Ahmed I

Ahmed I
Lični podaci
Puno ime	Ahmed od Mehmeda
Datum rođenja	(1590-04-18)18. april 1590.
Mesto rođenja	Manisa, Osmansko carstvo
Datum smrti	22. novembar 1617.(1617-11-22) (27 god.)
Mesto smrti	Istanbul, Osmansko carstvo
Grob	Sultan Ahmedova Džamija
Religija	Islam
Porodica
Supružnik	Sultanija Mahfiruz Hatidže Sultanija Mahpejker Kosem
Potomstvo	Osman II Sultanija Ajše Sultanija Fatma Sultanija Gevherhan Sultanija Hanzade Murat lV Princ Kasim Princ Sulejman Sultanija Burnaz Atike Ibrahim I Sultanija Abide Princ Bajazit
Roditelji	Mehmed III Sultanija Handan
Dinastija	Osmanska dinastija
14. Sultan Osmanskog carstva
Period	22. decembar 1603. — 22. novembar 1617. (14 god)
Krunisanje	22. decembar 1603.
Prethodnik	Mehmed III
Naslednik	Mustafa I

Ahmed I Bahti (osm. tur. احمد اول Aḥmed-i evvel; tur. I. Ahmet; 18. april 1590 — 22. novembar 1617); 14. osmanski sultan i 93. islamski kalif. Od oca Mehmeta III, od majke Sultanije Handan.

Ahmed I je došao na presto 1603. godine sasvim mlad, sa svojih 13 godina. Bio je jako religiozan. Po njegovom naređenju je izgrađena Sultan Ahmedova džamija, najveća džamija u Istanbulu i jedina koja ima šest minareta. Arhitekta džamije je bio Sedefkar Mehmed-aga, koji zbog starosti nije mogao da doda još neke stvarčice u unutrašnjosti koje mu je Ahmed naredio.

Sklopio je mir sa stalno pobunjenim Persijancima i 1617. godine je došlo da sklapanja mira sa moldavskim kozacima. Sultan je dao urediti da se svi zakonski propisi nalaze u jednoj zakonskoj knjizi (Kanunama). Na samrti je proglasio svoga brata Mustafu za naslednika, jer je njegov sin Osman bio suviše mlad. Bio je prvi sultan koji nije izvršio ritual bratoubistva. Bratoubistvo sultana je bilo uobičajena praksa regulisana zakonom.

Biografija

Ahmed je rođen 18. aprila 1590. godine kao drugi po redu sin Mehmeda III. Kada se on rodio, državom je upravljao njegov deda sultan Murat III. Imao je pet godina kada je njegov otac preuzeo presto. Po tadašnjoj Osmanskoj tradiciji, Mehmed III je naredio da se devetnaestorica njegove braće pogubi. Razlog zašto Ahmed nije pogubio svog brata Mustafu leži u tome što je on imao traumu iz detinjstva. Dobio ju je kada je video age kako iznose sanduke devetnaestorice njegovih stričeva.

On je prvi sultan koji je reformisao administraciju nakon njegovog pradede Sulejmana Veličanstvenog. Takođe, Ahmed je bio poznat po tome što je pisao pesme. Njegove pesme bile su fascinantne za njegovo doba. Koristio je pseudonim Bahti.

Sultan Ahmed je bio uzoran i dobar vladar, koji se, nalik svome dedi Muratu III, držao šerijata i kanona, te je vladao u skladu sa religijskim pravilima i zakonima. Želeo je da postigne dostignuća kakva je postigao njegov predak Sulejman Veličanstveni. Imao je želju da osvoji Rim i time ostvari san svoga pretka, Mehmeda II Osvajača. Mnogi današnji istoričari smatraju da bi i uspeo u tome, da ga nije u tome sprečila smrt. Preminuo je veoma mlad, sa nepunih 28 godina.

Vladavina

Ahmed 1603. godine, odmah posle dolaska na presto.

U prvom delu svoje vladavine, Ahmed je pokazao sopstvenu snagu i odluku, koja su bila iznenađujuća kod mladog sultana. Uprkos godinama, vrlo brzo se snašao u ulozi vladara. Na samom početku je suzbio uticaj visokih državnih funkcionera i počeo je da vlada apsolutistički. On je prvi vladar koji nije izvršio ritual bratoubistva, poštedevši svog mlađeg brata Mustafu. Sultan Ahmed je, takođe, prekinuo tradiciju slanja prinčeva u sandžake kako bi sprečio nemire unutar države, te obezbedio mir koji je Osmanlijama bio preko potreban.

Ratovi koje je vodio bili su protiv Habzburga i Persije. Rat nasleđen od oca protiv Austrije, završava se mirnim odnosom između dve države, potpisan u Zsitvatoroku 1606. godine, pri čemu je godišnji danak Austrije ukinut. Tim mirom je austrijski car po prvi put bio diplomatski jednak osmanskom sultanu. To do tada nije važilo, budući da su prethodni osmanski vladari smatrali da je bilo koji drugi evropski vladar na nivou velikog vezira.

Nakon poraza u Osmansko-safavidskom ratu (1603-18), Gruzija, Azerbejdžan i druge osmanske teritorije na Kavkazu ustupljene su Safavidima ugovorom Nasuh-paše iz 1612. godine. To su teritorije koje su bile osvojene u Osmansko-safavidskom ratu, koji je trajao od 1578. do 1590. godine. Nove granice su izvučene po potpunoj istoj liniji kao što je potvrđeno Mirom iz Amasije 1555. godine.

Za vreme njegove vladavine ekonomska situacija u carstvu se stabilizovala nakon iscrpljujućih ratova, koje je sultan nasledio od njegovih predaka. Korupcija u državnom vrhu je prestala da postoji, a vraćena je i disciplina unutar vojske, a posebno kod janičara. Nakon pobune Dželalija usledio je period prosperiteta i ponovnog vraćanja snage Osmanskog carstva.

Osmansko-Safavidski rat (1604—1606)

Po ustoličenju na tron, Ahmed je imenovao Džigalizade Jusuf-pašu kao komandanta istočne vojske. Vojska je marširala iz Carigrada 15. juna 1604. godine, što je bilo prekasno, a kada su stigli u istočni front 8. novembra 1604. godine, Safavidska vojska je zarobila Jerevan, i ušli su u Kars, gde su se zaustavili kod Akhisara. Uprkos povoljnim uslovima, Sinan-paša je odlučio da za zimu ostane u Van, ali onda su marširali do Erzuruma da zaustave Safavidski napad. To je izazvalo nemire u okviru vojske, i godina je praktično izgubljena za Osmanlije.

Godine 1605, Sinan-paša je jurio da zauzme Tabriz, ali je vojska podrivala Kosu Sefer-pašu, beglerbega Erzuruma, vojska je marširala nezavisno od Sinan-paše i samim tim je on zarobljen kao ratni zarobljenik od strane Safavida. Osmanska vojska je bila usmerena ka Urmiji, ali su prvo morali da odu do Vana, a zatim da pobegnu u Dijarbekir. Sinan-paša je za to vreme izazvao pobunu izvršavanja beglerbega u Alepu, Džanbulatoglu Husejin-paša, koji je došao da pruži pomoć, stigao je prekasno. Ubrzo je on umro, a Safavidska vojska bila je u stanju da zauzme nekoliko strateških gradova.

Rat sa Habzburzima

Austrijski car Rudolf II (1576-1612)

Veliki vezir Malkoč Ali-paša je marširao ka zapadnom frontu iz Carigrada 3. juna 1604. kasnije je stigao u Beograd, ali je tamo umro, pa je Lali Mehmed-paši dodeljena dužnost novog velikog vezira i imenovan je za komandanta zapadne vojske. Pod Mehmed-pašom, zapadna vojska je povratila Peštu i Vac, ali nije uspela da uhvati Ostrogon zbog opsade koja je ukinuta zbog vremenskih naleta, i prigovora vojske. U međuvremenu, kralj Transilvanije, Stefan Boksaj, koji se borio za nezavisnost regiona i koji je ranije podržavao Habzburgovce, poslao je glasnika na porti tražeći pomoć. Nakon obećane pomoći, njegove snage su se pridružile osmanskim snagama u Beogradu. Ovim, Osmanska vojska je bila pod opsadom Esztergoma, koji je bio zarobljen 4. novembra 1605. godine. Boksaj, uz pomoć Osmanlija, zarobio je Novi Zamki (Uivar), i snage predvođene pod Tiriaki Hasan-pašom zauzele su Vesprem i Polat. Sarhos Ibrahim-paša, beglerbeg Velike Kaniže, napao je austrijski region u Istri.

Međutim, sa Dželali pobunama u Anadoliji, Osmanlije su doživele poraz u istočnom frontu, a Mehmed-paša je pozvan u Carigrad. Mehmed-paša je iznenada umro tamo, dok se vojska spremala da ode na istok. Kujudžu Murat-paša je pregovarao za mir u Zsitvatoroku, kojim je danak ukinut od 30.000 dukata koji su plaćali Austrijanci. Ovim se smatralo da je Habzburški car uzdignut u rang rimskog imperatora, te da je time jednak turskom sultanu. Dželali pobune bili su snažan faktor u prihvatanju austrijskih uslova od strane Osmanskog carstva. Ovaj događaj se tumači kao prestanak ekspanzije Osmanske imperije u Evropi.

Dželali pobune

Revolt protiv rata sa Habzburzima i visokih poreza u kombinaciji sa slabošću osmanske vojske, bio je odgovor da Ahmed preda svoju vladavinu Dželalima, na šta on nije pristao. Tavil Ahmed je pokrenuo pobunu ubrzo nakon krunisanja Ahmeda I i poraza Nasuh-paše i Kedždehana Ali-paše. U 1605, Tavil Ahmedu je ponuđen položaj beglerbega za Šahrizor da zaustavi pobunu, ali on je ubrzo otišao da zarobi Harput. Njegov sin Mehmed, je postao guverner Bagdada sa lažnim Fermanom. Mehmed je ubrzo porazio snage Sinan-paše.

U međuvremenu, Džanbulatoglu Ali-paša je ujedinio snage sa neprijateljima da pobedi emira Tripolija Seifoglu Jusufa. On je nastavio da kontroliše Adani oblast, formirajući vojsku i praveći novac. Njegove snage su proterale vojsku novog beglerbega Alepa, Husejin-paše. Veliki vezir Derviš Mehmed-paša Bošnjak je pogubljen zbog slabosti koju je pokazao protiv Dželalija, i bio je zamenjen Kujuču Murat-pašom, koji je otišau u Siriju da sa svojim snagama porazi 30.000 vojnika pobunjeničke vojske uz velike teškoće, mada sa odlučnim rezultatom. U međuvremenu, on se pretvarao da je oprostio pobunjenicima u Anadoliji i imenovao je pobunjenika Kalenderoglu, koji je bio aktivan u Manisi i Bursi kao sandžakbeg Ankare. Bagdad je bio ponovo zarobljen 1607. godine. Džanbulatoglu Ali-paša je pobegao u Carigrad i zatražio je oproštaj od Ahmeda, koji ga je imenovao za beglerbega Temišvare i kasnije Beograda, ali je ubrzo bio pogubljen zbog bezakona. U međuvremenu, Kalenderogluu nije bilo dozvoljeno da stupi u grad od strane ljudi iz Ankare, koji su se pobunili ponovo, samo da se snage Murat-paše pobede. Kalenderoglu je potom pobegao u Persiju. Murat-paša je potisnuo neke male pobune u Centralnoj Anadoliji i potisnuo je ostale Dželali zapovednike pozivajući ih da se pridruže vojsci.

Zbog rasprostranjenog nasilja Dželali pobuna, veliki broj ljudi je pobeglo iz svojih sela, i većina sela su uništena. Neki vojni šefovi su tvrdili da su ova napuštena sela njihova imovina. Ovo bi lišilo Portu velike prihode, i 30. septembra 1609. godine, Ahmed je izdao pismo garantujući prava seljana. On je tada radio na preseku napuštenih sela. Dželali pobuna ugušena je 1610. godine.

Osmansko-Safavidski rat: Mir i nastavak

Novi vezir, Nasuh-paša, nije hteo da se bori protiv Safavida. Safavidski Šah je takođe poslao pismo i rekao je da je spreman da potpiše mir, kojim bi on poslao po 200 vojnika u Carigrad svake nove godine. Dana 20. novembra 1612, ugovor Nasuh-paše je potpisan, a Šah je ustupio sve zemlje Osmanskom carstvu koje je osvojio u ratu 1578-90. Sultan Ahmed je ustupio granice Persiji, koje su bile osvojene 1555. godine.

Međutim, mir se završio 1615. godine, kada Šah nije poslao 200 vojnika. Dana 22. maja 1615, veliki vezir Okuz Mehmed-paša je organizovao napad na Persiju. Mehmed-paša je odložio napad do naredne godine, do kada su se Safavidi pripremili i napali Ganju. U aprilu 1616, Mehmed-paša je napustio Alep sa velikim brojem vojnika odakle su otišli u Jerevan, gde je propustio priliku da zauzme grad i gde se kasnije povukao u Erzurum. Kasnije je bio uklonjen sa položaja i zamenjen sa Damat Halil-pašom. Halil-paša je za zimu ostao u Dijarbekir, dok je Krimski Han, Džanibek Giraj, napao područja Ganja, Nakhidževen i Julfa.

Kapitulacija i trgovinski ugovori

Ahmed je obnovio trgovinske sporazume sa Engleskom, Francuskom i Venecijom. U julu 1612. prvi trgovinski ugovor sa Holandijom je potpisan, što je bilo prvi put u istoriji osmanske imperije. On je date kapitulacije proširio u Francusku, navodeći da trgovci iz Španije, Portugalije, Katalonije, Dubrovnika, Đenove, Ankona i Firence mogu slobodno trgovati pod francuskom zastavom.

Lični život

Sultan Ahmedova džamija

Ahmedova majka je bila Sultanija Handan, Grkinja čije je ime po dolasku u Istanbul bilo Helena. On je bio rođen u Manisi, kao sin prestolonaslednika Mehmeda III, kojeg je nasledio 1603. godine, kada je imao 13 godina. On je prekinuo tradiciju bratoubistva, i poslao je svog mlađeg brata Mustafu u staru palatu zajedno sa Mustafinom majkom i sultanijom Safije. Ahmed je bio poznat po svojim sposobnostima u mačevanju, poeziji, jahanju i odličnom poznavanju brojnih jezika. Ahmedov izgubljeni stric Jahja nije bio zadovoljan zbog toga što je Ahmed postao sultan, i većinu svog života je proveo u spletkama da dobije presto.

Sultan Ahmed I je sagradio jednu od najlepših i najvećih džamija u Istanbulu, Sultan Ahmedovu džamiju, poznatiju takođe pod imenom "Plava Džamija".

Njegova najpoznatija supruga je bila Sultanija Mahpejker Kosem, koja je bila majka Murata IV i Ibrahima, Sultan je takođe bio oženjen i sa Mahfiruz Hatidže Sultanijom koja je bila majka Osmana II. Nakon što je 1617. godine sultan Ahmed umro, presto je nasledio njegov brat Mustafa I, jer je njegov sin Osman bio premlad, mada kada je Ahmet umro Osman je imao 13 godina, a baš onoliko godina sa koliko se i sam Ahmed popeo na presto. Sultan Ahmed bio je otac tri buduća sultana: Osmana II, Murata IV i Ibrahima.

Ahmed je takođe bio pesnik, i pisao je pod pseudonimom Bahti, a svoje pesme najčešće je posvećivao svojoj miljenici, sultaniji Kosem. Imao je svoj vrt gde je uzgajao cveće raznih vrsta, u toj kolekciji su se posebno nalazili jasmini, omiljeno cveće sultanije Kosem.

Takođe, sultan Ahmed I veoma je voleo lov, a omiljeno mesto za lov bilo mu je Jedrene, bivša prestonica Osmanskog carstva, a kasnije lovačka rezidencija budućih sultana.

Kada je stupio na vlast, pod uticajem svoje majke, sklonio je sultaniju Safije iz centra moći i palate, proteravši je u Staru palatu, kao i sultaniju Halime. Da bi dodatno učvrstio njihovo slabljenje, najpre je udao u junu svoje tetke, ćerke sultanije Safije (Ajše-sultaniju, Fatmu-sultaniju i Mihrimah-sultaniju) za sebi odane paše, a u novembru svoje polusestre, ćerke sultanije Halime. Kako je sultanija Handan želela da stekne prevlast u haremu, ubedila je svog sina da uda njene sve najstarije kćeri. Ahmed je, prema pisanju italijanskih ambasadora, sultan koji je jako često udavao ženske članove dinastije, češće svoje tetke nego sestre. Veliko uvažavanje za vreme njegove vladavine je imala njegova pra-tetka sultanija Gevherhan, koju je smatrao zaslužnom za njegovo postojanje, pošto je podarila njegovu majku njegovom ocu još u prinčevsko doba.

Ljubav prema veri

Ahmedovo zalaganje i ljubav prema Islamu bilo je fascinantno. On je vladao i živeo skroz po religijskim pravilima, baš onako kako je opisano u Kuranu. Zbog svoje velike pobožnosti, Ahmed je lično naredio da se grade manje džamije u okolnim Osmanskim zemljama, takođe je lično spašavao ugrožene muslimane koji su se nalazili u katoličkim zemljama. Ahmed je sagradio mnoge džamije širom sveta, ali one su sve manje poznate. On je veoma često išao u džamiju, i uvek bi se pomolio. Uveo je pravilo da se svaki stanovnik u Istanbulu mora pomoliti molitvom u petak. Ahmed je svojevoljno prihvatao sve jednobožne religije, ali je oštro kritikovao mnogobožne religije.

Smrt

Sultan Ahmed je umro 22. novembra 1617. godine, od posledice tifusa, sa svega 27 godina. Nakon njegove smrti, na dvoru je zavladala panika, janjičari su na presto želeli Ahmedovog najstarijeg sina Osmana, koji je tada imao oko 13 godina, dok su najugledniji ljudi iz državnog vrha želeli da postave njegovog polubrata Mustafu na presto. Ipak, uz pregovore janičari su dali pristanak, te je Mustafa postao novi sultan. Smatra se takođe da je veliki uticaj o Mustafinom ustoličenju imala i Ahmedova supruga Sultanija Kosem, jer se bojala da ako Osman dođe na presto možda će hteti da pogubi njene sinove. Ipak, zbog Mustafinog lošeg mentalnog stanja i nemogućnosti da vlada državom, sledeće godine bio je ustoličen Osman II.

Trojica od dvanaest njegovih sinova su došli na presto, to su bili: Osman II (1618−1622), Murat IV (1623−1640) i Ibrahim (1640−1648).

Porodica

Supruge

• Sultanija Mahfiruz Hatidže
• Sultanija Mahpejker Kosem
• Fatma Sultanija ( Hatun)

Muška deca

Ime	Majka	Rođenje	Smrt	Napomena
Osman II	Sultanija Mahfiruz Hatidže	3. novembar 1604	20. maj 1622
Princ Mehmed	Sultanija Kosem	8. mart 1605	12. januar 1621	Ubio ga je Osman II
Princ Džihangir	Fatma Hatun	1609	1609
Princ Orhan	?	1609	1635
Princ Selim	Sultanija Kosem	1610	27. jul 1611
Murat IV	Sultanija Kosem	27. jul 1612	8. februar 1640
Princ Hasan	Fatma Hatun	25. novembar 1612	1615
Princ Sulejman	Sultanija Kosem	1611/1616	17. februar 1638	Ubio ga je Murat IV
Princ Bajazit	?	decembar 1613	27. jul 1635	Ubio ga je Murat IV
Princ Husejin	Sultanija Mahfiruz Hatidže	novembar 1614	1617
Princ Kasim	Sultanija Kosem	1614	1. januar 1638	Ubio ga je Murat IV
Ibrahim	Sultanija Kosem	5. novembar 1615	18. avgust 1648

Ženska deca

• Gevherhan-sultanija (februar 1605- 1631); (najstarija) kći Ahmeda I i nepoznate konkubine. Udata prvi put 1612. godine za Okuz Mehmed-pašu (um. 1622), udata drugi put za Topal Redžep-pašu (pogubljen 1632). Iz prvog braka je imala sina Osman-bega, a iz drugog braka je imala ćerku Safije (um. 1682).
• Kameršah-sultanija (1605 — između 1642 i 1648); kći Mahfiruz-sultanije. Udata je 1621. godine za Sofu Bajram-pašu (um. 1627). Do kraja života živela je kao udovica.
• Kosem-sultanija (1606 — mart 1612); najstarija kći sultanije Kosem. Udata nakratko za Nasuh-pašu. Nakon njene smrti, Nasuh-paša se odmah oženio njenom mlađom sestrom Ajše.
• Ajše-sultanija (1607 — maj 1657); kći sultanije Kosem. Udata osam puta. Imala je iz četvrtog braka sina Mustafa-bega (um. 1670).
• Fatma-sultanija (1608 — mart 1671); kći sultanije Kosem. Prema Evliji-čelebiji, za života udata petnaest puta. Imala je sinove Husejin-bega (um. 1680), Sulejman-bega (um. 1665) i Omer-bega.
• Hanzade-sultanija (1609 — 23. septembar 1650); kći sultanije Kosem. Udata prvi put 1623. godine za Bajram-pašu (umro 1638), udata drugi put za Nakaš Mustafa-pašu (umro 1653).
• Hatidže-sultanija (1608 — 1610)
• Esma-sultanija (1612 — 1612)
• Zahide-sultanija (1613 — 1620)
• Atike-sultanija (1614 — 1674); kći nepoznate konkubine. Udata prvi put 1630. godine za Kenan-pašu (um. 1652), udata drugi put 1652. godine za Doganči Jusuf-pašu (um. 1670).
• Umigulsum-sultanija (1616 — nakon 1690); kći sultanije Kosem. Udata prvi put 1634. godine za Halil-pašu (um. 1639), udata drugi put 1641. godine za Ahmed-pašu.
• Fahrihan-sultanija (1617 — nakon 1682); kći nepoznate konkubine. Udata 1642. godine za Deli Dilaver-pašu (um. 1668).
• Zejnep sultanija (1617 - 1619),kći nepoznate konkubine, preminula u detinjstvu.
• Abide-sultanija (1618 — 1648); kći Fatme-hatun. Udata 1641. godine za Musa-pašu (umro 1647).

Popularna kultura

U TV seriji Muhteşem yüzyıl: Kösem njegov lik glumi turski glumac Ekin Koč.

Porodično stablo

8. Selim II

4. Murat III

9. Sultanija Nurbanu

2. Mehmed III

5. Sultanija Safije

1. Ahmed I

3. Sultanija Handan

Literatura

• ́goston, Ga ́bor A; Masters, Bruce Alan (2010). Encyclopedia of the Ottoman Empire. Infobase Publishing. str. 23. ISBN 978-1-4381-1025-7.