Anglo-španski rat (1585—1604)
 | Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
| Anglo-španski rat (1585—1604) | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
|
Kraljevina Engleska Nizozemska republika |
Španska imperija Portugal Irska | ||||||
Anglo-španski rat (1585—1604) prvi je od ratnih sukoba između Engleske i Španije. Rat je završen mirom u Londonu bez teritorijalnih promena.
Uvod[uredi | uredi izvor]
Otkrića prekomorskih zemalja, zajedno s izgradnjom čvršćih brodova za duga putovanja pod teškim uslovima, dalu su veliku važnost Atlantskom okeanu. Težište svetskog pomorskog prometa pomerilo se iz Sredozemlja u Atlantik. Time je istorija pomorstva i pomorskih ratova ušla u novo razdoblje. Razvoj događaja izvanredno je pogodovao Španiji koja je obuhvtala i obale Sredozemnog mora i Atlantskog okeana i ona je znala to dobro da iskoristi. Prva se uključila u osvajanja prekomorskih zemalja, naročito u Srednjoj i Južnoj Americi. Bezobzirno uništavajući stare kulture indijanskih država Inka i Maja španski konkvistadori su ugrabili ogroman plen, tako da su u maticu brodovi donosili ogromen količine srebra i zlata. Španija je veoma brzo stekla skoro neporocenljivo bogatstvo i postala je najmoćnija drćava u Evropi. Pored toga, imala je najveću mornaricu na svetu i bila je prva svetska pomorska sila u istoriji.
Oslaljajući se na svoje bogatstvo i moć, svoju veoma sbrojnu i snažnu armiju i brojnost svoje trgovačke i ratne flote, Španija je pokušavala da nametne svoju vlast celoj Evropi. To je bio uzrok veoma jakoim trvenjima pa i sukobima sa drugim državama. Jedna od tih država bila je i Engleska po kraljicom Elizabetom I.
Izraženo nastojanje Engleske da učestvuje u eksploataciji bogatstava prekomorskih zemalja i da se afirmiše na svetskim morima, dovelo je do sukoba sa Španijom i Portugalom koji su tamo energično suzbijali svaku pojavu drugih evropskih sila, težeći da sačuvaju monopol u trgovini. Iz tih sukoba razvilo se gusarenje i piraterija, koji su na pomorskim komunikacijama trajali sve do pred sam kraj XVIII veka, povremeno prerastajući u prave ratove.
Engleska je pristupila nizu smelih napada na špansko bogatstvo, temelj nen moći. Engleski brodovi su napadali i plenili španske brodove koji su iz prekomorskih zemalja dovozili zlato i druge dragocene tovare. U grupama od tri do pet brodova, veličine od 25 do 100 tona, te, uz prećutno odobrenje Elizabete I, gusarske ekipe su razvile neobično smelu delatnost na Atlantskom okeanu. Eskadre pod zapovedništvom Džona Hokinsa i Frensisa Drejka postale su legendarne po svojim akcijama. S obzirom na sve učestalije napade na španske brodove, Španija je trpela veliku štetu.
Od 1587. godine sve do kraja Sedmogodišnjeg rata 1763. godine Engleska i Španija vode međusobno osam pomorskih ratova. Ovaj period se poklapa sa posepenim jačanjem Engleske u kojoj buržoazija, materijalno najzainteresovanija za kolonijalnu ekspanziju, ima sve više udela u državnoj politici, i dekadencijom Španije koja sporo izlazi iz feudalnog uređenja. U svim tim ratovima Engleska je na morima u stalnoj ofanzivi, iako je u početku dosta slabija. Na kraju ratova je španska kolonijala imperija bila dovedena do ruba propasti, Španija je postala drugorazredna sila, a novonastala Velika Britanija se razvila u najjaču svetsku pomorsku silu.
Početak rata[uredi | uredi izvor]
Špansko-engleski odnosi pogoršalli su se kada su akcije engleskih pomoraca počele da dobijaju otvorenu podršku engleske kraljice. Frensis Drejk je dobio eskadru od 21 broda radi jačih napada na španske brodove, a Hokins je dobio plemićku titulu. Kada je Elizabeta I 1585. godine otvoreno stupila na stranu nizozemskih ustanika, Španija je zaplenila engleske brodove u lukama Španije, Portugala i u Sredozemnom moru, na što je Engleska onemogućila Špancima ribarenje kod Njufaundlenda. 1586.g. Drejk je sa svojom eskadrom napao i opljačkao veliki broj španskih luka i njenim prekomorskim teritorijama, pa čak i luku Vigo u samoj Španiji a u Englesku se vratio sa bogatim plenom. Oružana intervencija Engleske u pobunjenoj Nizozemskoj iste godine i pogubljenje kraljice Marije Stjuart (februara 1587. godine), prouzrokovali su 1587. godine prekid već zategnutih diplomatskih odnosa. Treba istaći da je glavni motiv ovog sukoba bila borba za prevlast nad svetskim morima.
U to vreme Španija je raspolagala veoma velikim brojem vojnika i izuzetno jako flotom. Ipak, njena veoma brojna ratna flota nije bila tako jaka kako bi se brojčano moglo suditi. Oficiri i posade ratnih brodova izvežbani pre svega na galijama, nisu bili dovoljno izvežbani za rukovanje i amevrisanje brodovima samo na jedra. Uopšte govoreći, oficiri španske flote bili su slabo školovani i držali su se zastarelih metoda, a sami ratni brodovi bili su slabo naoružani.
Engleska mornarica je u to doba bila još mala, ali je imala odlično osoblje sa velikim pomorskim i ratnim iskutvom. Brodovi su bili manji od španskih, ali su bili bolje građeni sa mnogo boljim pomorskim i manevarskim svojstvima. Artiljerijsko naoružanje bilo im je takođe mnogo bolje, a upravo se izvežbanost engleskih posada isticala prilikom dobrog artiljerisjkog gađanja.
Španski ratni plan predviđao je invaziju Engleske. Engleska flota dobila je zadatak da u vlastitim vodama sačeka neprijatelja. Frensis Drejk je 24. aprila 1587. godine izvršio iznenadan i smeo napad na Kadis i znatno omeo pripremu španske flote.
Španska armada[uredi | uredi izvor]
Godine 1588. kralj Filip II poslao je 130 brodova koji su sačinjavali "Nepobedivu Špansku armadu" u pravcu Lamanša. Ovde su se vodile pomorske bitke tokom 15 dana pri čemu ni jedna strana nije uspela odneti pobedu. Španski admiral uveo je većinu svoje flote u luku Kale. Videvši to, Frensis Drejk smisli jedno ratno lukavstvo. Žrtvovao je šest svojih starih lađa, zapalio ih i otisnuo među špansko brodovlje. Španci su se pobojali požara, te su isplovili iz zaklona. Ovde ih je poduhvatio nepovoljan vetar koji ih je prvo nabacio na plićake duž belgijske obale; zatim je vetar promenio pravac te ih je izgonio na pučinu Severnog mora. Bura je bila tako jaka da se Španci nisu mogli vratiti nazad, već su se kroz nekoliko dana obreli kraj obala severne Škotske. Dovde su ih Englezi gonili, ali su se tu morali zaustaviti jer više nisu imali ni hrane ni municije. U istom položaju bili su i Španci kojima nije drugo preostajalo nego da se vrate u domovinu. Ploveći duž zapadnih obala Britanskih ostrva, brodovi Armade nisu uspeli da sačuvaju svoj poredak jer ih je stalno gonila bura na moru. Mnogi brodovi razbili su se o hridi Škotske i Irske. Veliki deo posade potopio se, a preživeli koji su se domogli obale bili su ovde posečeni od strane suvozemne vojske koja ih je dočekala na kopnu. Svega 64 španske lađe vratile su se u domovinu, sa posadama izgladnelim i izmučenim od višesedmične plovidbe uzburkanim okeanom. Na drugoj strani, Englezi su proslavljali veliku pobedu nad moćnim neprijateljem.
Nastavak rata[uredi | uredi izvor]
Frensis Drejk je 1589. godine preduzeo pohod protiv primorskih gradova Španije s jakom eskadrom i 11 000 ukrcanih vojnika. Uplovio je u La Korunju, razbio snage koje su branile grad i zarobio ili uništio veliki broj brodova i mnogo ratnog materijala. Drejkov dalji put ka jugu bio je ispunjen pljačkom i razaranjem. Na 40 M s. od ušća Taha iskrcao je trupe koje su uzalud pokušale da zauzmu Lisabon. Potom je zauzeo i opljačkao Vigo i zarobio mnogo brodova. Mnogobrojni pohodi protiv španske pomorske trgovine, koje su do kraja rata preduzimali gusari i organizovani sastavi engleske mornarice vanredno su oslabili pomorsku moć Španije i obogatili engleske pomorce i krunu. Engleski gusari operisali su, prvenstveno, u severnom Atlantiku i na njegovim obalama, ali su silazili i južno od Rio de Žaneira. Naročito se istakao Džordž Kliford sa svojih 20 pohoda izvršenih od 1586. do 1598. godine u kojima je učestvovalo, ponekad i do 20 brodova. Frensis Drejk i Džon Hokins s eskadrom od 26 brodova otplovili su 1595. godine u vode Zapadne Indije sa namerom da pređu preko Panamske prevlake i dočepaju se blaga koje je tamo čekalo na transport u Španiju. Stoga je Engleska, uz Saradnju Holandije, u prvoj polovini 1596. godine opremila veliku flotu od oko 150 ratnih ili i transportnih brodova sa preko 14 000 mornara i vojnika, koja je 20. juna neprimećeno stigla pred Kadis, zauzela ga i umištila sve španske brodove zatečene u luci. Španci su 1601. godine uspeli da neprimetno prođu pored engleske eskadre koja je blokirala njihove luke i da u Kinsejlu u Irskoj iskrcaju 4000 vojnika radi podrške irskih ustanika. Blokiran s mora i s kopna, ovaj španski korpus je kasnije prinuđen na predaju.
Kraj rata[uredi | uredi izvor]
Do kraja rata Englezi su se ograničili samo na blokadu španskih obala i krstarički rat. Posle smrti kraljice Elizabete I, novi kralj Džejms I sklopio je 1604. godine sa Španijom mir u Londonu i zabranio napade na španske kolonije i gusarenje protiv španske trgovine na moru. Ovaj rat je iz temelja uzdrmao ekonomsku moć Španije; ona više nije bila u stanju da svojom ratnom mornaricom efikasno štiti pomorski promet i kolonije, a rastuće bogatstvo omogućilo je Engleskoj da učvrsti i razvije svoju pomorsku moć.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- The navy during the Spanish War 1585-1587 - J. S. Corbett, London 1894.
- Drake and the Tudor navy - J. S. Corbett, London 1898.
- Vojna enciklopedija, tom 1 (154)
- Istorija Engleske - Dr Ivanka Đuković (103. str)
- Boris Prikril, Tri tisuće godina pomorskih ratova, Otokar Keršovani, Opatija, 1985. g.
- Kriston I. Arčer, Džon R. Feris, Holger H. Hervig i Timoti H. E. Travers, Svetska istorija ratovanja, Alexandria Press, Beograd, 2006. g.
