Bugarska u Prvom svetskom ratu

„Bugarska sa nama“ (nem. Bulgarien mit uns). Razglednica povodom ulaska Bugarske u rat.

Bugarska je učestvovala u Prvom svetskom ratu na strani Centralnih sila od objavljivanja rata Srbiji 15. oktobra 1915. do potpisivanja primirja u Solunu i njegovog stupanja na snagu 30. septembra 1918.

Posle balkanskih ratova Bugarska se nalazila izolovana na međunarodnoj pozornici, okružena neprijateljskim susedima i lišena podrške velikih sila. Antibugarsko raspoloženje bilo je naročito jako u Francuskoj i Rusiji, čiji politički krugovi su Bugarskoj pripisivali krivicu za raspad balkanskog saveza. Usled te činjenice kao i neuspeha bugarske spoljne politike revanšizam je postao žarišna tačka u spoljnim odnosima Bugarske.

Kada je rat izbio avgusta 1914. Bugarska se još oporavljala od negativne ekonomskog i demografskog potresa od prethodnih ratova i izbegavala direktno učešće proglasivši neutralnost. Strateško-geografski položaj i jaka vojska činili su je poželjnim saveznikom za obe ratujuće strane, ali bugarske aspiracije bilo je teško zadovoljiti pošto su uključivale teritorijalne pretenzije prema četvoro balkanskih država. Kako je rat napredovao Centralne sile su se našle u boljoj poziciji da ispune bugarske zahteve, pa su je privolele da im se pridruži 1915.

Mada je bila najmanja članica saveza što se tiče površine i stanovništva, doprinosi Bugarske u ratu bili su od vitalnog značaja. Njenim ulaskom u rat Srbiji i Rumuniji je takoreći odzvonilo, a osigurano je i neprekidno ratno angažovanje Turske tim pre što je otvoren put za toliko potrebnu materijalnu pomoć Nemačke.

S početka (1915 i 1916) rat se odlikovao brzim i veoma uspešnim pohodima, ali čim je većina bugarskih teritorijalnih aspiracija zadovoljena sveo se na rovovsko ratovanje kako na severnom tako na južnom frontu. Pozicioni rat bitno je oslabio ekonomiju, stvorio razne probleme što se tiče snabdevanja i pogoršao zdravlje i moral vojnika na frontovima. Pod ovakvim okolnostima savezničke vojske u Grčkoj, sačinjene od kontingenata gotovo svih članica Antante, uspele su da probiju Solunski front i izazovu brz slom jednog dela bugarske vojske, koji je poprimio oblik otvorene vojne pobune i proglašenje republike od strane buntovne vojske u Radomiru. Bugarska je bila prisiljena da traži i prihvati primirje 30. septembra 1918. Po drugi put u drugoj polovini druge decenije zemlja je dovedena u stanje nacionalne katastrofe za koju je kralj Ferdinand prihvatio odgovornost, abdicirao i prepustio Bugarsku svom nasledniku 3. oktobra 1918.

Rat je za Bugarsku formalno završen potpisivanjem Nejskog mirnovnog ugovora 1919, kojim je morala ne samo da vrati sve zemlje koje je okupirala, nego i da ustupi deo svoje teritorije i plati veliku ratnu odštetu.

Pozadina

Balkanski ratovi

Glavni članak: Balkanski ratovi

Teritorijalne promene posle Balkanskih ratova

Prilikom proglašenja nezavisnosti od Turske 22. septembra 1908, Bugarska je uzdignuta na rang kraljevstva, a njen vladar knez Ferdinand proglasio je sebe za kralja. Bugarska je sada mogla da se usredsredi na izvršavanje svog nacionalnog ujedinjenja, skrećući svoju pažnju na teritorije pod turskom vlašću naseljene Bugarima.

Kako bi postigle svoje ciljeve, bugarska vlada pod predsednikom vlade Gešovom prišla je vladama ostalih balkanskih zemalja koje su se htele da stvore savez koji bi bio direktno uperen protiv Turaka. Njeni napori kulminirali su nizom bilateralnih sporazuma zaključenih tokom 1912. i formiranjem balkanskog saveza. Do leta iste godine turski pritisak na balkanske provincije naglo se pogoršao u Albaniji i Makedoniji, gde je izbila otvorena pobuna. Saveznici su odlučili da iskoriste ranjivost Turske, pa su joj objavili rat oktobra 1912. Početna faza Prvog balkanskog rata otpočela je odlučujućim pobedama saveznika u Trakiji i Makedoniji. Za mesec dana Turci su potisnuti od Bugara na 40 km od Carigrada i gadno potučeni od Srba i Grka. Relativno kratko primirje nije donelo mir, pa su borbe ponovo izbile januara 1913. Bugari su odbili glavnu tursku ofanzivu, zaposeli Jedrene i konačno primorali Tursko carstvo da prihvati poraz i vrati se mirovnim pregovorima. Dok se bugarska vojska još borila, sa severa je iznikao nov izazov — Rumunija je od Bugarske zahtevala teritorijalne kompenzacije u zamenu za svoju neutralnost. Konferencija u Sankt Peterburgu je nastojala da izgladi spor dodeljivanjem Rumuniji bugarskog grada Silistrije, ali ova odluka samo je još više produbila jaz između ove dve zemlje i posejala seme za buduće neprijateljstvo između njih.

Karikatura iz vremena Drugog balkanskog rata. Rumunski kralj Karol upire pištolj na srpskog kralja Petra i grčkog kralja Konstantina, dok krade Južnu Dobrudžu od razoružanog bugarskog kralja Ferdindanda: „Gospodo, neću mirno stajati po strani i dopustiti da ovaj bespomoćni gospodin naprosto propadne“.

Rat je formalno završen Londonskim mirovnim ugovorom koji je ustupio saveznicima sve turske zemlje na zapadu od linije Enos-Midija izuzimajući Albaniju.

Mirovnim ugovorom nije rešeno pitanje podele teritorija među pobednicima, što je dovelo do raspada saveza. Predviđajući ishod ovih događaja i krah svih svojih napora, Gešov je podneo ostavku. Zamenio ga je tvrdolinijaš Stojan Danev. Nova vlada nije bila spremna na kompromis što se tiče svoji pretenzija na Makedoniju, a isto tako ni Srbija i Grča čiji su interesi osujećeni stvaranjem Albanije. Rusija, koja je smatrana patronom balkanskog saveza, nije mogla da održi stvari pod svojom kontrolom i izmiri sporove između saveznika. Neuspeh ruske diplomatije i Antanta koja je stajala iza toga, bila je pobeda za Austrougarsku koja je gledala kako da potkopa jedinstvo balkanskih zemalja. U junu je bugarski generalštab zatražio od nove bugarske vlade da se u roku od 10 dana odluči između agresivne akcije ili demobilizacije. Stariji bugarski komandanti bili su zabrinuti novim savezništvom između Srbije i Grčke i rastućim nemirom u vojsci koja je bila na bojnom polju od septembra 1922. Baš kad se Danev pripremao da ode u Rusiju, gde je trebalo da se učini nov pokušaj rešavanja problema, kralj Ferdinand i general Savov odlučili su da Srbiji, Grčkoj i diplomatiji Antante demonstriraju silu, naredivši 16. juna dvema bugarskim armijama da napadnu i konsoliduju svoje pozicije u Makedoniji. Samo dan kasnije Danev je naredio Savov da zaustavi borbe čemu se ovaj povinovao, uprkos kraljevima naređenjima za nastavljanje napada. Međutim, Srbi i Grci nisu hteli da propuste priliku, pa su objavili Bugarskoj rat. Uočivši priliku za sticanje Južne Dobrudže, Rumunija je takođe napala Bugarsku, bukvalno ne nailazeći ni na kakav otpor, posle čega je sledila i Turska koja je obnovila vlast nad Istočnom Trakijom.

Izbijanje Drugog balkanskog rata izazvalo je raskol u odnosima Bugarske i Rusije i dovelo do pada vlade Danova usred vesti o porazima na ratištu. Nova liberalna koaliciona vlada pod Vasilom Radoslavovim preuzela je vlast i odmah stala da traži diplomatsko rešenje za sve dublju i dublju krizu, obraćajući se za pomoć pre svega Nemačkoj i Austrougarskoj. Direktni pregovori sa Srbijom i Grčkom ostali su bez rezultata, ali posle bugarske ponude za ustupanjem Južne Dobrudže Rumuniji obe strane su se složile da otpočnu mirovne pregovore u Bukureštu. Istovremeno bugarska vojska je uspela da stabilizuje frontove prema Srbima i Grcima, pa čak i da stupi u ofanzivu, preteći potpunim zaokruživanjem grčkoj vojski, ali s obzirom na to da su se Rumini nalazili svega par kilometara od Sofije, a Turci u dobroj poziciji da napadnu čitavu jugoistočnu Bugarsku, sukobljene strane zaključile su primirje 18/31. jula 1913.

Posle prekida neprijateljstava nastavljeni su mirovni pregovori u Bukureštu. Bugarska delegacija našla se u gotovo potpunoj izolaciji, sa samo delimičnom i slabom podrškom Rusije i Austrougarske, što ju je primoralo na prihvati diktirane uslove svojih oponenata i potpiše Bukureški mir. Njime je Bugarska, pored ustupanja Južne Dobrudže Ruminiji, morala da se odrekne najvećeg dela Makedonije, uključujući i „nespornu zonu“, koja joj je dodeljena ugovorom sa Srbijom 1912, kao i Kavale. Njena površina povećana je za 16%, a stanovništvo za 8%.

Mirovni ugovor sa Turcima morao je da reši na bilateralnoj osnovi. Prvobitno je bugarska diplomatija zadržala stav da je pitanje Jedrena i Istočne Trakije međunarodna stvar rešena Londonskim mirovnim ugovorom, ali je ubrzo morala da ga napusti zbog nedostatka podrške Velikih sila i nespremnosti istih da izvrše pritisak na Turke. Carigradskim ugovorom za Turke je značio obnovu većine zemalja koje su oni povratili u Drugom balkanskom ratu. Tokom pregovora vlada Radoslava je po prvi put pokušala da oporavi i ojača odnose sa Turcima, razmatrajući savez uperen protiv Srbije i Grčke, ali nikakav konkretan rezultat nije postignut u tom momentu.

Bugarska posle balkanskih ratova

Vasil Radoslavov (oko 1915). Predsednik vlade Bugarske od 1913. do 1918.

Ishod Drugog balkanskog rata poništio je gotovo sve dobitke koje je Bugarska postigla tokom Prvog balkanskog rata, a ono što joj je ostalo daleko je zaostajalo za pretrpljenim ratnim gubicima. Neposredna posledica propalog nacionalnog ujedinjenja bila je masivan priliv gotovo 120.000 bugarskih izbeglica iz Istočne Trakije i delova Makedonije koji su ostali pod srpskom i grčkom vlašću. Radoslavova vlada suočila se sa nimalo lakim zadacima: trebalo je integrisati novo prispelo stanovništvo i stečene teritorije i obnoviti ekonomiju i vojni potencijal zemlje. Unutrašnje razmirice u Narodnoj liberalnoj stranci (jedna od tri vladajuće koalicione partije) i nedostatak većine u skupštini nateralo je raspuštanje ovog zakonodavnog tela. Novembra 1913. sazvani su opšti izbori na nivou predratnih granica i po prvi put su održani po sistemu proporcionalne zastupljenosti. Vladajuće stranke dobile su svega 97 mesta, a njihovi oponenti 107, što je izazvalo novu vladinu ostavku decembra meseca. Mada je kralj Ferdinand imao konsultacije sa nekoliko uticajnih političara, ipak je još jednom imenovao vladu sa Radoslavovim na čelu i raspustio novo izabranu skupštinu. Na sledećim izborima održanim marta 1914, dozvoljeno je učešće i stanovništvu sa novo stečenih teritorija, mada mnogo ljudi još nije dobilo bugarsko državljanstvo. Tokom predizborne kampanje zastupnici opozicionih stranaka praktično su bili osujećeni od kampanje u ovim zemljama sa obrazloženjem da postoji opasnost po njihovu bezbednost. Međutim, turskim zvaničnicima bilo je dozvoljeno da posećuju lokalno muslimansko stanovništvo i podstiču ga da glasa za vladu. Uprkos tim i drugim ekstremnim merama, liberalne stranke ostvarile su 116 mesta koliko i njihovi oponenti, da bi se taj broj povećao na još 16 po sprovođenju verifikacionog procesa. Vlada je konačno mogla da se usredsredi na goruće unutrašnje i spoljne probleme. Radoslavov je, međutim, zbog ove slabe većine bio paralisan, pa je često bio prisiljen na komprimis sa svojim koalicionim partnerima, falsifikovanje izbornih rezultata ili prosto zanemarivanje skupštine.

Ekonomska situacija

Bugarsko učešće u balkanskim ratovima prekinulo je uzlazni trend u bugarskoj ekonomiji i pokazalo se pogubnim po javne finansije; procenjuje se da je samo rat sa Turcima koštao Bugarsku više od 1,3 milijardi franaka. Poljoprivreda, koja je bila vodeća grana ekonomije, bila je teško pogođena, a ukupna proizvodnja je smanjena za oko 9% u poređenju sa 1911, ali je zemlja ipak izbegla veliku krizu hrane. Hiljade seljaka radnika angažovanih u poljoprivrednim delatnostima postalo je žrtva tokom ratnih dana. Broj raspoloživih konja, ovaca i goveda i stoke u globalu je bio između 20% i 40% niži. Najštetniji je bio gubitak Južne Dobrudže koja je pre rata činila 20% proizvodnje žitarica i imala najveće i najrazvijenije poljoprivredne zajednice. Ovo u kombinaciji sa lošim vremenom imalo je za posledicu da se žetva svih useva 1914. održi na 79% njenog predratnog nivoa.

Za razliku od poljoprivrede, bugarska industrija je bila manje pogođena; mada su problemi nastajali zbog potpune zavisnosti od stranog uzvoza mašinerije i rezervnih delova, proizvodnja je beležila osrednji pad i bila je u stanju da zadrži stalni nivo kapitalnih ulaganja što je dovelo do oporavka ove grane već 1914.

Spoljna trgovina opala je drastično 1913. Izvoz se smanjio za 40%, a uvoz za 11%, što je dovelo do toga da trgovinski deficit do 1914. naraste do preko 87 miliona leva. Pre rata žito je bilo vodeća iznozna roba, a najproduktivnija oblast u proizvodnji žitarica bila je Dobrudža. Država se posebno pobrinula za razvoj te oblasti, pa je izgradila železničke pruge kako bi prenosila žito i druga izvozna dobra u luku Varni, čija postrojenja su izgrađena uz velike troškove. Varna je 1912. bila prometnija od Soluna. Posle Drugog balkanskog rata to preimućstvo je izgubljeno zato što je luka bila lišena zaleđa, a granica sa Rumunijom bila je sad udaljena svega 15 km. Novoosvojene teritorije na jugu bile su planinskog karaktera, mnogo siromašnije, a premda su obezbeđivale izlaz na Egejsko more preko luke Dedeagač železnica do nje prolazila je preko turske teritorije. Međutim, zapadna Trakija je posebno bila čuvena po proizvodnji visokokvalitetnog duvana što se pokazalo kao dragocen resurs.

Spoljna politika

Suočavanje sa međunarodnom izolacijom koja je zadesila Bugarsku bilo je prioritet broj jedan Radoslavove vlade. To je podrazumevalo ponovo uspostavljanje diplomatskih odnosa sa susedima što je uskoro i postignuto, najpre sa Turskom septembra 1913, zatim sa Srbijom decembra iste godine i konačno sa Grčkom marta 1914. Bez obzira na to, odnosi sa balkanskim zemljama ostali su zategnuti usled bojazni istih od bugarskog revizionizma i negativnog mišljenja bugarske javnosti o bivšim saveznicima. Prijateljski gest je takođe načinjen kada su Mihail Madžarov, Dimitar Stančov i Ratko Dimitrijev (koji su bili dobro poznati po svojoj naklonjenosti Antanti) imenovani za ambasadore u Londonu, Parizu i Sankt Peterburgu. To je pokazalo da liberalna vlada nije spremna na rušenje mostove sa silama Antante. S druge strane, Centralne sile nisu još bile voljne da stupe u otvoreno savezništvo sa Bugarskom, pošto bi ovo otuđilo druge balkanske zemlje za koje su se Nemačka i Austrougarska interesovale (naročito Rumuniju i Grčku).

Najaktivnija sila Antante na Balkanu bila je Rusija, koja je nastojala da ovde ograniči austrougarski uticaj stvaranjem novog balkanskog saveza u koji bi ulazile Srbija, Crna Gora i eventualno Rumunija i Bugarska. Poslednja nije bila u središtu ovih planova. I mada je učešće Bugarske u tom savezu smatrano dosta privlačnim, ruska diplomatija posvetila je mnogo više vremena i truda nastojeći da privoli Rumuniju za sebe. Malo praktičnih rezultata je postignuto na taj način, sem ako se izuzme izazivanje negativnih emocija i još dalje otuđivanje Bugarske od Rusije. Saveti Srbiji da bi u najmanju ruku trebalo Bugarskoj da učini manje ustupke naišli su, međutim, samo na tvrdoglav otpor, što je podržala i Grčka. Ministar spoljnih poslova Sazonov odlučio je da jedini način da se utiče na Bugarsku a da se ne kvare odnose sa ostalim balkanskim zemljama jeste putem finanskijskog pritiska na vladu Radoslavova i njenim uklanjanjem i dovođenjem na vlast proantantski nastojene vlade.

U ovom trenutku Francuska i Velika Britanija nisu bile voljne da prepuste Rusiji angažman sa Bugarskom i preferirale su da ne intervenišu direktno. S druge strane, predsednik vlade Radoslavov tražio je delimično pomoć od Velike Britanije preko bugarskog predstavnika u Sankt Peterburgu generala Dimitrijeva, koji je zamolio od britanskog administratora da posreduje u odnosima Bugarske i Rusije. Džordž Bjukenan učtivo je odbio da se upetljava u tako nešto, ali je ipak posavetovao Sazanova da ne bi trebalo da rizikuje pad uticaja Antante u Sofiji zauzimanjem tvrdog stava prema Bugarskoj.

Najvažniji zadatak sa kojim se suočila vlada Radoslavova u svojoj spoljnoj politici posle Bukureškog bila je obezbedi zamaj koji bi mogao da obezbedi sredstva za isplaćivanje finansijskih troškova balkanskog rata, razvoj novopridobijenih teritorija i nastavak isplate vladinog duga od preko 700 zlatnih leva. Taj težak zadatak poveren je ministru spoljnih poslova Nikoli Genadijevu i ministru finansija Dimitru Tončevu koji su prvo poslani u Francusku, koja je držala značajan deo bugarskog javnog duga i od koje je Bugarska obično dobijala zajam pre balkanskih ratova. Francuska je odbila da izađe u susret zbog pritiska Rusije, mada su bugarski predstavnici bili spremni da prihvate izvesne nepovoljne uslove a francuske banke istovremeno davale zajmnove Srbiji, Grčkoj, Rumuniji i Turskoj. Oktobra meseca Tončev je uspeo obezbedi kratkoročni kredit od 30 miliona leva od austrijskih banaka, ali ta suma je bila daleko od dovoljne. Februara meseca Bugari su se ponovo okrenuli Francuskoj, ali su naišli na neprihvatljive uslove.

Početkom 1914. Tončev je uz pomoć nemačkog i austrougarskog predstavnika u Sofiji Gustava Mihahelesa i grof Adama Tarnovskog fon Tarnova, započeo pregovore sa nemačkom bankom „Diskonto-Gezelšaft“. Rusija i Francuska znale su za pregovore, ali u početku su odbacile mogućnost da će se uspešno završiti. Tek u aprilu, kada su se bugarski i nemački predstavnici sporazumeli oko osnovnih tačaka u vezi sa zajmom, Antanta je uvidela da je svojim tvrdim stavom praktično gurnula Bugarsku u zavisnost od Centralnih sila. Ruski ambasador u Sofiji, Savinski, podsticao je parlamentarnu opoziciju u Bugarskoj da se opire nameri vlade Radoslavova i lično se sastao sa kraljem Ferdinandom, kome je obećao francuski zajam u zamenu za uklanjanje Radoslavova. Ponuđeno je i 500 miliona iz francuske banke „Perije“. Napori Antante došli su, međutim, prekasno i nisu uspeli da privole Bugarsku na menjanje svog kursa. Komentarišući ucenjivanje kralja Ferdinanda od strane ruskog ambasadora, bugarski istoričar Ivan Ilčev sa Sofijskog univerziteta „Sv. Kliment Ohridski“ kaže: „Sličan ton su ruske diplomate možda sebi dozvolile u Buhari, ali bugarski vladar, koji je nedavno gajio ambicije da postane najznačajnija figura na evropskom jugoistoku, nije mogao da trpi takvo grubo mešanje u unutrašnje poslove zemlje“.

Jula 1914. konzorcijum nemačkih banaka predvođen bankom „Diskonto-Gezelšaft“ dao je 500 miliona zlatnih leva Bugarskoj pod teškim uslovima. Suma će biti primljena u dve rate od po 250 miliona i moraće da se otplati u roku od 50 godina sa godišnjim interesom od 5%. Bugari su bili obavezni da odobre nemačkom konzorcijumu ugovor za izgradnju nove luke u Porto Lagosu i železnice koja bi vodila do nje; takođe je trebalo da Nemci preuzmu upravljanje nad državnim rudnicima u Perniku i Bobovom Dolu. Vlada je uspela da provede zajam putem glasanja u skupštini uprkos besnoj opoziciji. Debata se odigravala u atmosferi pesničenja, čak je predsednik vlade viđen kako maše revolverom iznad glave, ali vlada je tvrdila da je zajam odobren dizanjem ruku.

Ugovor o zajmu bio je težak poraz za rusku i francusku diplomatiju, kojima je pažnju skrenula julska kriza. Međutim, u ovom trenutku, kralj Ferdinand i Bugarska nisu se još čvrsto opredelile za stvar Centralnih sila.

Bugarska početkom Prvog svetskog rata

Dana 28. juna 1914. Gavrilo Princip, pripadnik političko-revolucionarne omladinske organizacije „Mlada Bosna“, izvršio je atentat na austrougarskog prestolonaslednika, austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda, u Sarajevu. Nastupio je period diplomatskog manevrisanja između Austrougarske, Nemačke, Rusije, Francuske i Britanije ( Julska kriza). Hoteći da definitivno okonča uplitanje Srbije u prilike u Bosni. Austrougarska joj je dodelila julski ultimatum, tj. niz od deset neprihvatljivih zahteva, namerno tako sastavljenih da bi se pokrenuo rat protiv Srbije. Pošto je Srbija pristala na osam od deset zahteva koje su joj nametnuti ultimatumom, Austrougarska joj je objavila rat 28. jula 1914. Za nekoliko dana sukob se proširio na veliki deo Evrope i obuhvatio sve vodeće svetske sile. Međutim, mnoge druge evropske zemlje, poput Italije i Rumunije koje su prethodno pristupile jednom od glavnih ratnih saveza, preferirale su da ostanu neutralne. Zabranjeno je izvoženje važnih poljoprivrednih proizvoda poput pšenice, ječma, vune i drugih.

Neutralnost

Neposredno po izbijanju neprijateljstava, bugarski kralj i predsednik vlade rešili su se na proglašavanje politike „stroge i dosledne“ neutralnosti. Takav stav bio je popularan i među pozicijom i među opozicijom. Radoslavov je uvideo da je nedostatak podesne diplomatske pripreme i podrške od strane neke od velikih sila bio glavni uzrok poraza Bugarske 1913, pa je gledao kako da se ne ponove iste greške. Kako bi se prilagodila novoj ratnoj stvarnosti, vlada je uspela da progura u skupštini predlog zakona o proglašavanju vanrednog stanja i predlog zakona o unutrašnjem zajmu u iznosu od 50 miliona leva za potrebe vojske.

Vesti o bugarskoj neutralnosti naišle su na dobar prijem u prestonicama članica Antante, bez obzira što se njihov pristup toj zemlji razlikovao. U početku su te sile mislile da će rat da bude kratak, pa Bugarskoj nije data važna uloga u njihovim planovima, jer se smatralo da su njena diplomatska izolacija i njeni neprijateljski susedi njene slabe tačke. Rumunija je sa njenim brojnim stanovništvom i strateški važnim položajem na boku Austrougarske smatrana za privlačnijeg saveznika. To je naročito bio slučaj u Francuskoj, čiji je ambasador u Bukureštu bio veoma anagožavan u borbi protiv nemačkog i austrougarskog uticaja u toj zemlji. Velika Britanija se takođe nadala da će ulazak Rumunije u rat na strani saveznika prinuditi Bugarsku pa čak i Tursku da u najmanju ruku ostanu neutralni, dok bi se Grčka mogla osmeliti na otvorenu podršku Srbiji. Raspoloženje u Sankt Peterburgu bilo je, međutim, daleko manje optimistično pošto su Rusi bili svesni da će cena za ulazak Rumunije u rat da uključuje Besarabiju i takođe su se bojali da će njenim intervenisanjem istočni front, ionako već širok, da se proširi još više.

Prvobitna reakcija Centralnih sila na proglašavanje neutralnosti Bugarske bila je slična Antantinoj. Međutim, Berlin, a posebno Beč, procenjivali su da će Bugarska odmah intervenisati protiv Srbije. Radoslavov koji je generalno bio pronemački orijentisan, ušao je u pregovore sa nemačkim i austrougarskim ambasadorom još jula 1914, ali je na kraju ipak preferirao da potvrdi neutralnost Bugarske. Međutim, na drugim stranama predsednik vlade je postigao veće rezulate potpisivanjem tajnog sporazuma između Bugarske i Turske 6. avgusta 1914. To je bio ugovor o uzajamnoj odbrani koji bi stupio na snagu ako bi bilo koja strana potpisinca bila napadnuta od neke druge balkanske sile. Obe zemlje dale su obećanje da neće napadati druge zemlje bez konsultovanja sa drugom stranom potpisnicom. U slučaju da ne dođe do takve konsultacije, strane potpisnice obavezale su se na blagonaklonu neutralnost u takvom sukobu. Bugarska je pored toga pristala da obavesti Turke o svakoj predstojećoj mobilizaciji. Sporazum je čuvan u dubokoj tajnosti i ostao je nepoznat mnogim silama. Nemačka je upoznata sa njim tek decembra 1914. Kada su Turci ušli u rat na strani Centralnih sila oktobra 1914, Bugarska je potvrdila svoj neutralan status.

Strana diplomatska aktivnost u Bugarskoj

Sporna i nesporna zona u Vardarskoj Makedoniji.

Nemačka i Austrougarska diplomatija počele su da ispituju namere bugarske vlade odmah posle njenog objavljivanja neutralnosti. Obe su podnele caru Ferdinandu nacrt vojnog sporazuma između Centralnih sila i Bugarske. Nemački ambasador Mihaheles pokrenuo je pregovore o vojnom sporazumu sa predsednikom vlade Radoslavovim avgusta 1914. Međutim, te mere nisu dovele do prihvatanja bilo kakvih konkretnih obaveza od strane vlade Bugarske koja je uvidela da zemlja nije još spremna za rat. Poraz austrougarskog oružja u Cerskoj bici takođe je potkopao pokušaje Dvojne monarhije da privoli Bugarsku da otvoreno stane na njenu stranu. Početkom septembra Bugarsku je posetio vojvoda Johan Albert od Meklenburga, lični predstavnik cara Vilhelma, ali ni on nije uspeo da pokoleba čvrst stav vlade Bugarske.

Ni diplomatija Antante nije sedela skrštenih ruku. Vlada Rusije je i dalje pokušavala da izgradi novi balkanski savez koji bi obuhvatao Srbiju, Crnu Goru i Bugarsku. Dana 31. jula Sazonov je zatražio od vlade Srbije da odredi koje teritorije bi bila spremna da da Bugarskoj u zamenu za njenu neutralnost ili vojnu saradnju, ali nije dobio nikakav odgovor od predsednika vlade Srbije. Par dana kasnije predložio je Srbiji da ustupi delove nesporne zone kako bi zadobila Bugarsku za rat protiv Austrougarske, a na kraju i čitavu nespornu zonu, ako bi se rat završio u korist Antante. Mada Srbi nisu bili voljni da se protive svojim ruskim patronima, rešili su se na nepopuštanje i pravljenje ikakvih ustupaka. Politika Srbije o ovom pitanju nije vođena etnografskim motivima, nego geopolitičkom teorijom po kojoj dominantan položaj na Balkanskom poluostrvu ima ona zemlja koja kontroliše dolinama reka Morave i Vardara. Prema tome, Srbima se više sviđalo da se sami pozabave sa Austrougarima u zamenu za blagonaklonu neutralnost Bugarske za šta su ponudili ustupanje oko četvrtine nesporne zone, ali su istakli da žele potpunu kontrolu nad Vardarom. To, međutim, nije odvratilo Sazonova od toga da Savinskom naloži da ponudi Ferdinandu i Radoslavovu neodređene teritorijalne akvizicije u zamenu za njihovu saradnju.

Rusi su bili sprečavani u svojim aktivnosti od svojih saveznika, naročito od Francuske koja je mesto saradnji Bugarske davala prednost saradnji Rumunije. Očekivalo se da će naimenovanje Teofila Delkasea, diplomate od velikog iskustva što se tiče balkanskih pitanja, za ministra inostranih poslova Francuske i držanje i dalje neutralne Turske da udahne nov život u francuske diplomatske aktivnosti u Sofiji. Francuska diplomatija takođe je razmatrala ideju novog balkanskog saveza uperenog protiv Turske i verovala je da Bugarskoj može da se ponudi Istočna Trakija do linije Enos-Midija. Pa ipak, njen prestiž i uticaj bili su u velikoj meri okrnjeni zbog držanja Francuske tokom balkanskih ratova. To je primoralo Francusku da prizna vodeću ulogu Rusije u svim pokušajima da se zadobije podrška Bugarske i da se ograniči na opreznu podršku predlozima Rusije.

Vlada Britanije je smatrala da je najbolje da se izbegnu bilo kakve komplikacije na Balkanu. Smatrala je da balkanski savez neutralnih zemalji više odgovara njenim interesima što se sukobljavalo sa idejom Rusije o vojnoj podršci Bugarske u zamenu za teritorijalne ustupke od njenih suseda. Prema tome, Velika Britanije takođe nije bila voljna da vrši pritisak na ove zemlje kako bi zadovoljila teritorijalne zahteve Bugarske. Kako bi potpomogla ideje Antante o balkanskom savezu u Sofiji, britanska vlada je poslala poslanike liberala Noela i Čarlsa Bakstona da se nezvanično sastanu sa vodećim državnicima Bugarske. U Bugarskoj su srdačno primljeni kada su stigli. Septembra meseca sastali su se sa kraljem Ferdinandom, predsednikom vlade Radoslavovom i ministrom Tončevim od kojih su dobili čvrste garancije o strogoj neutralnosti Bugarske. Posle toga, okrenuli se su opozicionim vođama i sastali se sa Stambolijskim, Gešovom, Sakazovom i drugima. Tokom svog boravka u Bugarskoj ustanovili su da su Bugari, pa čak i oni proantantski orijentisani, vrlo oprezni kada je reč o svrstavanju Bugarske uz Britaniju.

Nezvanična priroda njihove posete takođe je učinila da ona izgleda kao privatni poduhvat, a ne kao diplomatska poseta iza koje su stajale ozbiljne namere. Braća su, međutim, nastavila svoj posao u Bugarskoj i zauzimala se za izjavu sila Antante koji obećava podršku pretenziji Bugarske na nespornu zonu u zamenu za njenu blagonaklonu neutralnost prema Rumuniji i Srbiji. Uprkos tome što su imali podršku kod svih savezničkih predstavnika u Sofiji, Bakstoni nisu bili u mogućnosti da ostave dobar utisak na predsednika vlade Britanije Herberta Askivta, koji je smatrao da primoravanje Srbije da odcepi deo svoje teritorije ne dolazi u obzir. Nedugo potom Noela Bakstona je upucao i ozbiljno ranio turski atentator prilikom posete Bukureštu što je primoralo njega u njegovog brata da privremeno prekine svoje diplomatske aktivnosti.

Ulaskom Turske u rat na strani Centralnih sila oktobra 1914. bitno je izmenjena politička i vojna situacija na Balkanu. Radoslavov je uvideo da se cena Bugarske kao potencijalnog saveznika jedne ili druge ratujuće strane znatno povećala zbog njenog strateško-geografskog položaja i priličnog vojnog potencijala. Status kvo doveo je do povećanja pregovaračake snage Berlina i Beča u preostalim neutralnim prestonicama balkanskih zemalja, ali ne i do poboljšanja stvari Antante u pregovorima sa Bugarskom. Sve što su saveznici mogli da urade jeste da predaju notu Radoslavovu koja je obećavala teritorijalne dobitke u zamenu za strogu neutralnost i dodatne dobitke ako se Bugarska pridruži u rat protiv Austrougarske i Turske. Suočen sa istrajnom odlukom Srbije da ne ustupi zemlje Bugarskoj, predsednik vlade Bugarske nije mogao da prihvati takvu nejasnu ponudu. Uvidevši svoju grešku, saveznici 9. decembra uputili novu izjavu u kojoj su joj obećavali tursku Istočnu Trakiju do linije Enos-Midija i „poštene“ teritorijalne dobitke u Makedoniji u zamenu za njenu neutralnost. Radoslavov je ponovo odbio da se obaveže na bilo šta i potvrdio je svoju nameru da Bugarsku održi na već utvrđenom kursu.

Kraj neutralnosti

Bugarske vojne kampanje u Prvom svetskom ratu

Francusko izdanje o bugarskim kršenjima konvencija ratovanja i zločinima počinjenim na tlu okupirane Srbije, deo kolekcija Prvog svetskog rata u Adligatu

Godina 1914. se okončala, a Bugarska je ostala po strani u velikom evropskom ratu. Javno mnjenje nije imalo entuzijazma za ulazak u veliki sukob i podržavalo je neutralnost svoje zemlje. U ovom trenutku vlada nije mogla da priušti sebi preduzimanje bespotrebnog rizika, pa je predsednik vlade Radoslavov usvojio politiku iščekivanja, a istovremeno je uspešno ispitivao mogućnosti ratujućih strana kako bi zadovoljio teritorijalne ambicije Bugarske. Konačna odluka u vezi sa opredeljivanjem mogla je da se da samo onda kada je jedna strana postigla odlučujuću vojnu nadmoć i čvrsto garantovala ispunjavanje nacionalnih ideala Bugarske.

Situacija početkom 1915.

Najveće teritorijalno proširenje Bugarske tokom Prvog svetskog rata.

Na evropskim bojištima rat je dospeo takoreći u ćorsokak iz kog se dugo nije iskobeljao i u kom nijedna ni druga strana nije pokazivala odlučujuću nadmoć nad onom drugom. Na Zapadnom frontu Francuzima nije pošlo za rukom da probiju nemačke linije u Šampanji februara meseca, a dalji pokušaji u tom pravcu u Artoi tokom maja takođe nisu urodili plodom. Nemci su rešili da usmere svoje napore na Istočni front, gde su imali značajan uspeh nad Rusima u drugoj bici kod Mazurskih jezera, koji je, međutim, obesmišljen padom Pšemisla marta meseca. Nemci i Austrougari su onda preduzeli nove protivnapade kako bi povratili svoje položaje. Konačno, maja meseca Italija je ušla u rat i to na strani Antante. U ovakvim okolnostima vojni i politički značaj neutralnih balkanskih zemalja značajno je porastao.

Uspesi na vojnom polju bili su često glavni adut u diplomatskoj borbi za pridobijanje naklonosti Bugarske. Tako je npr. posle pada Pšemisla i anglo-francuskog iskrcavanja na Dardanele Radoslavov ispoljio veće interesovanje za pregovorima sa Antantom. Uloga Velike Britanije i njene flote u Dardanelskoj operaciji činila je London prirodnim pokretačem za oživljavanje politike privlačenja Bugarske na stranu Antante. Britanci su uvideli da je ključ za pridobijanje Bugarske Vardarska Makedonija, pa su predložili Sazonovu da privoli Srbiju na ustupanje nesporne zone u zamenu za teritoriju Austrougarske. Premda je nalazio ovaj predlog prilično nejasanim, ruski ministar spoljnih poslova rešio je da ga podržava dokle god je to moglo da okrene Bugarsku na Tursku. Srbija je, međutim, ostala neumoljiva, a njen prestolonaslednik je čak izjavio da će radije da odustane od Bosne, nego što će Bugarskoj predati Makedoniju.

Slike

• 
  Teritorije ustupljene Kraljevini SHS Nejskim mirovnim ugovorom.
• 
  Stanovništvo prema nacionalnoj pripadnosti u Severnoj Dobrudži na početku 20. veka
• 
  Dobrudža posle 1878.
• 
  Zapadna Trakija u sklopu Grčke

Vidi još

• Tajni sporazum Bugarske i Nemačke 1915.
• Solunsko primirje
• Nejski mirovni ugovor

Literatura

Na engleskom

• Hall, Richard C. (2011). „Bulgaria in the First World War”. The Historian. 73 (2): 300—315. S2CID 142538427. doi:10.1111/j.1540-6563.2011.00293.x. 
• Gilbert, Martin. The First World War, (2008). стр. 468.
• Hall, Richard C. "'The Enemy is Behind Us': The Morale Crisis in the Bulgarian Army during the Summer of 1918," War in History, (April 2004), 11#2 pp. 209–219,
• Tucker, Spencer (1996). The European powers in the First World War: an encyclopedia. Taylor & Francis. ISBN 978-0-8153-0399-2. 
• Tucker, Spencer (2005). World War I: encyclopedia, Volume 1. ABC-CLIO. ISBN 978-1-85109-420-2. 
• Erickson, Edward J. (2001). Ordered to Die: A History of the Ottoman Army in the First World War. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-31516-9. 
• Crampton, R. J. (2007). Bulgaria. Oxford History of Modern Europe. Oxford University Press. ISBN 978-0-198-20514-2. 
• Crampton, R. J. (2005). A concise history of Bulgaria. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-61637-9. 
• Crampton, R. J. (1987). A short history of modern Bulgaria. CUP Archive. ISBN 978-0-521-27323-7. 
• Hall, Richard C. (2000). The Balkan Wars, 1912–1913: Prelude to the First World War. Routledge. ISBN 978-0-415-22946-3. 
• Stavrianos, Leften (2000) [1958]. The Balkans Since 1453. London: Hurst. ISBN 9781850655510. 
• Stavrijanos, Leften (2005). Balkan posle 1453. godine. Beograd: Equilibrium. ISBN 9788682937098. 
• Lampe, John (1986). The Bulgarian economy in the twentieth century. Routledge. ISBN 978-0-7099-1644-4. 
• Roberts, Keith (1994). Politicians, diplomacy, and war in modern British history. London: Hambledon Press. ISBN 978-1-85285-111-8. 
• Hamilton, Richard (2003). Origins of World War One. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81735-6. 
• Matthew, YOKELL (2010). SOLD TO THE HIGHEST BIDDER? AN INVESTIGATION OF THE DIPLOMACY REGARDING BULGARIA'S ENTRY INTO WORLD WAR I (PDF). Richmond University. Arhivirano iz originala (PDF) 24. 7. 2012. g. Pristupljeno 30. 6. 2013. 
• Lutz. Fall of the German Empire 1914-1918, Volume I. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-2380-0. 
• Hall, Richard (2010). Balkan Breakthrough: The Battle of Dobro Pole 1918. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-35452-5. 

Na bugarskom

• Krapačanski, V. (1961). Kratъk obzor na boйniя sъstav, organizaciяta, popъlvaneto i mobilizaciяta na bъlgarskata armiя ot 1878 do 1944 g. voenno izdatelstvo, Sofiя. Arhivirano iz originala 12. 08. 2007. g. Pristupljeno 30. 06. 2013. 
• Lalkov, M. (1983). Balkanskata politika na Avstro-Ungariя (1914–1917 g.). Sofiя: Nauka i izkustvo. 
• Panaйotov, Filip (1999). Bъlgariя v 20ti vek. Almanah. Trud. ISBN 978-954-528-146-4. 
• Gančev, Aleksandъrъ (1937). Voйnitъ prezъ Tretoto Bъlgarsko carstvo. Rodna Misъlъ. Arhivirano iz originala 21. 02. 2013. g. Pristupljeno 30. 06. 2013. 
• Bulgarian Economy during the wars 1912-1918. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. novembar 2019)
• Ilčev, Ivan (1990). Bъlgariя i Antantata prez Pъrvata svetovna voйna. Nauka i izkustvo. 
• Noйkov, Stefan (1922). Zaщo ne pobedihme. Pečatnica na Armeйskiя voenno-izdatelskiя fond, Sofiя. 
• RUSIЯ I BЪLGARSKIЯT NEUTRALITET (1914–1915) T. Astardžieva
• Nedyalkov, Dimiter. BULGARIAN AVIATION IN THE FIRST WORLD WAR, VIS kn. 4, S., 2005 g.
• Ministerstvo na voйnata - Щab na armiяta. "Bъlgarskata armiя v Svetovnata voйna, vol. II. Voйnata sreщu Sъrbiя prez 1915"; Dъržavna pečatnica, Sofiя 1936
• Ministerstvo na voйnata, Щab na voйskata (1938). Bъlgarskata armiя v Svetovnata voйna 1915—1918, Vol. III. Dъržavna pečatnica, Sofiя. 

Na ruskom

• Korsun (1939). Balkanskiй front. Voenizdat NKO SSSR. 
• A. M. Ageev, D. V. Veržhovskiй, V. I. Vinogradov, V. P. Gluhov; et al. (1975). Istoriя pervoй mirovoй voйnы 1914-1918 gg. Nauka. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)

Na srpskom

• Đorić, Marija (2015). „Teror bugarskog okupatora u vranjskom kraju za vreme Prvog svetskog rata” (PDF). Nacionalni interes. 23: 181—200. Arhivirano iz originala (PDF) 05. 10. 2016. g. Pristupljeno 13. 07. 2016. 
• Pavlović, Stevan K. (2004). Istorija Balkana. 1804-1945. Beograd: Clio. ISBN 978-86-7102-144-9. 
• Rakić, Hranislav (1988). „Bugarski program denacionalizacije srpskog življa u prvom i Drugom svetskom ratu”. Leskovački zbornik. 28: 55—59.