godine njegov rad pod šifrom Crvena trojka nagrađen je prvom nagradom u vrednosti od pet hiljada dinara. Odlukom Beogradske opštine njegov nacrt grba postao je tada zvanični grb Beograda, koji je u upotrebi i danas. Iste godine, Kun se venčao sa Nadom Ratković, studentkinjom istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu, koju je upoznao još 1925. godine. Nada je tokom studija pripadala Marksisitičkom klubu, a zbog svoje komunističke aktivnosti, bila je hapšena i izvođena pred Državni sud za zaštitu države, ali je usled nedostatka dokaza puštena. Đorđe i Nada su najpre stanovali na Čuburi, a 1935. nakon što im se rodila ćerka Mira preselili su se u Kunov atelje u potkrovlju osnovne škole „Vojislav Ilić” na Vračaru, gde su stanovali do 1937. godine.

Angažovani umetnički rad

Još kao šegrt u radionici svog oca Veljka, Đorđe je voleo da se druži sa radnicima, pa se učlanio u Udruženje grafičkih radnika. Kao učenik Umetničke škole naslikao je 1923. prvomajski plakat, koji su radnici zakačili na tramvaj, koji je kružio beogradskim ulicama. Ipak njegovo veće interseovanje za levičarske ideje i komunizam nastalo je najverovatnije tokom njegovog boravka u Parizu, gde je od prijatelja dobijao knjige i Lenjinu i Sovjetskom Savezu. Kako je njegova supruga Nada pripadala komunističkim grupama na Univerzitetu, preko nje je počeo da se druži sa komunistima i članovima tada ilegalne Komunističke partije (KPJ). Levičarske ideje, kojima je bio naklonjen, u početku nisu uticale na njegov umetnički izraz, sve do 1934. kada je došlo do preloma u njegovom stvaralaštvu. Presudni uticaj na ovo imali su konferencija Međunarodnog udruženja revolucionarnih pisaca, održana 1930. u Harkovu i Prvi kongres sovjetskih pisaca, održan avgusta 1934. u Moskvi na kome je definisan pojam socijalističkog realizma, umetničkog stila sa ciljem širenja ideja komunizma i socijalizma.

Od 1931. do 1934. Kun je bio član umetničke grupe Oblik, koja je bila jedna od najznačajnih umetničkih grupa u Jugoslaviji, u međuratnom periodu i čiji su članovi, između ostalog, bili slikari: Branko Popović, Petar Dobrović, Jovan Bijelić, Sava Šumanović, Veljko Stanojević, Milo Milunović i Marino Tartalja. Zajedno sa članovima ove grupe, Kun je izlagao sve do 1934, kada sa grupom istomišljenika, umetnika-levičara, osniva umetničku grupu Život, čiji su članovi bili slikari: Mirko Kujačić, Dragan Beraković, Đurđe Teodorović, Radojica Živanović Noe, kao i vajari Vladeta Piperski i Stevan Bodnarov. Oni su se zalagali za „borbeni realizam”, a protiv „umetnosti radi umetnosti”, prihvatajući socijalistički realizam kao svoj umetnički pravac. Održavali su veze sa zagrebačkom grupom Zemlja, koju je policija zabranila 1935. godine. Grupa umetnika, koju su predvodili Bodnarov, Beraković, Kujačić i Kun podnela je Rezoluciju o materijalnom položaju umetnika tražeći određene olakšice za iznajmljivanje izložbenog prostora Umetničkog paviljona na Kalemegdanu i promenu kriterijuma selekcije dela za izložbe. Pošto su njihovi zahtevi odbijeni, odlučili su se za bojkot jesenje izložbe 1936, a krajem iste godine su na Tehničkom fakultetu u Beogradu održali bojkotašku izložbu.

Katalog izložbe Krvavo zlato: 28 originalnih drvoreza iz umetničke zbirke Muzeja rudarstva i metalurgije Bor, Galerija Muzeja rudničko-takovskog kraja, Gornji Milanovac, mart 2011.

Glavna ideja ovog stila bila je da tema umetničkog dela treba da bude svakodnevica radnika, kako bi im umetnost pomogla u borbi protiv klasnog neprijatelja. Kun se tada vratio grafici, kao najpogodnijem umetničkom medijumu za ostvarenje ovih zahteva. U leto 1934, zajedno sa suprugom, otputovao je u Bor sa ciljem da napravi „zbirku mapa rudnika u rudniku”. Rudniku u Boru, nalazio se tada u vlasništvu francuske kompanije, ali nije bio ograđen, pa je mogao nesmetano da obilazi rudarske pogone, površinski kop i topionicu, kao i druge radionice. Upoznao se i sprijateljio sa radnicima, koji su mu pomagali u radu. Tokom rada na sakupljanju materijala za umetnički rad zapao je za oči jednom rudarskom nadzorniku koji ga je prijavio policiji. Na saslušanju u policiji skrenuta mu je pažnja da ne obilazi rudnik bez dozvole i naloženo da napusti grad. Potom se nakratko sklonio u Zaječar, a potom ponovo ilegalno došao u Bor. Za oko mesec dana prikupio je materijal snimljen fotoaparatom i skiciranim crtežima. Nakon povratka u Beograd, na presi za izradu klišea, koja je izrađena prema njegovim nacrtima, napravio je mapu grafika koju je nazvao Krvavo zlato. Iako je mapa bila gotova, u Beogradu nije uspeo da pronađe štampara, koji bi odrštamao ovu zbirku grafika sa temom iz radničkog života. Kako bi prikazao javnosti gorku istinu o ljudima i zlatu, u svom ateljeu je 1936. odštampao 10 primeraka mape Krvavo zlato. Uz pomoć studenta arhitekture Voje Midića, došao je do štampara Jovana Luksa iz Starog Bečeja, koji je odlučio da u svojoj štampariji odštampa mapu. Januara 1937. odštampano je prvih 250 primeraka, a ubrzo je izašlo i drugo izdanje od 1.000 primeraka. Mapu grafika na kojima je prikazana teška rudarska svakodnevica i mukotrpan rad, ali i raskalašni život profitera, za koji je predgovor napisao književnik Jovan Popović, Uprava grada Beograda zabranila je već u februaru 1937. godine.

Boravak u Španiji

Oružana pobuna dela vojske, predvođene generalom Franciskom Frankom, protiv demokratske vlade Španije, koju su vodili socijalisti, prerasla je jula 1936. građanski rat u Španiji. Nakon što su fašistička Italija i nacistička Nemačka podržale Frankove nacionalističke trupe, ovaj rat izazvao je veliko ineteresovanje evropske javnosti, pogotovo one koja je bila antifašistički raspoložena. Usled teškog položaja, španska vlada je u jesen 1936. pozvala sve antifašiste da joj se pridruže u borbi protiv fašizma, a novembra iste godine KP Jugoslavije je upitila poziv svim jugoslovenskim komunistima i antifašistima da se priključe borbi za odbranu Španske republike. Studenti Univerziteta u Beogradu su od 25. maja do 2. juna 1937. organizovali nedelju solidarnosti sa španskim narodom, na kome je sakupljan novac u korist pomoći dobrovoljaca koji su dolazili u Španiju. Za potrebe ove manifestacije Kun je naslikao lik male Anite iz pesme Broj 4-21-35 Dušana Matića, koji je studentska omladina nosila na svojim reverima. U to vreme i sam Kun se odlučio da pođe u Španiju. Kako su vlasti Kraljevine Jugoslavije sprečavale odlazak jugoslovenih dobrovoljaca, Kun je najpre od policije odbijen za pasoš, ali je potom zatražio zajednički pasoš sa suprugom Nadom, radi odlaska u Pariz, gde se tada održavala Svetska izložba. Uz pomoć jednog advokata, koji je radio u policiji, dobio je pasoš i sa suprugom jula 1937. otputovao u Pariz, gde se nalazio Komitet koji je pomagao odlazak jugoslovenskih dobrovoljaca u Španiju. U Parizu je Kun imao susrete sa svojim prijateljem Borom Baruhom, koji je radio u Komitetu, kao i dobrovoljcima Radivojem Uvalićem, Rodoljubom Čolakovićem i dr. Boravio je u Baruhovom ateljeu, u kome je tada slikala i Ljubica Cuca Sokić.

Poštanska marka iz 1978. sa Kunovom grafikom

Nakon dva meseca čekanja, sa jednom manjom grupom, krenuo je za južnu Francusku, odakle su ilegalno prešli u Španiju. Odmah po dolasku, prošao je vojnu obuku, tokom koje je bio izabran za komandira, jugoslovenskih dobrovoljaca koji su se tu nalazili. Posle završene obuke bili su raspoređeni u Internacionalni bataljon Đuro Đaković i upućeni na front u Albasetu. Tokom boravka na prvoj liniji fronta, pored učešća u borbama, pravio je crteže sa motivima iz borbe. Kasnije je na insistiranje Božidara Maslarića i Rodoljuba Čolakovića bio prebačen u Štab bataljona, kako ni bi stradao na prvoj liniju. Ipak, Kun je smatrao da istinske skice iz borbe može napraviti samo na licu mesta. Kasnije je kao kulturni radnik prebačen u Štab 129. internacionalne brigade. U Španiji je sarađivao sa novinarom i književnikom Augustom Cesarcem i napravio sedam crteža za ilustraciju njegovog rukopisa, koji je 1938. objavljen u Torontu pod nazivom Španjolski susreti — knjiga susreta sa ljudima i gradovima. Maja 1938, po nalogu KPJ, sa fronta u Teruelu prebačen je u Barselonu, gde mu je saopšteno da se mora vratiti u Pariz. U Barseloni je imao susret sa Kostom Nađem. Kako nije imao nikavih dokumenata morao je ilegalno preći granicu.

U Parizu je ponovo boravio kod Baruha, gde je proveo mesec dana, a potom se polovinom 1938. vratio u Jugoslaviju. Kako je imao pasoš kojim je otputovao na Svetsku izložbu, u zemlju se vratio legalno. Sve crteže i skice, koje je napravio u Španiji, ostavio je u Parizu, odakle su potom poslate kuriskom poštom. Njegovo odsustvo iz Beograda trajalo je jedanaest meseci, a policija je naslućivala da nije sve vreme boravio u Parizu. Sa porodicom je živeo u kući tasta Mihajla Ratkovića na Kotež Neimaru i slikao, skupljajući novac da izdavanje mape grafika o Španiji. Krajem 1938. uspeo je da pronađe štampara koji je januara 1939. odštampao mapu Za slobodu, koja je sadržala 12 grafika sa tematikom iz Španskog građanskog rata. Odmah po izdavanju mape, uhapšen je zajedno sa štamparom. Mesec dana je proveo u „Glavnjači”, zatvoru Uprave grada Beograda, gde je nad njim vođena istraga. Kako policijski agenti nisu uspeli da nađu dokaz njegovog boravka u Španiji, pušten je na slobodu. Prilikom hapšenja, policija je zaplenila i potom uništila, skoro celokupno izdanje mape Za slobodu, a od nekoliko sačuvanih primeraka je marta 1946. povodom Kongresa španskih boraca Jugoslavije štampana kopija. Pored ove mape, Kun je na temu borbe u Španiji napravio i dve slike — Streljanje iz 1939. prikazuje grupu uhvaćenih rodoljuba, koji prkosno i smelo na stratištu stoje ispred fašističkih cevi, dok No pasaran iz 1948. prikazuje ženu koja energično i ponosno stoji sa puškom, a iznad nje se nalazi natpis „No pasaran” (Neće proći).

Revolucionarni rad

Kunova grafika Logor Bileća

Politička aktivnost Đorđa Andrejevića Kuna bila je dobro poznata policiji, koja ga je još ranije evidentirala kao komunistu. Uplašena početkom Drugog svetskog rata, septembra 1939, kao i sve većim političkim nemirima u zemlji, koje su kulminirale velikim demonstracijama u Beogradu, 14. decembra 1939. Vlada Cvetković—Maček donela je odluku o formirnju koncentracionih logora za političke protivnike. Na osnovu Uredbe, kojom je Namesništvo ovlastilo vladu, da može umesto raspuštene Narodne skupštine menjati postojeće zakone i uredbe, kao i donositi nove, vlada je izmenila Zakon o zaštiti javne bezbednosti, čime su upravno-policijske snage dobile ovlašćenja da na boravak u drugo mesto upute lica koja remete rad i mir ili im odredi mesto stanovanja pod nadzorom vlasti. Ubrzo nakon donošenja ovih izmena zakona, krajem decembra 1939. i početkom januara 1940. uhapšena je u Beogradu grupa od 25 istaknutih komunista. Među uhapšenima bili su Moša Pijade, Ivan Milutinović, Ivo Lola Ribar, Bora Baruh, Blagoje Nešković i Kun, koji je 1. januara 1940. u kući na Voždovcu, u kojoj je tada stanovao. Nakon izvesnog vremena provedenog u zatvoru Uprave grada Beograda, svi uhapšeni su 18. januara 1940. sprovedeni u koncentracioni logor u Bileći. Po dolasku u logor, zatvorenici koji su uglavnom bili članovi KPJ, formirali su partijski komitet na čijem čelu su bili Pijade, Milutinović i Todor Vujasinović. U toku boravka u logoru Moša Pijade je Kunu saopštio da je primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), koja je u to vreme delovala ilegalno, jer je njena aktivnost bila zabranjena od strane vlasti Kraljevine Jugoslavije. Iako je u KPJ primljen 1940, partijski staž mu je po rečima Moše Pijade tekao od 1939. godine. Kako bi prekratili vreme u logoru, slikari Baruh, Pijade i Kun su pravili razne crteže, koje su uglavnom radili olovkom. Kun je radio enetrijere zatvora, a mnoge skice i sećanje poslužiće mu da iste godine naslika veliku kompoziciju Čekanje.

Od formiranja logora u Bileći, KP Jugoslavije je u javnosti povela oštru kampanju za njegovo ukidanje. U borbi za ukidanje logora, pridružile su joj se i druge demokratske i opozicione grupe. Pod pritiskom javnosti, a posebno uglednih pojedinica, vlati Kraljevine Jugoslavije su postepeno puštale zatvorenike iz logora, koji je zvanično ukinut 25. novembra 1940. godine. U grupi zatvorenika koja je 22. aprila 1940. puštena iz logora bili su uhapšenici iz Beograda, među kojima Pijade, Ribar i dr. Nakon povratka u Beograd, Kun se sa porodicom ponovo nastanio kod tasta Mihajla Ratkovića, gde je u suterenu kuće napravio svoj atelje. Ovde je svakodnevno dolazio Moša Pijade, a jedno vreme su zajedno slikali u Kunovom ateljeu i zajedno izlagali na Trinaestoj jesenjoj izložbi u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu.

U jesen 1940. Svetozar Vukmanović Tempo, koji je rukovodio tehničkom Centralnog komiteta KPJ, dogovorio je sa partijskim aktivistima Brankom i Danicom Maksimović da se u kući koju su zidali na Banjičkom vencu, izgradi specijalno sklonište za potrebe rada ilegalne štamparije, koja bi štampala letke i drugi propagandni partijski materijal. U ovaj posao uključen je i Kun, koji je nakon završetka projketa, koji je izradio arhitekta Đorđe Stanić, napravio određene izmene, tako da je u podrumu zgrade dobijena specijalna prostorija. Gradnja kuće počela je početkom 1941, ali su bomardovanje Beograda i početak okupacije, aprila 1941, nakratko prekinuli radove. Prvih meseci 1941. policija Uprave grada Beograda odlučila je da pod izgovorom „vojne vežbe” okupi sve istaknute beogradske komuniste i uputi ih u Smederevsku Palanku u vojni logor. Kako je KPJ uspela da razotkrije ovaj plan, svi komunisti sa planiranog spiska prešli su u ilegalnost. Među njima je bio i Đorđe Andrejević Kun.

Narodnooslobodilački rat

Poštanska marka iz 1975, sa Kunovom slikom Kujna br. 4

Nakon napada Sila osovine na Kraljevinu Jugoslaviju i bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. Kun je pošao u Bačku Palanku, kako bi se javio vojnoj komandi, u koju je bio raspoređen prema ratnom rasporedu. U Rumi je dobio vest da je njegova jedinica prebačena u Bosnu, pa je odatle preko Šapca i Zvornika krenuo ka Han Pijesku, gde je dobio vest o kapitulaciji Jugoslovenske vojske. Potom je krenuo nazad u Beograd, obilazeći veća mesta, kako ne bi bio uhapšen i odveden u zarobljeništvo. Nakon dve nedelje potrage za jedinicom, vratio se kući krajem aprila. Kuća njegovog tasta, u kojoj je stanovao sa porodicom, bila je oštećena u nemačkom bombardovanju i tom prilikom je stradao veliki broj njegovih slika. Na samom početku okupacije, Đorđe Andrejević Kun prešao je u duboku ilegalnost, jer je policiji bio dobro poznat kao komunista. Partijsku odluku o prelasku u ilegalnost Kunu je saopštila Spasenija Cana Babović. Kako bi što bolje zavarao eventualni policijski trag pustio je brkove, promenio frizuru, počeo da nosi naočare, a vremenom je promenio i način hodanja. Uzeo je tada ilegalno ime Petar Antonijević. Još u predratnom periodu Kun je počeo da se za partijske potrebe bavi izradom falsifikovanih dokumenata — pasoša, ličnih isprava, pečata i raznih dokumenata. Vremenom je ovaj posao usavršio do savršenstva. Uz pomoć svog druga iz Španije Milana Blagojevića, koji je kao ilegalac tokom 1939. stanovao u njegovoj kući, maja 1941. izradio je potrebne alate za izradu falsifikovanih dokumenata. Blagojević koji je bio metalski radnik izradio mu je u jednoj privatnoj radionici seriju štihova od čelika za gravuru, dok je potrebne pečate radio samostalno u drvorezu. Uz pomoć Blagojevića, tada je u zidni bunker zazidao svoju grafičku presu, kao i druge stvari za koje je smatrao da nebi smele da padnu u ruke okupatora ili policije.

O preciznosti Kunove izrade falsifikovanih dokumentata pisao je i nemački policijski bilten, nakon što su Nemci uspeli da otkriju jedan falsifikovani dokument, koji je sadržao pečat iz dva dela. Analizom dokumenta, koji je bio na nemačkom jeziku, utvrđeno je da se radi o falsifikatu, koji je zbog svoje preciznosti zbunio i Nemce i Specijalnu policiju. Simaptizeri partizanskog pokreta, koji su radili u beogradskoj policiji, uspeli su da partijskom rukovodstvu predaju primerka nemačkog biltena u kome je pisano o „vrlo dobro izrađenom falsifikatu”. U toku leta 1941. Kun je u Beogradu imao suret sa generalnim sekretaom KPJ Josipom Brozom Titom, koga je snabdeo lažnim dokumentima, ali tada nije znao njegov pravi indentitet. Krajem maja 1941. nastavljeni su radovi na izgradnje kuće, u kojoj se nalazila specijalna prostorija, za smeštaj partijske štamparije. Kako bi se zamaskirao ulaz u ovu prostoriju, Kunov tast Mihajlo Ratković, izradio je u svojoj stolarskoj radionici plakar iz koga se ulazilo u skrovište. Kun je bio jedan od malobrojnih ljudi, koji su znali za postojanje i rad ilegalne štampartije CK KPJ u Beogradu, koja je počela sa radom avgusta 1941. godine. Mnoge publikacije, koje su ovde štampane, ukrašavane su njegovim drvorezima, a uradio je i zaglavlja za listove Glas, Proleter i Bilten Vrhovnog štaba.

Od početka okupacije, Kun je živeo u stanu svoje rođake u Hadži Milentijevoj ulici, ali je zbog nezgoda koja se početkom avgusta 1941. dogodila u neposrednoj blizini morao da promeni mesto boravka. U istoj ulici na broju 68 stanovali su ilegalno španski dobrovoljac Lazar Simić i njegova supruga Rahela Baruh, koji su radili na izradi ekspolizivnih naprava za izvršavanje diverzantskih akcija. Jednom prilikom došlo je do eksplozije u kojoj su teško ranjeni, nakon čega su Nemci i žandarmi detaljno pretresli ovaj kraj. Posle napuštanja Neimara, prešao je na Topčidrsko brdo, gde je stanovao do 1942. kada je došao u kuću na Banjičkom vencu, u kojoj se nalazila ilegalna štamparija. Potom je određeno vreme živeo u neporednoj blizini u kući u Činovničkoj koloniji, u čijem je suterenu, odmah po dolasku, napravio tajno sklonište. Legalni stanari u kući bile su majka i sestra španskog dobrovoljca Vlajka Begovića, dok su ilegalni stanari, pored Kuna, izvesno vreme bili Svetozar Vukmanović Tempo i Ivan Ribar. Kasnije se ponovo vratio u kuću na Banjičkom vencu, u kojoj je ostao do odlaska iz Beograda.

Posle oslobođenja objavio je mapu crteža „Partizani”. Poznat je po monumentalnim realističnim kompozicijama i grafičkim mapama u kojima je prikazao zločine okupatora u vreme Drugog svetskog rata i motive iz obnove i izgradnje zemlje. Tvorac je idejnih rešenja za ordenje i grb nove jugoslovenske države formirane 1943. godine na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu. Dekorisao je salu za Drugo zasedanje AVNOJ-a.

Posleratni period

Bio je profesor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu (1945-64) i rektor Umetničke akademije.

Ilustrovao je i opremio brojna književna dela: (Žena u košulji, Kolona, Crvene ribe, Riba na belom...) Na njegov rad uticali su Georg Gros i Frans Maserel.

Umro je od posledica srčanog udara 17. januara 1964. u Beogradu. Sahranjen je 19. januara u Aleji narodnih heroja na beogradskom Novom groblju.

Priznanja

U toku života i rada Đorđe Andrejević Kun je dobio mnoga priznanja, a najznačajnija su:

• Nagrade:
• 1931. Prva nagrada za grb Beograda,
• 1940. Nagrada za grafiku Državne štamparije u Beogradu,
• 1947. Prva nagrada za grafiku Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ,
• 1949. Prva nagrada za slikarstvo Predsedništva vlade FNRJ,

• Odlikovanja:
• Orden rada prvog reda
• Orden zasluga za narod prvog reda
• Orden bratstva i jedinstva prvog reda
• Orden za hrabrost
• Partizanska spomenica 1941.

Galerija

• 
  Grb Socijalističke Republike Srbije (1947–2004)
• 
  Grb SFRJ, zajednički rad Đorđa Andrejevića Kuna i Antuna Augustinčića
• 
  Mozaik na Spomeniku Revoluciji u Ivanjici

Literatura

• Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957.  COBISS.SR 4864263
• Vujošević, Ubavka (1977). Tito u Beogradu 1926—1944. Beograd: Muzej grada Beograda, Jugoslovenska knjiga, Glas.  COBISS.SR 50415879
• Mala enciklopedija Prosveta tom I. Beograd: Prosveta. 1978.  COBISS.SR 445703
• Protić, Đorđe (1978). Svetlosti Revolucije. Priština: Jedinstvo.  COBISS.SR 50534151
• Beograd u ratu i revoluciji 1941—1945. Beograd: Istorijski arhiv Beograda. 1984.  COBISS.SR 37352711
• Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. tom I. Beograd—Ljubljana: Narodna knjiga—Partizanska knjiga. 1980.  COBISS.SR 49291527
• Enciklopedija Britanika (A—B). Beograd: Narodna knjiga, Politika. 2005.  COBISS.SR 122755596

Spoljašnje veze

• „ĐORĐE KUN ANDREJEVIĆ”. sanu.ac.rs. n.d. 

• Đorđe Andrejević Kun (1904—1964)
• Đorđe Andrejević Kun: sa Španijom u srcu