Islam u Bosni i Hercegovini
Islam je najrasprostranjenija religija u Bosni i Hercegovini.[1] Lokalno stanovništvo je upoznalo islam u 15. i 16. veku nakon osmanskog osvajanja Bosne.
Muslimani čine najveću versku zajednicu u Bosni i Hercegovini (51%), dok druge dve velike grupe čine pravoslavci (31%), od kojih se skoro svi izjašnjavaju kao Srbi, i katolici (15%), koji se skoro svi izjašnjavaju kao Hrvati.[2] Druga procena koju je uradila Istraživačka agencija Pju kaže da su 52% stanovništva muslimani, 35% pravoslavci i samo 8% katolici.[3]
Gotovo svi muslimani u Bosni i Hercegovini se izjašnjavaju kao Bošnjaci. Do 1993. godine, Bosance muslimanske kulture ili porekla (bez obzira na versku praksu) jugoslovenske vlasti su definisale kao Muslimane u etnonacionalnom smislu (otuda veliko M), iako su neki ljudi bošnjačkog ili muslimanskog porekla identifikovali svoju nacionalnost (u etničkom smislu pre nego striktno u pogledu državljanstva) kao „jugosloveni” pre početka 1990-ih. Mala manjina nebošnjačkih muslimana u Bosni i Hercegovini su Albanci, Romi i Turci.
Iako tradicionalno pristaše sunizma iz hanifijske pravne škole, istraživanje iz 2012. pokazalo je da 54% muslimana u Bosni i Hercegovini sebe smatra samo muslimanima, dok je 38% reklo da su suniti.[4] Postoji i mala sufijska zajednica, koja se prvenstveno nalazi u srednjoj Bosni.[5] Takođe je prisutna i mala zajednica šiita.[6] Gotovo svi muslimanski džemati u Bosni i Hercegovini pominju Islamsku zajednicu u Bosni i Hercegovini kao svoju versku organizaciju.
Ustav Bosne i Hercegovine garantuje slobodu veroispovijesti,[7] koja se poštuje u celoj zemlji.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Osmansko doba[uredi | uredi izvor]
Islam je u velikim razmerama na Balkan ovelo Osmansko carstvo sredinom do kraja 15. veka, koje je preuzelo kontrolu nad većim delom Bosne 1463. godine i zauzelo Hercegovinu 1480-ih. Tokom sledećeg veka, Bosanci — sastavljeni od starosedelačkih hrišćana i slovenskih plemena koji su živeli u Kraljevini osni pod imenom Bošnjani[8] — su u velikom broju prešli na islam tokom islamizacije Bosne pod osmanskom vlašću. Tokom osmanskog doba, ime Bošnjanin je transformisano u sadašnje Bošnjak, sa sufiksom -ak koji je zamenio tradicionalni -anin. Do početka 1600-ih, otprilike dve trećine stanovništva Bosne su bili muslimani.[9] Bosna i Hercegovina je ostala provincija u Osmanskom carstvu i stekla je autonomiju nakon ustanka u Bosni 1831. godine. Veliki broj džamija podignut je širom pokrajine. Većina džamija podignutih tokom otomanskog doba bile su relativno skromne konstrukcije, često sa jednim minaretom i centralnom molitvenom salom sa nekoliko susednih foajea.
-
Džamija Fethija u Bihaću, nekadašnja crkva Svetog Antuna Padovanskog, 1266. -
Džamija Muslihudina Čekrečije u Sarajevu, 1526. -
Aladža džamija u Foči, 1550. (fotografisana avgusta 1989; ponovo izgrađena 2018) -
Karađoz-begova džamija u Mostaru, 1557. -
Ali-pašina džamija u Sarajevu, 1560. -
Šišman Ibrahim-pašina džamija u Počitelju, 1561. -
Ferhadija džamija u Sarajevu, 1562. -
Čobanija džamija u Sarajevu, 1565. -
Džamija hadži Ahmeta Dukatara u Livnu, 1574. -
Džamija Ferhadija u Banjoj Luci, 1579. (ponovo izgrađena 2016) -
Koski Mehmed-pašina džamija u Mostaru, 1617. -
Huseina Čauša (Džindžijska) džamija u Tuzli, 1708. -
Džamija Esme sultanje (tokom rekonstrukcije) u Jajcu, 1760.
_%D1%9F%D0%B0%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0.jpg)
.jpg)
.jpg)
Autrougarsko doba[uredi | uredi izvor]
Nakon Berlinskog kongresa 1878. godine, Bosna i Hercegovina je došla pod kontrolu Austrougarske. Austrougarska je 1908. formalno anektirala ovu teritoriju. Za razliku od postrekonkviste Španije, austrougarske vlasti nisu pokušavale da konvertuju građane ove novostečene teritorije jer je Decembarskim ustavom garantovana sloboda veroispovesti, pa je Bosna i Hercegovina ostala s mnoštvo muslimana.
Bosna i Hercegovina, zajedno sa Albanijom i Kosovom i Metohijom, bili su jedini delovi Osmanskog carstva na Balkanu u kojima je veliki broj ljudi prešao u islam, a tu je ostao i nakon sticanja nezavisnosti. U drugim oblastima bivšeg Osmanskog carstva gde su muslimani činili većinu ili su počeli da čine većinu, ti muslimani su ili proterani, asimilovani/hršćanizovani, masakrirani ili su pobegli negde drugde (muhadžiri).
Posleratno doba[uredi | uredi izvor]
Mnogi islamski verski objekti su oštećeni ili uništeni tokom rata u Bosni i Hercegovini tokom 1990-ih godina, sa do 80% od preko 4000 različitih objekata,[10] a nekoliko džamija je obnovljeno uz pomoć sredstava Saudijske Arabije i drugih zemalja Bliskog istoka.
Istorijski gledano, muslimani u Bosni i Hercegovini su oduvek praktikovali oblik islama koji je pod jakim uticajem sufizma. Međutim, od rata u Bosni i Hercegovini pojedinci grupa stranih boraca sa Bliskog istoka koji su se borili na strani Armije Republike Bosne i Hercegovine (El Mudžahid), ostali su neko vreme i pokušavali da šire vahabizam među lokalnim stanovništvom. Sa veoma ograničenim uspehom, ovi stranci su samo stvarali trvenje između lokalnog muslimanskog stanovništva, ogrezlog u sopstvenoj tradicionalnoj praksi vere, i bez ikakvog prethodnog kontakta sa ovom vrstom islama, i njih samih.[11]
Demografija[uredi | uredi izvor]
Koliko se često muslimani u Bosni i Hercegovini mole[12]
Na popisu iz 2013. godine verska pripadnost stanovništva je bila: islam (1.790.454 lica) i muslimanska (22.068 lica). Islam ima 1,8 miliona sledbenika, što čini oko 51% stanovništva u Bosni i Hercegovini. Istraživanje centra Pju kaže da u Bosni i Hercegovini ima 52% muslimana.[3] Najveći udeo muslimana u Bosni i Hercegovini imaju opštine Bužim (99,7%) i Teočak (99,7%).
| Kanton | Stanovništvo (2013) | Broj muslimana[13] | % |
|---|---|---|---|
| Federacija Bosne i Hercegovine | 2.219.220 | 1.581.868 | 71,3% |
| Tuzlanski kanton | 445.028 | 395.921 | 89,0% |
| Zeničko-dobojski kanton | 364.433 | 303.994 | 83,4% |
| Kanton Sarajevo | 413.593 | 350.594 | 84,8% |
| Unsko-sanski kanton | 273.261 | 252.758 | 92,5% |
| Srednjobosanski kanton | 254.686 | 147.809 | 58,0% |
| Hercegovačko-neretvanski kanton | 222.007 | 91.395 | 41,2% |
| Republika Srpska | 1.228.423 | 172.742 | 14,1% |
| Brčko Distrikt | 83.516 | 35.844 | 42,9% |
| Bosansko-podrinjski kanton Goražde | 23.734 | 22.372 | 94,3% |
| Posavski kanton | 43.453 | 8.341 | 19,2% |
| Kanton 10 | 84.127 | 7.904 | 9,3% |
| Zapadnohercegovački kanton | 94.898 | 780 | 0,8% |
| Bosna i Hercegovina | 3.531.159 | 1.790.454 | 50,7% |
| Godina | Proj | Procenat |
|---|---|---|
| 1872. | 630.456[14] | 51% |
| 1879. | 448.613
|
38,73%
|
| 1885. | 492.710
|
36,88%
|
| 1895. | 548.632
|
34,99%
|
| 1910. | 612.137
|
32,25%
|
| 1921. | 588.244
|
31,07%
|
| 1931. | 718.079
|
30,90%
|
| 1948. | 788.403
|
30,73%
|
| 1953. | 891.800
|
31,3%
|
| 1961. | 842.247
|
25,69%
|
| 1971. | 1.482.430
|
39,57%
|
| 1981. | 1.630.033
|
39,52%
|
| 1991. | 1.902.956
|
43,47%
|
| 2013. | 1.790.454
|
50,70%
|
Savremeni odnosi[uredi | uredi izvor]
Za većinu Bošnjaka koji se izjašnjavaju kao muslimani, vera često služi kao veza sa zajednicom, a verska praksa je ograničena na povremene posete džamiji (posebno za vreme Ramazana i dva Bajrama) i značajne obrede prelaza kao što su akika, vjenčanje i smrt. Ženske marame, ili hidžab, nosi samo manjina Bošnjakinja, ili samo u verske svrhe (kao što je čaršaf za molitvu i odlazak u džamiju).
Verski poglavari iz tri glavne verske zajednice tvrde da se među mlađim osobama povećava obred kao izraz povećane identifikacije sa svojim etničkim nasleđem, dobrim delom zbog nacionalnog verskog preporoda koji je nastao kao nakon rata u Bosni i Hercegovini.[15] Poglavari tri glavne verske zajednice su primetili da uživaju veću podršku svojih vernika nakon završetka rata u Bosni i Hercegovini.[15] Međutim, s druge strane, nasilje i beda uzrokovana verskim sukobima naveli su mali broj Bosanaca da u potpunosti odbace religiju. Ova ateistička zajednica suočava se sa diskriminacijom i često je verbalno napadaju verske vođe. Prema poslednjem popisu, otvoreno deklarisani ateisti čine 0,79% stanovništva BiH.[16]
Prema istraživanju javnog mnjenja iz 1998. godine, 78,3% Bošnjaka u Federaciji Bosne i Hercegovine izjasnilo se kao religiozno.[17]
U Bosni i Hercegovini postoji osam muftija u većim opštinama širom zemlje: Sarajevu, Bihaću, Travniku, Tuzli, Goraždu, Zenici, Mostaru i Banjoj Luci. Poglavar Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini je Husein Kavazović.[18]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
- Islamska zajednica u Bosni i Hercegovini
- Bošnjaci
- 13. SS brdska divizija Handžar (1. hrvatska)
- Pomaci
- Nacionalni spomenici Bosne i Hercegovine
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Bosnia and Herzegovina”. United States Department of State (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-11-02.
- ^ „CIA – The World Factbook – Bosnia and Herzegovina”. Cia.gov. Pristupljeno 4. 1. 2018.
- ^ a b „PEW Research” (PDF).
- ^ „The World's Muslims: Unity and Diversity” (PDF). Pew Research Center. 2012. str. 30. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 1. 2017. g. Pristupljeno 7. 4. 2016.
- ^ „EKSKLUZIVNO- N1 sa dervišima: Pogledajte rijetko viđene snimke mističnih obreda”. Ba.n1info.com. Arhivirano iz originala 31. 7. 2018. g. Pristupljeno 4. 1. 2018.
- ^ „Concerns Grow over Bosnian Shia-Sunni Divide | Balkan Insight”. 9. 11. 2016.
- ^ „Freedom of religion Law..., Official Gazette of B&H 5/04” (PDF). Mpr.gov.ba. Arhivirano iz originala (PDF) 29. 12. 2016. g. Pristupljeno 4. 1. 2018.
- ^ Bašić, Denis (2009). The roots of the religious, ethnic, and national identity of the Bosnian-Herzegovinan [sic] Muslims. University of Washington. ISBN 9781109124637.
- ^ Malcolm 1995, str. 71.
- ^ Shatzmiller, Maya (2002). Islam and Bosnia: Conflict Resolution and Foreign Policy in Multi-Ethnic States. Queens University School of Policy. str. 100.
- ^ „Radical Islamists Seek To Exploit Frustration In Bosnia”. Rferl.mobi. Pristupljeno 14. 6. 2016.
- ^ https://assets.pewresearch.org/wp-content/uploads/sites/11/2017/05/09154356/Central-and-Eastern-Europe-Topline_FINAL-FOR-PUBLICATION.pdf Шаблон:Bare URL PDF
- ^ „Ethnic composition of Bosnia & Herzegovina 2013”.
- ^ Karpat, K.H. (1985). Ottoman population, 1830-1914: demographic and social characteristics. Madison, Wis: University of Wisconsin Pres.
- ^ а б „Bosnia and Herzegovina: International Religious Freedom Report 2006”. U.S. Department of State—Bureau of Democracy, Human Rights, and Labor. 2006-09-15.
- ^ Dubensky, Joyce S. (2016). Peacemakers in Action: Profiles in Religious Peacebuilding. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 391. ISBN 9781107152960. Приступљено 4. 1. 2018.
- ^ Velikonja, Mitja (2003). Religious separation and political intolerance in Bosnia-Herzegovina. Texas A&M University Press. стр. 261. ISBN 1585442267. Приступљено 6. 1. 2011.
- ^ „Islamska zajednica u Bosni i Hercegovini - Početna”. Rijaset.ba. Архивирано из оригинала 2015-09-24. г. Приступљено 14. 6. 2016.
Литература[uredi | uredi izvor]
- Aščerić-Todd, Ines (2015). Dervishes and Islam in Bosnia: Sufi Dimensions to the Formation of Bosnian Muslim Society. The Ottoman Empire and its Heritage. 58. Leiden: Brill Publishers. ISBN 978-90-04-27821-9. ISSN 1380-6076. S2CID 127053309. doi:10.1163/9789004288447.
- Bougarel, Xavier (2005). „Balkan Muslim Diasporas and the Idea of a "European Islam"”. Ур.: Dulic, Tomislav. Balkan Currents. Essays in Honour of Kjell Magnusson. Uppsala Multiethnic Papers. 49. Uppsala: Uppsala University Press. стр. 147—165. S2CID 158986618 — преко Halshs.archives-ouvertes.fr.
- Bougarel, Xavier (2012) [2007]. „Bosnian Islam as ‘European Islam’: Limits and Shifts of A Concept”. Ур.: al-Azmeh, Aziz; Fokas, Effie. Islam in Europe: Diversity, Identity, and Influence (PDF). Cambridge: Cambridge University Press. стр. 96—124. ISBN 9780511809309. S2CID 91182456. doi:10.1017/CBO9780511809309.007.
- Cesari, Jocelyne, ур. (2014). „Part III: The Old European Land of Islam”. The Oxford Handbook of European Islam. Oxford: Oxford University Press. стр. 427—616. ISBN 978-0-19-960797-6. LCCN 2014936672. S2CID 153038977. doi:10.1093/oxfordhb/9780199607976.001.0001.
- Friedman, Francine (2000). Mylonas, Harris, ур. „The Muslim Slavs of Bosnia and Herzegovina (with Reference to the Sandžak of Novi Pazar): Islam as National Identity”. Nationalities Papers. Cambridge: Cambridge University Press on behalf of the Association for the Study of Nationalities. 28 (1): 165—180. ISSN 0090-5992. S2CID 154938106. doi:10.1080/00905990050002498. eISSN 1465-3923.
- Greenberg, Robert D. (2009). „Dialects, Migrations, and Ethnic Rivalries: The Case of Bosnia-Herzegovina”. Journal of Slavic Linguistics. Bloomington, Indiana: Slavica Publishers (Indiana University Press). 17 (1/2): 193—216. JSTOR 24600141. S2CID 154466698. doi:10.1353/jsl.0.0022.
- Malečková, Jitka (2020). „Civilizing the Slavic Muslims of Bosnia-Herzegovina”. "The Turk" in the Czech Imagination (1870s-1923). Studia Imagologica. 26. Leiden: Brill Publishers. стр. 118—158. ISBN 978-90-04-44077-7. ISSN 0927-4065. doi:10.1163/9789004440791_005
. - Račius, Egdūnas, ур. (2020). Islam in Post-communist Eastern Europe: Between Churchification and Securitization. Muslim Minorities. 35. Leiden: Brill Publishers. ISBN 978-90-04-42534-7. ISSN 1570-7571. LCCN 2020907634.
- Šuško, Dževada, ур. (2019). Both Muslim and European: Diasporic and Migrant Identities of Bosniaks. Muslim Minorities. 30. Leiden: Brill Publishers. ISBN 978-90-04-39402-5. ISSN 1570-7571. LCCN 2018061684.
- Zheliazkova, Antonina (јул 1994). „The Penetration and Adaptation of Islam in Bosnia from the Fifteenth to the Nineteenth Century”. Journal of Islamic Studies. Oxford: Oxford University Press. 5 (2: Islam in The Balkans): 187—208. ISSN 0955-2340. JSTOR 26195615. S2CID 144333779. doi:10.1093/jis/5.2.187. eISSN 1471-6917.
Додатна литература[uredi | uredi izvor]
- Akyol, Riada Asimovic (13. 1. 2019). „Bosnia Offers a Model of Liberal European Islam”. The Atlantic. Washington, D.C. Архивирано из оригинала 13. 1. 2019. г. Приступљено 18. 4. 2021.
- Allievi, Stefano; Maréchal, Brigitte; Dassetto, Felice; Nielsen, Jørgen S., ур. (2003). Muslims in the Enlarged Europe: Religion and Society. Muslim Minorities. Leiden: Brill Publishers. ISBN 978-90-04-13201-6. ISSN 1570-7571. S2CID 142974009.
- Bencheikh, Ghaleb; Brahimi-Semper, Adam (19. 5. 2019). „L'Islam dans le Sud-Est Européen”. www.franceculture.fr (на језику: француски). Paris: France Culture. Приступљено 25. 3. 2021.
- Bougarel, Xavier; Clayer, Nathalie, ур. (2001). Le Nouvel Islam Balkanique. Les Musulmans, acteurs du post-communisme, 1990-2000 (на језику: француски). Paris: Maisonneuve et Larose. ISBN 2-7068-1493-4.
- Bougarel, Xavier; Clayer, Nathalie (2013). Les musulmans de l'Europe du Sud-Est: Des Empires aux États balkaniques. Terres et gens d'islam (на језику: француски). Paris: IISMM - Karthala. ISBN 978-2-8111-0905-9 — преко Cairn.info.
- Clayer, Nathalie (2004). „Les musulmans des Balkans Ou l'islam de "l'autre Europe"/The Balkans Muslims Or the Islam of the «Other Europe"”. Religions, pouvoir et société: Europe centrale, Balkans, CEI. Le Courrier de Pays de l'Est (на језику: француски). Paris: La Documentation française. 5 (1045): 16—27. ISSN 0590-0239. doi:10.3917/cpe.045.0016 — преко Cairn.info.
- Elbasani, Arolda; Roy, Olivier, ур. (2015). The Revival of Islam in the Balkans: From Identity to Religiosity. Islam and Nationalism. Basingstoke: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-137-51783-8. S2CID 164180984. doi:10.1057/9781137517845. hdl:1814/36698.
- Popović, Alexandre (1986). L'Islam balkanique: les musulmans du sud-est européen dans la période post-ottomane. Balkanologische Veröffentlichungen (на језику: француски). 11. Berlin: Osteuropa-Institut an der Freien Universität Berlin. ISBN 9783447025980. OCLC 15614864.
- Stieger, Cyrill (5. 10. 2017). „Die Flexibilität der slawischen Muslime”. Neue Zürcher Zeitung (на језику: немачки). Zürich. Архивирано из оригинала 5. 10. 2017. г. Приступљено 25. 3. 2021.
