Pređi na sadržaj

Vardarska ofanziva

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vardarska ofanziva

Bugarska telefonska stanica na Dojranskom jezeru, mart 1917.
Vreme15—29. septembar 1918.
Mesto
Vardarska Makedonija (danas Severna Makedonija)
Ishod

Pobeda Antante

Sukobljene strane
Centralne sile:
 Kraljevina Bugarska
 Nemačko carstvo		 Antanta:
 Francuska
 Kraljevina Srbija
 Ujedinjeno Kraljevstvo
 Kraljevina Grčka
 Kraljevina Italija
Komandanti i vođe
Nemačko carstvo Fridrih fon Šolc
Nemačko carstvo] Kuno fon Štojben
Kraljevina Bugarska Georgi Todorov
Kraljevina Bugarska Hristo Burmov
Kraljevina Bugarska Stefan Nerezov
Kraljevina Bugarska Vladimir Vazov		 Treća francuska republika Franše d’Epere
Treća francuska republika Pol Prospe Anri
Kraljevina Srbija Živojin Mišić
Kraljevina Srbija Petar Bojović
Kraljevina Srbija Stepa Stepanović
Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske Džordž Miln
Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske Henri Vilson
Kraljevina Grčka Panajotis Danglis
Kraljevina Grčka Panajotis Gargalidis
Kraljevina Italija Ernesto Mombelji
Jačina
Bugarska 2 armije
500 artiljerijskih oruđa
Nemačko carstvo 18.000 vojnika		 Treća francuska republika 3 divizije
822 artiljerijskih pušaka
Kraljevina Srbija 2 armije
Kraljevina Grčka 6 divizija
Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske 4 divizije
Kraljevina Italija 1 divizija
Žrtve i gubici
Kraljevina Bugarska preko 3.207 poginulih
preko 998 ranjenih
77.000 zarobljenih
500 artiljerijskih pušaka izgubljeno		 Treća francuska republika 3.449
Kraljevina Srbija 3.215
Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske 4.589
Kraljevina Grčka 5.295
Kraljevina Italija 747
Ukupno:
17.295 poginulih, ranjenih i nestalih[1]

Vardarska ofanziva (bug. Офанзива при Вардар) bila je vojna operacija u Prvom svetskom ratu, održana od 15. do 29. septembra 1918. godine. Operacija se odvijala tokom završne faze Balkanske kampanje. Savezničke snage sastavljene od srpskih, francuskih i grčkih trupa su 15. septembra napale bugarske položaje u Dobrom Polju, tadašnjem delu Kraljevine Srbije (danas Severna Makedonija). Napad i prethodno artiljerijsko delovanje imali su pogubne efekte na bugarski moral, što je na kraju dovelo do masovnih napuštanja položaja.

Druga Antantina formacija 18. septembra napala je bugarske položaje u blizini Dojranskog jezera. Efektivno upotrebom mitraljeza i artiljerijske vatre Bugari su uspeli zaustaviti napredovanje saveznika u Dojranskom sektoru. Međutim, poraz u Dobrom Polju prisilio je Bugare da se povuku iz Dojrana. Saveznici su potiskivali 11. nemačku armiju i bugarsku 1. armiju dublje u Vardarskoj Makedoniji. Do 29. septembra, saveznici su zauzeli bivši nemački štab u Skoplju, čime su ugrozili opstanak nemačke 11. armije.

Paralelni razvoj antimonarhističke pobune koju je predvodio Aleksandar Stambolijski prisilio je Bugarsku da potpiše Solunsko primirje i povuče se iz rata. Sporazum je obuhvatao punu kapitulaciju nemačke 11. armije, dovodeći konačnu brojku nemačkih i bugarskih zarobljenika na 77.000 i zaplenu 500 artiljerijskih pušaka. Bugarska kapitulacija je preokrenula strateški i operativni balans rata protiv Centralnih sila. Makedonski front je okončan u podne 30. septembra, kada je stupilo na snagu primirje.

Uvod[uredi | uredi izvor]

Bugarski ratni zarobljenici uslikani kod Skra.

28. juna 1914. godine ubijen je austrougarski prestolonaslednik nadvojvoda Franc Ferdinand, što je ubrzalo objavu austrougarske deklaracije o ratu protiv Kraljevine Srbije. U sukob su brzo ušle sve glavne evropske zemlje, na jednoj strani Centralne sile na drugoj Antanta čime je počeo Prvi svetski rat.[2][3][4] Srbija je poražena tokom jesenje faze Srpske kampanje 1915. godine, što je navelo Francusku i Ujedinjeno Kraljevstvo da prebace svoje trupe iz Galipoljske kampanje u Egejsku Makedoniju. Solunski front je uspostavljen sa namerom da pruži podršku srpskoj vojsci u osvajanju Vardarske Makedonije.[5]

Bugarska je 17. avgusta 1916. godine, u Strumičkoj ofanzivi napala Grčku, lako osvajajući grčke teritorije istočno od reke Strume, pošto je grčkoj vojsci bilo naređeno da se ne odupire od strane pronemačkog grčkog kralja Konstantina. Predaja teritorija koje su teškom mukom osvojili u Drugom balkanskom ratu 1913. godine, bila je kap koja je prelila čašu za pristalice Liberalne partije i njihovog vođe Elefteriosa Venizelosa. Uz pomoć saveznika, pokrenuli su državni udar koji je osigurao Solun i većinu Egejske Makedonije, što je dovelo do nacionalnog raskola. U junu 1917. godine venizelisti su stekli potpunu kontrolu nad zemljom, odmah proglasivši rat Centralnim silama i pridruživši se Savezničkoj vojsci Orijenta koja je bila stacionirana na Balkanskom frontu. Ulazak Grčke u rat stvorilo je stratešku prednost za Antantu.[6]

Saveznici su 30. maja 1918. godine započeli ofanzivu na teško utvrđeni grad Skra, počevši sa bitkom kod Skra di Legena. Koristeći tešku artiljeriju francusko-grčke snage su brzo stigle do neprijateljskih rovova, osvajajući Skru sa okolinom. Grčki gubici su iznosili: 434—440 poginulih u akciji, 154—164 nestalih u akciji i 1,974—2,220 ranjenih, Francuska je imala oko 150 ubijenih ili povređenih muškaraca. Ukupno je 1.782 vojnika Centralnih sila palo u zarobljeništvo, uključujući mali broj nemačkih inženjera i artiljerijskih specijalista koji su služili u bugarskim jedinicama; značajne količine vojne opreme takođe su pale u ruke Antante. Plan bugarskog kontranapada protiv Skre ostao je neispunjen jer su bugarski vojnici odbili da učestvuju u operaciji. I grčka i francuska štampa iskoristile su priliku da veličaju napore grčke vojske, povoljno utičući na mobilizaciju u Grčkoj.[7][8][9]

Pad Skre je podstakao bugarskog premijera Vasila Radoslavova da podnese ostavku 21. juna 1918. godine. Aleksandar Malinov, koji je preuzeo funkciju premijera, vodio je tajne pregovore sa Britanijom, nudeći izlazak Bugarske iz rat uz uslov da u potpunosti zadrže istočnu Makedoniju. Međutim, britanski premijer Dejvid Lojd Džordž odbacio je predlog, uveravajući grčkog ambasadora u Londonu Joanisa Genadiusa, da Britanija neće delovati protiv grčkih interesa.[10]

Krajem jula 1918. godine, bugarski vrhovni komandant Nikola Žekov poslao je nemačkom feldmaršalu Paulu fon Hindenburgu poruku u vezi sa ofanzivom Antante i detaljima o bugarskoj nesposobnosti da adekvatno brani Vardarski deo fronta. Žekov je zatražio da Nemačka odmah učvrsti Balkanski front, navodeći da će Austrougarskoj biti potrebno i jačanje svojih pozicija u Albaniji. Hindenburg je 17. avgusta obećao da će Bugarskoj pružiti podršku kada to dozvoli situacija na drugom frontu. Hindenburgovo odbijanje da pomogne Bugarskoj pokazala se i početkom septembra premeštanjem poslednjeg nemačkog bataljona Jegera stacioniranog u Makedoniji nazad u Nemačku.[11]

Bugari su se koristeći informacije od odbeglih ratnih zarobljenika, odlučili da se sa snagama Antante sukobe zapadno od Ohrida, kod Manastira ili Dobrog Polja. 27. avgusta 2. i 3. bugarskoj diviziji, stacioniranim u Dobrom Polju, naređeno je da izvrše hitne pripreme, jer su nove informacije ukazivale na frontalni napad na Dobrom Polju. Do 7. septembra Dobro Polje je ojačano jednom mitraljeskom četom, šest bataljona i deset teških haubica, a general Fridrih fon Šolc izjavio je da su odbrambene mere učinile odbranu fronta izvodljivom. Šoltc nije bio obavešten o odlasku bugarskog načelnika štaba Nikole Žekova i njegovoj zameni od strane Georgija Todorova. Široko rasprostranjena neposlušnost i dezerterstvo takođe su pogodile bugarske trupe koje su odbile da učestvuju u utvrđenim radovima, slabi obroci i umor doprinosili su padu morala.[12]

Dan pre savezničke ofanzive, general Luj Franše d’Epere izradio je konačni plan operacije. Prva faza se sastojala od kombinovanog francusko-srpskog napada na položaje 2. i 3. bugarske divizije, za koje se očekivalo da će prouzrokovati proboj linije fronta na području Dobrog Polja, a istovremeno predstavlja opasnost za bugarske linije snabdevanja na reci Vardar. Vrh Dobrog Polja visine 1.800 metara dominirao je regionom, pružajući odlične osmatračnice za branitelje. Dobro Polje je bilo okruženo dobro razvijenim sistemom rovova koji su, u kombinaciji s grubim terenom, učinili područje neprohodnim za prevoz na točkovima. Dobro Polje je, međutim, bio niži i manje strm od planina na drugim delovima fronta čija je visina u proseku iznosili 2.000 metara.[13][14]

Druge britansko-francusko-grčke snage bi onda napale 1. bugarsku armiju koja se nalazila između Vardara i Dorjanskog jezera, sprečavajući je da formira nove odbrambene položaje u tom području. Početni uspeh omogućio bi Armiji Orijenta da pošalje podršku i drugim jedinicama u Prilepu, Dizmi i Boranu. u međuvremenu, britansko-grčke snage izvele bi napad na Belasicu, zauzimajući Rupelski prevoj. Dojranski sektor je prethodno bio podvrgnut dvema glavnim ofanzivama Antante, poznatim kao Prva bitka kod Dojrana (avgust 1916) i Druga bitka kod Dojrana (april — maj 1917). Oba pohoda završena su odlučnim bugarskim pobedama, što je primoralo saveznike da ograniče svoje operacije na manje napade. Između 1916. i jula 1918. bugarska odbrana oko Dojrana prošla je period značajne reorganizacije pod ličnim nadzorom generala Vladimira Vazova. Sektor je bio podeljen na dva 14 km (8,7 mi) odbrambena područja, zaštićena od strane planinske divizije i 9. pešadijske divizije. Bugarska je uspostavila borbene sigurnosne ispostave na udaljenosti od 2 km (1,2 mi) od neprijateljskih rovova, istovremeno pojačavajući odbranu dominantnih planina Dub i Kala Tepe. Slično kao kod Dobrog Polja, odbrana se sastojala od niza međusobno pratećih rovova, sa ugrađenim osmatračnicama, položajima mitraljeza i artiljerijskim puškama.[15][14][16][17]

Franše d’Epere da saveznička vojska umaršira u Demir Hisaru, Rupel, Petrici, Blaguši, Gradecu, Štipu i Belesi pre konačnog zauzimanja Skoplja. Jedinice stacionirane u Kacaniji i Tetovu sprečile bi bočni manevar bugarskih snaga, dok bi glavnina savezničkih snaga nastavile ka Štipu i Prilepu. U slučaju poraza kod Dobrog Polja i Cene 1. bugarska armija i 11. nemačka armija bi pokušale povlačenje na novoj odbrambenoj liniji na reci Crni. Sprečavanje takvog povlačenja trebalo bi da se spreči brzim, prodornim napadom na Gradsko, planinu Dren i Visoku.[18][19]

Ofanziva[uredi | uredi izvor]

Bitka kod Dobrog polja[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Bitka kod Dobrog Polja
Nemački vojnici kupaju se u Crnoj reci 1918.

Planom bilo je predviđeno da artiljerijska priprema počne 14. septembra 1918. u 8 časova, a pešadijski napad 15. septembra u 5:30 časova. U očekivanju tog dana operativni deo štaba srpske Vrhovne komande zajedno sa regentom Aleksandrom i vojvodom Mišićem, proveo je na položaju celu noć između 13. i 14. septembra 1918. U 5 časova svi su izašli na svoje osmatračnice. U to vreme magla je bila prekrila ceo teren na kome je trebalo da se izvrši napad, a naročito predeo u oblasti Dobrog polja i susednih planinskih masiva u zoni dejstva srpske 2. armije. U prvi mah izgledalo je da artiljerijska priprema neće moći početi toga dana ili bar ne u 8 časova, kako je bilo predviđeno. Magla se ipak dizala, udaljavajući se prema severu, pa je vojvoda Mišić, po ovlašćenju generala d'Eperea, već u 6:15 časova poslao armijama ugovorenu šifru za početak artiljerijske pripreme — „Pošaljite jednog oficira i 8 vojnika”.[20] Tako je tačno u 8 časova 14. septembra 1918. kod obe srpske armije otpočela artiljerijska priprema po predviđenom planu. To je, ujedno, bio znak za početak artiljerijske pripreme na celom Solunskom frontu. Blizu 2000 artiljerijskih cevi oglasilo je početak velikog, dugo očekivanog napada savezničkih armija na Solunskom frontu.[21]

Artiljerija je otpočela dejstvo po glavnom položaju, rušeći prepreke, osmatračnice, a naročito prve linije rovova. Zatim je vatra prenesena na mitraljeska gnezda i skloništa na prostoru između prve i druge linije bugarskih rovova, a kasnije na drugu liniju rovova i objekata u njenoj blizini. Dok je veći deo artiljerije dejstvovao po dubini glavnog položaja, manji broj oruđa nastavio je da tuče prvu liniju rovova radi ometanja neprijatelja da popravlja porušene objekte. U popodnevnim časovima izvršena je korektura vatre na Kozjak i po prilaznim putevima koji vode prema njemu. Deo teške artiljerije određen za kontrabatiranje tukao je položaje bugarske artiljerije radi neutralisanja. Od neprekidnih snažnih eksplozija i rušenja u popodnevnim časovima nad celim frontom navukli su se gusti oblaci prašine i dima, tako da su se mogle videti samo konture bugarskih položaja. Razorno dejstvo artiljerijske vatre bilo je vrlo efikasno. Saveznička artiljerija je neutralisala protivničku artiljeriju i automatska oružja i razorila njegove položaje. Veliki deo bugarskih rovova bio je porušen, telefonske linije između štabova i sa prednjim delovima bile su pokidane, mnoga skladišta razorena, osmatračnice porušene, otvoreni široki prolazi u preprekama.[22] Avijacija je fotografisanjem i neposrednim osmatranjem davala važne podatke o stanju kod neprijatelja, napravljenim brešama u preprekama i uopšte o efektu artiljerijske vatre. Avijacija je artiljeriji za kontrabatiranje, takođe, davala podatke o položaju neprijateljskih baterija u dejstvu i stalno držala na oku komunikacije Bugara koje su vodile iz pozadine ka frontu, dajući obaveštenja o pokretima neprijateljskih rezervi. U toku dana srpske i francuske eskadrile izvršile su niz napada bombama i mitraljezima na logore u dolini Melnice, kod Konopišta, kod Glavića i u selu Podlom. Lovačke patrole sprečile su sve pokušaje prodora neprijateljskih aviona preko linije fronta i održale potpunu prevlast u vazduhu.[23] U prepodnevnim časovima neprijateljska artiljerija je uzvraćala vrlo slabom vatrom, jer ju je srpsko-francuska artiljerija za kontrabatiranje držala u šahu. U popodnevnim časovima, neprijateljska artiljerija je nešto jače reagovala. Oko 15 časova Bugari su naročito energično tukli pozadinu francuske 17. kolonijalne divizije. Mada je brzo ućutkana ipak je nanela izvesne gubitke francuskim i srpskim jedinicama. Budući da je artiljerijska varta bila ravnomerno raspoređena duž celog fronta, bugarski štabovi su bili u nedoumici gde će biti težište napada. Oko 9 časova moglo se zapaziti da je najveća koncentracija vatre usmerena na Dobro polje i položaje istočno od njega. Kada su iz bugarske Dunavske divizije bila upućena manja odeljenja da provere efekat artiljerijske vatre, komandant bugarske 2. divizije general Ivan Rusev je zaključio da će težište napada biti usmereno na centar njegove divizije, pa je naredio da se dva bataljona iz rezerve prebace na odsek „Mala zmijica” (jedan od tih bataljona nalazio se pozadi 1. brigade 8. divizije na dobropoljskom odseku). Tek posle podne bugarski komandant divizije je zaključio da treba očekivati glavni napad u rejonu Dobrog polja, pa je naredio da se dva bataljona 54. puka iz doline Gradešnice prebace na vis Šeinovac na Dobrom polju. U štabu nemačkog generala Šolca, u Skoplju, takođe su se kolebali o težištu savezničkog napada, sumnjajući na rejon Crne reke, Dobrog polja i dolinu Vardara, ali su u popodnevnim časovima naredili pomeranje rezervi prema frontu srpske vojske. U toku noći artiljerija je nastavila gađanje radi ometanja pokreta i uznemiravanja neprijatelja, stalno držeći pod snažnom vatrom razorene objekte na njegovim položajima i otvore u preprekama koje su napravile granate. Dejstvo artiljerije bilo je uspešno kako zbog toga što je dovelo u zabunu neprijateljske štabove o težištu napada, tako isto u materijalnom i moralnom pogledu. Bugarski položaji na odseku Dobrog polja bili su teško oštećeni. Streljački rovovi su bili većim delom zatrpani, skloništa razorena ili zasuta, otvoreni široki prolazi u preprekama, a veze pokidane. Mada su gubici u ljudstvu bili srazmerno mali, izgledalo je da je otporna snaga Bugara i Nemaca jako poljuljana, jer su vojnici, usled snažnog dejstva artiljerije, bili rastrojeni i zamoreni, a u toku noći nisu mogli da se odmore i psihički smire.[24]

Dojranska bitka[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Bitka kod Dojranskog jezera (1918)

Posle snažne artiljerijske pripreme, pri čemu su masovno upotrebljavane granate sa otrovnim gasovima, napad je počeo 18. septembra 1918. u 5:08 časova. Prve uspehe postigla je divizija „Serez” generala Zimbrakakisa, koja je krenula u napad sa velikim poletom. Ona je brzo osvojila neprijateljski položaj između Male kurone i Dojranskog jezera. U 6 časova 1. puk je na desnom krilu zauzeo Dojran i vis Teton. Čas kasnije 2. puk je zauzeo kotu 340 i zarobio 700 Bugara, 1. puk je izvršio energičan prodor sve do visa Orb na oko 2 km severozapadno od Dojrana. Ali se posle snažnog bugarskog protivnapada pokolebao i povukao na sredokraću između Orba i Dojrana. Komandant divizije, smatrajući da je nemoguće održati te položaje, naredio je da se taj puk povuče na liniju Dojran — kota 340.[25]

Napad 22. divizije generala Dankana izvršen je u tri kolone, od kojih je svaka po broju odgovarala pešadijskoj brigadi: na desnom krilu 67. brigada, u centru grčki 3. puk iz divizije „Serez”, a na levom krilu 66. brigada. u drugom ešelonu se nalazila 77. brigada 26. divizije.[a]

Sve tri kolone imale nepogodan teren za nastupanje, ipak njihov napad u početku dosta je obećavao. Sva tri bataljona 67. brigade probila su se kroz pojas obezbeđenja i mestimično uspela da se probiju u prvi rov glavnog položaja Bugara. Britanci se nisu dugo održali na osvojenom zemljištu, jer su ih Bugari uzastopnim protivnapadima potisnuli iz svojih rovova i prisilili na povlačenje. Grčki 3. puk je uspeo da zauzme i treću liniju rovova na glavnom položaju, prodrevši do položaja „Veren”. Ali je usled velikih gubitaka njegov zamah oslabio, a vatra protivničke artiljerije postajala sve jača. U međuvremenu Bugari su preduzeli protivnapad i Grci su (ostavši bez zaštite svoje artiljerije) popustili. Oko 10 časova oni su napustili rov „Tange”, ali su sve do popodne uporno branili susedne zauzete položaje. Levokrilna 66. brigada, koja je imala najvažniju ulogu u celom napadu, izvršila je dubok prodor. Kada se njen desnokrilni bataljon zapleo u žestoke borbe oko tačke „P-4” usled nedovoljne energije u nastupanju, ceo je plan bio doveden u pitanje. Žestoka borba oko tačke „P-4” je nastavljena i britanski delovi su uspeli da prodru u bugarske rovove. Izloženi unakrsnoj vatri Bugara sa susednih položaja, uništeni su svi koji su se zadržali u rovovima. U obnovljenom napadu poginuo je komandant bataljona, a bataljon se raspao. Središnji bataljon je prodro sve do položaja „Mala dolina”, ali je izgubio dve trećine svoga ljudstva. Komandant bataljona je pri tome poginuo. Treći (rezervni) bataljon uveden je u borbu na pravcu tačke „P-4”, dok cu se prethodna dva borila prsa u prsa sa Bugarima. Ni njegov pokušaj da se probije napred nije uspeo. Ovaj bataljon, uprkos tome da je izgubio trećinu svog ljudstva, prošao je dosta bolje u poređenju s drugima, jer je posle povlačenja još bio sposoban da posedne odbranu svoje pozadne rovove. Blagodareći temeljno izvršenim pripremama, svi pokreti su počeli u ranu zoru 18. septembra. Divizija „Krit”, predvođena britanskim vodičima, krenula je u 3 časa noću. Njen prvi ešelon (9. i 29. puk) već je u 5:30 časova neopaženo izbio pred bugarske predstraže na liniji Kara Pazarli — Gevšekli. Bugarska osiguranja su se povukla, a njihova artiljerija je počela da tuče grčke kolone u pokretu. Britanska 84. brigada takođe je bila na maršu kao i sva artiljerija. Ali kako je artiljerija nešto zadocnila usled zakrčenosti puteva, grčki pukovi su preduzeli napad na glavni bugarski položaj između 7:30 i 8 časova, pre nego je bila izvršena artiljerijska priprema. Čim je počela borba, general Spiliades je sa svojim štabom prešao u selo Popovo da bi bio bliže svojim trupama, ali o tome nije obavestio komandanta britanske 28. divizije, pa je veza među njima bila prekinuta. Bugarska artiljerija je uspela da pokida telefonske veze između pešadijskih jedinica u napadu i poljske artiljerije, tako da su neke poljske baterije dejstvovale po svom nahođenju. Grci su uspeli da se ukline u bugarski položaj južno od sela Nikolića (9. puka), ali se nisu mogli održati na zauzetom zemljištu. Da bi zaštitili desno grčko krilo, delovi britanske 84. brigade preduzeli su nastupanje ka selu Dervišli, stigavši tamo u 13 časova. Artiljerija 28. divizije stavljena je na raspolaganje diviziji „Krit”, sa zadatkom da od 14:30 do 15 časova izvrši novu pripremu juriša grčkih trupa. Grci su preduzeli snažan juriš, prodirući kroz glavni položaj Bugara na padinama Blage planine. U međuvremenu, od rasprsnutih bugarskih granata, zapalila se suva trava na frontu 9. puka. Plamen se širio velikom brzinom. Čete zahvaćene plamenom su se pokolebale i odstupile nazad, povlačeći sa sobom i ostale jedinice. Trupe divizije „Krit” i 84. brigada, gonjene vatrom bugarskih topova, odstupile su preko polja nazad i u sumrak se zaustavile iza mosta železničke pruge u podnožju Kruše, pretrpevši osetne gubitke.[26]

Nastavak operacije[uredi | uredi izvor]

Čim je saznao za rezultat prvog dana bitke kod Dojrana, general Franše d’Epere je naredio da se napad ponovi i sutradan, 19. septembra 1918, insistirajući na tome da se mora uložiti sav napor da se iskoristi proboj na srpskom frontu• Na osnovu toga general Miln je naredio da 12. korpus izvrši napad 19. septembra ujutru, sa istim zadacima kao i prethodnog dana.[27]

Komandant 12. korpusa je za ponovni napad imao na raspolaganju Serešku diviziju bez 3. puka, koji je usled pretrpljenih gubitaka morao biti povučen u rezervu i ojačanu 22. diviziju. Pošto su se 66. i 67. brigada usled velikih gubitaka mogle upotrebiti samo za držanje polaznih položaja, komandantu 22. divizije stavljena je na raspolaganje za napadno dejstvo 77. brigada 26. divizije, koja je prvog dana napada bila u korpusnoj rezervi, zatim 2. puk Zuava i 65. brigada, koja je bila izvučena u pozadinu zbog epidemije groznice. Napad britanske 22. divizije, koja je dobila zadatak da probije prvi položaj neprijatelja i zauzme liniju Gran kurone—Dolina—Mala dolina, od samog početka je uzeo nepovoljan tok. Pošto je Zuavski puk, koji je bio određen da napada na centru divizijskog rasporeda, potpao pod snažnu koncentričnu artiljerijsku vatru za vreme nastupanja prema polaznom položaju i pretrpeo ozbiljne gubitke, ljudstvo se rasulo po zabranima oko sela Daljek i nije mogao uzeti učešća u napadu. Usled toga došlo je do poremećaja u napadu i ostalih delova 22. divizije. 77. brigada je preduzela napad i do 10 časova njeni bataljoni su se uklinili u raspored neprijatelja i zauzeli visove Sugor, Tag i Fag. Budući da si bili usamljeni nisu mogli proširiti svoj uspeh. Bugari su izvršili protivnapad goneći svoje protivnike u stopu. Tek posle žilave borbe Britanci su uspeli da se udalje od svojih gonilaca, ali su pri tom imali velik broj poginulih, zarobljenih i ranjenih. Posle toga brigada se povukla na polazne položaje. Kada se saznalo da Zuavski puk neće moći uzeti učešća u napadu, komandant levokrilne 65. brigade naredio je da se odloži napad. Ali usled slabih veza 3. bataljon nije primio to naređenje, pa je u određeno vreme krenuo u napad. Pošto artiljerija, koja je bila obaveštena o odlaganju napada, nije menjala režim vatre, bataljon je izvršio juriš kroz zavesu sopstvene artiljerijske vatre i probio se napred bzz većih gubitaka. Budući da je bataljon bio usamljen i izložen unakrsnoj vatri i protivnapadima Bugara, morao je da se povuče i da ponovo prođe preko prostora izloženog ubitačnoj vatri sopstvene artiljerije. Tom prilikom bataljon je pretrpeo velike rubitke. Na taj način, sve britanske trupe koje su toga dana učestvovale u napadu već su se oko 10:30 časova vratile na svoje polazne položaje.[28] Sereška divizija, ojačana jednim bataljonom britanske 83. brigade, blagovremeno je preduzela napad sa položaja osvojenih prethodnog dana. Delovi 2. puka su uspeli, uprkos žilavom otporu Bugara, da prodru u odbrambene položaje kod Gran kurona. Ali kako su se u međuvremenu Britanci već bili povukli, Bugari su koncentrisali jake snage protiv Grka. Došlo je do ogorčene bliske borbe na položajima oko Hilta, u kojoj je jedan grčki bataljon desetkovan, pa se ceo puk, pošto su mu oba boka bila otkrivena, povukao sa Hilta. Zbog povlačenja 2. puka, 1. puk nije ni preduzimao napad, već je ostao na svom polaznom položaju. U 11 časova general Miln je, na predlog komandanta 12. korpusa, koji ga je obavestio o neuspehu i velikim gubicima trupa, naredio da se napad na celom frontu obustavi.[29] U dvodnevnoj borbi kod Dojrana Bugari su ispoljili veliku hrabrost i upornost u odbrani, vešto koristeći vatru i aktivna dejstva. Britanci i Grci su se hrabro borili, ali dejstvujući nejednovremeno, bez čvrstog međusobnog sadejstva i bez pravovremene dovoljne artiljerijske podrške, oni nisu mogli svoje napore i žrtve krunisati većim uspehom. Usled velikih gubitaka koje su pretrpele u dvodnevnim borbama (7.220 ljudi izbačeno iz stroja), britansko-grčke trupe su bile znatno oslabljene za nova napadna dejstva. Bugarske trupe su izgubile više od 3.000 ljudi, od kojih je oko 500 palo u zarobljeništvo. Od sveg osvojenog zemljišta, jedino je divizija „Serez” zadržala pojas od oko 3 km dubine na zapadnoj obali Dojranskog jezera, kao i razorenu varoš Dojran.[30]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Francuski vojni spomenik u Skoplju.

U tim haotičnim okolnostima bugarska delegacija je stigla u Solun da bi zatražila primirje. Dana 29. septembra, Bugari su potpisali primirje u Solunu sa generalom Franše d’Epereom. Bugarski pad je okrenuo strateški i operativni balans rata protiv Centralnih sila. Solunski front je okončan u podne 30. septembra, kada je stupilo na snagu primirje. Sporazum je uključivao punu kapitulaciju 11. nemačke armije, dovodeći konačnu brojku nemačkih i bugarskih zarobljenika do 77.000, a saveznicima je pripalo zaplenjenih 500 artiljerijskih oruđa. Bugarske snage ugušile su bunu u Radomiru, a 2. oktobra njihov kralj Ferdinand I od Bugarske abdicirao je i narednog dana proteran je u izgnanstvo.[31][32][33]

Britanska armija je krenula na istok prema evropskom delu Osmanskog carstva, dok su francuske i srpske trupe nastavile napredovanje na sever. Britanska armija približila se Istanbulu, a Osmansko carstvo nije bilo u stanju da zaustavi njihovo napredovanje i 26. oktobra zatražili su primirje (Primirje sa Mudrosa). U Srbiji, srpsko-francuska vojska je ponovo oslobodila zemlju, pregazivši nekoliko slabih nemačkih divizija koje su pokušale da blokiraju njegovo kretanje blizu Niša. Austrougarska je 3. novembra bila primorana da potpiše primirje na italijanskom frontu, čime je završila svoje učešće u ratu. 10. novembra, d'Epereova vojska je prešla Dunav i bila je spremna da uđe u Ugarsku. Na zahtev francuskog generala, grof Mihail Karoli, predstavnik ugarske vlade, potpisao je u Beogradu još jedno primirje.[34]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Britanske pešadijske brigade su imale po tri bataljona pešadije što je odgovaralo snazi pukova u drugim armijama, ali su imale brojniju artiljeriju i druge prateće jedinice nego pešadijski pukovi
Citati
  1. ^ Omiridis Skylitzes 1961, str. 224.
  2. ^ Albertini 1953, str. 36.
  3. ^ Fischer 1967, str. 73.
  4. ^ Willmott 2003, str. 11–15.
  5. ^ Hall 2010, str. 48–50.
  6. ^ Falls 1933, str. 152–184, 208–230, 348–362.
  7. ^ Geramanis 1980, str. 89.
  8. ^ Villari 1922, str. 196–198.
  9. ^ Omiridis Skylitzes 1961, str. 38–44.
  10. ^ Vaidis 1979, str. 258–262.
  11. ^ Omiridis Skylitzes 1961, str. 111.
  12. ^ Omiridis Skylitzes 1961, str. 111–112.
  13. ^ Omiridis Skylitzes 1961, str. 7–8, 89, 112–113.
  14. ^ a b Geramanis 1980, str. 129.
  15. ^ Omiridis Skylitzes 1961, str. 112–113.
  16. ^ Ivaylo S. Ivanov (2000). „The Significance of the Bulgarian Senior Military Leadership in World War I: A Comparative Study of the Bulgarian Army Operations at Dobro Pole and Doiran in 1918”. Master of Military Art and Science Thesis. str. 59—64. Pristupljeno 13. 11. 2015. 
  17. ^ Ivaylo S. Ivanov (2000). „The Significance of the Bulgarian Senior Military Leadership in World War I: A Comparative Study of the Bulgarian Army Operations at Dobro Pole and Doiran in 1918”. Master of Military Art and Science Thesis. str. 68—72. Pristupljeno 13. 11. 2015. 
  18. ^ Omiridis Skylitzes 1961, str. 113.
  19. ^ Geramanis 1980, str. 130.
  20. ^ Veliki rat Srbije za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca : 1914—1918 g., knj. 27. Beograd: Štamparska radionica Ministarstva vojske i mornarice. 1936. str. 295—297, 10—11. 
  21. ^ VRS, knj. XXVII, pp. 1-2; A. Palmer, n. d., pp. 199—200; L. Cordier, n. d., pp. 121—122.
  22. ^ VRS, knj. XXVII, pp. 1-8, 11-77; M. Alimpić, n. d., pp. 335—337; Mih. M. Mihailović, Uloga i rad artiljerije II armije pri proboju Solunskog fronta, „Ratnik”, sv. VII—IX/1928, pp. 104—105; T. Cordier, n. d., pp. 123—126; A. Marinov, Istinata za katastrofata na Dobro pole, Sofiя, 1921, pp. 27-28
  23. ^ D. T. Simović, n. čl., „Ratnik”, sv. IX/1938, pp. 88—89
  24. ^ M. Alimpić. n. d., pp. 335—338; Letzter Krieg, B. VII, pp. 502; A. Marinov, n. d. pp. 28-30; I. Rusev, n. d., pp. 68-70; K. A. Яnkov, Dobro pole i probivtъ na fronta (14-15. septemvriй), Sofiя 1919. pp. 124—136
  25. ^ S. Falls, pp. 167—168; N Nedev. pp. 147—149; Grčka armija, knj. II. pp. 130—135
  26. ^ S. Falls, pp. 172—178; Nedeff. pp. 242—268; Grčka armija, knj. II. pp. 140—148; VRS, knj. XXVII. pp. 521; A. Palmer, pp. 209—211
  27. ^ C. Falls, pp. 172—178; Nedeff, pp. 242—268; Grčka armija, knj. II. pp. 140—148.
  28. ^ S. Falls, . pp. 178—184.
  29. ^ Grčka armija, knj. II. pp. 136—138.
  30. ^ KAW, MT VII, film 1s/433, 434, 472, major Stipetić VK o neuspehu britansko-grčkog napada kod Dojrana; Grčka armija, knj. II. pp. 138—139; S. Falls, . pp. 185.
  31. ^ Falls 1935, str. 246–253.
  32. ^ Korsun 1939, str. 105–108.
  33. ^ Doughty 2005, str. 491.
  34. ^ Falls 1935, str. 254–279.

Reference[uredi | uredi izvor]

  • Albertini, Luigi (1953). Origins of the War of 1914. II. Oxford: Oxford University Press. OCLC 168712. 
  • Coates Ulrichsen, Kristian (2014). The First World War in the Middle East. London: Hurst. ISBN 978-1-84904-274-1. 
  • Doughty, R. A. (2005). Pyrrhic Victory: French Strategy and Operations in the Great War. Cambridge, MA: The Belknap Press of Harvard University. ISBN 0-674-01880-X. 
  • Falls, Cyril (1996) [1933]. Military Operations Macedonia: From the Outbreak of War to the Spring of 1917. History of the Great War Based on Official Documents by Direction of the Historical Section of the Committee of Imperial Defence. I (Imperial War Museum and Battery Press izd.). London: HMSO. ISBN 0-89839-242-X. 
  • Falls, Cyril (1996) [1935]. Military Operations Macedonia: From the Spring of 1917 to the End of the War. History of the Great War Based on Official Documents by Direction of the Historical Section of the Committee of Imperial Defence. II (Imperial War Museum and Battery Press izd.). Nashville, TN: HMSO. ISBN 0-89839-243-8. 
  • Fischer, Fritz (1967). Germany's Aims in the First World War. New York: W. W. Norton. ISBN 978-0-393-09798-6. 
  • Geramanis, Athanasios (1980). Πολεμική Ιστορία Νεωτέρας Ελλάδος: Επιχειρήσεις εν Μακεδονία κατά τον Α' παγκόσμιον πόλεμον 1915—1918 [Military History of Modern Greece Operations in Macedonia During WWI 1915—1918] (na jeziku: Greek). IV. Athens: Kefallinos. 
  • Hall, Richard (2010). Balkan Breakthrough: The Battle of Dobro Pole 1918. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-35452-5. 
  • Korsun, Nikolay (1939). Balkanskiй front mirovoй voйnы 1914—1918 gg. [Balkan Front of the World War 1914—1918] (na jeziku: ruski). Moscow: Boenizdat. OCLC 7970969. 
  • Nedev, Nikola (1923). Doйranskata epopeя 1915—1918 [The Doiran Epopee 1915—1918] (na jeziku: Bulgarian). Sofia: Armeiski voenno-izdatelski fond. ISBN 978-954-8247-05-4. 
  • Omiridis Skylitzes, Aristeidis (1961). Ο Ελληνικός Στρατός κατά τον Πρώτον Παγκόσμιον Πόλεμον, Τόμος Δεύτερος, Η Συμμετοχή της Ελλάδος εις τον Πόλεμον 1918 [Hellenic Army During the First World War 1914—1918: Hellenic Participation in the War 1918] (na jeziku: Greek). II. Athens: Hellenic Army History Department. 
  • Vaidis, Theodoros (1979). Η Βιβλος του Ελευθεριου Βενιζελου:Ιστορια της Νεωτερας Ελλαδος, 1917—1922 [The Bible of Eleftherios Venizelos: History of Modern Greece, 1917—1922] (na jeziku: Greek). IV. Athens: Smyrniotakis. 
  • Villari, Luigi (1922). The Macedonian Campaign. London: T. Fisher Unwin. OCLC 6388448. Pristupljeno 13. 9. 2015. 
  • Wakefield, Alan; Moody, Simon (2004). Under the Devil's Eye: Britain's Forgotten Army at Salonika 1915—1918. London: The History Press. ISBN 978-0-7509-3537-1. 
  • Willmott, H.P. (2003). World War I. New York: Dorling Kindersley. ISBN 978-0-7894-9627-0. OCLC 52541937. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вардарска_офанзива&oldid=27707619”