Koriolan (drama)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Koriolan, V čin, scena III

„Koriolan“ (engl. Coriolanus) je tragedija Vilijama Šekspira za koju se veruje da je napisana u periodu između 1605. i 1608. Komad je zasnovan na životu legendarnog rimskog vojskovođe, Gaja Marcija Koriolana. Šekspir je radio na drami tokom istih godina kada je napisao Antonija i Kleopatru, što ih je učinilo njegovim poslednjim dvema tragedijama.

Koriolan je ime dato rimskom generalu po njegovim vojnim podvizima protiv Volšana kod Koriolija. Nakon svog uspeha, traži da bude konzul, ali njegov prezir prema plebejcima i međusobno neprijateljstvo sa tribunima dovode do njegovog proterivanja iz Rima. U izgnanstvu se predstavlja Volšanima, zatim ih vodi protiv Rima. Nakon što je popustio i pristao na mir sa Rimom, ubili su ga njegovi prethodni saveznici Volšani.

Likovi[uredi | uredi izvor]

Rimljani

  • Gaj Marcije Koriolan
  • Agripa Menenije Lanat – rimski senator
  • Postumus Kominius Aurunkus – rimski konzul i glavnokomandujući u vojsci
  • Tit Larcije – rimski general
  • Volumnija – Koriolanova majka (istorijski, Veturija)
  • Virgilija – Koriolanova žena
  • Mladi Marcije – Koriolanov sin
  • Valerija – čedna dama Rima i prijateljica Koriolanove porodice
  • Lucije Sicinije Velut – tribun
  • Tiberije Junije Brut – tribun
  • rimski građani
  • rimski vojnici
  • rimski glasnik
  • rimski senatori

Volšani

  • Tulus Aufidije – general vojske Volšana
  • Aufidijev poručnik
  • Aufidijevi služitelji
  • Zaverenici sa Aufidijem
  • Adrijan – volšanski špijun
  • Nikanor – rimski izdajnik
  • volšanski lordovi
  • volšanski građani
  • volšanski vojnici

Ostali

  • dame
  • službenici
  • volšanski senatori i plemići
  • rimski kapetani
  • oficiri
  • glasnici
  • liktori
  • gradski službenici

Radnja[uredi | uredi izvor]

Tomas Vulner: „Virgilija žali zbog odsustva Koriolana“.

Predstava počinje u Rimu ubrzo nakon proterivanja Tarkvinijevih kraljeva. U toku su neredi nakon što su zalihe žita uskraćene običnim građanima. Izgrednici su posebno ljuti na Gaja Marcija,[1] briljantnog rimskog vojskovođu koga okrivljuju za gubitak žita. Pobunjenici nailaze na patricija po imenu Menenije Agripa, kao i na samog Gaja Marcija. Menenije pokušava da smiri izgrednike, dok je Marcije otvoreno prezriv, i kaže da plebejci nisu dostojni žita jer ne služe vojsku. Dvojica rimskih tribuna, Brut i Sicinije, privatno denunciraju Marcija. Marcije napušta Rim nakon što su stigle vesti da je volšanska vojska na terenu.

Komandant volšanske vojske, Tulus Aufidije, borio se sa Marcijem u nekoliko navrata i smatra ga krvnim neprijateljem. Rimskom vojskom komanduje Kominije, sa Marcijem kao zamenikom. Dok Kominije vodi svoje vojnike u susret Aufidijevoj vojsci, Marcije predvodi skupinu protiv volšanskog grada Koriolija. Opsada Koriolija je u početku bila neuspešna, ali Rimljani su je osvojili kada je Marcije uspeo da nasilno otvori kapije grada. Iako je iscrpljen borbama, Marcije brzo maršira kako bi se pridružio Kominiju i borio se sa drugim volšanskim snagama. Marcije i Aufidije susreću se u borbi, boreći se sve dok ih Aufidijevi vojnici ne razdvoje.

Slika Volumnije koja moli Koriolana da ne uništi Rim, autor Ričard Vestal iz 1800.

U znak priznanja za njegovu veliku hrabrost, Kominije daje Gaju Marciju agnomen, ili „zvanični nadimak“, Koriolan. Kada se vrate u Rim, Koriolanova majka Volumnija podstiče svog sina da se kandiduje za konzula. Koriolan okleva da to uradi, ali se povinuje majčinoj želji. Bez napora dobija podršku rimskog senata, a čini se da je u početku osvojio i plebejce. Međutim, Brut i Sicinije planiraju da poraze Koriolana i podstaknu još jednu plebejsku pobunu u suprotnosti sa njegovim planom da postane konzul. Suočen sa ovim protivljenjem, Koriolan se razbesneo i usprotivio konceptu narodne vladavine - demokratije. On upoređuje dopuštanje plebejcima da imaju vlast nad patricijama sa „vranama koje kljucaju orlove“. Dva tribuna osuđuju Koriolana kao izdajnika zbog njegovih reči i nalažu da bude prognan. Koriolan uzvraća da je on taj koji proteruje Rim iz svog prisustva.

Nakon izgnanstva iz Rima, Koriolan se probija u volšansku prestonicu Antijum i traži pomoć od Aufidija da se osveti Rimu što ga je proterao. Potaknuti njegovom nevoljom i počastvovani da se bore zajedno sa velikim generalom, Aufidije i njegovi pretpostavljeni grle Koriolana, dozvoljavajući mu da predvodi novi napad na Rim.

Rim, u panici, očajnički pokušava da ubedi Koriolana da prekine svoj krstaški rat radi osvete, ali i Kominije i Menenije ne uspevaju. Konačno, Volumnija je poslata da sretne svog sina, zajedno sa Koriolanovom ženom Virgilijom i njihovim detetom, i čednom gospodicom Valerijom. Volumnija uspeva da odvrati svog sina od uništenja Rima, pozivajući ga umesto toga da opere svoje ime pomirenjem Volšana sa Rimljanima i stvaranjem mira.

Koriolan zaključuje mirovni ugovor između Volšana i Rimljana. Kada se vrati u prestonicu Volšana, zaverenici, koje je organizovao Aufidije, ubijaju ga zbog izdaje.

Izvori[uredi | uredi izvor]

Prva stranica Života Gaja Marcija Koriolana iz prevoda Plutarhovih Života plemenitih Grka i Rimljana, Tomasa Norta iz 1579.

Koriolan je u velikoj meri zasnovan na „Koriolanovom životu“ u prevodu Tomasa Norta Plutarhovog Života plemenitih Grka i Rimljana (1579). Formulacija Menenijevog govora o političkom telu potiče iz dela Vilijama Kemdena Remaines of a Greater Worke Concerning Britaine (Ostaci velikog dela u vezi sa Britanijom) (1605),[2][3] gde papa Hadrijan IV poredi dobro vođenu vladu sa telom u kome „svi delovi obavljaju svoje funkcije, samo stomak leži u praznom hodu i sve troši“; sadršaj takođe aludira na Policraticus Džona od Solsberija (Kemdenov izvor) i A Marvailous Combat of Contrarieties (Čudesna borba suprotnosti) Vilijama Averela (1588).[4]

Predloženi su i drugi izvori, ali su manje sigurni. Šekspir je takođe mogao da se osloni na Ab Urbe Condita Tita Livija, u prevodu Filemona Holanda, i verovatno na sažetak Livija od Lucija Aneja Flora; oba su bila uobičajeno korišćeni tekstovi u elizabetanskim školama. Makijavelijeve Rasprave o Liviju bile su dostupne u prevodima rukopisa, a mogao ih je koristiti i Šekspir.[5] Takođe je mogao da koristi Plutarhov originalni izvor, Rimske starine Dionisija iz Halikarnasa,[6] kao i sopstveno poznavanje rimskih običaja i zakona.[4]

Datum i tekst[uredi | uredi izvor]

Prva stranica Koriolanove tragedije iz Prvog folija Šekspirovih drama, objavljenog 1623.

Većina naučnika datira Koriolana u period 1605–1610, pri čemu se 1608–1609. smatra najverovatnijim, iako dostupni dokazi ne dozvoljavaju veliku sigurnost.

Teme drame o narodnom nezadovoljstvu vladom naučnici su povezivali sa Midlend revoltom, serijom seljačkih nereda 1607. godine koji su uticali na Šekspira kao vlasnika zemlje u Stratfordu na Ejvonu; i debate oko povelje za londonski Siti, kojih je Šekspir bio svestan, jer je uticala na pravni status oblasti oko Blekfrajers teatra.[7] Nemire u Midlandsu izazvala je glad zbog ograđivanja zajedničke zemlje.

Komad je prvi put objavljen u Prvom foliju iz 1623. godine. Elementi teksta, kao što su neuobičajeno detaljna scenska uputstva, navode neke Šekspirove naučnike da veruju da je tekst pripremljen iz pozorišne knjige.

Analiza i kritika[uredi | uredi izvor]

Koriolan na vratima Rima, Franc Anton Maulberč (oko 1795.)

A.K. Bredli je opisao ovu predstavu kao „izgrađenu u velikim razmerama“,[8] poput Kralja Lira i Magbeta, ali se na poseban način razlikuje od ta dva remek dela. Ratnik Koriolan je možda najneprozirniji odnosno najnerazumljiviji od Šekspirovih tragičnih heroja, koji retko zastaje da bi monologizovao ili otkrio motive svoje ponosne izolacije od rimskog društva. Na ovaj način, on je manje sličan Šekspirovim junacima/heroinama kao što su Magbet, Hamlet, Lir i Kleopatra, a više liči na figure iz antičke klasične književnosti kao što su Ahil, Odisej i Eneja. Čitaoci i glumci često su ga smatrali nesimpatičnim likom, jer je njegov zajedljiv ponos ponekad čudno, gotovo delikatno uravnotežen nevoljnošću da ga sunarodnici hvale i nespremnošću da eksploatiše i kleveta radi političke dobiti. Njegova nesklonost da bude hvaljen može se posmatrati kao izraz njegovog ponosa; sve do čega mu je stalo je sopstvena slika o sebi, dok prihvatanje pohvale može značiti da na njegovu vrednost utiče mišljenje drugih o njemu. Predstava se ređe izvodi od drugih tragedija kasnijeg perioda i ne smatra se tako univerzalno velikom. (Bredli je, na primer, odbio da ga uvrsti među svoju poznatu četvorku u značajnom kritičkom delu Šekspirova tragedija.) U svojoj knjizi Šekspirov jezik, Frenk Kermod je opisao Koriolana kao „verovatno najžešće i najgenijalnije planiranu i izraženu od svih tragedija“.[9]

T.S. Eliot je proglasio Koriolana superiornijim od Hamleta u Svetoj šumi, u kojoj on ovu dramu, zajedno sa Antonijem i Kleopatrom, naziva Bardovim najvećim tragičnim dostignućem.

Koriolan se odlikuje po tome što je među retkim Šekspirovim komadima zabranjenim u demokratiji u moderno doba.[10] Kratko je bio potisnut u Francuskoj kasnih tridesetih godina prošlog veka zbog upotrebe od strane fašističkog elementa, a Slavoj Žižek je zabeležio njegovu zabranu u posleratnoj Nemačkoj zbog njenog intenzivnog militarizma.[11]

Istorija izvođenja[uredi | uredi izvor]

Kao i neke druge Šekspirove drame (Sve je dobro što se dobro svrši; Antonije i Kleopatra; Timon Atinski), ne postoji zabeleženo izvođenje Koriolana pre Restauracije. Posle 1660. godine, međutim, njegove teme su ga učinile prirodnim izborom za vreme političkih previranja. Prva poznata predstava bila je adaptacija Nahuma Tejta iz 1682. u Druri Lejnu.

Lorens Olivije je prvi put igrao ulogu u Old Viku 1937. i ponovo u Šekspirovom memorijalnom pozorištu 1959. godine. U toj produkciji izveo je Koriolanovu scenu smrti tako što je pao unazad sa visoke platforme i bio obešen naopačke bez pomoći žica.[12]

Godine 1971. predstava se vratila u Old Vik u produkciji Narodnog pozorišta sa Entoni Hopkinsom u ulozi Koriolana.

Među ostalim glumcima u ulozi Koriolana su Alan Hauard, Pol Skofild, Ijan Makelen, Ijan Ričardson, Tobi Stivens, Robert Rajan, Kristofer Voken, Morgan Friman, Kolm Fior, Rejf Fajns i Tom Hidlston.

Godine 2012. Nacionalno pozorište Vels je proizvelo kompozit Šekspirovog Koriolana sa Koriolanom Bertolta Brehta, u napuštenom hangaru MOD St Atan.[13] U režiji Majka Bruksa i Majka Pirsona, produkcija je koristila nečujne disko slušalice kako bi omogućila da se čuje tekst dok se dramatična radnja kretala po velikom prostoru. Produkcija je naišla na dobar prijem od strane kritičara.[14][15]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Spelled Martius in the 1623 Folio, otherwise known as Marcius, i.e., a member of the gens Marcia.
  2. ^ R.B. Parker, ed. Coriolanus (Oxford: Oxford University Press, 1994), 17–21.
  3. ^ [1] Furness, Horace Howard, The Tragedie of Coriolanus (Philadelphia: J.B. Lippincott, 1928), p. 596.
  4. ^ a b University of Michigan, The Royal Shakespeare Company, Michigan Residency, 2003 Retrieved 15 March 2013.
  5. ^ Parker, 18–19
  6. ^ Parker, 18
  7. ^ Parker, 6–7.
  8. ^ Bradley, Shakespearean Tragedy
  9. ^ Kermode, Frank (2001). Shakespeare's Language. London: Penguin Books. str. 254. ISBN 0-14-028592-X. 
  10. ^ Maurois, Andre (1948). The Miracle of France. Henri Lorin Binsse (trans.). New York: Harpers. str. 432. 
  11. ^ Parker 123
  12. ^ RSC.org.uk Arhivirano 15 februar 2009 na sajtu Wayback Machine Accessed 13 October 2008.
  13. ^ Dickson, Andrew (30. 7. 2012). „National Theatre Wales's Coriolan/us: ready for take-off”. The Guardian. UK. 
  14. ^ Billington, Michael (10. 8. 2012). „Coriolan/us – review”. The Guardian. UK. 
  15. ^ Moore, Dylan (10. 8. 2012). „Coriolan/us, National Theatre Wales, RAF St Athan, review”Neophodna novčana pretplata. Daily Telegraph. UK. Arhivirano iz originala 12. 1. 2022. g. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кориолан_(драма)&oldid=27783437”