Divan (Osmansko carstvo)

Ovo je članak o Divanu kao državnom organu u Osmanskom carstvu. Ukoliko ste tražili nameštaj divan, odnosno otoman, pogledajte: divan (nameštaj).

Prijem francuskog ambasadora od strane velikog vezira 1724. godine

Divan je bio carski savet i vlada Osmanskog carstva, u modernom smislu "sultanov kabinet". Divan je bio sastavljen od raznih vezira (ministara) i vladajuće klase tj. plemića, na čelu sa velikim vezirom. Veliki vezir je imao obavezu da obavesti sultana o mišljenjima Divana. Divan se sastajao u Bâb-i-âlî (بابِ علی, srećna ili velika vrata) ili Topkapı, delu carskog dvorskog kompleksa. Tu su raspravljali o politici carstva.

Tokom generacija, osmanski vladari su pokazivali sve manje volje da se bave teškim poslom upravljanja ogromnom državom. Od XVIII veka svu stvarnu vlast su prepuštali svojim saradnicima, Divanu i porti. U XIV veku se Divan sastojao od tri vezira a u XVII od jedanaest, od čega su četvorica služili kao veziri doma, odnosno kao najvažniji ministri posle velikog vezira. Ponekad su i komandiri janjičara (age) učestvovali na sastancima Divana.

Definicija

Sala Divana nalazila se u drugom dvorištu Palate, sa leve strane od ulaza. Izgrađena je tokom Sulejmanove vladavine i predstavlja sedište vlade. Divan je bilo veće koje su činili najodgovorniji prvaci Carstva. U početku je sam sultan predsedavao Divanom, a kasnije, tokom Mehmedove vladavine (izgleda od 1475) ta dužnost je preneta na velikog vezira. U jednom od zidova sale bio je otvor sa rešetkama iza koga je sultan neprimeđen mogao pratiti sednicu. Nakon sednice je veliki vezir podnosio izveštaj o radu Divana. Divan se sastajao četiri jutra nedeljno, od subote do utorka. Pored velikog vezira, sačinjavali su ga: veziri kupole, kontrolori finansija, sekretar Divana, dvojica „vojnih sudija“, namesnik Rumelije (kada je boravio u Carigradu). Čast da prisustvuje Divanu data je i Velikom admiralu (kapudanpaši) Hajrudinu Barbarosi zbog izuzetnih zasluga u službi.

Divan je imao ulogu i vrhovnog suda kome su se podanici mogli žaliti na odluke nižih sudova. Na njemu se raspravljalo o značajnim pitanjima vezanim za carsku vlast. Vodili su se pregovori sa ambasadorima, priređivali zvanični prijemi, svečivano su pokazivane glave pogubljenih neprijatelja.

Veliki vezir

Ulazna kapija Divana

Na čelu Divana nalazio se veliki vezir. On je bio apsolutni opunomoćenik sultana. Izvesno političko slabljenje moći sultana i jačanje vezirata počinje od vladavine Mehmeda, a završava se vladavinom Sulejmana. U ovom periodu je vezirat prešao put od „izvršnog vezirata“ do „opunomoćenog vezirata“. Sultan je predao veziru carske pečate čime mu je u suštini predavao u ruke gotovo svu vlast. Vezir je bio druga ličnost u carstvu. Mogli su ga služiti čak i članovi osmanske dinastije. Pored sednica Divana, vezir je svakog jutra (sem utorkom) presedavao manjim sastancima na kojima se odlučivalo o tekućim pitanjima. Postavljao je visoke civilne i vojne službenike i komandovao je vojskom kada sultan nije bio lično prisutan. Uz pomoć dvojice „vojnih sudija“ delio je pravdu u sultanovo ime, a petkom poslepodne predsedavao je posebnim Divanom na kome je raspravljano o šerijatskim pitanjima. Bio je odgovoran za red u prestonici. Njegova vlast ipak je bila ograničena. Za važna pitanja morao se konsultovati sa drugim vezirima. O nekim pitanjima nije mogao odlučivati: npr. o unutrašnjim službama u palati, janičarskom agi, finansijama (nije mogao da pravi nikakve troškove bez odobrenja sultana). Sulejman je na vezirski presto uglavnom postavljao robove hrišćane (sedam od devet vezira). Sultan je imenovao i razrešivao vezira po svojoj volji. Vezir je bio samo jedan od njegovih robova (kul). Najbolji primer je Ibrahim-paša koji je zbog velikih ambicija zadavljen u svojoj sobi u Novoj palati, pored same sobe Sulejmana.

Ostali učesnici

Rešetke sa kojih je sultan neprimećen mogao posmatrati sednicu Divana

Iza velikog vezira dolazila su dvojica ili trojica „vezira kupole“ nazvanih po kupoli koja je pokrivala salu veća. Nisu imali stalna zaduženja, ali su im poverivani važni zadaci (npr. komanda nad vojnim pohodom u slučaju odsustva velikog vezira). Oni su bili naslednici velikog vezira. Drugi vezir dolazi na vezirski presto posle smrti prvog, a treći vezir postaje drugi.

Levo od velikog vezira sedela su dvojica „vojnih sudija“ (kazaskera). Ova funkcija je u početku bila jedinstvena, ali je duplirana tokom Mehmedove vladavine. Postojao je viši po rangu Rumelijski vojni sudija, i anadolijski. Svaki je bio na čelu uleme za svoje geografsko područje. Vojne sudije raspravljaju o pitanjima koja će se postaviti pred Divan i postavljaju sudije (kadije) i profesore (muderise) na svojoj teritoriji.

Značaj kazaskera se polovinom 16. veka smanjuje u korist carigradskog muftije koji je nazivan i šejh ul-islamom. On je glavni verski autoritet u Carstvu. Izdavao je mišljenja o pravnim pitanjima i odlučivao je o usklađenosti nekih političkih odluka sa šerijatom. Bio je jedan od glavnih mehanizama Carstva, neka vrsta parnjaka pravoslavnom grčkom patrijarhu. Pod njegovim nadzorom je postavljanje svih kadija i muderisa čija je plata prelazila 40 akči dnevno. I muftija je bio samo jedan od sultanovih robova. Sekretar je imao zadatak da na službena akta stavlja tugru (nišan) koja je potvrđivala njihovu autentičnost. Bio je zadužen i za rad arhiva. Postojao je i administrator finansija, zadužen za ekonomska pitanja. On se brinuo o prihodima i rashodima Carstva. Pod nadzorom poslednja dva člana Divana bila je sva birokratija Carstva.

Izvori

• Rober Mantran, Istorija Osmanskog carstva, Klio, Beograd (2002)