Džozef Erlanger

Džozef Erlanger
Lični podaci
Datum rođenja	(1874-01-05)5. januar 1874.
Mesto rođenja	San Francisko, Kalifornija, SAD
Datum smrti	5. decembar 1965.(1965-12-05) (91 god.)
Mesto smrti	Sent Luis, Misuri, SAD
Naučni rad
Poznat po	Rad na nervnim ćelijama, rad na kardiovaskularnom sistemu

Džozef Erlanger (5. januar 1874 — 5. decembar 1965) je bio američki fiziolog koji je najpoznatiji po svojim doprinosima u oblasti neuronauke. Zajedno sa Herbertom Spenserom Gaserom, identifikovao je nekoliko varijeteta nervnih vlakana i uspostavio vezu između brzine akcionog potencijala i prečnika vlakna. Za ova dostignuća dobili su Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu 1944. godine.

Biografija

Erlanger je rođen 5. januara 1874. godine u San Francisku, Kalifornija. Njegova porodica je bila jevrejskog porekla, njegovi roditelji su emigrirali iz Kraljevine Virtemberga u Nemačkoj i upoznali su se u Kaliforniji tokom zlatne groznice. Džozef je bio šesto od sedmoro dece. Diplomirao je hemiju na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju 1895. Zatim je završio doktorat 1899. na Medicinskom fakultetu Džon Hopkins u Baltimoru, Merilend, gde je završio drugi u svojoj klasi.

Nakon diplomiranja, Erlanger je stažirao u bolnici Džons Hopkins kod Vilijama Oslera i radio u fiziološkoj laboratoriji. Erlanger je u školi držao i predavanja o varenju i metabolizmu. Erlanger je takođe bio zainteresovan za kardiologiju, posebno za način na koji se ekscitacija prenosi iz atrijuma u ​​komoru i istraživao je sa Arthurom Hiršfelderom. Erlanger je razvio i patentirao novi tip sfigmomanometra koji bi mogao da meri krvni pritisak iz brahijalne arterije. Dok je radio na medicinskoj školi Džons Hopkins 1901. godine, Erlanger je objavio rad o digestivnom sistemu pasa. Ovaj rad je privukao pažnju Vilijama Henrija Hauela, profesora fiziologije na Medicinskom fakultetu Džons Hopkins. Hauel je angažovao Erlangera kao docenta. Erlanger je unapređen u vanrednog profesora nešto pre 1906. godine.

Godine 1906. Erlanger je prihvatio poziciju prve katedre za fiziologiju na Univerzitetu Viskonsin u Medisonu. Godine 1910. odlazi da bi preuzeo poziciju profesora na Vašingtonskom univerzitetu u Sent Luisu; ovde je univerzitet ponudio Erlangeru više sredstava za njegove projekte. Herbert Spenser Gaser, Erlangerov bivši učenik u Viskonsinu, pridružio se Erlangerovoj laboratoriji ubrzo nakon preseljenja. Tokom Prvog svetskog rata, par je doprineo istraživanju efekata šoka. Kao deo ovog rada, Erlanger je uspeo da proizvede srčani blok na životinjskom modelu tako što je stegao Hisov snop. Zajedno su uspeli da pojačaju akcioni potencijal išijadičnog nerva žabe 1922. godine i objavili rezultate u American Journal of Physiology. Neizvesno je zašto je par imao tako iznenadnu promenu interesovanja za neuronauku, pošto je Erlanger već bio široko poštovan u oblasti kardiologije.

Erlanger i Gasser su uspeli da modifikuju Western Electric osciloskop da radi na niskim naponima. Pre ove modifikacije, jedina dostupna metoda za merenje neuronske aktivnosti bio je elektroencefalograf, koji je mogao da pokaže samo električnu aktivnost velikih razmera. Sa ovom tehnologijom, oni su bili u stanju da zapaze da se akcioni potencijali javljaju u dve faze — skok (početni skok) praćen naknadnim skokom (sekvenca sporih promena potencijala). Otkrili su da su neuroni pronađeni u mnogim oblicima, svaki sa sopstvenim potencijalom ekscitabilnosti. Ovim istraživanjem, par je otkrio da je brzina akcionih potencijala direktno proporcionalna prečniku nervnog vlakna. Partnerstvo je okončano 1931. godine, kada je Gaser prihvatio poziciju na Univerzitetu Kornel. Za ova otkrića su 1944. godine dobili Nobelovu nagradu za medicinu ili fiziologiju.

Umro je od srčane bolesti 5. decembra 1965. u Sent Luisu, Misuri. Kuća Džozefa Erlangera u Sent Luisu je 8. decembra 1976. proglašena nacionalnim istorijskim obeležjem kao zgrada od nacionalnog značaja. Dana 22. januara 2009. godine, Međunarodna astronomska unija dala je ime jednom krateru na Mesecu po njemu.