Edo period
Edo period (jap. 江戸時代 - edo džidaj), poznat takođe kao i Tokugava period, je deo japanske istorije koji teče od 1603. do 1868. godine. Ovaj period označava vladavinu grada Edo ili vladavinu Tokugava šogunata, koji je uspostavljen 1603. godine od strane Tokugava Ijejasua.
| Ovaj članak je deo serije o istoriji Japana |
| Istorija Japana |
|---|
 |
Vladavina šoguna i daimjoa[uredi | uredi izvor]
Za vreme ovog režima, promenili su se 15 šoguna (vojnih vladara). Japan je od 1185. godine usvojio vojni režim, nešto slično militarizmu u Drugom svetskom ratu. Prvi šogun Edo perioda bio je Tokugava Ijejasu, koji je vladao od 1603. do 1605. godine, a živeo do 1616. Poslednji vladar ove dinastije bio je Tokugava Jošinobu, koji je bio zvan Keiki. Vladao je od 1867. do 1868.
Tokugava Ijejasu, prvi vladar Edo perioda, je u bici kod Sekigahare potukao je Išida vojsku, koja je podržavala Tojotomi Hidejorija, prvog generala koji je ujedinio Japan. Ova bitka se odigrala 16. oktobra 1600. godine ili po japanskom kalendaru, na petnaesti dan devetog meseca petnaeste godine od Keićo ere (Keićo 15, 9. mesec, 15. dan).
Naime, Tokugava Ijejasu je bio vladar istočnog Japana, dok je Tojotomi Hidejori bio vladar zapadnog Japana. Pobedivši njegovu vojsku, Ijejasu je postao vladar celog Japana i započeo dugačku vladavinu za svoju dinastiju.
Ipak, Hidejori nije bio pogubljen već se venčao Ijejasuovom unukom kako bi dokazao svoju pokornost Ijejasuu i ostao da živi u Osaki, gradu vrlo blizu Eda. Ijejasu je i dalje strepeo od Hidejorija, jer su i dalje postojali ljudi koji su podržavali Zapadnu vojsku i Hidejorija. 1614. godine Ijejasu je pokušao da izvrši atentat na Hidejorija, ali taj napad nije bio uspešan. Ipak, aprila 1615. Ijejasu je dobio dojavu da Hidejori skuplja još veću vojsku nego u bici kod Sekigahare. U junu 1615, dve vojske su se ponovo suočile i Hidejorijeva vojska je izgubila. Vrativši se u Osaku, Hidejori je izvršio sepuku ili obred koji je poznatiji pod nazivom harakiri, tradicionalni japanski obred rasecanja stomaka. Ovaj obred se smatrao časnim umiranjem kada su sve šanse izgubljene. Za Japance tog vremena, bolje je bilo izvršiti harakiri nego pasti u ruke neprijatelja.
Odmah posle pobede, bogati Ijejasu je prebacio svoje sedište u grad Edo, strateški namešten grad koji će kasnije postati današnji Tokio.
Kada je učvrstio svoju bazu, i vidno ojačao, Ijejasu je postavio svog sina Hidetadu na presto i povukao se sa vlasti, i postao vojni zapovednik. Iako je Ijejasu sišao sa vlasti i postao vojni zapovednik, vršio je svoj uticaj iz senke sve do smrti 1616. godine.
Od ove tačke Tokugava režim je doneo Japanu stabilnost narednih 250 godina. Zbog ovoga je Edo period jedan od najznačajnijih epiha u Japanu, zbog činjenice da je zemlja više od dva veka uživala u miru, bez ratova kako iznutra tako i spolja. Japan je u ovom periodu doživeo velike kulturne, ekonomske, društvene i političke promene. Politički sistem se razvio u ono što političari nazivaju bakuhan (sistem šogunata i oblasti u bukvalnom prevodu) ili skraćeno bakufu.
U bakuhanu politika je sprovođena kroz dve vrste političkih subjekata. Jedan je bio sam šogun, kao institucija šogunove vlasti, a drugi su bile same oblasti (han) koje su se nalazile pod feudalnim gospodarima. Ovi lokalni feudalni gospodari, koji su se takođe nazivali i vojnim gospodarima zvali su se daimjo od japanske reči „dai“ što znači „veliki“ i „mjo“ (skrećeni oblik od „mjooden“) što znači „privatna zemlja“. Ijejasu je za vreme svog života organizovao oko 200 daimjoa i njihovih teritorija. Takođe ih je razvrstao prema tome koliko su bliski dvoru i Tokugava porodici.
Podelio ih je u tri kategorije. Šinpan su bili daimjoi koji su u rodbinskim odnosima sa Tokugava familijom, fudai, daimjoi koji su bili Tokugava vazali i koji su samo pomagali u bitkama, i na kraju tozama daimjoi, koji nisu bili ujedinjeni sa Tokugavama pre bitke, ali nisu se bunili protiv njih i pridružili su se Tokugava šogunatu posle bitke kod Sekigahare. Oko 1800. godine, u Japanu je bilo oko 170 daimjoa.
Šinpan daimjo su činili dvadeset tri daimjo porodice koje su se nalazile na granicama sa Tokugava posedima. Oni su imali čast da dobijaju najveće titule na dvoru, bili su u srodstvu sa Tokugava porodicom.
Fudai ili nasledni vazali, kojima su date zemlje blizu Tokugava poseda i oni su vodili dosta glavnih poslova na dvoru. Bilo je 145 porodica fudai daimjoa.
Devedeset sedam oblasti su pripali grupi koja se nazivala tozama. Tozoma su bili locirani najviše na ivici japanskog arhipelaga. Samo ime im govori da su spoljni vladari. Tozome nisu uživala veliko poverenje od strane šoguna, zbog toga su isključeni iz centralne vlade.
Sve vreme za vreme Tokugava perioda postoji car, koji ima vrhovnu vlast, ali nisu se mešali u politiku od Kamakura perioda (1185—1333) u kome je vlada postala vojna, na čelu sa šogunima, i ta vlada je odlučivala o svemu. Šoguni su vladali Japanom, sve do Meidži obnove (1868—1889) kada se carska vlast vraća na presto.
Administracija Japana je u Kamakura periodu dala zadatak šogunima da vode vlast, dok je car prebivao u Kjotu. Carevi su se smenjivali, i jedino car je mogao da ima vlast nad šogunima. Većinu vremena su uživali na svojim dvorovima, potpuno nezavisni od sveta. Tek su se u Edo periodu pobunili i zbacili šogune sa vlasti. Ovakav sličan slučaj imamo i danas, kada je najnovijim Ustavom Japana car proglašen „simbolom države i ujedinjenja sa narodom“ a japanska Vlada ima vlast.
Tokugava nije uspostavila vlast samo u Japanu, već su imali ogromnu vlast nad carem, sudom, svim daimjoimai nad religijom. Car je bio držan kao glavni izvor političke sankcije za šogune, koji su bili carski vladari. Jedino tako je šogunu moguće reći „veto“. Tokugava je pomogao carskoj porodici da postigne staru slavu tako što je podizao palate i davao im nove zemlje. Da bi obezbedio blisku vezu sa carskom porodicom, Hidetada je venčao svoju ćerku, Ijejasuovu unuku, za člana carske porodice 1619. Tokugava šogun, kao najmoćnija ličnost ovog vojnog režima, nagledao je lokalne gospodare i verske hramove, utvrđivao vojnu i finansijsku politiku, i tako je držao celokupnu teritoriju zemlje pod svojom vlašću. U nadležnosti šoguna je bilo sprovođenje mera spoljne politike kao što su pregovori sa drugim zemljama, zabrana hrišćanstva, kontrola spoljne trgovine i ograničavanje odlaska Japanaca u inostranstvo. Njegovo najznačajnije pravo sastojalo se u tome što je bio vrhovni vlasnik celokupne teritorije.
Uveden je zakon da bi se organizovali daimjoi. Ovi zakoni su obuhvatali privatne ugovore, brakove, odeću, tip oružja i broj trupa koji su dozvoljeni. Zabranjivali su pravljenje brodova za duga putovanja preko okeana, izgnali su hrišćanstvo i tražili su da se bakuhan zakoni i državno uređenje smatraju nacionalnim zakonima. Daimjoi nisu plaćali porez za vreme ovog perioda, ali su imali obavezu prema vojsci i prema izgradnji objekata kao što su zamkovi, putevi, mostovi i palate i bili su obavezni da svake godine dolaze u grad Edo sa svojim porodicama na sastanke i da iskažu šogunu svoje poštovanje. Porodice nekih daimjoa su morale da borave u gradu Edo, a ti daimjoi su jednu godinu bili u Edu, a drugu u svojoj oblasti kojom su gospodarili. To su najčešće bili tozoma daimjoi, koji nisu uživali poverenje šoguna.
Od otvorenosti do zatvaranja[uredi | uredi izvor]
Početak Edo perioda se poklapa sa poslednjom decenijom trgovine sa Evropljanima za vreme koje je uticaj Evropljana jačao, na ekonomskoj i religijskoj oblasti.
Renesansni Evropljani su veoma poštovali daleku zemlju Japan. Japan je smatran za veoma bogatu zemlju punu dragocenih metala. Takođe je smatran i za sofisticirano feudalno društvo sa visokom kulturom i sa jakom pre-industrijskom tehnologijom. Bio je više naseljen i urbanizovan od bilo koje Zapadne zemlje. U XVI veku, Japan je imao 26 miliona stanovnika dok je u Francuskoj bilo samo 16 miliona, a u Engleskoj 4,5 miliona. Raniji Evropljani su bili takođe zapanjeni kvalitetom Japanskog umeća sa metalima, naročito gvožđem. Jedan citat iz putopisa jednog evropskog trgovca to će najbolje opisati:
Oni nikad ne diraju hranu rukama, već koriste dva mala štapića koje drže sa tri prsta. Duvaju nos u mekane svilene papire veličine ruke, koje nikad ne koriste dvaput, i kada ih bace na zemlju posle upotrebe, bili su očarani da vide kako naši ljudi trče da pokupe papir koji je bio tako mekan. Njihovi mačevi seku tako dobro da mogu iseći papir samo duvajući u njega dok je postavljen na sečivo mača.
Bili su toliko očarani da su za jako kratko vreme imali velike trgovinske ugovore sa ovom dalekom zemljom. Trgovinom su donosili zapadnjačku kulturu, religiju, shvatanja i tako je nastao „hrišćanski problem“.
„Hrišćanski problem“ je bio, zapravo, problem kontrolisanja daimjoa koji su prihvatili hrišćanstvo i kontrolisanja trgovine sa Evropom. Ijejasu je u početku čak ohrabrivao trgovinu sa strancima, ali je uvek bio sumnjičav. Nije im verovao. Smatrao je da kvare stanovništvo. Pokušao je, bezuspešno da prebaci glavnu trgovinsku luku u Edo, ali je uvideo da je to nemoguće jer su stranci preferirali luke u Kjušuu koje su bile pristupačnije. To ga je navelo da pokrene sankcije. Do 1612, pristalice šoguna i stanovnici Tokugava zemalja, su morali da odbace hrišćanstvo. Ovu sankciju je raspisao šogun Ijeajasu lično. Još sankcija je došlo u 1616, koje su se sastojale u zabranjivanju trgovine sa strancima u Nagasakiju i Hiradu, ostrvu na severozapadu od Kjušua. 1622. godine je pogubljeno 120 misionara iz Evrope, 1624. japanska vlada je isključila Špance iz trgovine, 1629. i ostalih hiljadu hrišćana. Na kraju, sami vrhunac ovih sakncija je bio edikt o zatvaranju države 1635. Ovaj edikt je zabranjivao Japancima da putuju izvan Japana, i ako je neko otišao, nije mu bilo dozvoljeno da se vrati. Ovo „zaključavanje države“ se nazivalo sakoku (鎖国), što u bukvalnom prevodu znavi „država u lancima“. Ovo zaključavanje je trajalo sve do 1853. godine kada je došao Metju Peri.
Japan je trgovao u ovo vreme preko četiri „kapije“. Preko luke Macumae u Hokaidu, koji se tada zvao Ezo. Ezo je tada bio skoro nezavisna država. Oni su trgovali sa Ainu ljudima. Samim tim što je bio nezavisna država nije bio obavezan da poštuje bakuhan sistem. Klan So, koji je bio kontrolisan od strane daimjoa od Cušime imali su trgovinske odnose sa korejskom dinastijom Joseon. Holanđanima je bilo dozvoljeno da trguju preko Nagasakija, zajedno sa Kinezima i to samo preko luke Deđima. Kinezi su takođe trgovali i sa Rjukju ostrvima, koji se nalaze na jugu japanskog arhipelaga. Rjukju je tada takođe bio nezavisna država, iako japanskog porekla.
Tokugava šogunat je smatrao katoličke hrišćane kao veoma veliki faktor destabilizacije Japana. Ovo je dovelo do progona katolika. Pobuna kod Šimabare je izbila 1637. godine. U ovoj pobuni su se nezadovoljni katolički samuraji i seljaci pobunili protiv bakuhan sistema i Edo je zatražio od holandskih brodova da bombarduju uporište pobune. Ovo je označilo kraj hrišćanskog pokreta, iako su neki katolici preživljavali tako što su gajili veru ilegalno. Nazivali su se Kakure Kirišitan. Kirišitan je japanska reč za hrišćane, potiče iz portugalskog, jer su oni prvi došli na japansko tlo.
Do 1650, hrišćanstvo je bilo skoro istrebljeno, i spoljna politika, ekonomski i religijski uticaj su postali jako ograničeni. Samo su Kina, Holandija, Koreja, i za kratak period, Englezi uživali pravo da posećuju Japan za vreme Edo perioda, ali samo za komercijalne svrhe. Ostali Evropljani koji bi se iskrcali na japansko tlo bili bi pogubljeni.
Društvo u bakuhan sistemu[uredi | uredi izvor]
Posle dugog perioda unutrašnjih nemira, prvi cilj novonastale Tokugava vlade je bio da umiri državu. Napravljen je balans moći koji je ostao na vlasti čitavih 250 godina. Većina samuraja su izgubili svoje posede i sve je predato daimjoima. Samuraji su imali izbor, da se odreknu mača i da postanu seljaci, ili da se presele u grad svog feudalnog gospodara i da postanu plaćene pristalice. Samo nekoliko samurajskih porodica je ostalo na u službi carstva, kao direktni šogunovi vazali. Nazivali su se 5000 hatamoto samuraja.
Tokugava režim je usvojio kineski koncept četiri društvena staleža (koji su činili ratnici, seljaci, zanatlije i trgovci) i ovu klasnu podelu propisao zakonima. Ovi staleži su bili nasledni, retko su mogli da se promene ličnom zaslugom. Takođe, ovi staleži su bili veoma strogi i nepokolebljivi i veoma poštovani.
Na vrhu su bili Car i plemstvo u službi cara (kuge), zajedno sa šogunom i daimjoima. Ispod njih populacija je bila podeljena u četiri klase u sistemu poznat kao mibunsei ili gorenavedeni kineski sistem. Samuraji su bili na vrhu (oko 5% populacije), pa seljaci (više od 80% populacije. Ispod seljaka su dolazile zanatlije, i skroz na kraju su bili trgovci. Samo su seljaci živeli u ruralnim sredinama. Kao što im samo ime govori, seljaci su živeli u selima, strogo naučeni da budu marljivi i štedljivi. Samuraji, zanatlije i trgovci su živeli u gradu koji je bio izgrađen oko zamka daimjoa i svaki stalež je imao svoj kvart u gradu, i nije bilo dozvoljeno mešanje među staležima. Ratnici (buši ili samuraji) su uglavnom živeli unutar posebnog prostora okruženog kamenim zidinama i opkopom oko gospodarevog zamka, nemajući drugog izbora nego da obavljaju svoje vojne i civilno-administrativne dužnosti. Životni prostor trgovca i zanatlija takođe je bio ograničen da se bave uslužnim delatnostima za ratnički stalež i da im držanje bude u skladu sa njihovim niskim društvenim statusom. Ovi zakoni Tokugava režima dosta su se oslanjali na konfučijansko shvatanje društva. Odanost gospodaru i poslušnost roditelju su dve osnovne moralne vrline koje je konfučijanstvo zagovaralo. Ovo je služila kao potpora japanskom društvu ovog perioda.
Pored ovih staleža postojali su i drugi, monasi (so) i monahinje (ni), zatim najniži sloj „nedostojnih“ koji su se zvali eta i henin. Ovo su bili ljudi sa profesijama koje su probijale tabu budizma. Etu su činili kasapini i pogrobnici. Hinin su služili kao straža u gradu, čistači ulica i dželati. Ostali su bili prosjaci, zabavljači i prostitutke. Reč eta bukvalno se prevodi kao „prljavština“ dok hinin znači „nečovek“. Ove dve klase se nisu nikad zvanično navodile jer ih Japanci nisu smatrali ljudima. Hininima je bilo dozvoljeno da imaju specijalne kvartove grada, jako izolovane. Glumci to jest zabavljači nisu imali svoj grad, već su putovali u grupama od jednog sela do drugog. Nekad eta sela nisu ni bila ucrtavana na mapu.
Pojedinac nije imao legalna prava u Tokugava Japanu. Porodica je bila najmanja legalna socijalna celina, ne pojedinac. Održavanje statusa porodice i privilegija su bili od velikog značaja na svim nivoima ovog društva.
Ekonomski razvoj[uredi | uredi izvor]
Ekonomski razvoj za vreme Tokugava perioda podrazumeva urbanizaciju, povećanje izvoza robe široke potrošnje, bitno proširenje domaćeg i, u početku, stranog tržišta, i mešanje trgovine zanatske industrije. Trgovina je cvetala. Poljoprivreda je takođe počela da raste i da se širi. Takođe, kroz ceo period se provlačila veoma dobro obrazovana elita (iako sa ograničenim znanjem evropskih nauka zbog „zaključavanja“), sofisticirana vladajuća birokratija, produktivna poljoprivreda. Japan je bio i nacija sa razvijenim finansijskim i trgovinskim sistemom, ali samo unutar svoje države.
Na društvo Edo perioda najveći uticaj je imao razvoj gradova. Do sredine XVIII veka, Edo je imao populaciju od jednog miliona stanovnika, dok je u Osaki i Kjotu živelo po 400.000 stanovnika. Dosta drugih gradova je takođe raslo. U periodu od 1720. do 1820. Japan nije imao porast stanovništva, često se smatra zbog toga što je tada vladala velika glad, ali drugi istoričari imaju i druge teorije, kao što je veliki pokolj dece da bi se zaustavio veliko povećanje populacije. Osaka i Kjoto su postali veliki centri u trgovini i u razvijanju ručnog rada, dok je Edo postao centar izvorišta hrane i svih glavnih prehrambenih sredstava.
Pirinač je bio baza ekonomije. Daimjo su skupljali porez od seljaka. Porezi su bili veoma visoki, oko 40% od svake žetve. Nekada su daimjo prodavali pirinač unapred, iako nemaju taj pirinač, nego ga daju kupcu tek kad ga požnjaju odnosno uzmu od seljaka. Ovo su bili ugovori nazivani i kao „budući ugovori“.
Za vreme Edo perioda, Japanci su razvili napredan sistem kontrole seče šume. Povećanje seče šume, usled pravljenja brodova i izgradnje gradova je dovelo do povećanja oblasti bez drveća, a to je uzrokovalo šumske vatre, poplave i erozije zemljišta. Šogun je početkom 1666. godine objavio proglas o smanjenju seče i povećanje sađenja drveća. Ovaj proglas je nalagao da samo šogun i daimjo imaju pravo da odlučuju o upotrebi i seči drveća. Do XVIII veka, Japan je razvio detaljno naučno znanje o gajenju i sađenju drveća i biljaka.
Kulturni, intelektualni i religijski razvoj[uredi | uredi izvor]
_-_P%C3%A9riode_Edo.jpg)
Uprkos politici samoizolacije, u Japan prodiru znanja i nauke sa Zapada, što je bilo još izraženije nakon što je šogun Tokugava Jošimune (8. Tokugava šogun) ukinuo 1720. godine zabranu unošenja zapadnjačke književnosti u zemlju, pa su ne samo zvanični prevodioci već i ostali dobili priliku da uče holandski jezik. Početkom XIX veka već je bilo veoma popularno izučavanje holandskog jezika (rangaku, u bukvalnom prevodu „holandske studije“) kao i civilizacije Zapada uopšte (jogaku). Ovo je sve realizovano preko knjiga koje su donosili holandski trgovci preko Dedžima luke. Glavne oblasti koje su se izučavale bile su geografija, medicina, prirodne nauke, astronomija, umetnost, jezici, fizičke nauke koje su se svodile na fenomen elektriciteta i mehaničke studija koje su se najviše odrazile u pravljenju satova.
Posle 1800. godine, mnoge Japance privukla je jedna nova nauka, kokugaku, koja je proučavala staru japansku misao i kulturu. Ovo interesovanje za tradiciju Japana bilo je dvojake prirode, nacionalističko i religiozno, što je naročito izraženo u delima Hirata Acutanea, koji je bio zagovornik povratka tradiciji šintoizma. Oživljavanje ideološkog aspekta šintoizma pružalo je duhovni oslonac mnogim Japancima onda kada se zemlja našla u teškoćama.
Cvetanje neo-konfučijanizma je bilo glavno intelektualno razviće Tokugava perioda. Konfučujske stidije su jako dugo živele u Japanu preko budističkih sveštenika, ali za vreme Tokugava perioda, konfučijanizam je prosto isplivao iz budizma. Etički humanizam, racionalizam i istorijska perspektiva neo-konfučijanizma dovelo je ovu filozofiju do oficijelne klase. Do sredine XVII veka, neo-konfučijanizam je bio japanska dominantna legalna filozofija i direktno je učestvovala u razvoju kokugaku nauke („kokugaku“ u prevodu znači nacionalna nauka).
Nova teorija uprave i novi vid društva je nastao kao produkt ove filozofije. Svaka osoba je imala jasno mesto u društvu i očekivalo se da ispuni svoju misiju u životu. Ljudi su bili obavezni da budu dobročinitelji. Klasni sistem je bio pod uticajem neo-konfučijanizma, ali nikad nije pao pod potpun uticaj.
Ratnici su sa vojničkih dužnosti prešli na civilno-administrativne poslove i postali visoko obrazovani stanovnici gradova. Mada su državli do duhovnog usavršavanja i negovanja bušida (vojničkog kodeksa), doprinos samuraja Edo periodu bio je istinski originalan u oblasti praktičnih nauka, utemeljenih na konfučijanstvu. Razvili su još jedan sistem života po imenu ćonindo, koji u prevodu znači „kodeks ljudi iz grada“. Ovaj kodeks se najviše razvijao u Osaki, Kjotu i Edu. Samuraji su ohrabrivali bušido kvalitete - poštenje, čast, odanost, umerenost i marljivost dok su sve to uskladili sa šinto, konfučijanizmom i budizmom. Učili su matematiku, astronomiju, kartografiju, mašinstvo i medicinu. Posebno su se bavili umetnošću.
Svi ljudi su razvijali uživanje koje je postalo poznato kao ukijo (ledbeći svet), neki idealni svet mode, zabave, i otkrića estetskih kvaliteta, objekata i akcija iz svakodnevnog života. U ovo vreme su nastale poznate japanske gejše, zabavljačice kojima je posao bio da na sastancima, okupljanjima ili bilo koji društvenim događajima za koji su bile unajmljenje, održavaju atmosferu. One su naime točile sake (japansku rakiju od pirinča) ili čaj i igrale, a vrlo retko pričale ili pevale. Dugo se spekulisalo da su geiše bile neka vrsta prostitutke, ali one su daleko od toga, štaviše, nije im bio dozvoljen nikakav kontakt sa klijentima, zato su nosile belu šminku da bi sakrile svoje izraze lica i svoj identitet.
Muzika, legende, mitovi i popularne priče su doživele veoma veliki razvitak. Kabuki i banraku (pozorišta sa lutkama) su postali veoma popularni, poezija, veoma bogata književnost. Sve je doživelo neverovatan provcet. Prve prese za štampanje su počele da se proizvode u kasnom XVII veku, a već 1764. godine su imali prvu višebojnu presu. Najpoznatija dela ovog perioda su bila „36 pogleda na planinu Fidži“ od japanskog umetinika Hokusaija, sve u boji i potpuno sačuvana do dan danas.
Budizam i šintoizam su bile jako bitne religije u Tokugava Japanu. Budizam, u kombinaciji sa neo-konfučijanizmom, davao je standarde ponašanja društva. Kao jako političko sredstvo i u ovom periodu i u prošlosti, budizam je bio zastupan i poštovan najpre kod viših klasa društva. Progon hrišćanstva je odgovarao budizmu da nastavi svoj dalji uticaj i širenje. Na primer, 1640. godine svi su morali da se registruju u hramu i da zvanično prihvate veru.
Šintoizam je doneo duhovnu podršku milionima seljaka i radnicima širom Japana, on im je takođe pomogao da sačuvaju svoj nacionalni identitet. I on je kasnije bio pod uticajem neo-konfučijanizma, racionalizma i materijalizma. Kokugaku (nacionalna nauka) je priznala ove dve religije kao zvanične religije tog doba. Kasnije ova nauka je doprinela modernom Japanu da usvoji šintoizam kao zvaničnu religiju i okrenula zemlju ka caru. Danas, zvanične religije Japana su šintoizam i zen-budizam.
Šintoizam (神道 – šinto) je politeistička religija koja se zasniva na obožavanju duhova i verovanje u postojanje duša. Piše se sa dva znaka: 神 (šin) što znači „duh“ ili „bog“ i znaka 道 (to) i u bukvalnom prevodu znači „put bogova“ tako da se ova religija ponekad prevodi i kao „put bogova“. Neke oblasti u Japanu imaju lokalne duhove i samo tamo mogu da se primenjuju obredi vezani za tog duha. Vrhovna boginja je Amaterasu ili boginja sunca, a u punom imenu zove se Amaterasu-oomikami ili u prevodu „ona što osvetljava nebo“. Zatim sledi niz drugih bogova (duhova) i ima ih stvarno mnogo. Sve bogove nazivaju takođe kamijima ili u svom imenu imaju reč „kami“, na primer šinigami su bogovi smrti, „ši“ znači smrt, a „kami“ znači bog. Takođe, Japanci ovog perioda su izgovaranjem reči „kami“ mislili na Budu.
Političke promene[uredi | uredi izvor]
Prva tri šoguna stvorila su institucije vlasti i administrativni aparat, a uložila su i velike napore kako bi se promenila ravnoteža snaga u korist režima. Međutim, Tokugava Ijecuna (4. šogun), koji je 1651. godine nasledio prethodnog šoguna, bio je tek desetogodišnji bolešljivi dečak. Za vreme njegove vladavine, funkcionisanje vlade je najvećim delom zavisilo od visokih savetnika, zbog čega je vladina politika više bila odraz interesa naslednih vazala, nego samog režima.
Peti šogun, Tokugava Cunajoši, oslonjao se na svoje najbliže saradnike kako bi umanjio uticaj savetnika. Tokugava Jošimune (osmi šogun), izvršio je energičnu reformu političkog i finansijskog sistema. Te promene nazivaju se Kjoho reforma, i predstavljaju prvu od tri velike reforme Edo perioda.
Japan se osamdesetih godina XVIII veka suočio sa mnoštvom ozbiljnih problema. Od 1782. do 1787. godine, zbog niskih prinosa, izbila je velika glad u celoj zemlji (velika glad ere Tenmei). Edo je potresao talas građanskih nemira. Jedanaesti šogun, Tokugava Ijenari, bio je maloletan, zbog čega mu je pomagao Macudaira Sadanobu, prvi među višim savetnicima. Sadanobu je sproveo Kansei reformu, drugu po redu u Edo periodu, ali ona je bila konzervativnog karaktera.
Dok se do devedesetih godina XVIII veka šogunat uglavnom bavio unutrašnjim problemima, zemlja je početkom XIX veka morala da se suoči i sa spoljnim pretnjama jer su se u teritorijama japanskih voda pojavili ruski i britanski brodovi.
Nakon smrti jedanaestog šoguna, Ijenarija 1841. godine Mizuno Tadakuni, glavni viši savetnik, pokreće treću, najradikalniju reformu koja je poznata i po imenu Tenpo reforma. Njen cilj je bio unapređivanje ekonomske i političke pozicije šogunata, ali se Tadakuni zamerio velikom broju ljudi, što je ubrzo dovelo i do njegovog pada. Njegov naslednik je postao Abe Masahiro, koji je povukao veliki deo Miziunovih reformi.
Abe Masahiro je bio taj koji se 1853. godine suočio se sa velikim teškoćama izazvanim dolaskom admirala Metjua Perija. Dve njegove odluke najavile su kraj Tokugava režima. On je najpre zatražio mišljenje svih daimjoa, uključujući i one najudaljenije, tozoma daimjoe, o tome kako odgovoriti na zahtev Amerike da se otvore luke. Time se šogunat odrekao svoje privilegije da odluku o spoljnoj politici donose unilateralno. Takođe, podsticanjem oblasnih gospodara da se sami pobrinu za obezbeđivanje obale, umanjio je pravo šogunata da ograniči njihovu vojnu moć. Okončavanjem samoizolacije i unapređivanjem vojne tehnologije šogunat je izgubio sposobnost očuvanja vlasti na celoj teritoriji, što je na kraju dovelo do pada Tokugava šogunata.
Kraj šogunata[uredi | uredi izvor]
O padu ovog perioda se i dalje diskutuje, ali najverovatniji razlog njegovog pada je prislino otvaranje Japana svetu od strane Metju Perija, čija armada (poznata u Japanu kao „crni brodovi“) je napala Japan iz Japanskog zaliva. Japan nije jednostavno pao zbog malog bombardovanja, nego su stranci doprineli da se ljudi u Japanu koji su kritikovali bakuhan sistem pobune. Nastavak ove antibakuhan pobune će sredinom XIX veka dovesti do pada Tokugava režima.
Ova pobuna je počela nasuprot Tokugavinoj ograničenoj politici prema strancima i prema većini klasa ovog perioda. Japan je imao velikog potencijala da postave velika industrijalna zemlja dok je vlada i dalje težila da napravi agrarno društvo. Na kraju XIX veka počeli su masovni protesti zbog velikih poreza i zbog manjka hrane. Ovi protesti su postali uobičajni, seljaci su počeli da se bune sve više i više.
Zbog politike zatvaranja, Japan i Zapad su napravili ogroman jaz u tehnološkom smislu, što nije bio slučaj pre ovog perioda, kada su Japanci bili i razvijeniji. Ovo je nateralo sve Japance da odbace stari režim.
Možda se Japan nikad ne bi otvorio, ali strani brodovi (ruski, engleski, američki, holandski) su počeli sve više i više da plove oko Japana zbog trgovine ili ratova. Iako je Japan dozvoljavao prilaz nekim zemljama, zbog ovog nagomilavanja brodova, pokušavao je da otera ostale brodove koristeći silu.
Do 1830. glad i prirodne nepogode su jako pogodile japansko tlo, i ovo je dovelo do pobune seljaka protiv vlasti. Ova pobuna je počela u Osaki 1837. godine. Iako je ova pobuna trajala samo jedan dan, ostavila je velike ožiljke na ovaj režim. Šogunovi pomoćnici su odlučili da udare još jače. Stavili su ogromne sankcije na trgovinu sa strancima, potiskivali su rangaku (holandske studije), cenzurisali su književnost i eliminisali su bilo kakav luksuz kod seljaka, samuraja i ostalih pripadnika nižih klasa. To je dovelo do još većih pobuna poznatih pod imenom „sono đoi“ ili u prevodu (oživite cara). Još reformi je usledilo, sada i u ekonomskom sektoru, da bi se Japan ojačao protiv zapadne pretnje.
Japan je odbio ponudu Sjedinjenih Američkih Država od strane Džejmsa Bidla, koji je došao u Edo zaliv sa dva ratna broda 1846. godine.
Kraj zatvaranja države[uredi | uredi izvor]
Kada je admiral Metju Peri došao u Edo zaliv sa četiri ratna broda u julu 1853, bakuhan je bio ugrožen. Glavni viši savetnik, Abe Masahiro je morao da odgovori ovoj drugoj ponudi Amerikanaca. Pošto nije znao kako da se izbori sa ovom pretnjom, morao je da pristane na dogovor. U martu 1854, „Sporazum mira i prijateljstva“ je potpisan. Ovaj sporazum je otvorio još dve luke, koje su koristili Amerikanci. Bakuhanu je ovim sporazumom zadat poslednji udarac i polako je počinjao da se gasi.
Abe je jačao Japan tražeći od Holanđana da naprave luke u Japanu i da naprave vojsku. 1855. godine mornarička škola sa holandskim instruktorima je napravljena u Nagasakiju, i vojna škola zapadnjačkog stila je napravljena u Edu.
U krajnjim godinama Edo perioda, stranački kontakti su se povećavali sve više. Novi sporazum sa SAD-om je potpisan 1859. godine. Ovim sporazumom je otvoreno još više luka, i takođe je otvoreno predstavništvo stranaca u Osaki i Edu. Opet je među narodom počeo da se spominje car. Kada je šogun Ijemoči (14. po redu) umro bez naslednika, jedan od šinpan daimjoa (onih koji su bili u srodsvu sa Tokugava porodicom) je postavio svog sina Tokugava Jošinobua za šoguna.
Bakumacu modernizacija i konflikti[uredi | uredi izvor]
Bakumacu je ime koje su istoričali dali poslednjim godinama Edo perioda. U poslednjim godinama Japan se morednizovao i uticaj zapadnih sila je porastao.
Vojska i mornarica su se takođe modernizovali. Mornaričke škole u Nagasakiju su počele da šalju studente u zapadnjačke škole na nekoliko godina, pa ih vraćali nazad. Francuski inžinjeri specijalizovani za mornaricu su bili unajmljeni da naprave mornaričke flote. Na samom kraju Tokugava šogunata 1867, Japanska flota je posedovala oko osam ratnih brodova u zapadnjačkom stilu.
Želeći da povrate cara na presto, ekstremisti su vršili nasilje nad bakuhanom sistemom. Sacuma i Ćošu, dve velike oblasti pod upravom tozoma gospodara, udružile su se posredstvom mladih samuraja. Protivnici šogunata, ali pristalice cara su proglasile 1868. godine u carevo ime, proglas o restauraciji carske vlasti. Vojska Tokugava Jošinobua, poslednjeg šoguna Tokugava režima, pokušala je da se suprotstavi ovakvom razvoju događaja, ali su nedaleko od Kjota bile potučene od strane vojske Sacume, koja se već proglasila carskom vojskom. Šogunu je oduzeta titula, a posedi su bili konfiskovani. Drugi daimjoi po staležu, fudai su zbacili i pogubili Jošinobua. Te godine članovi nove vlade su ušli u grad Edo, i ukinuli sve institucije na kojima je počivao prethodni poredak i potpisali su sporazume sa Sjedinjenim Američkim Državama i sa četiri druge nacije i potpuno otvorili Japan. Ovim su okončali dva veka dugu izolaciju Japana. Trećeg januara 1868. godine su proglasili Meidži obnovu. Ovako je nastupila nova era japanske istorije, Meidži restauracija ili doba „prosvetljenog vladanja“ u prevodu. Car se vratio na svoje tradicionalno presto.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Istorija Japana. Beograd, Srbija: Zavod za udžbenike. 2003. ISBN 978-86-17-15867-3.
- Beasley, W. G. (1972). The Meiji Restoration. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0815-9.
- Diamond, Jared (2005). Collapse: How Societies Choose to Fail or Succeed. New York: Penguin Books. ISBN 978-0-14-303655-5.
- Marius, Jansen B. (1986). Japan in Transition, from Tokugawa to Meiji. Princeton, N.J: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-05459-9.
- Lewis, James B. (2003). Frontier Contact Between Choson Korea and Tokugawa Japan. Routledge. ISBN 978-0-203-98732-2.
- Longstreet and Longstreet, Stephen and Ethel (1989). Yoshiwara: the pleasure quarters of old Tokyo. Rutland, Vt. ; C.E. Tuttle Co.: Tuttle Publishing. ISBN 978-0-8048-1599-4.
- Seigle, Cecilia Segawa (1993). Yoshiwara: The Glittering World of the Japanese Courtesan. United-States of America: University of Hawaii. ISBN 0-8248-1488-5 Proverite vrednost parametra
|isbn=: checksum (pomoć).
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Državne | |
|---|---|
| Ostale | |
