Pređi na sadržaj

Deca izbeglice

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Deca izbeglice Bantu iz Somalije na oproštajnoj zabavi na Floridi pre nego što su preseljena na druga mesta u Sjedinjenim Državama

Skoro polovina svih izbeglica su deca, a skoro svako treće dete koje živi van zemlje rođenja je izbeglica.[1] Ovim brojevima obuhvaćena su deca kojima je status izbeglice formalno potvrđen, kao i deca u izbegličkoj situaciji.

Osim što se suočavaju sa direktnom pretnjom nasilja kao posledica sukoba, prisilno raseljena deca se suočavaju i sa raznim zdravstvenim rizicima, uključujući: epidemije bolesti [2] i dugotrajne psihičke traume,[3] neadekvatan pristup vodi i sanitarnim uslovima,[4] hrani,[5] zdravstvenoj zaštiti i redovnom rasporedu vakcinacije.[2] Deca izbeglice, posebno ona bez dokumentacije i ona koja putuju sama, takođe su podložna zlostavljanju i eksploataciji.[6] Iako su ih mnoge zajednice širom sveta dočekale, prisilno raseljena deca i njihove porodice često se suočavaju sa diskriminacijom, siromaštvom i društvenom marginalizacijom u svojim matičnim, tranzitnim i odredišnim zemljama.[7] Mnogim zemljama takođe nedostaje interkulturalna podrška i politike za društvenu integraciju.[8] Takve pretnje bezbednosti su pojačane za decu izbeglice sa smetnjama u razvoju.[9] Studije koje je uradio Visoki komesarijat UN za izbeglice pokazuju da samo polovina sve dece izbeglica koja su osnovnoškolskog uzrasta može da pristupi školovanju. Slično, među decom srednjoškolskog uzrasta, samo 22 procenta dece može pristupiti školovanju. Nažalost, ovo kulminira stopom pristupa visokom obrazovanju od samo jednog procenta među svim izbeglicama.[10]

Pravna zaštita[uredi | uredi izvor]

Devojka izbeglica iz Južnog Sudana u izbegličkom naselju Rino

Konvencija o pravima deteta je najšire ratifikovani sporazum o ljudskim pravima u istoriji, uključuje četiri člana koji su posebno relevantni za decu koja su uključena u ili pogođena prisilnim raseljavanjem:[11]

  • princip nediskriminacije (član 2)
  • najbolji interes deteta (član 3)
  • pravo na život i opstanak i razvoj (član 6)
  • pravo na učešće deteta (član 12)

Države članice Konvencije dužne su da poštuju navedene članove, bez obzira na migracioni status deteta.[11] Od novembra 2005. godine, ukupno 192 zemlje postale su države potpisnice Konvencije.[12] Somalija i Sjedinjene Države su jedine dve zemlje koje ga nisu ratifikovale.[12]

Ovaj drvorez Julijusa Šnora fon Karolsfelda iz 1860. prikazuje Isusa kao dete izbeglice koja beži od masakra nevinih

Konvencija Ujedinjenih nacija o statusu izbeglica iz 1951. je sveobuhvatan i rigidan pravni kodeks u vezi sa pravima izbeglica na međunarodnom nivou i takođe definiše pod kojim uslovima se lice treba smatrati izbeglicom i na taj način mu dati ova prava.[13] Konvencija pruža zaštitu prisilno raseljenim licima koja su doživela progon ili torturu u svojim matičnim zemljama.[13]

Druga međunarodna pravna sredstva za zaštitu dece izbeglica uključuju dva protokola koji dopunjuju Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv organizovanog kriminala koji se odnose na migraciju dece:

  • Protokol za sprečavanje, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudima, posebno ženama i decom;[14]
  • Protokol protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom.[15]

Pored toga, Međunarodna konvencija o zaštiti prava radnika migranata i članova njihovih porodica pokriva prava dece radnika migranata u redovnim i neregularnim situacijama tokom procesa migracije.

Faze izbegličkog iskustva[uredi | uredi izvor]

Bivša deca vojnici u istočnoj Demokratskoj Republici Kongo

Iskustva izbeglica mogu se kategorisati u tri faze migracije: iskustva matične zemlje (pre migracije), iskustva tranzita (transmigracija) i iskustva zemlje domaćina (post-migracija).[16][17][18][19] Međutim, velika većina izbeglica ne putuje u nove zemlje domaćine, već ostaju u fazi transmigracije, živeći u izbegličkim kampovima.

Iskustva matične zemlje (pre migracije)[uredi | uredi izvor]

Faza pre migracije odnosi se na iskustva matične zemlje koja su dovela do i uključujući odluku o bekstvu. Iskustva pre migracije uključuju izazove i pretnje sa kojima se deca suočavaju i koje ih teraju da potraže utočište u drugoj zemlji.[20] Deca izbeglice migriraju, bilo sa svojim porodicama ili bez pratnje, zbog straha od progona na osnovu pripadnosti određenoj društvenoj grupi, ili zbog pretnje prinudnim brakom, prinudnim radom ili regrutacijom u oružane snage.[5] Drugi mogu otići da pobegnu od gladi ili kako bi osigurali sigurnost sebe i svojih porodica od razaranja rata ili unutrašnjeg sukoba.[21]

Uopšteno govoreći, deca takođe mogu da prelaze granice iz ekonomskih razloga, kao što su bekstvo od siromaštva i socijalne deprivacije, ili neka deca to mogu učiniti da bi se pridružila drugim članovima porodice koji su već nastanjeni u drugoj državi. Ali nevoljna priroda odlaska izbeglica je ono što ih razlikuje od drugih grupa migranata koje nisu bile podvrgnute prisilnom raseljavanju.[22]

Tranzitna iskustva (transmigracija)[uredi | uredi izvor]

Period transmigracije karakteriše fizičko preseljenje izbeglica. Ovaj proces uključuje putovanje između matične zemlje i zemlje domaćina i često uključuje vreme provedeno u izbegličkom kampu.[23] Deca mogu doživeti hapšenje, pritvor, seksualni napad i mučenje tokom njihovog preseljenja u zemlju domaćina.[3] Deca, posebno ona koja putuju sama ili su odvojena od svojih porodica, verovatno će se suočiti sa nekim oblicima nasilja i eksploatacije tokom perioda transmigracije.[1] Putovanja iz jedne zemlje u drugu je mnogo teže za žene i decu, jer su podložniji napadima i eksploataciji ljudi na koje nailaze na granici iu izbegličkim kampovima.[24]

Trgovina ljudima[uredi | uredi izvor]

Dok beže iz zemlje porekla, mnoga deca bez pratnje putuju sa trgovcima ljudima koji mogu da pokušaju da ih iskoriste kao radnike.[25] Uključujući odrasle, trgovina radnom snagom je češća u Evropi i Centralnoj Aziji, dok je trgovina radnom snagom u Istočnoj Aziji, Južnoj Aziji i Pacifiku.[26]

Mnoga deca bez pratnje koja beže iz zona sukoba u Moldaviji, Rumuniji, Ukrajini, Nigeriji, Sijera Leoneu, Kini, Avganistanu ili Šri Lanki primorana su na seksualnu eksploataciju.[27] Posebno ranjive grupe su devojčice iz jednoroditeljskih domaćinstava, deca bez pratnje, deca iz domaćinstava čiji su nosioci deca, siročad, devojčice koje su bile ulični trgovci.[1] Dok su dečaci izbeglice identifikovani kao glavne žrtve eksploatacije na tržištu rada, devojčice izbeglice starosti između 13 i 18 godina bile su glavne mete seksualne eksploatacije.[1] Konkretno, povećava se broj mladih nigerijskih žena i devojaka dovedenih u Italiju radi eksploatacije: prijavljeno je da je 3.529 Nigerijki, među kojima su i maloletne devojčice, koje su stigle morem između januara i juna 2016. godine. Kada su stigle u Italiju, ove devojke su radile u uslovima ropstva, u periodu od tri do sedam godina.[28]

Pritvor[uredi | uredi izvor]

Deca mogu biti pritvorena u zatvorima, vojnim objektima, imigracionim centrima, centrima za socijalni rad ili obrazovnim ustanovama. Dok su u pritvoru, deca migranti su lišena niza prava, kao što su pravo na fizičko i mentalno zdravlje, privatnost, obrazovanje i slobodno vreme. I mnoge zemlje nemaju zakonsko vremensko ograničenje za pritvor, pa neka deca ostaju zatvorena na neodređeno vreme.[29] Neka deca su čak pritvorena zajedno sa odraslima i podvrgnuta oštrijem tretmanu i režimu zasnovanom na odraslima.[5]

Dokumentovani slučajevi pritvora dece dostupni su u više od 100 zemalja, u rasponu od zemalja sa najvišim do najnižim prihodima.[29] Uprkos tome, sve veći broj zemalja, uključujući i Panamu i Meksiko, zabranjuje pritvor dece migranata.[30] U Sjedinjenim Državama deca bez pratnje smeštena su u jednonamenska nebezbedna „dečja skloništa“ za kršenje imigracionih propisa, umesto u objekte za pritvor za maloletnike. Međutim, ova promena nije u potpunosti okončala praksu administrativnog pritvora.[31] Iako postoji posvećenost Saveta Evrope da radi na okončanju pritvora dece u svrhu kontrole migracija, deca i porodice koje traže azil i migranti često prolaze kroz iskustva pritvora koja su u suprotnosti sa međunarodnim obavezama.[5]

Izbeglički kampovi[uredi | uredi izvor]

Neki izbeglički kampovi rade na nivoima ispod prihvatljivih standarda zdravlja životne sredine; prenaseljenost i nedostatak kanalizacije i sanitarnih sistema su uobičajeni.[32][33][34]

Teškoće izbegličkog kampa takođe mogu doprineti simptomima nakon otpuštanja deteta izbeglice iz kampa. Mali broj kubanske dece i adolescenata izbeglica, koji su bili zatočeni u izbegličkom kampu, procenjen je mesecima nakon puštanja na slobodu i utvrđeno je da 57 odsto mladih ima umerene do teške simptome posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP).[35] Devojke bez pratnje u izbegličkim kampovima takođe se mogu suočiti sa uznemiravanjem ili napadom od strane čuvara logora i drugih muškaraca izbeglica.[36] Takođe, u nekoliko izbegličkih kampova, snage milicije mogu pokušati da regrutuju i otmu decu.[1]

Iskustva zemlje domaćina (posle migracije)[uredi | uredi izvor]

Treća faza, iskustva zemlje domaćina, predstavlja integraciju izbeglica u društveni, politički, ekonomski i kulturni okvir društva zemlje domaćina. Postmigracioni period podrazumeva prilagođavanje novoj kulturi i redefinisanje sopstvenog identiteta i mesta u novom društvu.[19] Ovaj stres se može pogoršati kada deca stignu u zemlju domaćina i od njih se očekuje da se brzo prilagode novom okruženju.[37]

Traženje azila[uredi | uredi izvor]

Tražioci azila su ljudi koji su podneli zahtev za azil u drugoj zemlji i koji još čekaju odluku o svom statusu.[38] Nakon što dobiju pozitivan odgovor od vlade domaćina, zakonski će se smatrati izbeglicama. Izbeglice, kao i građani zemlje domaćina, imaju pravo na obrazovanje, zdravstvo i socijalne usluge, dok tražioci azila nemaju.[39]

Npr, većina izbeglica i migranata koji su stigli u Evropu od 2015. do sredine 2016. bila je smeštena u prenaseljenim tranzitnim centrima i neformalnim naseljima, gde su privatnost, pristup obrazovanju i zdravstvenim uslugama često bili ograničeni.[1] U nekim centrima za smeštaj u Nemačkoj i Švedskoj, gde su tražioci azila boravili do rešavanja njihovih zahteva, nisu bili dostupni odvojeni životni prostori za žene, kao ni klozete i tuš kabine odvojene po polu.[36]

Deca bez pratnje suočavaju se sa posebnim poteškoćama tokom celog procesa azila. To su maloletnici koji su odvojeni od svojih porodica kada stignu u zemlju domaćina, ili maloletnici koji odluče da putuju iz svojih matičnih zemalja u stranu zemlju bez roditelja ili staratelja.[16] Više dece putuje sama, a skoro 100.000 dece bez pratnje je 2015. podnelo zahteve za azil u 78 zemalja.[1][40] U Australiji, na primer, deca bez pratnje, koja obično nemaju nikakvu pravnu pomoć, moraju van svake razumne sumnje dokazati da im je potrebna zaštita zemlje.[8] Mnoga deca nemaju potrebna dokumenta za legalan ulazak u zemlju domaćina, često izbegavajući službenike zbog straha da će biti uhvaćena i deportovana u svoje matične zemlje.[41] Bez dokumentovanog statusa, deca bez pratnje često se suočavaju sa izazovima u sticanju obrazovanja i zdravstvene zaštite u mnogim zemljama. Ovi faktori ih čine posebno ranjivim na glad, beskućništvo i seksualnu i radnu eksploataciju.[6] Raseljena omladina, i muškarci i žene, podložna je regrutovanju u oružane grupe.[42] Deca bez pratnje takođe mogu da pribegnu opasnim poslovima kako bi zadovoljili sopstvene potrebe za preživljavanjem.[43] Neki se takođe mogu baviti kriminalnim aktivnostima ili zloupotrebom droga i alkohola.[44][45][46] Devojčice su, u većoj meri nego dečaci, podložne seksualnoj eksploataciji i zlostavljanju, što oboje može imati dalekosežne posledice po njihovo fizičko i mentalno zdravlje.[47]

Preseljenje izbeglica[uredi | uredi izvor]

Preseljenje u "treću" zemlju odnosi se na premeštanje izbeglica iz zemlje iz koje su izbegli u drugu državu koja odgovara njihovim potrebama i koja je pristala da im odobri trajno naselje.[48][49] Neke nacije su dale prednost deci u riziku kao kategoriji za preseljenje:

Sjedinjene Države su 1980. godine uspostavile svoj Program za maloletne izbeglice bez pratnje kako bi podržale decu bez pratnje za preseljenje. Kancelarija za preseljenje izbeglica (ORR) Ministarstva za unutrašnju bezbednost trenutno radi sa državnim i lokalnim pružaocima usluga kako bi deci izbeglicama bez pratnje pružili usluge preseljenja i hraniteljstva. Ova usluga je zagarantovana maloletnicima izbeglicama bez pratnje do punoletstva ili dok se ponovo ne spoje sa svojim porodicama.[50]

Neke evropske nacije su uspostavile programe za podršku raseljavanju i integraciji dece izbeglica.[49] Evropske zemlje koje su primile najviše dece izbeglica u 2016. putem preseljenja bile su Ujedinjeno Kraljevstvo (2.525 dece izbeglica), Norveška (1.930), Švedska (915) i Nemačka (595). Zajedno, ovo je činilo 66% dece koja su primljena za preseljenje u celoj Evropi.[51] Ujedinjeno Kraljevstvo je takođe uspostavilo novu inicijativu 2016. godine za podršku preseljavanju ugrožene dece izbeglica sa Bliskog istoka i severne Afrike, bez obzira na status razdvajanja porodice.[49]

Druge prepreke[uredi | uredi izvor]

Deca sahravi izbeglica uče arapski i španski, matematiku, čitanje i pisanje i naučne predmete.
Deca izbeglice u izbegličkom naselju Rino uče pod drvetom
Majka i deca vijetnamske izbeglice u vrtiću u gornjoj Afuli, 1979. godine

Iako kvalitetno obrazovanje pomaže deci izbeglicama da se osećaju bezbedno u sadašnjosti i omogućava im da budu produktivni u budućnosti, neka ne uspevaju u školi.[52] Druge prepreke mogu uključivati:[53]

  • Poremećeno školovanje – deca izbeglice mogu doživeti ometajuće školovanje u svojoj zemlji porekla, ili mogu uopšte da ne dobiju nikakav oblik obrazovanja.[52]
  • Trauma – može ometati sposobnost učenja i izazvati strah kod ljudi na pozicijama autoriteta [53]
  • Napuštanje škole – zbog samopercepcije akademskih sposobnosti, antisocijalnog ponašanja, odbijanja od vršnjaka i/ili nedostatka obrazovne pripreme pre ulaska u školu u zemlji domaćinu.[53]
  • Roditelji – kada roditeljska uključenost i podrška nedostaju, akademski uspeh deteta se značajno smanjuje. Roditelji izbeglice često nisu u mogućnosti da pomognu svojoj deci oko domaćih zadataka zbog jezičkih barijera. Roditelji često ne razumeju koncept roditeljskih sastanaka i/ili nikada ne očekuju da budu deo obrazovanja svog deteta zbog već postojećih kulturoloških verovanja.
  • Asimilacija – pokušaj deteta izbeglice da se brzo asimiluje u kulturu svoje škole može izazvati otuđenje od roditelja i zemlje porekla i stvoriti prepreke i tenzije između roditelja i deteta.[53]
  • Društveno i individualno odbacivanje – neprijateljska diskriminacija može izazvati dodatnu traumu kada su deca izbeglice i prema njima vršnjaci surovo tretirani [53]
  • Zabuna identiteta [53]
  • Problemi u ponašanju - uzrokovani problemima prilagođavanja i ponašanja preživljavanja naučenim u izbegličkim kampovima [53]
Deca sirijskih izbeglica pohađaju lekciju u privremenoj učionici UNICEF-a u severnom Libanu, jul 2014. godine

Nastavnici mogu deci izbeglicama olakšati prelazak u novu školu tako što će obezbediti prevodioce.[54] Škole zadovoljavaju psihosocijalne potrebe dece pogođene ratom ili raseljavanjem kroz programe koji deci pružaju puteve za emocionalno izražavanje, ličnu podršku i mogućnosti da unaprede svoje razumevanje svog prošlog iskustva.[55]

Deca izbeglice sa Haitija koja se igraju na igralištu posle škole

Bikulturalna integracija je najefikasniji način akulturacije za adolescente izbeglice u Severnoj Americi. Osoblje škole mora da razume učenike u kontekstu zajednice i da poštuje kulturne razlike.[53] Podrška roditelja, podrška vršnjaka izbeglicama i omladinski centri za dobrodošlicu izbeglicama su uspešni u održavanju dece izbeglice u školi na duži vremenski period.[53]

Prema studiji doktora Roksasa, izbeglice često nemaju pristup školskim programima koji mogu da zadovolje njihove akademske, razvojne i društvene potrebe; stoga, njihova integracija u državne škole postaje teška zbog jezika, traume i nedostatka savetovanja i dodatnih akademskih usluga.[56] Jedan vannastavni program koji je studija detaljno opisala uključivao je dovođenje članova lokalne zajednice u interakciju sa decom izbeglicama u svrhu njihovog izlaganja stvarnom svetu.[56] Prema studiji, program nudi način da deca izbeglice dobiju podršku od članova zajednice, dok istovremeno uče o različitim tipovima zajednica.[56]

Zemlje često zanemaruju decu izbeglice sa smetnjama u razvoju u pogledu humanitarne pomoći, jer su podaci o deci izbeglicama sa smetnjama u razvoju ograničeni. Roberts i Haris (1990) primećuju da nema dovoljno statističkih informacija o izbeglicama sa invaliditetom u Ujedinjenom Kraljevstvu.[57] Iako je 2013. objavljeno da je 26 odsto sirijskih izbeglica u Jordanu imalo oštećene fizičke, intelektualne ili senzorne sposobnosti, takvi podaci posebno za decu ne postoje.[58]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e Emily Garin, Jan Beise, Lucia Hug, and Danzhen You. 2016. “Uprooted: The Growing Crisis for Refugee and Migrant Children.” UNICEF. https://www.unicef.org/videoaudio/PDFs/Uprooted.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. februar 2020).
  2. ^ a b Toole, Michael J., and Ronald J. Waldman. "The public health aspects of complex emergencies and refugee situations.". Toole, M. J.; Waldman, R. J. (1997). „The public health aspects of complex emergencies and refugee situations”. Annual Review of Public Health. 18 (1): 283—312. PMID 9143721. doi:10.1146/annurev.publhealth.18.1.283. .
  3. ^ a b Kaplan, Ida. "Effects of trauma and the refugee experience on psychological assessment processes and interpretation." Australian Psychologist&nbsp. . 44 (1). 2009: 6—15.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  4. ^ Schweitzer, Robert D., Mark Brough, Lyn Vromans, and Mary Asic-Kobe. "Mental health of newly arrived Burmese refugees in Australia: contributions of pre-migration and post-migration experience.Schweitzer, R. D.; Brough, M.; Vromans, L.; Asic-Kobe, M. (2011). „Mental health of newly arrived Burmese refugees in Australia: Contributions of pre-migration and post-migration experience” (PDF). Australian & New Zealand Journal of Psychiatry. 45 (4): 299—307. PMID 21303193. S2CID 25720212. doi:10.3109/00048674.2010.543412. .
  5. ^ a b v g Hamilton, Carolyn, Kirsten Anderson, Ruth Barnes, and Kamena Dorling. "Administrative detention of children: a global report." Fondo de las Naciones Unidas para la Infancia, Nueva York (2011).
  6. ^ a b Vandenhole, Wouter, Ellen Desmet, Didier Reynaert, and Sara Lembrechts, eds. Routledge international handbook of children’s rights studies. Routledge, 2015.
  7. ^ Bush, Kenneth David, and Diana Saltarelli. "The two faces of education in ethnic conflict." (2000).
  8. ^ a b Crock, Mary. Seeking asylum alone: A study of Australian law, policy and practice regarding unaccompanied and separated children. Federation Press, 2006.
  9. ^ Reilly, Rachael. "Disabilities among refugees and conflict-affected populations." Forced Migration Review 35 (2010): 8.
  10. ^ Schorchit, Nicolle (21. 3. 2017). „Despite Inclusive Policies, Refugee Children Face Major Obstacles to Education”. National Education Association. Pristupljeno 2. 12. 2021. 
  11. ^ a b UNICEF. "Convention on the Rights of the Child." Child Labor (1989): 8.
  12. ^ a b „Frequently asked questions”. UNICEF. Arhivirano iz originala 06. 02. 2018. g. Pristupljeno 2017-10-12. 
  13. ^ a b Steinbock, Daniel J. "The refugee definition as law: issues of interpretation." Refugee Rights and Realities: Evolving International Concepts and Regimes (1999): 13-39.
  14. ^ UN General Assembly. "Protocol to prevent, suppress and punish trafficking in persons, especially women and children, supplementing the United Nations convention against transnational organized crime." GA res 55 (2000): 25.
  15. ^ UN General Assembly. "Protocol against the Smuggling of Migrants by Land, Sea and Air, Supplementing the United Nations Convention against Transnational Organized Crime." (2000).
  16. ^ a b Meda, Lawrence. 2013. “Refugee Learner Experiences : A Case Study of Zimbabwean Refugee Children.” Thesis. http://researchspace.ukzn.ac.za/handle/10413/12135.
  17. ^ Hamilton, Richard J., and Dennis Moore, eds. Educational interventions for refugee children: Theoretical perspectives and implementing best practice. Psychology Press, 2004.
  18. ^ Lustig, Stuart L., Maryam Kia-Keating, Wanda Grant Knight, Paul Geltman, Heidi Ellis, J. David Kinzie, Terence Keane, and Glenn N. Saxe. "Review of child and adolescent refugee mental health." Journal of the American Academy of Child & Adolescent Psychiatry&nbsp. . 43 (1). 2004: 24—36.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  19. ^ a b Bhugra, Dinesh, Susham Gupta, Kamaldeep Bhui, T. O. M. Craig, Nisha Dogra, J. David Ingleby, James Kirkbride et al. "WPA guidance on mental health and mental health care in migrants." World Psychiatry&nbsp. . 10 (1). 2011: 2—10.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  20. ^ Moore, Will H., and Stephen M. Shellman. "Refugee or internally displaced person? To where should one flee?." Comparative Political Studies&nbsp. . 39 (5). 2006: 599—622.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  21. ^ Achvarina, Vera, and Simon F. Reich. "No place to hide: Refugees, displaced persons, and the recruitment of child soldiers." International Security&nbsp. . 31 (1). 2006: 127—164.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  22. ^ Bemak, Fred, Rita Chi-Ying Chung, and Paul Pedersen. Counseling refugees: A psychosocial approach to innovative multicultural interventions. No. 40. Greenwood Publishing Group, 2003.
  23. ^ Bhugra, Dinesh, and Peter Jones. "Migration and mental illness." Advances in Psychiatric Treatment&nbsp. . 7 (3). 2001: 216—222.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  24. ^ Kira, Ibrahim A., Iris Smith, Linda Lewandowski, and Thomas Templin. "The effects of gender discrimination on refugee torture survivors: A cross-cultural traumatology perspective." Journal of the American Psychiatric Nurses Association&nbsp. . 16 (5). 2010: 299—306.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  25. ^ Kielburger, C. (2009). „Refugee Children can Feel Abandoned in New Land”. The Star Online. 
  26. ^ “Global Report on Trafficking in Persons 2016.” Vienna, Austria: United Nations Office on Drugs and Crime, December 2016.
  27. ^ Ali, Mehrunnisa; Gill, Jagjeet Kaur; Taraban, Svitlana (2003). Unaccompanied / separated children seeking refugee status in Ontario : a review of documented policies and practices. OCLC 246931353. 
  28. ^ “Young Invisible Enslaved: The Child Victims at the Heart of Trafficking and Exploitation in Italy.” Save the Children Italia Onlus, November 2016. https://www.savethechildren.net/sites/default/files/libraries/young%20invisible%20enslaved%204%20low.pdf.
  29. ^ a b Flynn, Michael. An introduction to data construction on immigration-related detention. Graduate Institute of International and Development Studies, 2011.
  30. ^ Mitchell, Grant. "Engaging Governments on Alternatives to Immigration Detention." Global Detention Project (2016).
  31. ^ Fazel, Mina, Unni Karunakara, and Elizabeth A. Newnham. "Detention, denial, and death: migration hazards for refugee children." The Lancet Global Health 2, no. 6 (2014): e313-e314.
  32. ^ Farah, Randa. "A report on the psychological effects of overcrowding in refugee camps in the West Bank and Gaza Strip." Prepared for the Expert and Advisory Services Fund—International Development Research Centre, Canada: IDRC (2000).
  33. ^ de Bruijn, Bart. The Living Conditions and Well-being of Refugees. No. 19208. University Library of Munich, Germany, 2009.
  34. ^ Cronin, A. A., D. Shrestha, N. Cornier, F. Abdalla, N. Ezard, and C. Aramburu. "A review of water and sanitation provision in refugee camps in association with selected health and nutrition indicators–the need for integrated service provision." Journal of water and health&nbsp. . 6 (1). 2008: 1—13.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  35. ^ Rothe, Eugenio M., John Lewis, Hector Castillo-Matos, Orestes Martinez, Ruben Busquets, and Igna Martinez. "Posttraumatic stress disorder among Cuban children and adolescents after release from a refugee camp." Psychiatric Services&nbsp. . 53 (8). 2002: 970—976.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  36. ^ a b Asaf, Yumna. "Syrian Women and the Refugee Crisis: Surviving the Conflict, Building Peace, and Taking New Gender Roles." Social Sciences 6, no. 3 (2017): 110.
  37. ^ Marar, Marianne Maurice (2011). „I know there is no justice: Palestinian perceptions of higher education in Jordan”. Intercultural Education. 22 (2): 177—190. S2CID 143897450. doi:10.1080/14675986.2011.567075. .
  38. ^ Walker, Sarah. "Something to smile about: Promoting and supporting the educational and recreational needs of refugee children." Refugee Council (2011).
  39. ^ Bhugra, Dinesh. "Migration and mental health." Acta psychiatrica scandinavica&nbsp. . 109 (4). 2004: 243—258.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  40. ^ Bhabha, Jacqueline. "Seeking Asylum Alone: Treatment of separated and trafficked children in need of refugee protection." International migration&nbsp. . 42 (1). 2004: 141—148.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  41. ^ Elwyn, H., C. Gladwell, and S. Lyall. "I Just Want to Study: Access to Higher Education for Young Refugees and Asylum Seekers." London, Refugee Support Network (2012).
  42. ^ Lischer, Sarah Kenyon. "War, displacement, and the recruitment of child soldiers." Child Soldiers Initiative Working Group Session Pittsburgh, Pennsylvania (2006): 15-16.
  43. ^ Bhabha, Jacqueline, and Susan Schmidt. "Seeking asylum alone: Unaccompanied and separated children and refugee protection in the US." The Journal of the History of Childhood and Youth&nbsp. . 1 (1). 2008: 126—138.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  44. ^ Yee, Barbara WK, and Nguyen Dinh Thu. "Correlates of drug use and abuse among Indochinese refugees: Mental health implications." Journal of psychoactive drugs&nbsp. . 19 (1). 1987: 77—83.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  45. ^ Gordon, Harold W. "Early environmental stress and biological vulnerability to drug abuse." Psychoneuroendocrinology&nbsp. . 27 (1). 2002: 115—126.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  46. ^ Hyman, Ilene, Nhi Vu, and Morton Beiser. "Post-migration stresses among Southeast Asian refugee youth in Canada: A research note." Journal of Comparative Family Studies (2000): 281-293.
  47. ^ Hossain, Mazeda, Cathy Zimmerman, Melanie Abas, Miriam Light, and Charlotte Watts. "The relationship of trauma to mental disorders among trafficked and sexually exploited girls and women." American Journal of Public Health&nbsp. . 100 (12). 2010: 2442—2449.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  48. ^ „Resettlement”. UNHCR. Pristupljeno 26. 11. 2017. 
  49. ^ a b v Davies, Susanna, and Carol Batchelor. "Resettlement as a protection tool for refugee children." Forced Migration Review 54 (2017): 38.
  50. ^ Huemer, Julia, Niranjan S. Karnik, Sabine Voelkl-Kernstock, Elisabeth Granditsch, Kanita Dervic, Max H. Friedrich, and Hans Steiner. "Mental health issues in unaccompanied refugee minors." Child and adolescent psychiatry and mental health 3, no. 1 (2009): 13.
  51. ^ “Refugee and Migrant Children in Europe: Accompanied, Unaccompanied, and Separated (Quarterly Overview of Trends: January - March 2017).” UNHCR, UNICEF, IOM, 2017. https://data2.unhcr.org/en/documents/download/58431.
  52. ^ a b Stewart, Jan (2011). Supporting Refugee Children: Strategies for Educators. University of Toronto Press: Toronto. 
  53. ^ a b v g d đ e ž z McBrien, J. Lynn (2011). „The importance of context: Vietnamese, Somali, and Iranian refugee mothers discuss their resettled lives and involvement in their children's schools”. Compare: A Journal of Comparative and International Education. 41 (1): 75—90. S2CID 145110440. doi:10.1080/03057925.2010.523168. 
  54. ^ Szente, Judit; Hoot, James; Taylor, Dorothy (2006). „Responding to the Special Needs of Refugee Children: Practical Ideas for Teachers”. Early Childhood Education Journal. 34: 15—20. S2CID 144260215. doi:10.1007/s10643-006-0082-2. 
  55. ^ Rousseau, Cécile; Guzder, Jaswant (jul 2008). „School-based prevention programs for refugee children”. Child Adolesc Psychiatr Clin N Am. 17 (3): 533—49, viii. PMID 18558311. doi:10.1016/j.chc.2008.02.002. 
  56. ^ a b v Roxas, Kevin C. (2011). „Creating Communities: Working with Refugee Students in Classrooms”. Democracy & Education (na jeziku: engleski). 19 (2). ISSN 1085-3545. 
  57. ^ Roberts, Keri, and Jennifer Harris. Disabled refugees and asylum seekers in Britain: Numbers and social characteristics. University of York, Social Policy Research Unit, 1999.
  58. ^ „Hidden victims of the Syrian crisis: disabled, injured and older refugees” (PDF). Handicap International, HelpAge International. 2014. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Деца_избеглице&oldid=27820949”