Avesta

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Avesta (grad).
Fragment Aveste

Avesta (pers.) je zbirka svetih knjiga religije starih Iranaca (Parsa), koje su zadržale Zaratustrino učenje (Zendavesta). Nastala je za vreme Zaratustrinog života. Avesta je najsvetija knjiga Zoroastrizma. Ona za zoroastrejce ima istu važnost kao Biblija za hrišćane ili Kuran za muslimane. Svi sačuvani tekstovi Aveste potiču iz perioda posle sloma Sasanidske dinastije, obično od 9. pa sve do 13. veka p. n. e.

Avesta je primarna zbirka verskih tekstova zoroastrizma, sastavljena na avestanskom, ranom iranskom jeziku kojim su govorili drevni Iranci, a koji je prilično blizak vedskom sanskritskom jeziku Rig Vede.[1][2]

Tekstovi Aveste spadaju u nekoliko različitih kategorija, raspoređenih bilo po dijalektu, ili po upotrebi. Glavni tekst u liturgijskoj grupi je Jasna, koja je dobila ime po ceremoniji Jasna, primarnom činu bogosluženja zoroastrizma, i na kojoj se recituje tekst Jasne. Najvažniji deo tekstova Jasne su pet Gata, koje se sastoje od sedamnaest himni koje se pripisuju samom Zoroastru. Ove himne, zajedno sa pet drugih kratkih staroavestanskih tekstova koji su takođe deo Jasne, su na starom (ili 'gatičkom') avestanskom jeziku. Ostatak Jasninih tekstova je na mlađem avestanskom, koji nije samo iz kasnijeg stadijuma jezika, već i iz drugog geografskog regiona.

Proširenja ceremonije Jasne uključuju tekstove Vendidad i Visperad.[3] Visperadske ekstenzije se uglavnom sastoje od dodatnih prizivanja božanstava (jazata),[4] dok je Vendidad mešovita zbirka proznih tekstova koji se uglavnom bave zakonima čistote.[4] Vendidad je i danas jedini liturgijski tekst koji se ne recituje u potpunosti napamet.[4] Neki od materijala proširene Jasne potiču iz Jašta,[4] koji su himne pojedinačnim jazatama. Za razliku od Jasne, Visperada i Vendidada, Jašte i drugi manji tekstovi Aveste se više liturgijski ne koriste u visokim ritualima. Osim Jašti, ovi drugi manji tekstovi uključuju Njaješ tekstove, Gah tekstove, Sirozu i razne druge fragmente. Zajedno, ovi manji tekstovi se konvencionalno nazivaju Kordeh Avesta ili tekstovi „Male Aveste“. Kada su prva izdanja Kordeh Aveste štampana u 19. veku, ovi tekstovi (zajedno sa nekim molitvama na neavestanskom jeziku) postali su knjiga zajedničke molitve za laike.[3]

Termin Avesta je iz dela zoroastrijske tradicije iz 9/10 veka u kojima se reč pojavljuje kao srednjopersijski abestāg,[5][6] Knjiga Pahlavi ʾp(y)stʾkʼ. U tom kontekstu, abestāg tekstovi se prikazuju kao primljeno znanje i razlikuju se od egzegetskih komentara (zand) istih. Doslovno značenje reči abestāg je neizvesno; opšte je poznato da je to učena pozajmljenica iz avestanskog, ali nijedna od predloženih etimologija nije univerzalno prihvaćena. Često ponavljana derivacija od *upa-stavaka je od Kristijana Bartoloma,[7] koji je tumačio abestāg kao potomka hipotetičke rekonstruisane staroiranske reči za „hvalnu pesmu“ (Bartolom: Lobgesang); ali ova reč zapravo nije posvedočena ni u jednom tekstu.

Istoriografija[uredi | uredi izvor]

Preživeli tekstovi Aveste, kakvi postoje danas, potiču iz jedne glavne kopije proizvedene upoređivanjem i recenzijom u Sasanidskom carstvu (224–651). Ta glavna kopija, sada izgubljena, poznata je kao 'sasanidski arhetip'. Najstariji sačuvani rukopis (K1)[n 1] teksta na avestanskom jeziku datira iz 1323. godine.[1] Kratki pregledi različitih avestinskih tekstova koji se nalaze u tekstovima zoroastrijske tradicije iz 9/10 veka sugerišu da je značajan deo literature na avestanskom jeziku izgubljen.[3] Samo oko jedne četvrtine avestanskih rečenica ili stihova na koje se pozivaju komentatori iz 9/10 veka može se naći u sačuvanim tekstovima. Ovo sugeriše da je tri četvrtine avestanskog materijala, uključujući neodređeni broj pravnih, istorijskih i legendarnih tekstova, izgubljeno od tada. S druge strane, čini se da su najvredniji delovi kanona, uključujući sve najstarije tekstove, sačuvani. Razlog za to je verovatno taj što sačuvani materijali predstavljaju one delove Aveste koji su bili u redovnoj liturgijskoj upotrebi, te su ih sveštenici znali napamet, a njihovo očuvanje nije zavisilo od opstanka pojedinih rukopisa.

Predsasanidska istorija Aveste, ako je i postojala, leži u carstvu legendi i mitova. Najstarije sačuvane verzije ovih priča nalaze se u tekstovima zoroastrijske tradicije od 9. do 11. veka nove ere (tj. u takozvanim „Pahlavi knjigama“). Legende idu na sledeći način: Dvadeset i jedan nask („knjigu“) Aveste stvorio je Ahura Mazda i doneo Zoroaster svom zaštitniku Vištaspi (Denkard 4A, 3A).[8] Navodno, Vištaspa (Dk 3A) ili drugi Kajanin, Daraj (Dk 4B), tada je naložio da se naprave dva primerka, od kojih je jedan bio otpremljen u riznici, a drugi u kraljevskoj arhivi (Dk 4B, 5).[9] Nakon Aleksandrovog osvajanja, Grci su navodno uništili ili raspršili Avestu, nakon što su preveli sve naučne odlomke koje su mogli koristiti (AVN 7–9, Dk 3B, 8).[10] Nekoliko vekova kasnije, jedan od partskih careva po imenu Valakš (jedan od Vologasa) navodno je tada naložio da se sakupe fragmenti, ne samo oni koji su prethodno bili zapisani, već i oni koji su samo usmeno prenošeni (Dk 4C).[10]

Denkard takođe beleži još jednu legendu vezanu za prenos Aveste. U ovoj priči, zasluge za upoređivanje i recenziranje pripisuju se svešteniku iz ranog sasanidskog doba Tansaru (visokom svešteniku pod Ardaširom I, vl. 224–242, i Šapurom I, 240/242–272), koji je naložio da se rasuta dela prikupe – od kojih je samo deo odobrio kao merodavan (Dk 3C, 4D, 4E).[11] Tansarovo delo je tada navodno završio Adurbad Mahraspandan (visoki sveštenik Šapura II, vl. 309–379) koji je izvršio opštu reviziju kanona i nastavio da obezbeđuje njegovu ortodoksnost (Dk 4F, AVN 1.12–1.16).[12] Konačna revizija je navodno preduzeta u 6. veku nove ere pod Hosrovom I (Dk 4G).[13]

Početkom 20. veka, legenda o uporedivanju iz partske ere izazvala je potragu za „partskim arhetipom“ Aveste. Prema teoriji Fridriha Karla Andreasa (1902), pretpostavljalo se da je arhaična priroda avestanskih tekstova posledica očuvanja putem pisanog prenosa, a da su neobični ili neočekivani pravopisi u sačuvanim tekstovima odraz grešaka koje su unete tokom sasanidske ere - transkripcijom iz pahlavijskih skripti na aramejskom alfabetu.[n 2] Potraga za 'arsakidskim arhetipom' bila je sve više kritikovana 1940-ih i na kraju je napuštena 1950-ih nakon što je Karl Hofman pokazao da su nedoslednosti koje je primetio Andreas zapravo zbog nesvesnih promena unesenih usmenim prenosom.[14] Hofman je identifikovao[15] da su ove promene jednim delom posledica[16] modifikacija koje su unete kroz recitovanje;[n 3] i delom usled uticaja drugih iranskih jezika što je uneto tokom prenosa negde iz istočnog Irana (tj. centralne Azija) preko Arahozije i Sistana do Persije;[n 4] i delimično zbog uticaja fonetskog razvoja u samom avestanskom jeziku.[n 5]

Legende o sravnjivanju i reviziji iz arsikidne ere više se ne shvataju ozbiljno.[20] Sada je izvesno da su se tokom većeg dela njihove duge istorije različiti tekstovi Aveste prenosili usmeno,[20] i nezavisno jedan od drugog, i da su tek oko 5. ili 6. veka bili posvećeni pisanoj formi.[1] Međutim, tokom njihove duge istorije, smatra se da su samo gatski tekstovi (manje ili više) bili tačno naučeni napamet.[4] Smatra se da su druga manje sveta dela prenošena u tečnijoj usmenoj tradiciji, i da su delimično sačinjena iznova sa svakom generacijom pesnika-sveštenika, ponekad uz dodatak novog materijala.[4] Mlađi avestanski tekstovi su stoga složena dela, sa doprinosima mnoštva različitih autora tokom nekoliko stotina godina.

Tekstovi su relativno kasno postali dostupni evropskoj nauci, tako da proučavanje zoroastrizma u zapadnim zemljama datira tek iz 18. veka.[21] Abraham Hjacint Ankvetil-Duperon otputovao je u Indiju 1755. godine i otkrio tekstove među indijskim zoroastrijskim (Parsi) zajednicama. On je objavio niz francuskih prevoda 1771. na osnovu prevoda parsijskog sveštenika. Ankvetil-Duperonovi prevodi su isprva odbačeni kao falsifikat na lošem sanskritu, ali je on oslobođen optužbi tokom 1820-ih nakon što je Rasmus Rask ispitao avestanski jezik.[22] Rask je takođe utvrdio da su Ankvetil-Duperonovi rukopisi bili fragment mnogo veće kolekcije svetih tekstova. Ankvetil-Duperonovi rukopisi nalaze se u Nacionalnoj biblioteci Francuske (rukopisi serije „P“, dok se Raskova zbirka sada nalazi u Kraljevskoj biblioteci u Danskoj („K“ serija). Druge velike kolekcije rukopisa na avestijskom jeziku su one Britanskog muzeja („L“ serija), Orijentalne biblioteke K. R. Kama u Mumbaju, biblioteke Meherdži Rana u Navsariju i u raznim univerzitetskim i nacionalnim bibliotekama u Evropi.

Jezik[uredi | uredi izvor]

Treba napomenuti da je Avesta napisana izvornim jezikom Indo-Iranaca, tj. avestanskim jezikom, kako ga danas istoričari zovu. Naravno, mi ne znamo kako se zaista taj jezik zvao, ali je sigurno da je po Avesti kasnije dobio ime.[1]

Kuriozitet je da su slova avestanskog jezika mnogo kasnijeg porekla nego sam jezik. Naime, slova su izvedena iz srednjopersijskog jezika ili pahlavija. Orgininalna avestijska slova do danas nisu pronađena.

Delovi Aveste[uredi | uredi izvor]

Avesta nije jedinstveno delo, već skup više odvojenih celina, tj. zbornika. Sastoji se iz sledećih zbornika: Vendidad, Visperad, Horda-Avesta, Jasna i Jašt.

Jasna je treći po redu Avestin zbornik, u kome se nalaze molitve koje su izgovarane kod prinošenja žrtava i kultnih služenja u hramovima. Izvorne pesme Jasne nazivaju se gate, mada do danas nije jasno šta izraz gata znači. Po mišljenju jednih, reč je o muzičkom taktu, a po mišljenju drugih — samo o poetskom stvaralaštvu koje je moglo da bude pevano.

Jašt je četvrti po redu Avestin zbornik, u kome se nalaze himne (njih dvadeset i dve), koje su svaka za sebe posvećene po jednom od božanstava iz Zoroasterskog panteona. Preko ovih himni odavano je poštovanje svim božanskim bićima zaslužnim za dobru reč, delo i misao. U zborniku se nalazi i jedna pesma koja pripada srednjopersijskom jeziku, tj. pahlaviju, a koja ukazuje na tip rituala i poštovanje načela dobrog u poretku materijalne stvarnosti.

Horda-Avesta se uglavnom sastoji iz molitvi vrhovnom bogu Ahura Mazdi, ali i iz nekih legendarnih priča i mitova iz persijske pradomovine, a Vendidad i Visperad su religiozni zakoni i parsijske dogme.

Takođe, Avesta se sastoji i iz tzv. fragmenata, delova Aveste koji su nađeni tek kasnije, a u kojima se nalaze razne izreke i saveti za dobar život. Fragmenti se obično ne navode kao deo Aveste, već samo ponekad.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ K1 represents 248 leaves of a 340-leaf Vendidad Sade manuscript, i.e. a variant of a Yasna text into which sections of the Visperad and Vendidad are interleaved. The colophon of K1 (K=Copenhagen) identifies its place and year of completion to Cambay, 692Y (= 1323–1324 CE). The date of K1 is occasionally mistakenly given as 1184. This mistake is due to a 19th-century confusion of the date of K1 with the date of K1's source: in the postscript to K1, the copyist – a certain Mehrban Kai Khusrow of Navsari – gives the date of his source as 552Y (= 1184 CE). That text from 1184 has not survived.
  2. ^ For a summary of Andreas' theory, see Schlerath (1987), str. 29–30.
  3. ^ For example, prefix repetition as in e.g. paitī ... paitiientī vs. paiti ... aiienī (Y. 49.11 vs. 50.9), or sandhi processes on word and syllable boundaries, e.g. adāiš for *at̰.āiš (48.1), ahiiāsā for ahiiā yāsā, gat̰.tōi for *gatōi (43.1), ratūš š́iiaoθanā for *ratū š́iiaoθanā (33.1).[17]
  4. ^ e.g. irregular internal hw > xv as found in e.g. haraxvati- 'Arachosia' and sāxvan- 'instruction', rather than regular internal hw > ŋvh as found in e.g. aojōŋvhant- 'strong'.[18]
  5. ^ e.g. YAv. -ō instead of expected OAv. -ə̄ for Ir. -ah in almost all polysyllables.[19]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Boyce 1984, str. 1.
  2. ^ Saeedipour, A (2012). „The Rig Vedic and Avestan scriptures”. International Journal of Scientific and Research Publications. 431. 
  3. ^ a b v Boyce 1984, str. 3.
  4. ^ a b v g d đ Boyce 1984, str. 2.
  5. ^ Kellens 1987, str. 239.
  6. ^ Cantera 2015.
  7. ^ Altiranisches Wörterbuch, 1904
  8. ^ Humbach 1991, str. 50–51.
  9. ^ Humbach 1991, str. 51–52.
  10. ^ a b Humbach 1991, str. 52–53.
  11. ^ Humbach 1991, str. 53–54.
  12. ^ Humbach 1991, str. 54.
  13. ^ Humbach 1991, str. 55.
  14. ^ Humbach 1991, str. 57.
  15. ^ Hoffmann 1958, str. 7ff.
  16. ^ Humbach 1991, str. 56–63.
  17. ^ Humbach 1991, str. 59–61.
  18. ^ Humbach 1991, str. 58.
  19. ^ Humbach 1991, str. 61.
  20. ^ a b Humbach 1991, str. 56.
  21. ^ Boyce 1984, str. x.
  22. ^ A Dissertation on the Authenticity of the Zend Language, Bombay, 1821

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Boyce, Mary (1984), Textual Sources for the Study of Zoroastrianism, Manchester UP 
  • Cantera, Alberto (2015), „Avesta II: Middle Persian Translations”, Encyclopedia Iranica, New York: Encyclopedia Iranica online .
  • Hoffmann, Karl (1958), „Altiranisch”, Handbuch der Orientalistik, I 4,1, Leiden: Brill .
  • Humbach, Helmut (1991), The Gathas of Zarathushtra and the Other Old Avestan Texts, Part I, Heidelberg: Winter .
  • Kellens, Jean (1983), „Avesta”, Encyclopædia Iranica, vol. 3, New York: Routledge and Kegan Paul, str. 35—44 .
  • Kellens, Jean (1987), „Characters of Ancient Mazdaism”, History and Anthropology, vol. 3, Great Britain: Harwood Academic Publishers, str. 239—262 .
  • Schlerath, Bernfried (1987), „Andreas, Friedrich Carl: The Andreas Theory”, Encyclopædia Iranica, vol. 2, New York: Routledge and Kegan Paul, str. 29—30 .
  • Jal, M., & Centre for Studies in Civilizations (Delhi, India). (2012). Zoroastrianism: From antiquity to the modern period.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Avesta na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Авеста&oldid=27548199”