Milosav Zdravković

Milosav Zdravković-Resavac
Milosav Zdravković-Resavac, Uroš Knežević, ulje na platnu, NMS
Lični podaci
Datum rođenja	(1787{{month}}{{{day}}})1787.
Mesto rođenja	Lomnica
Datum smrti	26. jul 1854.(1854-07-26) (66/67 god.)
Mesto smrti	Beograd
Vojna karijera
Služba	Ustanička Srbija i Kneževina Srbija
Čin	vojvoda
Učešće u ratovima	Bitka na Čegru, bitka na Ranovcu i turski napad na MilivuPrvi i Drugi srpski ustanak

Spomenik u Svilajncu

Milosav Zdravković Resavac (Lomnica, 1787 — Beograd, 26. jul 1854) bio je resavski vojvoda, učesnik Prvog i Drugog srpskog ustanka, državni činovnik i učesnik mnogih političkih događaja u Kneževini Srbiji. Zvanje vojvode stekao je nakon učešća u bici na Čegru i pogibije Stevana Sinđelića 1809. godine. Za razliku od većine drugih vojvoda, posle sloma Prvog srpskog ustanka 1813. nije pobegao preko Save i Dunava, već se zajedno sa svojim ocem Milijom predao velikom veziru Kuršid-paši. Kuršid-paša ih nije pogubio, ali je 1814. Ćaja-paša likvidirao Milosavljevog oca, a zatim njegovu glavu nabio na kolac i postavio pored drugih glava srpskih ustanika ispred Stambol-kapije. Zbog očeve smrti Milosav je, uz podršku beogradskog mitropolita Dionisija, pobegao iz Beograda u Resavu, gde je tokom 1815. vršio pripreme za novi ustanak. Tokom Drugog srpskog ustanka, zajedno sa ustanicima, borio se protiv Turaka u bici na Ranovcu, kao i prilikom turskog napada na Milivu.

Nakon Drugog srpskog ustanka, Milosav je izabran za kneza Ćuprijske nahije, a pošto u Kneževini Srbiji između 1815. i 1825. još uvek nisu bili ustanovljeni sudovi, Resavac je u nahiji bio izvršilac niže sudske vlasti. I pored toga što je učestvovao u skoro svakoj buni protiv kneza Miloša, Milosav je tokom Miloševe vladavine bio nahijski knez, narodni sudija i na kraju član Državnog saveta.

Kada je Mihailo Obrenović došao na vlast, Resavac je stao uz vođe ustavobraniteljske stranke i počeo da pokreće narod svog kraja protiv kneza. Pošto je 1842. knez Mihailo svrgnut sa vlasti, novi vladar Kneževine Srbije postao je Aleksandar Karađorđević. Za vreme njegove vladavine, Milosav je sve do penzionisanja bio član Zemaljskog sovjeta, a zbog nadarenosti za besedništvo, više puta je držao govore na dvoru.

Život pre priključenja ustanicima

Porodica Milosava Zdravkovića-Resavca je rodom iz sela Lomnice u Gornjoj Resavi. Otac Milosava Zdravkovića je knez Milija Zdravković, član Praviteljstvujuščeg sovjeta za ćuprijsku nahiju rodom iz Lomnice, resavske knežine ćuprijske nahije. Pre Milosavljevog rođenja Milija Zdravković je napustio rodno mesto i sa porodicom otišao u selo Brestovo, koje danas pripada Opštini Despotovac i koje je skoro podjednako udaljeno, kako od svog opštinskog centra, Despotovca, tako i od Svilajnca i Jagodine. Tu u Brestovu oko 1780. rodio se Milosav Zdravković. Vrlo rano je počeo da čita i da piše. Prva znanja je sticao u selu Ivankovcu, kod Ćuprije, a zatim i kod resavskog prote Miloja u Lomnici. Ubrzo posle izbijanja Prvog srpskog ustanka 1804. Milija Zdravković je postao Karađorđev savetnik za Ćuprijsku nahiju. Kada je 1808. u Beogradu otvorena Velika škola, upisao je sina Milosava. Tako je Milosav Zdravković, zajedno sa Karađorđevim sinom Aleksom, Vukom Karadžićem i još petnaestoricom mladića, postao đak prve generacije beogradske Velike škole.

Učešće u Srpskoj revoluciji

Prvi srpski ustanak

Turska ofanziva je naterala Milosava da se 1809. godine vrati u Resavu. Već te godine se borio na Čegru zajedno sa svojim Resavcima. Posle tog poraza i pogibije Stevana Sinđelića, Karađorđe ga je postavio za novog resavskog vojvodu. Slom Prvog srpskog ustanka 1813. naterao je veliki broj vojvoda da beže preko Save i Dunava, kako ih Turci ne bi pogubili. Milosav Zdravković nije hteo beži, nego su se on i njegov otac Milija odlučili da se predaju velikom veziru Kuršid-paši.

Period između dva ustanka

Kuršid-paša nije hteo da pogubi ni Miliju ni Milosava. Milosava je dao popu Dini Nišliji, koji je kasnije postao beogradski mitropolit, pod imenom Dionisije. Od tada mu je Milosav bio pisar. Tokom 1813. resavski vojvoda se lično uverio u tursku okrutnost. U Beogradu su se tokom 1813. i 1814. godine svakodnevno mogla videti pogubljenja Srba, tako da je na kraju izbila Hadži-Prodanova buna, koja je ugušena, a Turci su nastavili s pogubljenjima. Te godine Ćaja-paša je u Beogradu likvidirao Milosavljevog oca Miliju, a zatim je njegovu odsečenu glavu nabio na kolac i postavio je, pored drugih glava srpskih ustanika ispred Stambol-kapije. Očeva smrt je naterala Milosava da sve više razmišlja o bekstvu iz Beograda. Njegov tadašnji zaštitnik, mitropolit Dionisije, podržao ga je u toj ideji, tako da je Milosav, pod izgovorom da za mitropolita sakuplja dimnicu, u proleće 1815. pobegao u Resavu, gde je tokom iste godine vršio pripreme za novi ustanak.

Drugi srpski ustanak

Manastir Manasija, u koji su se ustanici povukli prilikom turskog napada na Milivu.

Drugi srpski ustanak je izbio na Cveti 23. aprila 1815. pošto je Sulejman-paša Skopljak izvršio veliko nasilje nad srpskim narodom. Leskovački vojvoda Ilija Petrović Strelja prešao je u Smederevsku nahiju sa jednim delom svojih učenika i podigao na oružje narod ovog kraja. Zatim je svoju delatnost nastavio i u Požarevačkoj nahiji, zajedno sa vojvodom Pavlom Cukićem, a ubrzo im se pridružio i Milosav sa svojim Resavcima. Vrlo brzo su se dogovorili da napadnu Turke na Ranovcu. Bitka na Ranovcu je bila poražavajuća za Turke. U ovoj bici Milosav je pokazao veliku hrabrost, opravdavši tako svoju titulu vojvode iz Prvog srpskog ustanka. Posle ove bitke Milosav i Pavle Cukić su prešli u resavski kraj i uputili se u selo Milivu kod Despotovca. Njih dvojica su planirala da tu utvrde šanac kako bi zaustavili Turke ako pokušaju da iz Ćuprije prođu kroz Gornju Resavu. Ono čega su se bojali, ubrzo se i dogodilo. Turska vojska je udarila na ustanike u Milivi. Oni su se nemajući kud povukli u manastir Manasiju. Osmanlije su popalile mnoge kuće u Milivi, a zatim se vratile u Ćupriju. Posle ovog događaja Milosav i Pavle su videli da taktika ratovanja mora da se menja. Stoga su odlučili da se vrate u Milivu. Iskopali su još veći šanac i ponovo se utvrdili. Novi turski napad je naišao na žestoku ustaničku odbranu. Turci su se poraženi povukli, ostavljajući za sobom oružje, municiju i opremu.

Sporazumom Miloš — Marašlija bio je završen Drugi srpski ustanak.

Politički život Milosava u Kneževini Srbiji

Za vreme Miloševe vladavine

Poštujući zasluge Milosava iz Prvog i Drugog srpskog ustanka, narod Ćuprijske nahije ga je 24. avgusta 1815. izabrao za svog kneza. O tome je sačuvan dokument, u kome stoji:

„ Da bude na znanje svakome sudiji, kako mi, celi vilajet primismo Milosava Zdravkovića da nam bude sud i vojvoda i starešina u vilajetu; da nas drži kao otac svoje sinove, da nije očuh no otac i pravo da se vodi po zapovesti, najpre Božje pak gosudarske. ”

Želju naroda Ćuprijske nahije svojom Poveljom je 2. decembra 1815. potvrdio knez Miloš Obrenović, dajući pritom Milosavu dozvolu da, radi sprovođenja reda u nahiji, može da drži deset pandura. U vreme njegovog obavljanja funkcije nahijskog kneza, Svilajnac se brzo razvijao. Godine 1818. Svilajnac ima 96 domaćinstava, a već sledeće godine 182 domaćinstva, dok je 1822. bilo 214 domaćinstva sa 564 poreskih obveznika. Došlo je i do formiranja zanatlijskog i trgovačkog staleža, a time i čaršijskog jezgra koje je širilo uticaj na privredni i društveni razvoj cele Resave.

Kako u Kneževini Srbiji između 1815. i 1825. još uvek nisu bili ustanovljeni sudovi, nahijski knezovi su bili izvršioci niže sudske vlasti. Tako je Milosav Zdravković presuđivao u mnogim sporovima između građana Ćuprijske nahije. Kad god bi bio u nedoumici kako da presudi pitao bi za savet kneza Miloša. Milosav je obavljao vansudsko presuđivanje građanskih predmeta sve do početka rada okružnog suda Ćuprijske nahije 1. januara 1825. sa sedištem u Svilajncu.

Iako su se knez Miloš Obrenović i Marašli-Ali paša dogovorili o formiranju zajedničke srpsko-turske uprave, pojedine spahije su se i dalje ponašale samovoljno. Oni su sakupljali spahijski desetak, ali su to činili dosta nepravično, grabeći od naroda što se moglo više. O tome je Milosav u više navrata pismima obaveštavao kneza Miloša. U jednom od njih između ostalog kaže:

„ Mi dole potpisani pokorno vas molimo i predajemo tužbu, da učinite veliku milost i da javite čestitom veziru, radi Vranjalije Ibrahima spahije, da ga digne odavde iz Ćuprije... ”

Tako je knez Milosav i kasnije nastojao da reguliše mnoga srpsko-turska pitanja, oslanjajući se na Miloševu diplomatiju.

Resavac je učestvovao u gotovo svakoj buni protiv kneza Miloša, ali je u isto vreme radio za njega, redovno ga obaveštavajući o svemu. Ne obazirući se na njegovo buntovništvo, može se reći da su odnosi između Milosava i kneza Miloša bili sasvim korektni. Po Resavi je Milosav pored drugih poslova, za njega sakupljao lisičje, tvorove i kuneće kože, koje su Milošu bile potrebne za beogradskog vezira. Ali i pored njihovih dobrih odnosa, Miloš je Milosavu često menjao dužnosti, tako da je ovaj bio: vojvoda, nahijski knez, narodni sudija i na kraju član Državnog saveta. Kad god je knezu bio potreban odan čovek, Miloš Obrenović je računao na Milosava. Krajem 1823. Miloš je osnovao Veliki narodni sud u Kragujevcu, a ubrzo i Beogradski magistrat, za čijeg je predsednika prvo imenovao Miloja Todorovića, a zatim Milosava Zdravkovića. Međutim, na toj dužnosti je ostao samo pola godine, jer ga je u jesen 1826. knez ponovo imenovao za člana Velikog narodnog suda u Kragujevcu. I na ovom položaju ga Miloš nije dugo zadržao, već je na njegovo mesto 6. maja 1827. imenovao drugog Resavca, Panu Jeremića.

Kada je Narodna skupština usvojila Sretenjski ustav 2/15. februara 1835. u Kragujevcu, knez Miloš je odredio članove Državnog saveta. Jedan od dvanaest savetnika postao je i Milosav Zdravković-Resavac. S obzirom da su se tada javili problemi oko Ustava, sultan je Srbiji 1838. dao novi takozvani Turski ustav. Po kneževom naređenju, februara 1839. godine, objavljen je njegov ukaz o postavljanju državnih savetnika u „Knjaževsko Srbski Sovjet“, od ukupno 17 članova. I po novom postavljenju Milosav je imenovan za državnog savetnika.

Posle Miloševe abdikacije

Pošto nije želeo da vlada po Turskom ustavu, knez Miloš je 1839. abdicirao, prepustivši presto svom sinu Milanu, koji je bio na samrtničkoj postelji. Posle Milanove smrti, novi knez Srbije postao je Milošev mlađi sin Mihailo Obrenović, koji je odmah počeo da proganja mnoge značajne Srbe. Od tog trenutka Milosav Zdravković je stao uz ustavno-narodnu stranku i počeo da pokreće narod svog kraja protiv kneza Mihaila. Tako mu je, zahvaljujući njihovom zajedničkom interesu, blizak saveznik postao Toma Vučić-Perišić. Široka kampanja protiv kneza Mihaila na kraju je donela rezultate. Mihailo je 26. avgusta 1842. napustio Srbiju i pobegao u Zemun. Novi vladar Kneževine Srbije postao je Karađorđev sin, knez Aleksandar Karađorđević. Za vreme njegove vladavine Milosav je sazidao kuću u Beogradu, u koju se ubrzo uselio. Od tada je više godina neprekidno bio član Zemaljskog sovjeta.

Narod u Kneževini Srbiji se posle 1842. podelio na obrenovićevce i karađorđevićevce. Stranu ovih drugih držali su ustavobranitelji koji su u Beogradu zauzeli najvažnije državne funkcije. Milosav Zdravković je stao uz vođe ustavobraniteljske stranke, koju su predvodili Toma Vučić-Perišić, Avram Petronijević, braća Stojan i Aleksa Simić, Ilija Garašanin i drugi. Kada je 1843. do ustavobranitelja stigla vest da se u Smederevu priprema buna i da postoji realna mogućnost da obrenovićevska emigracija uđe u Srbiju, brzo je reagovao Toma Vučić-Perišić. Plašeći se da u Smederevo iz Kragujevca, gde se nalazilo sedište ustavobraniteljske policije, neće na vreme stići 2.000 policajaca, Toma je naredio da se tamo iz Beograda uputi 300 pešaka narodne vojske i 250 regularnih vojnika sa dva topa, kao i jedan kapetan sa 200 konjanika. Svi oni su stavljeni pod komandu, bivših Karađorđevih vojvoda, Milosava Resavca i Luke Lazarevića. Buna je ubrzo ugušena, ali je kasnije bilo niz zavera protiv kneza Aleksandra Karađorđevića i njegovih ustavobranitelja. Te iste godine Milosav je izabran za člana Namesništva knjaževskog dostojinstva zajedno sa Lazarom Todorovićem i Stefanom Stefanovićem, a funkciju je vršio od 20. juna do 27. juna 1843.

Resavčevo bogatstvo

Konak Milosava Zdravkovića u Svilajncu

Milosav je imao u posedu veliko bogatstvo, koje su činile brojne livade, šume, njive, vodenice, lokali sa dućanima, kao i mnogo novca i zlatnika. I pored velike imovine koju je posedovao, narod u Resavi ga je cenio. Svilajnčani su tada govorili kako je sve što je imao stekao svojim radom i na pošten način. I pored toga što je poslednje godine života proveo u Beogradu, često je dolazio u Svilajnac, u kome je imao kuću, poznatu pod imenom „Resavčev konak“, sa velikim dvorištem, u kome se nalazilo još nekoliko manjih kuća. U konaku, u kom je imao i poslugu, Resavac je primao goste, ali i mnoge koji su kod njega dolazili da traže pomoć. Siromašnima je često davao novac ili ih je pomagao na drugi način, zbog čega su ga mnogi u Svilajncu zvali „ocem sirotinje“. Zgrada njegovog konaka je kasnije preuređena u Opštinu. U njoj su se opštinski organi nalazili do 1936. godine. Konak je zatim srušen, a njegova građa je iskorišćena za izgradnju nove opštinske zgrade.

Porodica i smrt

Grob u porti crkve u Svilajncu

Milosav Zdravković se dva puta ženio. Sa prvom ženom imao je sina Jovu, koji je zbog slabog zdravlja živeo kratko posle smrti svog oca. Jova je iza sebe ostavio tri kćeri: Katarinu, Jucu i Canu. Druga Resavčeva žena zvala se Stanija. Ona mu je rodila dve kćeri: Milevu i Canu. Resavac je penzionisan kao član Zemaljskog sovjeta. Umro je 26. jula 1854. godine. Sahranjen je u porti crkve Svetog Nikole u Svilajncu.

Vidi još

• Zdravkovići
• Spisak znamenitih ličnosti Prvog srpskog ustanka
• Spisak najistaknutijih srpskih porodica u Kneževini i Kraljevini Srbiji

Preporučena literatura

• Milan Milićević, Kneževina Srbija, Beograd 1876, str. 1182
• Mileva R. Alimpić, Život i rad generala Ranka Alimpića, Beograd 1892, str. 63, 73
• Dragoslav Stanjaković, Vlada ustavobranitelja 1842-1853. Unutrašnja i spoljašnja politika, Beograd 1932, str. 101
• Slobodan Jovanović, Sabrana dela Slobodana Jovanovića. Ustavobranitelji i njihova vlada. Druga vlada Miloša i Mihaila, BIGZ, Beograd 1990, str. 130
• Živan Mitrović, Srpske političke stranke, Beograd 1939, str. 28
• Vladimir Stojančević, Knez Miloš i Istočna Srbija, Beograd 1957, str. 43
• Tihomir Đorđević, Ivan Čolović, Nenad Ljubinković, Naš narodni život, II, Prosveta, Beograd 1984, str. 273-74
• Radoš Ljušić, Kneževina Srbija (1830—1839), Beograd 1986, str. 96, 239, 430

Spoljašnje veze

• „Prepiske između Milosava Zdravkovića i Miloša Obrenovića”. 
• „Ukaz o postavljenju Milosava Zdravkovića Resavca za komandanta varoši aleksinačke”.