Langobardi

„Lombardi” preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Lombardi (višeznačna odrednica).

Seobe Langobarda od 4. do 6. veka

Država Langobarda početkom 6. veka

Langobardi ili Lombardi (lat. Langobardi, ital. Longobardi, lomb. Longobard) su bili zapadnogermanski narod, koji je tokom prvih vekova nove ere živeo u severnim oblastima antičke Germanije. U periodu velike seobe naroda, Langobardi su tokom 4. i 5. veka postepeno migrirali ka jugoistoku, da bi početkom 6. veka stvorili sopstvenu državu i oblastima severne Panonije i Norika. Odatle su 568. godine prešli u severnu Italiju, gde su stvorili snažnu Langobardsku kraljevinu, koja je postojala sve do kraja 8. veka, dok su se langobardska vojvodstva u južnoj Italiji održala i znatno duže. U međuvremenu, Langobardi su se postepeno asimilovali u domaće stanovništvo Italije, ostavljajući za sobom ime istorijske oblasti Lombardije.

Istorija

Država Langobarda u severnoj Panoniji i Noriku tokom prve polovine 6. veka

Gvozdena kruna langobardskih vladara

Država Langobarda u Italiji

Prvi pomeni koji se odnose na Langobarde zabeleženi su u delima Gaja Julija Cezara, odnosno u spisu o Galskom ratu, nastalom pedesetih godina pre n. e. Langobardi se kod Cezara ne spominju tim imenom, već samo kao zapadnogermansko pleme u sklopu Svevskog vojnog saveza. Cezar spominje Langobarde na području reke Elbe, Majne, Nekara (danas u Nemačkoj) i gornje Rajne. U stvari bio je to Svevski široki vojni savez, kojim je u početku zagospodarilo pleme Sveva, a kome su pored Langobarda pripadala i plemena: Markomana, Semona i Hermundurija, kao i niz sitnijih plemena na donjoj Rajni. Rimljani su za vreme Cezara, a posebno nakon njegove smrti vodili brojne ratove sa ovim Svevskim savezom za odbranu njihovih zapadnih granica carstva. Veliko pomeranje Langobarda je usledilo odmah nakon krize Rimskog carstva i sve većeg nadiranja drugih varvarskih plemena.

Svevski vojni savez se raspao, a odvojena plemena su imala svoje plemenske vođe. Kod Langbarda je poznata titula koning, što je i slično kao kralj, ali se radi samo o istaknutim plemenskim vođama.

Langobardi dolaze početkom 3. veka na područje Skandinavskog poluostrva gde se sukobljavaju sa ostalim manjim plemenima. Prema svedočanstvu langobardskog istoričara Pavla Đakona, druga plemena nisu znali Langobarde pod tim imenom, već su ih nazivali „Vinili“, po gotskom stočarskom plemenu „Vinja“ koje je jedno vreme živelo u dolini Odre. Langobardi su po dolasku u Skandinaviju dobili svoje prve vođe.

Braća Ibo i Ajo su uzeli vlast nad čitavim plemenskim savezom i poveli ga u traganju za novim životnim prostorom. Tragajući za prostorom, Langobardi su neposredno došli u sukob sa Vandalima i njihovim kraljem Godanom. Posle njihovog poraza, vandalski kralj je naredio da se na njegov dvor pojavi nekolicina poraženih koji će narediti svojim ženama da puste kosu do lica u znak poraza. Čim je kralj video prizor ispred dvora sa puštenim kosama, nasumično je pitao svoje sluge: Ko su ove dugobradonje? Tako je i nastao naziv za Langobarde, jer na latinskom to i znači:(lang-duga, bart-brada).

Po napuštanju Skandinavije, Langobardi se nastanjuju na teritoriji Skoringe (danas Nemačka), a potom dolaze na ušće Labe na zapadnoj (levoj) obali te reke. Na ovim prostorima Langobardi ostaju sve do prelaza iz 3. u 4. vek, kada dolaze na prostoru donje Odre i postaju susedi Vandalaa. Potom se njihova glavnina u sporom kretanju ka jugoistoku kroz Šlesku i Moravsku doselila u srednje Podunavlje, gde krajem 5. veka zaposedaju nekadašnju oblast Rugijaca (današnja severna Austrija). Tu postaju vazali Herula, koji su živeli dalje prema istoku (današnja južna Slovačka).

Langobardi u Panoniji

Langobardi su oko 505. godine počeli da se šire i preko Dunava, ka severnim oblastima Norika, a zatim su oko 508. godine odneli pobedu nad Herulima, nakon čega su stvorili snažnu državu u srednjem Podunavlju, odnosno u današnjoj jugozapadnoj Slovačkoj, severoistočnoj Austriji i severnoj Mađarskoj, postavši susedi Ostrogotima. Za vreme vladara Vaha, langobardska država postaje kraljevina i obuhvata severne delove Norika i Panonije. Langobardi postepeno šire vlast prema jugu do reke Drave i učestvuju kao saveznici u borbi protiv Ostrogota na strani Vizantije. Takođe se sukobljavaju i sa Gepidima, kojima nanose veliki poraz 567. godine. U Panoniji ostaju sve do dolaska Avara, koji uništavaju državu langobardskih istočnih suseda Gepida. Početkom 568. godine počinje velika seoba Langobarda pod kraljem Alboinom u Italiju, koja je dobrim delom ostala opustošena posle poraza Ostrogota u ratu sa Vizantijom.

Langobardi u Italiji

Kralj Alboin u Italiji organizuje stabilnu državu, učvršćuje kraljevsku vlast i deli zemlju na 13 nezavisnih vojvodstava. Langobardska kraljevina u Italiji će trajati od 568. do 774. godine. Langobardi su po zauzimanju prostora Italije polako počeli da šire svoju vlast, da oduzimaju imanja sveštenicima i da vrše feudalizaciju zemlje.

Pošto su zauzeli sve veće gradove osim Rima, došli su u sukob sa papstvom koje se obratilo za pomoć Karolinzima. Protiv njih je prvo vodio rat Karlo Martel, pa zatim Pipin Mali, da bi ih kralj Karlo Veliki konačno pobedio 774. godine.

Nasleđe

Ostavili su velikog traga u kulturi, umetnosti i zakonodavstvu. Za njihovo vreme veliku ulogu je imao manastir Monte Kasino, a dvorac u Paviji je bio ukrašen po langobardskim dragocenostima. Nekoliko njihovih kraljeva je izdala svoje zakonike, među kojima je najznačajniji bio edikt kralja Rotarija 643. godine.

Da su su velikog udela imali Langobardi na prostoru Italije u VI, VII i VIII veku pokazuju i mnogi langobardski suveniri koji se danas čuvaju u italijanskim muzejima: langobardska kruna, mač kralja Alboina, kruna kraljice Teodelinde, zlatni novčić kralja Liutpranda u Monci i drugo. Danas se po Langobardima jedna italijanska provincija zove Lombardija sa glavnim gradom Milanom, koji je nekada bio i glavno sedište Langobardske kraljevine pored pomenute Pavije.

Vidi još

• Istorija Langobarda
• Franačko-langobardski ratovi
• Plemenske vođe Langobarda

Literatura

• Andrić, Stanko (2002). „Južna Panonija u doba velike seobe naroda”. Scrinia Slavonica. 2: 117—167. 
• Gračanin, Hrvoje (2007). „Gepidi, Heruli, Langobardi i južna Panonija”. Scrinia Slavonica. 7: 7—64. 
• Gračanin, Hrvoje (2011). Južna Panonija u kasnoj antici i ranom srednjovjekovlju (od konca 4. do konca 11. stoljeća). Zagreb: Plejada. 
• Gračanin, Hrvoje; Škrgulja, Jana (2016). „Etnički identiteti u južnoj Panoniji i Dalmaciji u Justinijanovo doba”. Povijesni prilozi. 50: 9—46. Arhivirano iz originala 17. 12. 2018. g. Pristupljeno 17. 12. 2018. 
• Milošević, Petar (2001). Arheologija i istorija Sirmijuma. Novi Sad: Matica srpska. 
• Mirković, Miroslava (2006). Sirmium: Istorija rimskog grada od I do kraja VI veka (1. izd.). Sremska Mitrovica: Blago Sirmijuma. 
• Mirković, Miroslava (2017). Sirmium: Its History from the First Century AD to 582 AD. Novi Sad: Center for Historical Research. 
• Ostrogorski, Georgije, ur. (1955). Vizantiski izvori za istoriju naroda Jugoslavije. 1. Beograd: Vizantološki institut. 
• Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
• Christie, Neil (1995). The Lombards: the ancient Longobards. The Peoples of Europe. Wiley. 
• Everett, Nicholas (2003). Literacy in Lombard Italy, c. 568-774. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Giess, Hildegarde (1959). „The Sculpture of the Cloister of Santa Sofia in Benevento”. The Art Bulletin. 41 (3): 249—256. JSTOR 3047841. doi:10.2307/3047841. 
• Hallenbeck, Jan T. "Pavia and Rome: The Lombard Monarchy and the Papacy in the Eighth Century" Transactions of the American Philosophical Society New Series, 72.4 (1982), pp. 1–186.
• Menghin, Wilifred. Die Langobarden / Geschichte und Archäologie. Theiss
• Santosuosso, Antonio (2004). Barbarians, Marauders, and Infidels: The Ways of Medieval Warfare. Basic Books. 
• Wegewitz, Willi. Das langobardische Brandgräberfeld von Putensen, Kreise Harburg
• Wickham, Christopher (1998). „Aristocratic Power in Eighth-Century Lombard Italy”. Ur.: Goffart, Walter A.; Murray, Alexander C. After Rome's Fall: Narrators and Sources of Early Medieval History, Essays presented to Walter Goffart. Toronto: University of Toronto Press. str. 153—170. .
• Amorim, Carlos Eduardo G. (20. 2. 2018a). „Understanding 6th-Century Barbarian Social Organization and Migration through Paleogenomics”. 9 (3547). doi:10.1101/268250 . Pristupljeno 13. 3. 2020. 
• Amorim, Carlos Eduardo G. (11. 9. 2018b). „Understanding 6th-century barbarian social organization and migration through paleogenomics”. Nature Communications. Nature Research. 9 (3547): 3547. Bibcode:2018NatCo...9.3547A. PMC 6134036 . PMID 30206220. doi:10.1038/s41467-018-06024-4. 
• Brown, Thomas S. (2005). „Lombards”. Ur.: Kazhdan, Alexander P. The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford University Press. Pristupljeno 26. 1. 2020. 
• Christie, Neil (2018). „Lombard Invasion Of Italy”. Ur.: Nicholson, Oliver. The Oxford Dictionary of Late Antiquity. Oxford University Press. str. 919—920. doi:10.1093/acref/9780198662778.001.0001. Pristupljeno 13. 3. 2020. 
• Christie, Neil (2018). „Lombards”. Ur.: Nicholson, Oliver. The Oxford Dictionary of Late Antiquity. Oxford University Press. str. 920—922. doi:10.1093/acref/9780198662778.001.0001. Pristupljeno 13. 3. 2020. 
• Darvill, Timothy (2009). „Lombards”. The Concise Oxford Dictionary of Archaeology (3 izd.). Oxford University Press. doi:10.1093/acref/9780199534043.001.0001. Pristupljeno 25. 1. 2020. 
• Fröhlich, Hermann (1976). "Zur Herkunft der Langobarden". In Quellen und Forschungen aus italienischen Archiven und Bibliotheken (QFIAB) 55/56. Tübingen : Max Niemeyer. pp. 1–21.
• Leonardi, Michela (6. 9. 2018). „The female ancestor's tale: Long‐term matrilineal continuity in a nonisolated region of Tuscany”. American Journal of Physical Anthropology. Wiley. 167 (3): 497—506. PMID 30187463. S2CID 52161000. doi:10.1002/ajpa.23679. Pristupljeno 13. 3. 2020. 
• O'Sullivan, Niall (9. 9. 2018). „Ancient genome-wide analyses infer kinship structure in an Early Medieval Alemannic graveyard”. Science Advances. American Association for the Advancement of Science. 4 (9): eaao1262. Bibcode:2018SciA....4.1262O. PMC 6124919 . PMID 30191172. 
• Pohl, Walter and Erhart, Peter (2005). Die Langobarden : Herrschaft und Identität. Forschungen zur Geschichte des Mittelalters, 9. Wien: VÖAW.
• Priester, Karin (2004). Geschichte der Langobarden: Gesellschaft – Kultur – Altagsleben. Stuttgart: Konrad Theiss.
• Schmidt, Dr. Ludwig (1885). Zur Geschichte der Langobarden. Leipzig: Gustav Fock. Also in (1884) Älteste Geschichte der Langobarden. Ein Beitrag zur Geschichte der Völkerwanderung. Dissertation. Leipzig, Universität.
• Todd, Malcolm (2004). The Early Germans. Wiley. 
• Hutterer, Claus Jürgen (1999). „Langobardisch”. Die Germanischen Sprachen. Wiesbaden: Albus. str. 336—341. 
• Taviani-Carozzi, Huguette (2005). „Lombards”. Ur.: Vauchez, André. Encyclopedia of the Middle Ages. The Lutterworth Press. doi:10.1093/acref/9780227679319.001.0001. Pristupljeno 26. 1. 2020. 
• Vai, Stefania (19. 1. 2019). „A genetic perspective on Longobard-Era migrations”. European Journal of Human Genetics. Nature Research. 27 (4): 647—656. PMC 6460631 . PMID 30651584. doi:10.1038/s41431-018-0319-8. 
• Whitby, L. Michael (2012). „Lombards”. Ur.: Hornblower, Simon; Spawforth, Antony; Eidinow, Esther. The Oxford Classical Dictionary (4 izd.). Oxford University Press. str. 857. doi:10.1093/acref/9780199545568.001.0001. Pristupljeno 25. 1. 2020. 

Spoljašnje veze

• Beck, Frederick George Meeson; Church, Richard William (1911). „Lombards”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.).