Mandat (politika)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

U predstavničkim demokratijama, mandat je percipirani legitimitet da se vlada uz podršku naroda. Mandati se stiču putem izbora, na kojima birači biraju političke stranke i kandidate na osnovu sopstvenih političkih preferencija. Rezultati izbora se zatim tumače kako bi se utvrdilo koje politike su popularno podržane. Većinska vlada daje jasan mandat, dok pluralna ili koaliciona vlada predlaže manji mandat, što zahteva veći kompromis između stranaka. Stranke sa jakim mandatom su slobodne da sprovode svoje preferirane politike uz razumevanje da ih ljudi podržavaju. Kada ne postoji mandat za jednu stranku, teorema medijanog glasača se može koristiti za određivanje koje politike imaju mandat za sprovođenje. Moderni koncept političkog mandata se prvi put razvio oko 16. veka i postao je istaknuti aspekt politike nakon Francuske revolucije.

Razvoj i funkcija[uredi | uredi izvor]

Mandat je društveni konstrukt zasnovan na onome što se shvata kao volja birača.[1] Teorija mandata predlaže da su političke partije pokretači političkih opcija. Birači biraju između ovih opcija tokom izbora, što onda osnažuje politike koje imaju najpopularniju podršku i omogućava njihovu primenu.[2] Kada birači velikom većinom podrže određenu stranku ili kandidata na izborima, to se može protumačiti kao poruka birača da žele da se pridružena politička platforma implementira, stvarajući mandat za tu platformu.[3] Mandati se zasnivaju na ideji da su svi birači jednaki, a za vladavinu je neophodna saglasnost grupe kao celine.[4] Oni koji se bave politikom gledaju na mandate kako bi utvrdili šta očekuju birači i šta će smatrati prihvatljivim.[5] Mandat je poželjan za političke partije, jer im daje slobodu u sprovođenju politike.[1] Stranka ili kandidat može tvrditi da ima mandat, ali to daje političku prednost samo ako je ova tvrdnja široko prihvaćena.[5] Neizborne vlade, kao što su diktature i monarhije, takođe mogu tvrditi da imaju narodni mandat da vladaju.[6]

Mandati se razvijaju iz tumačenja izbora.[7] Ako postane široko prihvaćeno da glasači podržavaju datu platformu, onda će se shvatiti da mandat postoji, bez obzira na stvarne želje birača.[5] Ne postoji usaglašena metrika koja pokazuje koliku podršku pozicija mora imati – ili se veruje da ima – pre nego što postoji mandat za njeno sprovođenje.[8] Kada je politički mandat nejasan, to se može smatrati političkim preferencijama srednjeg birača na levo-desnom političkom spektru.[9] Ovo predstavlja sopstvene izazove kada se primenjuje, pošto su preferencije politike često složenije i imaju više dimenzija.[10]

Moderne demokratije ne obezbeđuju dosledno većinski mandat, pošto nekoliko konkurentskih partija nudi različite politike, zahtevajući od koalicionih vlada da prave kompromise između svojih članova. U Sjedinjenim Državama, dvopartijski sistem uvek rezultira time da jedna stranka ima većinu u vladi što se može tumačiti kao mandat.[11] U slučaju koalicione vlade, ne postoji jedna partija sa narodnim mandatom, jer je svaku stranku podržalo manje od polovine birača.[12] Neki politički sistemi, kao što je onaj u Ujedinjenom Kraljevstvu, često daju većinu zakonodavnih mesta partiji koja je dobila samo veći broj glasova. U ovom slučaju, većina ima mandat samo ako je predstavnik medijanskog birača.[13] Politika ne mora nužno odgovarati platformi dominantne stranke, jer ona može i dalje morati da pregovara sa drugim strankama ili na neki drugi način ima ograničenja u svojoj moći da sprovede određene politike.[14] Proporcionalna zastupljenost omogućava nijansiranije preferencije birača, ali takođe omogućava da partija sa samo pluralnom podrškom dobije većinu mesta.[14] U bilo kom sistemu zasnovanom na koalicijama, birači nisu u mogućnosti da znaju koje koalicije mogu da se formiraju nakon izbora, što dodatno udaljava preferencije birača od izbornih rezultata.[15]

Postojanje političkog mandata kao koncepta osporavaju pristalice deliberativne demokratije, koji veruju da se stranke biraju kao predstavnici da pregovaraju i prave kompromise između različitih političkih predloga.[11] Direktna demokratija u potpunosti zaobilazi pitanje mandata jer omogućava biračima da direktno biraju politiku.[16]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Stara Grčka i Rimska republika su u svoje vlade uključile ideje o državljanstvu koje su svim muškarcima davale pravo da učestvuju u političkim odlukama.[17] U postklasičnoj dobi, autoritet vladara je obično prihvatan bez pitanja i bez obzira na želje naroda. Verski autoritet ili blagoslov božanstva često su se pozivali kao opravdanje za vlast vladara.[18] Prve ideje o mandatu za narodnu vlast razvile su se oko 1500. godine[19] . Ove ideje su počele da vide političku implementaciju tokom doba revolucija, kada je monarhijska vlast zbačena u mnogim kraljevstvima kroz narodni ustanak.[20] Francuska revolucija se posebno pozivala na narodni mandat kao neophodan faktor za politički legitimitet.[17] Kako se pojavila moderna izborna politika, vladari su počeli da traže legitimitet od narodnog mandata u pojedinačnim izbornim jedinicama.[21]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Grossback, Peterson & Stimson 2006, str. 32.
  2. ^ McDonald & Budge 2005, str. 3.
  3. ^ Grossback, Peterson & Stimson 2006, str. 27–28.
  4. ^ Bendix 1978, str. 415.
  5. ^ a b v Grossback, Peterson & Stimson 2006, str. 28.
  6. ^ Bendix 1978, str. 4.
  7. ^ Grossback, Peterson & Stimson 2006, str. 27.
  8. ^ Grossback, Peterson & Stimson 2006, str. 28–29.
  9. ^ McDonald & Budge 2005, str. 4–5, 10.
  10. ^ McDonald & Budge 2005, str. 11.
  11. ^ a b McDonald & Budge 2005, str. 4.
  12. ^ McDonald & Budge 2005, str. 5.
  13. ^ McDonald & Budge 2005, str. 7.
  14. ^ a b McDonald & Budge 2005, str. 9.
  15. ^ McDonald & Budge 2005, str. 10.
  16. ^ McDonald & Budge 2005, str. 8–9.
  17. ^ a b Bendix 1978, str. 8.
  18. ^ Bendix 1978, str. 5–7.
  19. ^ Bendix 1978, str. 9.
  20. ^ Bendix 1978, str. 7.
  21. ^ Bendix 1978, str. 249.

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мандат_(политика)&oldid=27839022”