Abasidski kalifat

Abasidski kalifat 850. godine

Abasidski kalifat (arap. الخلافة العباسية‎) treći je od islamskih kalifata nakon islamskog proroka Muhameda. Abasidska dinastija je vodila porijeklo od najmlađeg Muhamedovog strica, Abasa, po kome je i uzela ime. Vladali su kao kalifi, veći dio vremena iz njihove prijestonice Bagdada u današnjem Iraku, nakon preuzimanja vlasti nad muslimanskim carstvom od Omejada 750. godine.

Prva prijestonica Abasidskog kalifata je bila u Kufi, ali je 762. godine kalif El Mansur osnovao grad Bagdad, sjeverno od sasanidske prijestonice Ktesifona. Izbor prijestonice tako blizu Persiji odražava sve veća oslanjanja na persijske birokrate, od kojih su najpoznatiji bili iz porodice Barmakida, da upravljaju teritorijama koje su osvojili arapski muslimani, kao i sve veće uključivanje nearapskih muslimana u umet. Uprkos ovoj početnoj saradnji, Abasidi iz kasnog 8. vijeka su se otuđili i od arapskih mavla i persijskih birokrata, i bili su prinuđeni da prepuste upravu nad El Andaluzom i Magrebom Omajadima, Maroko Idrisidima, Ifrikiju Aglabidima i Egipat i šiitski kalifat Fatimidima. Politička moć kalifa se uglavnom okončala sa usponom Bujida i Turaka Seldžuka. Iako je abadisko vođstvo nad velikim islamskim carstvom postepeno smanjeno na ceremonijalnu vjersku funciju, dinastija je zadržala kontrolu na svojim mesopotamijskim domenom. Prijestonica Bagdad je postala središte nauke, kulture, filozofije i pronalazaka tokom Zlatnog doba islama.

Period kulturnog procvata se okončao 1258. kada su Mongoli pod Hulagu-kanom opljačkali Bagdad. Abasidska linija kalifata, i generalno muslimanska kultura, novo središte je našla u mamelučkoj prijestonici Kairu 1261. Iako bez političke moći, dinastija je nastavila da se poziva na autoritet u vjerskim pitanjima sve do osmanskog osvajanja Egipta 1517. godine.

Istorija

Abasidska revolucija (750–751)

Glavni članak: Abasidska revolucija

Abasidski kalifati su arapski potomci Abasa, jednog od mlađih stričeva Muhameda i iz istog klana Banu Hašim. Abasidi su tvrdili da su pravi naslednici proroka Muhameda pri smenjivanju omejadskih naslednika Banu Omejada po osnovi njihove bliske krvne linije sa Muhamedom.

Abasidi su takođe naglašavali razliku od Omejada napadanjem njihovog moralnog karaktera i administracije uopšte. Prema Iri Lapidusu, „Abasidski revolt su u velikoj meri podržavali Arapi, uglavnom oštećeni doseljenici Merva, kao i jemenske frakcije i njihovi Mavali“. Abaside su isto tako podržavali nearapski muslimani, poznati kao mavali, koji su ostali izvan arapskog društva zasnovanog na srodstvu, i na koje se gledalo kao nižu klasu u Omejadskom kalifatu. Muhamed ibn Ali, praunuk Abasa, započeo je kampanju za povratak moći porodici proroka Muhameda, Hašemitima, u Persiji tokom vladavine Omara II.

Tokom vladavine Marvana II, ova opozicija je kulminirala u pobuni imama Ibrahima, četvrtog naslednika Abasa. Podržan provincijom Horasan, Iran, iako se guverner suprotstavio njima, i šiitskim arapima, on je ostvario znatan uspeh, ali je zarobljen 747. godine i umro je u zatvoru.

Dana 9. juna 747. je Abu Muslim, podižući se iz Horasan, uspešno je inicirao pobunu protiv Omejadske vladavine, koja je izvršena pod crnom zastavom. Skoro 10.000 vojnika je bilo pod Abu Muslimovom komandom kad su neprijateljstva zvanično počela u Mervu. General Kahtaba je pratio poraženog guvernera Nasr ibn Sajara zapadno poražavajući Omejade u bitkama kod Nišapura, Gorgana, Nahavanda i konačno Karbala, od kojih su se sve odvile 748.

Ilustracija iz Tarikname koja prikazuje As-Safaha kako prima obećanja lojalnosti u Kufi.

Došlo je do svađe sa Ibrahimovim bratom Abdulahom, poznatim pod imenom As-Safah, koji je porazio Omejide 750. godine u bici na Zabu i naknadno se proglasio kalifom. Nakon tog poraza, Marvan je pobegao u Egipat, gde je kasnije bio ubijen. Ostatak njegove familije, osim jednog muškarca, je takođe bio eliminisan.

Neposredno nakon ove pobede, As-Safah je poslao svoje snage u centralnu Aziju, gde su se borili protiv Tang ekspanzije u bici za Talas. Plemićka iranska porodica Barmakida, koja je bila instrumentalna u izgradnji Bagdada; uvela je prvu u svetu zabeleženu fabriku papira u Bagdadu, čime je počela nova era intelektualnog preporoda u Abisidskom domenu. As-Safah se fokusirao na gušenje brojnih pobuna u Siriji i Mesopotamiji. Vizantijci su sprovodili prepade tokom ovih ranih distrakcija.

Moć (752–775)

Grad Bagdad između 767 i 912.

Prva promena napravljena pod Abisidima, pod Al-Mansurom, je bila da se premesti carska prestonica iz Damaska u Siriji, u Bagdad u Iraku. To je urađeno radi umirivanja i približavanja persijskoj „mavalskoj“ bazi podrške koja je postojala u tom regionu, koji je inače bio pod uticajem persijske istorije i kulture, i delom zbog zahteva persijskih mavala za manje izraženom arapskom dominacijom u carstvu. Bagdad je osnovan na reci Tigru 762. godine. Takođe je uspostavljen novi vezirski položaj s ciljem delegiranja centralne vlasti, a još veća ovlašćenja su data lokalnim emirima.

Ovo je na kraju značilo da su mnogi Abasidski kalifi bili svedeni na više ceremonijalnu ulogu nego što je to bilo pod Omejadima, pošto su viziri počeli da vrše sve veći uticaj, a uloga stare arapske aristokratije polako je zamenjena persijskom birokratijom. U Al-Mansurovo vreme kontrola nad Al Andaluzom je izgubljena, i šiiti su se pobunili ali su poraženi godinu dana kasnije u bici kod Bahamra.

Abasidi su u velikoj meri zavisili od podrške Persijaca u njihovom zbacivanju Omejada. As Abasov naslednik, Al-Mansur je primio nearapske muslimane na svoj dvor. Iako je ovo pomoglo u integraciji arapske i persijske kulture, time su otuđene mnoge arapske pristalice Abasida, a posebno Horasanski Arapi koji su ih podržavali u bitkama protiv Omejada.

Ovi rascepi u Abasidskoj podršci doveli su do neposrednih problema. Omejadi, mada van vlasti, nisu bili uništeni. Jedini preživeli član kraljevske porodice Omejada, koja je bila skoro potpuno uništena, na kraju je dospeo do Španije, gde se uspostavio kao nezavisni emir (Abdurahman I, 756). Godine 929, Abdurahman III se proglasio kalifom, uspostavljajući Al Andaluz iz Kordobe kao rivala Bagdada za legitimnu prestonicu Islamskog carstva.

Bitka kod Talasa

Godine 756, Abasidski kalif Al-Mansur je poslao preko 4.000 arapskih plaćenika da pomognu kineskoj dinastiji Tang u suzbijanju pobune An Lušana. Abasidi ili „Crne zastave“, kako su obično nazivani, bili su poznati u hronikama dinastije Tang kao hēiyī Dàshí, „Tazi obučeni u crno“, (kin: 黑衣大食) (reč „Tazi“ je pozajmljena iz persijskog Tāzī, sa značenjem „Arapin“).{{refn| group = nb1|Maršal Brumhol piše, „Sa usponom Abasida ulazimo u nešto drugačiju fazu muslimanske istorije i pristupamo periodu kada je u Kinesko carstvo ušlo i naseljeno značajno telo muslimanskih trupa. Dok su Abasidi inaugurirali tu eru književnosti i nauke vezanu za dvor u Bagdadu, dotadašnji predominantni arapski element počeo je da ustupa mesto Turcima, koji su ubrzo postali telohranitelji kalifa „dok na kraju kalifi nisu postali bespomoćni alati u rukama njihovih sirovih zaštitnika.“

Nekoliko ambasada Abasidskih kalifa na kineskom dvoru je upisano je u Tang analima, najvažniji od kojih su oni od Abul Abasa, osnivača nove dinastije, od Abu Giafara, graditelja Bagdada i od Haruna al Rasčida, verovatno najpoznatijeg u današnje vrem po popularnom delu, Arapske noći. Abasidi ili „crne zastave“, kako se obično nazivaju, poznati su u kineskoj istoriji kao Heh-i Ta-shih, „Arapi obučeni u crno“.

Pet godina nakon uspona Abasida, u vreme kada je El Mansur, drugi kalif, bio zauzet planiranjem atentata na svog velikog i sposobnog konkurenta Abu Muslima, koji se smatra „vodećom figurom tog doba“ i de fakto osnivačem kuće Abasa, što se tiče vojne slave, u Kini je došlo do izbijanja strašne pobuna. Ovo je bilo u 755. godine, a lider bio Turčin ili Tartar po imenu An Lušan. Taj čovek, koji je imao veliku naklonost cara Suan Cuana, i koji je bio postavljen na čelu ogromne vojske koja je delovala protiv Turaka i Tartara na severozapadnoj granici, proglasio je nezavisnosti i objavio rat svom sada ostarelom carkom pokrovitelju. Car, koji je isteran iz glavnog grada, abdicirao se u korist njegovog sina Su Cunga (756—763), koji je odmah apelovao Arapima za pomoć.

Kalif El Mansur, čija armija je po priči ser Vilijama Mjur, „bila je u potpunosti opremljena sa poboljšanim oružjem i oklopom“, odgovorio na ovaj zahtev i poslao kontingent od oko 4000 ljudi koji su caru 757. omogućili da povrati svoje dve prestonice, Sjanfu i Honanfu. Ovi arapski vojnici, koji su verovatno dolazili iz nekog garnizona na granicama Turkestana, nikada se nisu vratili u svoj bivši logor, nego su ostali u Kini, gde su se oženili kineskinjama, i stoga su, prema zajedničkom izveštaju, postali pravo jezgro naturalizovanih kineskih Mohamedana današnjeg dana.

Iako ova priča ima podršku zvanične istorije dinastije Tang, nažalost, nema autorizovanog iskaza o tome koliko je trupa zaista poslao kalif. Ovu tvrdnju podržavaju kineski muhamedski natpisi i književnost. Iako se naseljavanje velikog broja Arapa u Kini može prihvatiti kao značajan događaj zabiležen u vezi sa pojavom islama, u isto vreme je neophodno da ne zanemaruju činjenice već navedene u prethodnom poglavlju, koje dokazuju da je veliki broj stranaca ušao u Kinu pre tog datuma.“ Al-Rašid je poslao diplomatske predstavnike u kinesku dinastiju Tang i uspostavio je dobre odnose sa njima. Nakon rata su ti predstavnici ostali u Kini i kalif Harun el Rašid je uspostavio savez sa Kinom. Zabeleženo je nekoliko ambasada Abasidskih kalifa na kineskom dvoru u Tang analima, najvažniji od kojih su bili As-Safahovi.

Vidi još

• Abasidi

Literatura

• Hoiberg, Dale H., ur. (2010). „Abbasid Dynasty”. Encyclopedia Britannica. I: A-Ak – Bayes (15th izd.). Chicago, IL. ISBN 978-1-59339-837-8. 
• Holt, Peter M. (1984). „Some Observations on the 'Abbāsid Caliphate of Cairo”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies. University of London. 47 (3): 501—507. doi:10.1017/s0041977x00113710. 
• Abbas, Tahir (2011). Islamic Radicalism and Multicultural Politics: The British Experience. London, UK: Routledge. ISBN 978-0-415-57225-5. LCCN 2009050163. 
• Al-Abbasi, A. M. M. (1986). Nader al-Bayan fi Dhikr Ansab Baniabbassian (na jeziku: Persian). Doha. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• al-Hassan, Ahmad Y. (2002). „Gunpowder Composition for Rockets and Cannon in Arabic Military Treatises in Thirteenth and Fourteenth Centuries: A Gap in the History of Gunpowder and Cannon”. History of Science and Technology in Islam. Arhivirano iz originala 20. 9. 2015. g. Pristupljeno 3. 5. 2015. 
• al-Hassan, Ahmad Y. (2002a). „Transfer of Islamic Technology To The West: Part II: Transmission of Islamic Engineering”. History of Science and Technology in Islam. Arhivirano iz originala 24. 9. 2015. g. Pristupljeno 3. 5. 2015. 
• al-Hassan, Ahmad Y. (2002b). „Transfer of Islamic Technology To The West: Part I: Avenues of Technology Transfer”. History of Science and Technology in Islam. Arhivirano iz originala 7. 5. 2014. g. Pristupljeno 3. 5. 2015. 
• Abbott, Nabia (1946). Two queens of Baghdad: mother and wife of Hārūn al Rashīd. University of Chicago Press. 
• Al-Khalili, Jim (4. 1. 2009). „The "First True Scientist"”. BBC.co.uk. Arhivirano iz originala 26. 4. 2015. g. Pristupljeno 3. 5. 2015. 
• „The Islamic World to 1600”. Applied History Research Group, University of Calgary. 2008. Arhivirano iz originala 5. 10. 2008. g. Pristupljeno 30. 10. 2008. 
• Anon (1928). „Deutsche Literaturzeitung für Kritik der Internationalen Wissenschaft” [German Weekly Literary Journal for Criticism of the International Science] (na jeziku: nemački). 49 (27–52). Weidmannsche Buchhandlung. 
• Baker, Hugh D. R. (1990). Hong Kong Images: People and Animals. Hong Kong University Press. ISBN 978-962-209-255-6. 
• Baniabbassian, M. (1960). Tarikh-e Jahangiriyeh va Baniabbassian-e Bastak (na jeziku: Persian). Tehran. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Bloodworth, Ching Ping; Bloodworth, Dennis (2004) [1976]. The Chinese Machiavelli: 3,000 Years of Chinese Statecraft. Transaction Publishers. ISBN 978-0-7658-0568-3. LCCN 2003059346. 
• Bonner, Michael (2010). „The Waning of Empire: 861–945”. Ur.: Robinson, Charles F. The New Cambridge History of Islam. I: The Formation of the Islamic World: Sixth to Eleventh Centuries. Cambridge, UK: Cambridge University Press. str. 305—359. ISBN 978-0-521-83823-8. 
• Bonner, Michael; Ener, Mine; Singer, Amy, ur. (2003). Poverty and Charity in Middle Eastern Contexts. Albany, NY: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-5737-5. LCCN 2002042629. 
• Bosworth, C.; Van Donzel, E.; Lewis, B.; Pellat, Ch. (1983). EncyclopeÌ die de l’Islam [The Encyclopedia of Islam] (na jeziku: francuski). V (New izd.). Leiden, Netherlands: E.J. Brill. 
• Brague, Rémi (2009). The Legend of the Middle Ages: Philosophical Explorations of Medieval Christianity, Judaism, and Islam. Chicago, IL: University of Chicago Press. ISBN 978-0-2260-7080-3. LCCN 2008028720. 
• Brauer, Ralph W. (1995). Boundaries and Frontiers in Medieval Muslim Geography. Philadelphia, PA: American Philosophical Society. str. 7—10. ISBN 978-0-87169-856-8. LCCN 94078513. 
• Brinkley, Frank (1902). Trübner, ur. China: Its History, Arts and Literature. Oriental. X. Boston, MA: J. B. Millet Company. 
• Broomhall, Marshall (1910). „II: China and the Arabs From the Rise of the Abbaside Caliphate”. Islam in China: A Neglected Problem. Philadelphia, PA: London, Morgan & Scott Ltd. LCCN 11003281. 
• Carné, Louis de (1872). Travels in Indo-China and the Chinese Empire. London, UK: Chapman and Hall. 
• Chapuis, Oscar (1995). A History of Vietnam: From Hong Bang to Tu Duc. Westport, CT: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-29622-2. LCCN 94048169. 
• Clinton, Jerome W. (2000). Talattof, Kamran; Clinton, Jerome W., ur. The Poetry of Nizami Ganjavi: Knowledge, Love, and Rhetoric. Houndmills, UK: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-312-22810-1. LCCN 99056710. 
• Cooper, William Wager; Yue, Piyu (2008). Challenges of the Muslim World: Present, Future and Past. International Symposia in Economic Theory and Econometrics. Emerald Group Publishing Limited. ISBN 978-0-4445-3243-5. 
• Cotter, Holland (29. 12. 2001). „The Story of Islam's Gift of Paper to the West”. New York Times. New York Times. Arhivirano iz originala 3. 5. 2015. g. Pristupljeno 3. 5. 2015. 
• de Camp, L. Sprague (1976). Literary Swordsmen and Sorcerers: The Makers of Heroic Fantasy. Sauk City, WI: Arkham House. ISBN 978-0-87054-076-9. LCCN 76017991. 
• Derewenda, Zygmunt S. (2007). „On Wine, Chirality and Crystallography”. Acta Crystallographica A. 64. 
• Dimand, Maurice S. (1969). „Islamic Glass and Crystal”. Ur.: Myers, Bernard S.; Myers, Shirley D. McGraw-Hill Dictionary of Art. 3: Greece to Master F. V. B. New York, NY: McGraw-Hill Book Company. LCCN 68026314. 
• Dimand, Maurice S. (1969a). „Islamic Painting”. Ur.: Myers, Bernard S.; Myers, Shirley D. McGraw-Hill Dictionary of Art. 3: Greece to Master F. V. B. New York, NY: McGraw-Hill Book Company. str. 205—211. LCCN 68026314. 
• Dimand, Maurice S. (1969b). „Islamic Pottery and Tiles”. Ur.: Myers, Bernard S.; Myers, Shirley D. McGraw-Hill Dictionary of Art. 3: Greece to Master F. V. B. New York, NY: McGraw-Hill Book Company. str. 211—216. LCCN 68026314. 
• Dimand, Maurice S. (1969c). „Islamic Textiles”. Ur.: Myers, Bernard S.; Myers, Shirley D. McGraw-Hill Dictionary of Art. 3: Greece to Master F. V. B. New York, NY: McGraw-Hill Book Company. str. 216—220. LCCN 68026314. 
• Dunn, Kevin M. (2003). Caveman Chemistry: 28 Projects, from the Creation of Fire to the Production of Plastics. Universal Publishers. ISBN 978-1-5811-2566-5. 
• Dupuy, R. Ernest; Dupuy, Trevor N. (1986). The Encyclopedia of Military History from 3500 B.C. to the Present (2nd izd.). New York, NY: Harper & Row Publishers. ISBN 978-0-06-181235-4. 
• Eglash, Ron (1999). African Fractals: Modern Computing and Indigenous Design. New Brunswick, NJ: Rutgers University Press. ISBN 978-0-8135-2614-0. LCCN 98026043. 
• El-Hibri, Tayeb (2011). „The empire in Iraq: 763–861”. Ur.: Robinson, Chase F. The New Cambridge History of Islam. 1: The Formation of the Islamic World: Sixth to Eleventh Centuries. Cambridge, UK: Cambridge University Press. str. 269—304. ISBN 978-0-521-83823-8. 
• Fitzgerald, Charles Patrick (1961) [1950]. China: A Short Cultural History. Praeger. 
• Floor, W. (2011). The Persian Gulf: Bandar Abbas: The Natural Trade Gateway of Southeast Iran. ISBN 978-1-933823-43-0. 
• Floor, W. (2010). The Persian Gulf: The Rise and Fall of Bandar-e Lengeh: The Distribution Center for the Arabian Coast: 1750-1930. ISBN 978-1-933823-39-3. 
• Frazier, Ian (25. 4. 2005). „Invaders: Destroying Baghdad”. The New Yorker. 81 (10): 48—55. ISSN 0028-792X. 
• Ghosh, Stanley (1961). Embers in Cathay. Garden City, NY: Doubleday. LCCN 61010347. 
• Gibb, Hamilton Alexander Rosskeen (1982) [1962]. Shaw, Stanford J.; Polk, William R., ur. Studies on the Civilization of Islam. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-05354-7. 
• Giles, Herbert Allen (1915). Confucianism and its Rivals. New York, NY: C. Scribner's Sons. LCCN 15017669. 
• Giles, Herbert Allen (1886). A glossary of Reference on Subjects Connected with the Far East (2nd izd.). Hong Kong: Messrs. Lane, Craswford and Co. LCCN 16016428. 
• Glassé, Cyril; Smith, Huston (2002). The New Encyclopedia of Islam. Walnut Creek, CA: AltaMira Press. ISBN 978-0-7591-0190-6. 
• Gordon, Matthew (2001). The breaking of a thousand swords: A History of the Turkish Military of Samarra: A.H. 200–275/815–889°CE. Albany, NY: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-4795-6. 
• Grant, John; Clute, John (1999). „The Encyclopedia of Fantasy”. Arabian fantasy. New York, NY: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-19869-5. LCCN 96037472. 
• Gregorian, Vartan (2003). Islam: A Mosaic, Not a Monolith. Washington, DC: Brookings Institution Press. str. 26–38. ISBN 978-0-8157-3282-2. LCCN 2003006189. 
• Hermann, Heinrich (1912). Chinesische Geschichte [Chinese History] (na jeziku: German). D. Gundert. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Hill, Donald Routledge (1993). Islamic Science and Engineering. Edinburgh: Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-0455-5. LCCN 94139614. 
• Hoiberg, Dale H., ur. (2010a). „Nestorian”. Encyclopedia Britannica. VIII : Menage – Ottawa (15th izd.). Chicago, IL. ISBN 978-1-59339-837-8. 
• Huff, Toby E. (2003). The Rise of Early Modern Science: Islam, China, and the West (2nd izd.). Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82302-9. LCCN 2002035017. 
• Isichei, Elizabeth (1997). A History of African Societies to 1870. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-5214-5599-2. LCCN 97159218. 
• Jenkins, Everett Allo (1999). The Muslim Diaspora: A Comprehensive Reference to the Spread of Islam in Asia, Africa, Europe, and the Americas. 1. Jefferson, NC: McFarland. ISBN 978-0-7864-0431-5. LCCN 98049332. 
• Kennedy, Hugh N. (2004). The Prophet and the Age of the Caliphates: The Islamic Near East from the 6th to the 11th Century (2nd izd.). Harlow, UK: Pearson Education Ltd. ISBN 978-0-582-40525-7. LCCN 85016597. 
• Kitagawa, Joseph Mitsuo (1989). The Religious Traditions of Asia: Religion, History, and Culture. New York, NY: Macmillan Publishing Co. ISBN 978-0-02-897211-4. LCCN 89008129. 
• Labib, Subhi Y. (1969). „Capitalism in Medieval Islam”. The Journal of Economic History. 29 (1): 79—96. doi:10.1017/S0022050700097837. 
• Lapidus, Ira (2002). A History of Islamic Societies. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77056-9. 
• Leaman, Oliver (1998). „Islamic Philosophy”. Routledge Encyclopedia of Philosophy. Routledge. Arhivirano iz originala 3. 5. 2015. g. Pristupljeno 3. 5. 2015. 
• Lewis, Bernard (1995). „The Middle East”. Ur.: Holt, Peter M.; Lambton, Ann K. S.; Lewis, Bernard. The Cambridge History of Iran. 1A. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-5212-9135-4. 
• Lucas, Adam Robert (2005). „Industrial Milling in the Ancient and Medieval Worlds: A Survey of the Evidence for an Industrial Revolution in Medieval Europe”. Technology and Culture. 46 (1): 1—30. doi:10.1353/tech.2005.0026. 
• Magnusson, Magnus; Goring, Rosemary, ur. (1990). „'Abbasids”. Cambridge Biographical Dictionary. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-39518-2. LCCN 90001542. 
• Meisami, Julie Scott (1999). Persian Historiography: To the End of the Twelfth Century. Edinburgh, UK: Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-1276-5. LCCN 2012494440. 
• Mikaberidze, Alexander (2004). „The Georgian Mameluks in Egypt”. The Napoleon Series. Arhivirano iz originala 29. 12. 2014. g. Pristupljeno 3. 5. 2015. 
• Ahmed, Leila (1992). Women and Gender in Islam: Historical Roots of a Modern Debate. Yale University Press. ISBN 978-0-300-05583-2. 
• Mottahedeh, Roy (1975). „The ʿAbbāsid Caliphate in Iran”. Ur.: Frye, R. N. The Cambridge History of Iran. 4: From the Arab Invasion to the Saljuqs. Cambridge, UK: Cambridge University Press. str. 57—90. ISBN 978-0-521-20093-6. 
• Moule, Arthur Evans (1914). The Chinese People: A Handbook on China. New York, NY: London Society for Promoting Christian Knowledge. LCCN 14001359. 
• Ochsenwald, William; Fisher, Sydney Nettleton (2004). The Middle East: A History (6th izd.). Boston, MA: McGraw Hill. ISBN 978-0-07-244233-5. LCCN 2003041213. 
• Pavlidis, T. (2010). „11: Turks and Byzantine Decline”. Ur.: Goldschmidt Jr., Arthur; Davidson, Lawrence. A Concise History of the Middle East (9th izd.). Boulder, CO: Westview Press. ISBN 978-0-8133-4388-4. LCCN 2009005664. 
• Perry, J. (1979). Karim Khan Zand: A History of Iran: 1747-1779. ISBN 978-0-226-66098-1. 
• Rabin, Sheila (15. 8. 2015). „Nicolaus Copernicus”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Stanford. Arhivirano iz originala 11. 12. 2016. g. Pristupljeno 27. 11. 2016. 
• Ruano, Eloy Benito; Burgos, Manuel Espadas (1992). 17e Congrès international des sciences historiques: Madrid, du 26 août au 2 septembre 1990 [17th International Congress of Historical Sciences: Madrid, From August 26 to September 2, 1990] (na jeziku: francuski). 1. Comité international des sciences historiques [International Committee of Historical Sciences]. ISBN 978-84-600-8154-8. 
• Schwarz, George R. (2013). „History of the Caravel”. Nautical Arcaheology. Texas A & M University. Arhivirano iz originala 6. 5. 2015. g. Pristupljeno 3. 5. 2015. 
• Smith, Bradley; Weng, Wango H. C. (1973). China: A History in Art. New York, NY: Harper & Row. ISBN 978-0-06-013932-2. LCCN 72076978. 
• Sourdel, D. (1970). „The ʿAbbasid Caliphate”. Ur.: Holt, P. M.; Lambton, Ann K. S.; Lewis, Bernard. The Cambridge History of Islam. 1A: The Central Islamic Lands from Pre-Islamic Times to the First World War. Cambridge: Cambridge University Press. str. 104—139. ISBN 978-0-521-21946-4. 
• Söylemez, Mehmet Mahfuz (2005). „The Jundishapur School: Its History, Structure, and Functions”. The American Journal of Islamic Social Sciences. 22 (2): 1—27. 
• Spuler, Bertold (1960). The Muslim World: A Historical Survey. I: The Age of the Caliphs. Translated by Bagley, F. R. C. Leiden, Netherlands: E. J. Brill. ISBN 978-0-685-23328-3. LCCN 61001030. 
• Toomer, G. J. (decembar 1964). „Book Review: Ibn al-Haythams Weg zur Physik by Matthias Schramm”. Isis. Chicago, IL: University of Chicago Press. 55 (4): 463—465. doi:10.1086/349914. 
• Vallely, Paul (11. 3. 2006). „How Islamic Inventors Changed the World”. The Independent. London, UK. Arhivirano iz originala 3. 5. 2015. g. 
• Vásáry, István (2005). Cumans and Tatars: Oriental Military in the Pre-Ottoman Balkans: 1185-1365. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83756-9. LCCN 2005296238. 
• Verma, R. L. (1969). Al-Hazen: Father of Modern Optics. 
• Visser, Reidar (2005). Basra, the Failed Gulf State: Separatism and Nationalism in Southern Iraq. New Brunswick, NJ: Transaction Publisher. ISBN 978-3-8258-8799-5. 
• Wade, Geoffrey (2012). „Southeast Asian Islam and Southern China in the Fourteenth Century”. Ur.: Wade, Geoff; Tana, Li. Anthony Reid and the Study of the Southeast Asian Past. Singapore: Institute of Southeast Asian Studies. 
• Warren, John (2005). „War and the Cultural Heritage of Iraq: A Sadly Mismanaged Affair”. Third World Quarterly. 26 (4-5): 815—30. doi:10.1080/01436590500128048. 
• Wilber, Donald N. (1969). „Abbasid Architecture”. Ur.: Myers, Bernard S.; Myers, Shirley D. McGraw-Hill Dictionary of Art. 1: Aa-Ceylon. New York, NY: McGraw-Hill Book Company. LCCN 68026314. 

Spoljašnje veze

•  „Abbassides, The”. New International Encyclopedia. 1905. 
• „Abbasid Caliphs” (streaming RealAudio), In Our Time, UK: BBC Radio 4, 2. 2. 2006 .
• „Abbasid Caliphate”, Encyclopaedia Iranica (entry), Arhivirano iz originala 16. 04. 2019. g., Pristupljeno 06. 09. 2017 .
• „Abbasids”, Judaica, Jewish virtual library, Arhivirano iz originala 23. 06. 2017. g., Pristupljeno 06. 09. 2017 .
• „The Abassid Caliphate (758–1258)”, History, Jewish virtual library .