Nikolaj I Pavlovič
| Nikolaj I Pavlovič | |
|---|---|
 Nikolaj I | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 6. jul 1796. |
| Mesto rođenja | Gatčina, Ruska Imperija |
| Datum smrti | 2. mart 1855. (58 god.) |
| Mesto smrti | Sankt Peterburg, Ruska Imperija |
| Porodica | |
| Supružnik | Aleksandra Fjodorovna |
| Potomstvo | Aleksandar II Nikolajevič, Marija Nikolajevna, Olga Nikolajevna, Grand Duchess Alexandra Nikolaevna of Russia, Konstantin Nikolajevič, Nikolaj Nikolajevič, Mihail Nikolajevič, Grand Duchess Elizabeth Nicholaevna of Russia, Joséphine Koberwein |
| Roditelji | Pavle I Petrovič Marija Fjodorovna |
| Dinastija | Romanov |
| imperator i samodržac sveruski, kralj Poljske i veliki knez Finske | |
| Period | (1825—1855) |
| Prethodnik | Aleksandar I Pavlovič |
| Naslednik | Aleksandar II Nikolajevič |
| Potpis | .PNG){kind=small} |
Nikolaj I Pavlovič (rus. Николай I Павлович; Gatčina, 6. jul 1796 — Sankt Peterburg, 2. mart 1855) bio je ruski imperator od 1825. do 1855. godine. Bio je istovremeno kralj Poljske od 1825. do 1831. i veliki knez Finske od 1825. do 1855. godine.
Mladost[uredi | uredi izvor]
.jpg)
Nikolaj je rođen u Gatčinjskom dvorcu u Gatčini. Bio je sin velikog kneza, a kasnije i cara Pavla i vojvotkinje Marije Fjodorovne. Pet meseci nakon rođenja Nikolaja, umrla je njegova baba Katarina Velika i njegovi roditelji postaju car i carica. Nikolaj je bio mlađi brat Aleksandra I Pavloviča Romanova, koji je nasledio oca na prestolu 1801. godine. Imao je i brata Konstantina Pavloviča. Riasanovski piše da je Nikolaj bio "najzgodniji muškarac u Evropi", ali i šarmer koji je uživao u ženskom društvu.[1] Godine 1817. oženio se Šarlotom od Pruske (1798—1860) koja je primila pravoslavlje i novo ime Aleksandra Fjodorovna. Aleksandar je 1825. godine iznenadno umro od tifusa. Početak Nikolajeve vladavine obeležen je tzv. pobunom dekabrista.
Pobuna dekabrista[uredi | uredi izvor]
Aleksandar je, naime, ostao bez muškog naslednika, pa je kruna trebalo da pređe na njegovog brata Konstantina (poljskog kralja) koji je tada bio u Varšavi. Konstantin se, međutim, pre pet godina odrekao prava na presto u korist trećeg brata, Nikolaja. Aleksandar je dokument o odricanju čuvao u tajnosti; za njega su znali samo Arakčejev, Golicin i patrijarh Filaret. Nikolaj je znao za dokument, ali nije smeo da se proglasi carem, već je krunu ponudio svoj starijem bratu. Konstantin ju je ponovo odbio. Dok su ove poruke putovale saonicama po prostranstvima Ruskog carstva, Severno društvo nastojalo je da iskoristi konfuziju da izvrši prevrat[a].
Do ustanka dekabrista došlo je 26. decembra 1825. godine. Zaverenici, na čelu sa pukovnikom Trubeckim, pozvali su carsku gardu da odbije da položi zakletvu novom caru. Zatražili su ustavno uređenje. Odazvalo im se 800 vojnika Moskovskog puka, a do kraja dana još 2000 vojnika drugih pukova. Zbunjeni car Nikolaj poslao je komandanta Petrograda, generala Miloradoviča, da umiri mase. Mladi oficir Kahovski pucao je na njega i smrtno ga ranio. Za to vreme, Trubecki, koji je posumnjao u uspeh, sklonio se u kuću austrijskog ambasadora. Pobunjenici su ostali bez vođe. Car je skupio hrabrost i u sumrak je naredio artiljerijskim jedinicama da otvore vatru na pobunjenike. Posle drugog plotuna nastao je metež. Nekoliko stotina ustanika je ubijeno. Time ustanak dekabrista nije bio ugušen jer je u Ukrajini još uvek delovalo južno društvo pod Pesteljem. Nakon njegovog hapšenja u Ukrajinu je stigla vest o događajima u Petrogradu. Trupe ukrajinskih pobunjenika poražene su kod sela Kovaljevka. Ustanak je time ugušen, a careve represalije bile su surove; petorica najistaknutijih vođa pokreta bilo je obešeno. Nikola je zbog pobune dekabrista stekao trajnu fobiju od revolucija. Cela njegova tridesetogodišnja vladavine biće posvećena borbi protiv revolucija koja će kočiti razvoj i društveni preobražaj Rusije.
Unutrašnja politika[uredi | uredi izvor]
Rusija je u periodu vladavine Nikolaja pretežno agrarna zemlja. Industrijalizacija teče usporeno, ali tekovine industrijske revolucije ipak prodiru u Rusiju 1830-ih godina. U ovom periodu napreduje ruska trgovina; unutrašnja i spoljašnja. Glavni predmet razmene su agrarni proizvodi (žitarice i stočarski proizvodi). Broj stanovnika ubrzano raste. Polovinom veka on je dostigao 68 miliona. Najbrže raste seosko stanovništvo što dovodi do agrarne prenaseljenosti čak i u ogromnoj Rusiji. Buržoazija je, nasuprot plemstvu, u usponu. Bitnu ulogu u društvu igra i inteligencija. Međutim, daleko najmnogoljudniji deo stanovništva je seljaštvo. Car je pokušavao da ublaži njihovo nezadovoljstvo, ali da istovremeno i ne okrnji interese već ugroženog plemstva. Zato reforme od 1825. do 1855. godine nisu dovele do nekih rezultata. Nešto blaži Nikolaj je bio u zemljama gde je plemstvo bilo pretežno poljske nacionalnosti (Ukrajina, Litvanija, Belorusija). Između 1801. i 1861. godine ruska statistika zabeležila je preko 2000 manjih i većih seljačkih pobuna. Oko 1150 ih je bilo samo u poslednjih deset godina ovog perioda. Manje pokrete gušila je policija ili same spahije, dok je veće feudalne pobune gušila vojska. Godine 1834. dolazi do prvog štrajka radnika; oni se ponavljaju 1842. i 1849. godine. Pod uticajem Julske revolucije u Francuskoj, u Poljskoj je 1830. godine došlo do izbijanja ustanka nakon čijeg gušenja je car ukinuo poljski ustav i raspustio Sejm.
Nikolajeva vladavina predstavlja vrhunac apsolutizma u Rusiji. Upravna vlast bila je strogo centralizovana. Najvažniju ulogu imala je Carska kancelarija koja je podeljena na 4, kasnije na 6 odeljenja. Najvažnije je bilo odeljenje za zakonodavne i za upravne poslove, poznatije kao „Treće odeljenje Carske kancelarije“, koje se bavilo svim važnijim unutrašnjim pitanjima države. U nadležnosti Trećeg odeljenja bila je vojska, policija, cenzura, žandarmerija. Kontrolisao ga je sam car. Cenzura je bila nemilosrdna i primitivna; sam car je ponekad cenzurisao dela (npr. Puškinova dela).
Dve su reformne mere dovele do korisnih rezultata tokom vladavine Nikolaja. Prva je finansijska reforma ministra finansija Kankrina. Rigoroznom štednjom on je smanjio državne rashode, a 1839. godine uveo je monetarni sistem i promet. U celoj zemlji ustanovljen je jedinstveni kurs srebrne rublje kao osnovne novčane jedinice. Druga reforma odnosi se na zakonodavstvo, odnosno donošenje „Potpunog zbornika ruskih zakona u 51 knjizi“. U njoj se našlo 36.000 različitih zakonskih tekstova.
Ruska revolucionarno-demokratska misao razvija se 1840-ih godina. Revolucionari vrše snažan uticaj na omladinu. Brojni su mladi intelektualci (npr. Fjodor Dostojevski) koji vode žučne rasprave o prilikama u Rusiji i njenoj budućoj sudbini. Oni se okupljaju u stanu Petrašnjvskog (otuda naziv „petraševci“), ali su otkriveni 1849. godine. Mnogi su poslati u progonstvo u Sibir. Sličnu sudbinu imalo je i društvo „Ćirila i Metodija“ osnovano u Kijevu od strane ukrajinskog pisca Tarasa Ševčenka. Rusija je na pragu druge polovine 19. veka i dalje propadala u feudalnom sistemu.
Spoljna politika[uredi | uredi izvor]
Na međunarodnoj sceni evropske politike u periodu od 1815. do 1848. godine dominiraju tri problema: borba protiv revolucija, spoljne intervencije u unutrašnje poslove drugih zemalja i istočno pitanje.
Rusko-turski rat[uredi | uredi izvor]
Rusko-turski rat, vođen od 1828. do 1829. godine izazvan je krizom u Grčkoj. Zaštita političkih prava sultana nije mogla biti trajna politika ruskog cara zbog težnje ka moreuzima i toplim morima. Aleksandar je 1821. godine ultimativno tražio od sultana da prekine sa pokoljem hrišćanskog stanovništva. Traži intervenciju velikih sila. Pregovori su vođeni nekoliko godina. Ruska vlada predala je sultanu 1826. godine nov ultimatum; da u Vlaškoj i Moldaviji vrati stanje od pre 1821. godine i obezbedi poštovanje 8. tačke Bukureškog mira (usled čega je sa Milošem Obrenovićem sultan sklopio Akermansku konvenciju). Za Grčku je tražena široka autonomija. Rusima se pridružuju i Britanci. Mahmud mora da popušta. Neprilike u samoj zemlji (borba sa janičarima) primorale su ga na to. Turska vojska nije bila dovoljno jaka zbog raspuštanja janičarskog reda. Međutim, sultan nije hteo da pregovara o grčkom, već samo o srpskom pitanju. Velike sile sklapaju Londonski ugovor o zajedničkom pritisku na Portu. Kada je sultan odbio da izvrši naredbe zajednička anglo-rusko-francuska flota napala je egipatsku. U bici kod Navarina 1827. godine muslimanska flota je uništena. Turci i dalje ne prihvataju predaju. U Grčkoj je za predsednika 1827. godine izabran ruski štićenik, general Kapodistrija. Francuzi su isterali Ibrahim-pašu sa Peloponeza, a Rusi objavljuju sultanu rat. Rusi prodiru do Jedrena. Sultan sada traži mir. On je potpisan u Jedrenu septembra 1829. godine. Vlaška i Moldavija sačuvale su autonomiju, Rusija se proširila na manje oblasti, Milošu Obrenoviću je izdat hatišerif o autonomiji.
U prvim godinama Nikolajeve vladavine vođen je Četvrti rusko-persijski rat. Nikolaj odnosi pobedu. Jerevanski klaganat i Nahičevanski kaganat pripali su Rusiji. Šah je bio obavezan da plati Rusiji ratnu odštetu, u visini od 20.000.000 rubalja u srebru i tonama zlata carske riznice, morao je dozvoliti slobodno preseljavanje tj. kretanje svojih jermenskih podanika, na novoosvojenu rusku tritoriju bez ikakvih prepreka. Možda je još važnije bilo to što je, šah pristao, da Rusija jedina dobije isključivo pravo držanja mornarice u Kaspiskom moru, kao i to da ruski trgovci mogu trgovati bilo gde, gde oni žele u Persijskom carstvu bez ikakvih problema. Uz ovo šah se obavezao da amnestira svo stanovništvo, dotada iranskog Azerbejdžana koje je pomagalo Rusima u ratu. Ukratko rečeno, ovim mirovnim ugovorom konačno i trajno je uzdrman do tada dominantni britanski položaj u Persiji, što je označilo novu fazu u Velikoj igri između carstava. Čime je dugoročno bilo obezbeđeno pripadanje celog Kavkaza Ruskom carstvu.
Istočno pitanje[uredi | uredi izvor]
Turski sultan Mahmud se potom morao suočiti sa neprilikama na istoku. Egipatski namesnik Mehmed Alija, koji je nakon proterivanja Francuza sredio prilike, reorganizovao upravu i vojsku po evropskim uzorima i unapredio privredu zemlje, zatražio da se njegovom posedu pripoji Sirija, odnosno Pašaluk Damask. Naime, sultan je obećao Mehmedu i njegovom sinu Ibrahimu Kandiju (Krit) i Moreju (Peloponez) za pomoć u ratu protiv grčkih ustanika. Ove teritorije ušle su u sastav nove grčke države, te je egipatski namesnik tražio obeštećenje. Mehmed je zauzeo Siriju vojskom, ali se tu nije zaustavio već je krenuo ka Kilikiji. Iz Kilikije je preko Male Azije prodirao ravno ka Carigradu. To je izazvalo intervenciju Rusa koji su zaštitili Carigrad. Ruska intervencija dovela je do mešanja evropskih sila uz čije posredovanje je sklopljen mir u Kjutaji 1833. godine kojim je Mehmedu Aliji pripala Sirija. Time je završena prva egipatska kriza. Rusija nije htela proći bez dobitaka već je Porti nametnula tajni ugovor u Unkjar-Iskelesiju. Rusija se obavezala da će i ubuduće sultanu slati pomoć ukoliko mu je potrebna, a sultan da će u slučaju rata Rusije sa velikim silama zatvoriti Dardanele i Bosfor za strane brodove. Ugovor je zaključen na 8 godina i predstavlja vrhunac ruskog uticaja u Turskoj. Do druge egipatske krize došlo je početkom 1839. godine kada je sultan pokušao da povrati Siriju, na nagovor Britanaca. Ibrahim-paša je, međutim, teško porazio sultanovu vojsku kod Nisiba na Eufratu, a flota je prešla na stranu Mehmed Alije. Sultan je baš tada umro, a nasledio ga je maloletni Abdul Medžid (1839—1861). Ponovo se mešaju velike sile koje su sazvale Londonsku konferenciju. Francuska je bila na strani Mehmed Alije, dok su ostale sile bile na strani mladog sultana. Mehmedu je nametnuto da se zadovolji Egiptom i Sirijom (na doživotno uživanje), ali da mora vratiti sve ostale posednute teritorije i ubuduće redovno plaćati danak. Usledio je Dardanelski ugovor kojim je potvrđeno staro tursko pravilo da Bosfor i Dardaneli ostaju zatvoreni za sve strane brodove u stanju mira. Time je likvidiran Unkjar-Iskeleski sporazum. Novembra 1839. godine sultan je doneo Hatišerif od Gilhane kojim je svim podanicima Carstva garantovao ličnu, pravnu i imovinsku bezbednost i prihvatio je pravilo Habeas Korpus Akta (proglasio nezakonitim hapšenje bez odluke suda). Ove reforme nisu dovele ni do kakvih rezultata u Osmanskom carstvu.
Rusi, Austrijanci, Prusi i Englezi sklapaju 1840. godine Četvorni sporazum o odbrani osmanskog integriteta. Sporazum je uperen protiv Francuske. Rezultat je skapanje Londonskog sporazuma, poznatog i kao Dardanelski ugovor o moreuzima. On predstavlja ozbiljan poraz Rusa. Nakon sklapanja sporazuma dolazi do francusko-austrijskog zbližavanja. Meternih ima francusku podršku u likvidaciji Krakovske republike 1846. godine. Intervenciju protiv švajcarskih ustanika sprečiće izbijanje revolucija 1848. godine.
Ustanak u Poljskoj[uredi | uredi izvor]
Na Bečkom kongresu je izvršena nova podela Poljske čiji je najveći deo, zajedno sa Varšavom, pripao Rusiji, a manji delovi Austriji i Pruskoj. Na ruskim delovima formirana je kraljevina na čelu sa Konstantinom, mlađim bratom cara Aleksandra I i starijim bratom cara Nikolaja. Poljska je dobila relativno liberalan ustav i široku unutrašnju autonomiju. Imala je svoj parlament (Sejm) sa dva doma: predstavničkom skupštinom i Senatom. Ruska vlada ubrzo počinje da krši prava Poljaka garantovana ustavom. Najpre se prestao održavati Sejm (1820—1825), a kada se konačno sastao, car je zatražio da se opozicionari izbace iz njega. U Poljskoj raste liberalna i tajna revolucionarna opozicija. Revolucionarnu opoziciju predvode Košćuško i Dombrovski koji se smatraju naslednicima jakobinaca. Oni traže nove reforme, pre svega agrarne. Julski događaji u Francuskoj podstakli su izbijanje ustanka u Varšavi 29. novembra 1830. godine. Ustanici su brzo ovladali gradom i formirali privremenu vladu na čelu sa grofom Adamom Čartorijskim. Na čelo vlade došli su plemići koji su odbijali podelu zemlje te je došlo do razlaza sa seljacima. Ceo teret je pao na poljsku vojsku koja je brojčano bila mnogo slabija od ruske. Ruski general Paskjevič predvodi ofanzivu carske vojske koja je septembra ušla u Varšavu. Na hiljade emigranata beži na zapad, pre svega u SAD. Jedan od poznatijih emigranata bio je i Frederih Šopen. Represalije su bile surove. Ukinut je ustav, autonomija je gotovo potpuno ukinuta.
Učešće u gušenju Mađarskog ustanka[uredi | uredi izvor]
Mađari su krajem avgusta 1848. godine konačno raskinuli sa Bečom. Jelačić je septembra započeo napad na Mađarsku. Mađarsku vojsku predvodio je advokat Lajoš Košut koji je oktobra 1848. godine imenovan predsednikom komiteta za odbranu Mađarske. Mađari postižu uspehe. Ali, čim je uspostavio red u Beču, Vindišgrec je krenuo na Mađarsku. Januara 1849. godine zauzeo je Peštu i potukao Mađare kod Kapolne. Mađarsku vojsku predvodilo je malobrojno plemstvo. Aprila 1849. godine proglašena je nezavisnost Mađarske u Debrecinu. Pobunjenička vojska oslobađa Peštu. Austrijskoj vojsci su u pomoć pristigli Rusi. Pred Rusima, mađarski pobunjenici su kapitulirali kod Vilagoša 13. avgusta. Ponovo je uspostavljeno jedinstveno Austrijsko carstvo. Košut i ostale pobunjeničke vođe beže u Osmansko carstvo. Posle gušenja ustanka Mađara i Poljaka prozvan je žandarom Evrope.
Krimski rat[uredi | uredi izvor]
Dve su sile, nakon gušenja revolucija iz 1848. godine, ispoljile izuzetan interes za istočno pitanje; Austrija i Rusija. U Austriji je zavladao strah od mogućih pokreta na Balkanu te je celokupna austrijska istočna politika nakon 1849. godine usmerena na odbranu statusa kvo na Balkanu i protiv bilo kakvog napada na integritet Osmanskog carstva. Između 1870. i 1875. godine u Austriji će biti izgrađen čitav mit o revolucionarnoj opasnosti koja joj preti sa istoka. Interesi istočne politike Ruske imperije bili su sasvim suprotni. Ona je smatrala da je nakon revolucija Evropa iscrpljena i nespremna da brani Tursku. Jedino je Britanija mogla pružiti neki otpor, ali se Rusija uzdala u činjenicu da Britanija u kontinentalne ratove nikada ne srlja sama. Ipak, pokušala je da za svoje planove izdejstvuje saglasnost Engleza. Cilj joj je bio da izdejstvuje versko-politički protektorat nad svim hrišćanima u Turskoj, kakav je mirom u Kučuk-kajnardžiju dobila nad Vlaškom i Moldavijom. To je Nikolaj pomenuo prilikom svoje posete Londonu 1844. godine, i ponovo posle revolucija 1848. godine, ali ga Britanci nisu prihvatili. Rusija je smatrala da Britanija nije spremna da zbog Turske energično reaguje vojskom, te se odlučila za rat. Krimski rat najveći je rat u periodu između Napoleonovih ratova i Prvog svetskog rata.
.jpg)
Povod je nađen u pitanju prava nad svetim mestima u Palestini. Napoleon III Bonaparta je nakon krunisanja za cara 1852. godine navalio na Portu da prizna Francuzima pravo zaštite nad ovim mestima, želeći neki brzi spoljnopolitički uspeh. Slaba Turska morala je prihvatiti. Sada su Rusi od sultana tražili pravo zaštite nad svim hrišćanima u Osmanskom carstvu. Ohrabren stavom ostalih velikih sila, sultan je odbio zahtev. Rusija je na to, 1853. godine, poslala trupe da okupiraju Vlašku i Moldaviju. Porta je Rusiji objavila rat i započela operacije na Dunavu i Kavkazu. Rusi, naravno, odnose pobede. Slom Turske bio je na vidiku iste godine kad je rat započeo. Njena flota u Crnom moru je uništena. Sultanu su u pomoć priskočile velike sile; najpre Francuska i Britanija, koje Rusiji objavljuju rat 1854. godine. Rat se pretvorio u evropski. Englezi su u njemu bili rešeni da se „bore do poslednjeg Francuza“. Rusija je primorana da povuče trupe iz Vlaške i Moldavije. Tamo su privremeno ušli Austrijanci. Napoleon im je nudio da objave Rusiji rat, a da za uzvrat nakon pobede dobiju Dunavske kneževine, ali Beč to nije smeo prihvatiti. Godine 1855. saveznicama se pridružila i Sardinija. Kamilo Kavur je želeo da se iskoristi međunarodnim konfliktom kako bi podigao ugled svoje državice.
Najvažnije operacije vođene su na Krimu po čemu je rat i dobio naziv. Francusko-englesko-turske trupe su se iskrcale na poluostrvo nakon što su prethodno uspele da razbiju Ruse kod Alme. Najjače vojno uporište Rusa ovde je bio Sevastopolj koga su oni pretvorili u gotovo neosvojivu tvrđavu. Branili su ga admirali Kornilov i Nahimov. Opsada Sevastopolja trajala je mesecima, a saveznice mu ipak nisu mogle prići. Ipak, inferiornost ruske u odnosu na zapadne armije u ovom ratu došla je do izražaja. Sevastopolj se predao nakon 349 dana opsade, septembra 1855. godine. Krimski rat završen je nakon Nikolajeve smrti.
Smrt[uredi | uredi izvor]
Nikolaj je umro 2. marta 1855. godine u Zimskom dvorcu u Petrogradu. Prehladio se, ali je odbio medicinski tretman. Umro je od upale pluća. Sahranjen je u katedrali Petra i Pavla u Petrogradu. Spekulisalo se i da je izvršio samoubistvo.
Porodično stablo[uredi | uredi izvor]
Porodica[uredi | uredi izvor]
Supružnik[uredi | uredi izvor]
| ime | slika | datum rođenja | datum smrti |
|---|---|---|---|
| Aleksandra Fjodorovna | .jpg) |
13. jul 1798. | 1. novembar 1860. |
Deca[uredi | uredi izvor]
| ime | slika | datum rođenja | datum smrti | supružnik |
|---|---|---|---|---|
| Aleksandar II Nikolajevič | _detail.jpg) |
17. april 1818. | 13. mart 1881. | Marija Aleksandrovna |
| Marija Nikolajevna |  |
18. avgust 1819. | 21. februar 1876. | Maksimilijan od Lojhtenberga |
| mrtvorođena ćerka | 22. jul 1820. | 22. jul 1820. | umrla odmah po rođenju | |
| Olga Nikolajevna |  |
11. septembar 1822. | 30. oktobar 1892. | Karl I od Virtemberga |
| mrtvorođena ćerka | 23. oktobar 1823. | 23. oktobar 1823. | umrla odmah po rođenju | |
| Aleksandra Nikolajevna |  |
24. jun 1825. | 10. avgust 1844. | Fridrih Vilhelm od Hesen-Kasela |
| Jelisaveta Nikolajevna | 7. jun 1826. | 1829. | umrla u detinjstvu | |
| Konstantin Nikolajevič |  |
9. septembar 1827. | 13. januar 1892. | Aleksandra Josifovna |
| Nikolaj Nikolajevič | .JPG) |
27. jul 1831. | 13. april 1891. | Aleksandra Petrovna |
| Mihail Nikolajevič |  |
13. oktobar 1832. | 18. decembar 1909. | Olga Fjodorovna |
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ U doba najveće reakcije i feudalne samovolje pojavila se grupa mladih oficira intelektualaca iz redova samog plemstva koja je želela da zavereničkim metodama izvojuje Rusiji neophodne reforme i preobražaj. Prvo tajno društvo formirano je u Petrogradu 1816. godine i nosilo je naziv „Saveza spasa“. Dve godine kasnije osnovan je „Savez blagostanja“, takođe u Petrogradu. Ono je bilo masovnije i uključivalo je u svoje redove i intelektualce (uključujući i pesnika Aleksandra Puškina). Ova dva društva brzo su se raspala. Zamenile su ih dve nove organizacije; prvo je Severno društvo (Petrograd), a drugo Južno društvo (Ukrajina). Dva društva međusobno su sarađivala. Južno je bilo radikalnije jer se zalagalo za ukidanje monarhije i proglašenje Ruske republike.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Riasanovsky, Nicholas V. Nicholas I and Official Nationality in Russia, 1825–1855 (1967)
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga.
- Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura.
- Riasanovsky, Nicholas V. Nicholas I and Official Nationality in Russia, 1825–1855 (1967)
- Žak Godšo, Revolucije 1848, Beograd, Nolit (1971)
- Čedomir Popov; Građanska Evropa (1770—1914), Zavod za udžbenike (2010)
- J. V. Tarle, Istorija novog veka, Naučna KMD, Beograd (2008)
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Akademske | |
| Umetničke | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
