Pređi na sadržaj

Kontrareformacija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Sabor u Trentu

Kontrareformacija (lat. Contrareformatio), protivreformacija ili katolička reformacija (Reformatio Catholica) je naziv za period preporoda katoličke crkve koji je nastao kao odgovor na protestantsku reformaciju.[1][2] Za početak katoličke reformacije uzima se prvo zasedanje sabora u Trentu (1545—1547). Kraj kontrareformacije poklapa se sa završetkom Tridesetogodišnjeg rata (1618—1648).[3] Pokrenuta da se bavi efektima protestantske reformacije,[4] kontrareformacija je bila sveobuhvatan napor sastavljen od apologetskih i polemičkih dokumenata i crkvene konfiguracije prema odluci Tridentskog sabora. Poslednji od njih uključivao je napore carskih saveta Svetog rimskog carstva, suđenja za jeres i inkviziciju, napore protiv korupcije, duhovne pokrete i osnivanje novih verskih redova. Takve politike su imale dugotrajne efekte u evropskoj istoriji sa izgnanstvom protestanata sve do Patenta o toleranciji iz 1781. godine, iako su se manja proterivanja dešavala u 19. veku.[5]

Takve reforme su uključivale osnivanje bogoslovija za pravilno osposobljavanje sveštenika u duhovnom životu i bogoslovskoj tradiciji crkve, reformu verskog života vraćanjem redova na njihove duhovne osnove i nove duhovne pokrete koji se fokusiraju na život predanja i lični odnos sa Hristom, uključujući španske mistike i francusku školu duhovnosti.[1] To je takođe uključivalo političke aktivnosti koje su uključivale špansku inkviziciju i portugalsku inkviziciju u Goi i Bombaj-Baseinu itd. Primarni naglasak kontrareformacije bila je misija da se dosegnu delovi sveta koji su bili kolonizovani kao pretežno katolički i da se pokuša da se preobrate nacije kao što su Švedska i Engleska koje su nekada bile katoličke iz vremena hristijanizacije Evrope, ali su izgubljene u reformaciji.[1] Različiti teolozi kontrareformacije su se fokusirali samo na odbranu doktrinarnih pozicija kao što su sakramenti i pobožne prakse koje su napali protestantski reformatori,[1] sve do Drugog vatikanskog sabora 1962–1965.[6]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Zahtevi za reformama unutar katoličke crkve javljaju se i pre Martina Lutera. Katolička reformacija započinje istovremeno kad i protestantizam. Mnogi su uzroci za nju: neobrazovanost sveštenika, veliki broj biskupa koji obavljaju političke dužnosti ili poslušno slede zahteve vladara, mnogi vernici prihvataju Erazmov humanizam, stvaraju se bratstva u Italiji koja uključuju i mnoge sveštenike i čine prethodnicu crkvenoj reformi. Niz renesansnih papa okončava se sa Hadrijanom VI (1522—1523) koji podržava Erazmove postavke. Papa Kliment VII (1523—1534) pokazuje političke sklonosti koje izazivaju pljačku Rima 1527. godine. Pljačka je pravi šok za katolike širom Evrope, a jedna od njenih posledica je i odvajanje engleske crkve. Papa Pavle III (1534—1549) uviđa potrebu za reformama te stvara komisiju sa ciljem da se sastave predlozi. Komisija ukazuje na mnoge slabosti u predlogu koji je poznat kao „Savet za reformu crkve“. Osuđuje se korupcija, lenjost sveštenstva, srebroljublje i sl. Sastavljači predloga zalažu se za diskusiju sa protestantima. Sabor u Regensburgu iz 1534. godine neuspeli je pokušaj zalečenja šizme. Stvaraju se novi crkveni redovi: Kapucinski red (1529, u skladu sa učenjem Franje Asiškog), Teatinski red (1524), Kartuzijanski red... Najuticajniji red je red Ignacija Lojole, jezuiti ili Društvo Isusovo. Španski plemić Ignacije Lojola (1491—1556) je vojnik i vizionar. Nakon ranjavanja u bici kod Novare (1521) počinje sa čitanjem verskih knjiga. Svoje sledbenike podvrgava strogoj disciplini kako bi izdržali sve što zahteva Isusovo učenje. Papa Pavle prihvata red 1540. godine. Zadatak reda je da vaspitava omladinu i suprotstavlja se protestantima. Jezuiti su savetnici vladarima. Zauzimaju konzervativne stavove.

Papa Pavle prvi je od papa koji se odlučio na sazivanje sabora (pod nadzorom cara Karla). Sabor u Trentu sastajao se tri puta (1545—1547, 1551-1552. i 1561-1562). Prvo zasedanje odlučilo je da verzija vulgate ostaje autentičan tekst Svetog pisma. Odbacilo se protestantsko učenje o ljudskom grehu i potvrdila se valjanost sakramenata. Drugo zasedanje potvrdilo je Hristovo prisustvo u pričešću. Treće zasedanje odlaže se na deset godina jer se papa Pavle IV ustručavao da ga sazove. Papa Pije IV ga saziva u vreme kada je protestantizam u usponu širom Evrope. Karlo je mrtav, a Francusku razdiru verski ratovi. Potvrđuje se obožavanje ikona (svetaca), a stvara se komisija za primenu odredbi sabora u Trentu. Katolička crkva odbacila je svaki kompromis. Papstvo izlazi iz krize ojačano, a sabor u Trentu potvrdio je konačan rascep između katolika i protestanata. Otvaraju se dva puta: krstaški rat protiv protestanata ili mirenje sa postojećim stanjem. Papstvo se odlučuje za prvi.

Nemačko carstvo postaje centar protestantizma koji je posebno učvršćen na severu. U ovom razdoblju dolazi do konačnog rascepa luteranizma i kalvinizma. Protestantizam slabi. Posle smrti Lutera i Kalvina, ne rađaju se veliki mislioci niti se privlače novi sledbenici. Jezuiti sredinom 16. veka otvaraju nove škole širom Carstva. Kontrolišu univerzitete u Kelnu, Beču i Minhenu. Protestanti se proteruju iz Štajerske. Jezuiti postižu uspehe u Poljskoj. Poljska postaje jedna od najvernijih katoličkih država. Protivreformacija ruši veze između Poljaka i Rusa. Protivreformacija postiže slabije uspehe u Češkoj i Moravskoj. Nemački protestantski kneževi stvaraju 1609. godine Protestantski savez u cilju samoodbrane, na čelu sa izbornikom Palatinata. Kao odgovor na to, katoličke države stvaraju Katoličku ligu. Sukob izbija oko Češke 1618. godine.

Vestfalskim mirovnim sporazumom iz 1648. godine okončan je Tridesetogodišnji rat. Tada je završena i kontrareformacija. Potvrđena su načela Augzburškog mira; priznati su kalvinisti i ostali protestanti, kao i njihove tekovine od 1555. godine.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g „Counter Reformation”. Encyclopædia Britannica Online. 
  2. ^ Der geschichtliche Ablauf der Auswanderung aus dem Zillertal. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. maj 2016) In: 1837-auswanderer.de. Zillertaler Auswanderer 1837. Abgerufen am 11. Oktober 2016.
  3. ^ „Counter-Reformation | Definition, Summary, Outcomes, Jesuits, Facts, & Significance | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 2008-11-18. g. Pristupljeno 2023-01-22. 
  4. ^ Mark, Joshua J. „Counter-Reformation”. World History Encyclopedia (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 2023-01-22. g. Pristupljeno 2023-01-22. 
  5. ^ Der geschichtliche Ablauf der Auswanderung aus dem Zillertal Arhivirano 2016-05-07 na sajtu Wayback Machine [lit. 'The Historical Chain of Events of the Migration from the Ziller Valley'] (in German), 1837-auswanderer.de. Accessed 13 June 2020.
  6. ^ „Anniversary Thoughts”. America. 7. 10. 2002. Arhivirano iz originala 19. 4. 2017. g. Pristupljeno 18. 4. 2017. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Delimo, Žan (1993). Katolicizam između Lutera i Voltera. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. 
  • Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope (1450—1789) (IV izd.). Beograd. ISBN 978-86-355-0446-9. 
  • Bireley, Robert. The Refashioning of Catholicism, 1450–1700: A Reassessment of the Counter Reformation (1999) excerpt and text search
  • Dickens, A. G. The Counter Reformation (1979) expresses the older view that it was a movement of reactionary conservatism.
  • Harline, Craig. "Official Religion: Popular Religion in Recent Historiography of the Catholic Reformation", Archiv für Reformationsgeschichte (1990), Vol. 81, pp. 239–262.
  • Jones, Martin D. W. The Counter Reformation: Religion and Society in Early Modern Europe (1995), emphasis on historiography
  • Jones, Pamela M. and Thomas Worcester, eds. From Rome to Eternity: Catholicism and the Arts in Italy, ca. 1550–1650 (Brill 2002) online Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. april 2019)
  • Mourret, Fernand. History Of The Catholic Church (vol 5 1931) online free; pp. 517-649; by French Catholic scholar
  • Mullett, Michael A. "The Catholic Reformation (Routledge 1999) online Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. april 2019)
  • O'Connell, Marvin. Counter-reformation, 1550–1610 (1974)
  • ó Hannracháin, Tadhg (2015). „Catholic Europe, 1592–1648”. ISBN 978-0-19-927272-3. doi:10.1093/acprof:oso/9780199272723.001.0001. 
  • Ogg, David. Europe in the Seventeenth Century (6th ed. 1965). pp. 82-117.
  • Olin, John C (1992). The Catholic Reformation: Savonarola to Ignatius Loyola: Reform in the Church, 1495–1540. Fordham University Press. 
  • Pollen, John Hungerford (2011). The Counter-Reformation. ASIN B0063LJUHE. 
  • Soergel, Philip M. Wondrous in His Saints: Counter Reformation Propaganda in Bavaria. Berkeley CA: University of California Press, 1993
  • Unger, Rudolph M (2006). Counter-Reformation. 
  • Wright, A. D. The Counter-reformation: Catholic Europe and the Non-christian World (2nd ed. 2005), advanced
  • Luebke, David, ed (1999). The Counter-Reformation: The Essential Readings. ISBN 0631211047.  excerpt and text search
  • Bradshaw, Brendan. "The Reformation and the Counter-Reformation", History Today (1983) 33#11 pp. 42–45.
  • Marnef, Guido. "Belgian and Dutch Post-war Historiography on the Protestant and Catholic Reformation in the Netherlands", Archiv für Reformationsgeschichte (2009) Vol. 100, pp. 271–292.
  • Menchi, Silvana Seidel. "The Age of Reformation and Counter-Reformation in Italian Historiography, 1939–2009", Archiv für Reformationsgeschichte (2009) Vol. 100, pp. 193–217.
  • Heiko Oberman. The Reformation: Roots and Ramifications. Continuum International Publishing Group, 2004. ISBN 9780567082862.
  • Johann Ficker: Die Konfutation des Augsburgischen Bekenntnisses. Leipzig 1891
  • Herbert Immenkötter Um die Einheit im Glauben. Die Unionsverhandlungen des Augsburger Reichstages. Münster 1974
  • The Book of Concord: Full text of the Confutatio
  • Bühren, Ralf van: Kunst und Kirche im 20. Jahrhundert. Die Rezeption des Zweiten Vatikanischen Konzils (Konziliengeschichte, Reihe B: Untersuchungen), Paderborn 2008. ISBN 978-3-506-76388-4.
  • O'Malley, John W., in The Sensuous in the Counter-Reformation Church, Eds: Marcia B. Hall, Tracy E. Cooper, 2013, Cambridge University Press, ISBN 978-1-107-01323-0, google books
  • James Waterworth (ed.), The Canons and Decrees of the Sacred and Oecumenical Council of Trent (1848)
  • Dogmatic canons and decrees : authorized translations of the dogmatic decrees of the Council of Trent, the decree on the Immaculate Conception, the Syllabus of Pope Pius IX, and the decrees of the Vatican Council. New York: Devin-Adair Company. 1912. Arhivirano iz originala 6. 10. 2020. g. Pristupljeno 6. 10. 2020.  (with imprimatur of cardinal Farley)
  • Paolo Sarpi, Historia del Concilio Tridentino, London: John Bill,1619 (History of the Council of Trent, English translation by Nathaniel Brent, London 1620, 1629 and 1676)
  • Francesco Sforza Pallavicino, Istoria del concilio di Trento. In Roma, nella stamperia d'Angelo Bernabò dal Verme erede del Manelfi: per Giovanni Casoni libraro, 1656–57
  • John W. O'Malley: Trent: What Happened at the Council, Cambridge (Massachusetts), The Belknap Press of Harvard University Press, 2013. ISBN 978-0-674-06697-7.
  • Hubert Jedin: Entstehung und Tragweite des Trienter Dekrets über die Bilderverehrung, in: Tübinger Theologische Quartalschrift 116, 1935, pp. 143–88, 404–429
  • Hubert Jedin: Geschichte des Konzils von Trient, 4 vol., Freiburg im Breisgau 1949–1975 (A History of the Council of Trent, 2 vol., London 1957 and 1961)
  • Hubert Jedin: Konziliengeschichte, Freiburg im Breisgau 1959
  • Mullett, Michael A. "The Council of Trent and the Catholic Reformation", in his The Catholic Reformation (London: Routledge, 1999. ISBN 0-415-18915-2., pbk.), pp. 29–68. N.B.: The author also mentions the Council elsewhere in his book.
  • Schroeder, H. J., ed. and trans. The Canons and Decrees of the Council of Trent: English Translation, trans. [and introduced] by H. J. Schroeder. Rockford, Ill.: TAN Books and Publishers, 1978. N.B.: "The original 1941 edition contained [both] the Latin text and the English translation. This edition contains only the English translation..."; comprises only the Council's dogmatic decrees, excluding the purely disciplinary ones.
  • Mathias Mütel: Mit den Kirchenvätern gegen Martin Luther? Die Debatten um Tradition und auctoritas patrum auf dem Konzil von Trient, Paderborn 2017 (= Konziliengeschichte. Reihe B., Untersuchungen)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Контрареформација&oldid=27833707”