No drama

Nō drama (能, Nō, izvedena od kinesko-japanske reči za „veštinu” ili „talenat”) vrsta je japanske lirske drame. Nastala je najverovatnije krajem 12. veka. Zasnovana je na budističkoj religiji, japanskoj mitologiji, životnim iskustvima i istoriji. Razvili su je Kanami i njegov sin Zeami, to je najstarija velika pozorišna umetnost koja se i danas redovno izvodi. Iako se termini No i nogaku ponekad koriste naizmenično, nogaku obuhvata No i kjogen. Tradicionalno, potpuni nogaku program uključivao je nekoliko No predstava sa komičnim kjogen predstavama između; skraćeni program od dve No drame sa jednim kjogen komadom postao je uobičajen danas. Po želji, ritualna predstava Okina može biti predstavljena na samom početku nōgaku prezentacije.

No se često zasniva na pričama iz tradicionalne književnosti s natprirodnim bićem koje se transformiše u ljudski oblik kao junak koji pripovijeda priču. No integriše maske, kostime i različite rekvizite u plesnu predstavu, za koju su potrebni visoko obučeni glumci i muzičari. Emocije se prvenstveno prenose stilizovanim konvencionalnim pokretima, dok ikonske maske predstavljaju uloge poput duhova, žena, božanstava i demona. Napisan na kasnom srednjem japanskom, tekst „živo opisuje obične ljude od dvanaestog do šesnaestog vijeka”. Imajući snažan naglasak na tradiciji, a ne na inovaciji, No je izuzetno kodifikovan i reguliran.

Istorija

No izraz u početku je upotrebljavan u pojmovima Sarugaku no Nō (No majmunskih zabava, Dengaku no Nō (Nō muzike i zabave u poljima), Kjogen no Nō (Nō muzičkih farsi) itd. Kasnije su Sarugaku Nō predstave nazvane samo imenom Nō, a posle Edo ere (1600—1867) dugo su zadržale samo naziv Nō. Pored Nō, danas se upotrebljava i izraz Nogaku, koji potiče od najstarijih vrsta predstava na carskim dvorovima. Kanumi Kijacogu (1333—1384) je tvorac usavršene Nō drame. Njegov sin, Zeami Motokojo (1363—1443) napisao je više od polovine od oko 300 najpoznatijih drama koje se danas prikazuju.

Poreklo

Kandži za No označava „veštinu”, „zanat” ili „talenat”, posebno u oblasti izvođačkih umetnosti u ovom kontekstu. Reč No se može koristiti sama ili uz gaku (japanski; zabava, muzika) da se formira reč nōgaku. No je klasična tradicija koju danas mnogi visoko cene. Kada se koristi sama, No se odnosi na istorijski žanr pozorišta koji je nastao iz sarugakua, japanske teatarske forme koja podseća na savremeni cirkus, sredinom 14. vijeka i nastavlja da se izvodi i danas.

Jedan od najstarijih preteča Noa i Kjogena je sangaku, koji je u Japan unesen iz Kine u 8. veku. U to vreme, termin sangaku se odnosio na različite vrste performansi koje su uključivale akrobate, pesmu i ples, kao i komične skečeve. Njegovo naknadno prilagođavanje japanskom društvu dovelo je do njegove asimilacije drugih tradicionalnih oblika umetnosti. Razni elementi izvođačke umetnosti u sangakuu, kao i elementi dengakua (seoske proslave koje se izvode u vezi sa sadnjom riže), sarugakua (popularna zabava uključujući akrobacije, žongliranje i pantomimu), širabjoši (tradicionalni plesovi koje izvode plesačice na Carskom dvoru u 12. vek), gagaku (muzika i ples koji se izvode na carskom dvoru počevši od 7. veka) i kagura (drevni šintoistički plesovi u narodnim pričama) evoluirali su u No i kjogen.

Studije o genealogiji glumaca Noa u 14. veku pokazuju da su oni bili članovi porodica specijalizovanih za scenske umetnosti. Prema legendi, Konparu školu, koja se smatra najstarijom tradicijom Noe, osnovao je Hata no Kavakacu u 6. veku. Međutim, osnivač škole Konparu, koja je široko prihvaćena među istoričarima, bio je Bišao Gon no Kami (Komparu Gonokami) tokom Nanbokučo perioda u 14. veku. Prema genealoškoj karti škole Konparu, Bišao Gon no Kami je potomak nakon 53 generacije Hata no KavakaCua. Konparu škola je potekla od sarugaku trupe koja je igrala aktivne uloge u Kasuga-tajša i Kofuku-ji u provinciji Jamato.

Druga teorija, koju je napisao Šinhačiro Macumoto, sugerira da je No potekao od izopštenika koji se bore da zatraže viši društveni status služeći se onima na vlasti, odnosno novoj vladajućoj klasi samuraja tog vremena. Prenos šogunata iz Kamakure u Kjoto na početku perioda Muromači označio je sve veću moć klase samuraja i ojačao odnos između šogunata i dvora. Kako je No postao omiljena umetnička forma šoguna no je mogao postati dvorska umetnička forma kroz ovaj novoformirani odnos. U 14. veku, uz snažnu podršku i pokroviteljstvo šoguna Ašikage Jošimicua, Zeami je uspeo da uspostavi no kao najistaknutiju pozorišnu umetnost tog vremena.

Osnivanje Noa od strane Kanamija i Zeamija

U 14. veku, tokom perioda Muromači (1336. do 1573), Kanami Kijocugu i njegov sin Zeami Motokijo reinterpretirali su različite tradicionalne izvođačke umetnosti i dovršili no u značajno drugačijem obliku od tradicionalnog, u suštini dovodeći No u sadašnji oblik. Kanami je bio renomirani glumac sa velikom svestranošću igrajući uloge od gracioznih žena i 12-godišnjih dečaka do snažnih muškaraca. Kada je Kanami prvi put predstavio svoj rad 17-godišnjem Ašikagi Jošimicu, Zeami je bio dete glumac u njegovoj predstavi, oko 12 godina. Jošimicu se zaljubio u Zeamija i njegov položaj naklonjenosti na dvoru je doveo do toga da se No nakon toga često izvodi za Jošimicua.

Konparu Zenčiku, koji je bio praunuk Bišao Gon no Kamija, osnivača škole Konparu, i suprug Zeamijeve kćeri, ugradio je elemente wake (poezije) u Zeamijev no i dalje ga razvio.

Do ovog perioda, među pet glavnih škola noe, osnovane su četiri: Kanze škola, koju su osnovali Kanami i Zeami; škola Hošo koju je osnovao Kanamijev najstariji brat; škola Konparu; i Kongo škola. Sve ove škole bile su potomci sarugaku trupe iz provincije Jamato. Ašikaga šogunat je podržavao samo Kanze školu među četiri škole.

Tokugava era

Tokom Edo perioda, no je nastavio da bude aristokratska umetnost koju su podržavali šoguni, feudalci (daimyōs), kao i bogati i sofisticirani obični ljudi. Dok su kabuki i joruri popularni u srednjoj klasi bili fokusirani na novu i eksperimentalnu zabavu, no je nastojao da očuva svoje uspostavljene visoke standarde i istorijsku autentičnost i ostao je uglavnom nepromenjen tokom cele ere. Da bi se uhvatila suština predstava velikih majstora, svaki detalj u pokretima i položajima su reprodukovali drugi, što je generalno rezultiralo sve sporijim, ceremonijalnim tempom s vremenom.

U ovoj eri, Tokugava šogunat je imenovao Kanze školu za odgovornu za četiri škole. Kita Šičidaju (Shichidayū Chōnō), no glumac Konparu škole koji je služio Tokugava Hidetadi, osnovao je Kita školu, koja je bila poslednja osnovana od pet velikih škola.

Stil

Postoji „jednostavni stil Nō“. Prvi je bez „umetnutih komada“, dok je drugi podeljen na dve scene, a između njih su umetnute komične farse kjōgen. Bez obzira na promenu scena i izmenu ambijenta u rečitativu, pozadina je ista, obično je to slika starog borovog drveta, dok se ostale promene mesta radnje ne obeležavaju dekorom. Dramski podtekst ostavljen je mašti gledalaca. Time se postiže pojednastovljenje Nō i jedinstvena stilizacija. Tome doprinosi i uvek isti redosled fragmenata u rečitativu: Sidai (Uvod), Nanori (Objavljivanje imena), Mičijuki (Putovanje), Cikizarifu (Govor po dolasku), Issei (Prvi glas), Ni no ku (Drugi stih), Kouta (Mala pesma), Monto (Pitanja i odgovori), Kakeri (Dozivanje), Šedo (Prvo sretanje), Kuri ili Djo (Predgovor), Sapi (Označavanje), Kuse (Rečitativ uz igru), Rengi (Rasprava), Mačiutaji (Pesma čekanja), Deba (Izlazak) i Kiri (Kraj).

Nō je svečana, strogo stilizovana drama sa simboličnim i fantastičnim elementima (npr. Iz sveta duhova i snova), tendeciozna, prožeta budističkim mislima. Rečitativi su bogati poetskim aluzijama, sačinjeni od čuvenih klasičnih poema i narodnih pesama sa mnogim stilističkim finesama. U osnovi joj je izraz Jūgen (misteriozna i duboko skrivena lepota) koja prožima svaki deo Nō umetnosti. Zato se u Nō teži ka jednostavnosti i lapidarnosti izraza bez obzira na to da li se radi o igri ili pesmi. Na uprošćenoj sceni, dve ili više osoba igraju određene ceremonijalne uloge.

Principi Nō predstava

Principi na kojima počivaju Nō predstave su: Hana (cvet): vrhunac glumčevog nadahnuća i savršenog izvođenja; Jūgen (mistični izvor): duboko skrivena lepota religioznog nadahnuća; Cujoi (snaga): izraz koji se postiže ovladavanjem tehnike i krajnjom koncentracijom svih psihičkih i fizičkih energija.

Uloge (Glumci)

Glavni glumac zove se Šite (protagonist), a njegov pratilac Waki (detragonist). Pomoćnici se zovu Žure i Tomo. Npr. Šite-Žure (pratilac detragonista), Kakata (dečak), Tomo (pratnja), Tacišu (grupa stajalaca) itd. Pored toga, postoje orkestar, hor, pevači, glumci umetnutih farsi Kjōgen, nadgledači, scenski i kostimski pomoćnici, itd.

Podela Nō drama

Prema sekvenci predstave, Nō komadi se dele: 1. Šabamma-mono (komadi o božanstvima ili pobožnim ritualima. Npr: Waki-Nō, Kamidji-mono, Raigi-mono). 2. Nibamme-mono (rečitativi o preminulim ratnicima. Npr. Sura-mono). 3. Sanbamme-mono (komadi o heroinama iz carskih dvorova koje su čuvene po natprirodnoj lepoti, svojoj izuzetnoj prirodi ili otmenosti. Npr.: Kazora-mono). 4.Yonbamme-mono (miscelanski i savremeni komadi sa dominantnom notom strasti i opsesija). 5. Gobamme (komadi sa temom savlađivanja pomahnitalog duha. Npr.: Kiro-No).

Literatura

• I. Sekulić, Japanska No-drama, 1962.
• Kanami, Kijocugu: Japanski klasični teatar, 2006.
• Tradicionalna japanska pozorišta nô i kabuki, 2011.
• Zeami, Kanze Motokijo: Cvet glume, 2006.
• Brandon, James R. (ed.) (1997). Nō and kyōgen in the contemporary world. (Foreword by Ricardo D. Trimillos) Honolulu: University of Hawaiʻi Press.
• Brazell, Karen (1998). Traditional Japanese Theater: An Anthology of Plays. New York: Columbia University Press.
• Ortolani, Benito; Leiter, Samuel L. (eds) (1998). Zeami and the Nō Theatre in the World. New York: Center for Advanced Study in Theatre Arts, CUNY.
• Tyler, Royall (ed. & trans.) (1992). Japanese Nō Dramas. London: Penguin Books. ISBN 0-14-044539-0.
• Waley, Arthur (2009). Noh plays of Japan. Tuttle Shokai Inc. ISBN 978-4-8053-1033-5.
• Yasuda, Noboru (2021). Noh as Living Art: Inside Japan's Oldest Theatrical Tradition (First English izd.). Tokyo: Japan Publishing Industry Foundation for Culture. ISBN 978-4-86658-178-1. Arhivirano iz originala 10. 11. 2021. g. Pristupljeno 10. 06. 2022. 
• Zeami Motokiyo (1984). On the Art of the Nō Drama: The Major Treatises of Zeami. Trans. J. Thomas Rimer. Ed. Masakazu Yamazaki. Princeton, New Jersey: Princeton University Press.
• Hare, Thomas Blenman (1996), Zeami's Style: The Noh Plays of Zeami Motokiyo, Stanford University Press, ISBN 978-0-8047-2677-1 
• Kenklies, Karsten (2018), The eternal flower of the child: the recognition of childhood in Zeami's educational theory of Noh theatre. Educational Philosophy and Theory, E-pub ahead of print (PDF), S2CID 149911307, doi:10.1080/00131857.2018.1533463 
• Quinn, Shelley Fenno (2005), Developing Zeami: the Noh actor's attunement in practice, University of Hawaii Press, ISBN 978-0-8248-1827-2 
• Rimer, J. Thomas; Yamazaki, Masakazu (1984), On the art of the nō drama: the major treatises of Zeami, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-10154-5 
• Tyler, Royall, Japanese Nō Dramas. (1992) London: Penguin Books, ISBN 978-0140445398.
• Wilson, William Scott (2006), The flowering spirit: classic teachings on the art of Nō, Kodansha International, ISBN 978-4-7700-2499-2 

Spoljašnje veze

• THE NOHGAKU PERFORMERS' ASSOCIATION THE NOHGAKU PERFORMERS' ASSOCIATION
• „Noh & Kyogen”. Japan Arts Council. 
• Noh Stories in English Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. novembar 2018) Ohtsuki Noh Theatre Foundation
• Nō Plays -Translations of thirteen Noh plays- Japanese Text Initiative, University of Virginia Library
• Virtual Reality and Virtual Irreality On Noh-Plays and Icons
• Page on the variable expressions of Noh masks
• Noh plays Photo Story and Story Paper the-Noh.com: Comprehensive Site on Noh
• "Hachi-No-Ki, A Perspective"
• nohmask.jp Photos of Noh-masks carved by Ichyuu Terai in Kyoto Japan.
• How to enjoy Noh
• Momoyama, Japanese Art in the Age of Grandeur, an exhibition catalog from The Metropolitan Museum of Art (fully available online as PDF), which contains material on Noh
• Buddhism in Noh by Royall Tyler