Plan RAM

Plan RAM, takođe poznat kao Operacija RAM, Plan Brana ili Bedem-91, bio je vojni plan razvijen tokom 1990. godine i finalizovan u Beogradu u Srbiji, tokom sastanka o vojnoj strategiji u avgustu 1991. od strane grupe visokih srpskih oficira. Jugoslovenske narodne armije (JNA) i stručnjaka iz Odeljenja za psihološke operacije JNA. Njegova svrha je bila organizovanje Srba van Srbije, učvršćivanje kontrole nad Srpskom demokratskim strankom (SDS) i priprema oružja i municije u nastojanju da se uspostavi država u kojoj bi "svi Srbi sa svojim teritorijama živeli zajedno u istoj državi".

Planiranje i curenje informacija

Plan RAM („okvir“) je razvijen tokom 1990. godine. Finalizovan je u Beogradu, Srbija tokom sastanka o vojnoj strategiji u avgustu 1991. od strane grupe srpskih oficira Jugoslovenske narodne armije (JNA), među kojima su bili general Blagoje Adžić, general-major Milan Gvero, major Čedo Knežević, potpukovnik Radenko Radinović i general Aleksandar Vasiljević, i stručnjaci Odeljenja za psihološke operacije JNA. Istog meseca predsednik Srbije Slobodan Milošević i Radovan Karadžić sastali su se da razgovaraju o tome kada da napadnu Bosnu i Hercegovinu tokom čega je Karadžiću rečeno da će mu uskoro stići oružje od generala Nikole Uzelca, komandanta JNA Banja Luke. Tokom razgovora Milošević je pomenuo RAM, pitajući Karadžića „Znaš li šta je RAM?“, na šta je Karadžić pozitivno odgovorio. Milošević i Karadžić su bili u redovnom kontaktu telefonom.

Septembra 1991. postojanje RAM plana procureo je od strane jugoslovenskog premijera Antea Markovića, a njegovi detalji su objavljeni u beogradskom nedeljniku Vreme. On kaže da je „linija jasno uspostavljena između srpske vlade, vojske i srpskih političara u Bosni i Hercegovini. Znam jer sam čuo da je Milošević naredio Karadžiću da stupi u kontakt sa generalom Uzelcem i da naredi, po odluci sastanka vojne hijerarhije, da se podeli oružje i da se naoruža i upotrebi TO Krajine i Bosne u realizaciji plana RAM.“ Optužio je JNA da se „stavila direktno u službu jedne strane“ i tražio da jugoslovenski ministar odbrane Veljko Kadijević i Adžić podnesu ostavke, tvrdeći da su njih dvojica „vodli sopstveni rat u Hrvatskoj“ i da su dogovorili tajni dogovor o oružju sa konzervativnim vojnim vođama Sovjetskog Saveza tokom njihove posete Moskvi u martu 1991. godine. Marković je pritisnuo Kadijevića da prokomentariše plan RAM-a. Transkript snimka koji je procurio kaže:

Milošević: Idi kod Uzelca, on će ti sve reći. Ako imate bilo kakvih problema, pozovite me.

Karadžić: Imam problema dole u ​​Kupresu. Neki tamošnji Srbi su prilično neposlušni.

Milošević: Možemo da se nosimo sa tim. Samo zovi Uzelca. Ne brini, imaćeš sve. Mi smo najjači.

Karadžić: Da, da.

Milošević: Ne brinite. Dok postoji vojska, niko nas ne može dirati... Ne brinite za Hercegovinu, Momir [Bulatović, predsednik Crne Gore] je poručio svojim ljudima: 'Ko nije spreman da gine u Bosni, nek istupi pet koraka napred.' Niko to nije uradio.

Karadžić: To je dobro... Ali šta se dešava sa bombardovanjem u –

Milošević: Danas nije dobar dan za vazduhoplovstvo. Evropska zajednica zaseda.

Vreme je izvestilo da su, pored proglašenja autonomija Srba u BiH, učinjeni napori da se srpska sela i gradovi u Bosni i Hercegovini naoružaju još 1990. godine i nastavljeni su do 1991. godine. U njemu je detaljno opisano poreklo oružja i umešanost JNA u to pitanje. Tokom suđenja Miloševiću pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, na snimku puštenom 8. jula 1991. se kaže:

Milošević: Od strateškog značaja je budućnost RAM-a, znate šta je RAM?

Karadžić: Da, sve znam, sve znam.

Milošević: Banjalučka grupa je sposobna i mobilna.

Karadžić: Dobro.

Milošević: Dakle, imate pod jedan, da se pobrinete da je sposobna i mobilna i da nema problema. I drugo, da se za jedan sat javite Uzelcu sa osvrtom na sporazum.

Milošević je kasnije tvrdio da je RAM kodno ime koje ukazuje na prelazak na sigurne komunikacije i da ne predstavlja ratni plan, iako se takav prelazak naknadno nije desio , a Milošević nije objasnio zašto. Hrvatski istoričar Davor Marijan je naknadno opisao tvrdnje o planu RAM-a kao zasnovane na posrednim dokazima, rekavši da ažurirano: 2012. godine nisu dati konkretni dokazi o planu .

Curenje informacija iz septembra 1991. uznemirilo je vladu SR BiH, koja je odlučila da proglasi nezavisnost 15. oktobra. U to vreme, rat u Hrvatskoj bio je u punom jeku, a srpske akcije u Bosni i Hercegovini odražavale su akcije Srba u Hrvatskoj. U decembru 1991. Ante Marković je podneo ostavku u znak protesta protiv prekomernog korišćenja jugoslovenskog budžeta na vojnu potrošnju.

Svrha plana

„Suština plana je bila stvaranje Velike Srbije. Taj RAM je trebalo da prati liniju Virovitica-Karlovac-Karlobag, što smo kasnije videli potvrđeno u stvarnosti odlukom o povlačenju JNA, Jugoslovenske narodne armije iz Slovenije i delom iz Hrvatske na te položaje“.

Jarko Deko

Svrha plana bila je organizovanje Srba van Srbije, učvršćivanje kontrole nad Srpskim demokratskim strankama (SDS) i priprema oružja i municije u nastojanju da se uspostavi država u kojoj bi „svi Srbi sa svojim teritorijama živeli zajedno u istoj državi". U svom planu, oficiri su opisali kako će se artiljerija, municija i druga vojna oprema skladištiti na strateškim lokacijama u Hrvatskoj, a zatim i u Bosni i Hercegovini. Tajna policija bi se koristila u naoružavanju i obuci lokalnih Srba za stvaranje policijskih snaga i paravojnih jedinica u "senci" unutar Republike Srpske Krajine i Bosne i Hercegovine. Ove organizovane i naoružane paravojne snage Srba trebalo je da formiraju Vojsku Republike Srpske (VRS).

U sprovođenju plana postignut je konsenzus da komandni lanac bude što ograničeniji i da liči na „četu“. Stvorena je neformalna grupa sa odabranim generalima koja je postala poznata kao Vojna linija. Na njeno čelo postavljen je Jovica Stanišić, a kao „ministar etničkog čišćenja“ učestvovao je Mihalj Kertes. Određeno je da će ga rukovoditi pukovnik Željko Ražnatović (Arkan), a da će general Ratko Mladić i general Andrija Biorčević koordinirati „autonomne“ grupe poput Belih orlova Vojislava Šešelja i Arkanove Srpske dobrovoljačke garde (SDG). Njihovo istraživanje je pokazalo da se Bošnjacima „moral, želja za borbom i volja mogu lakše slomiti napadom na žene, posebno maloletnih i dece." Prema zapisniku, varijanta RAM plana napisana je zaključila da:

Naša analiza ponašanja muslimanskih zajednica pokazuje da se moral, volja i ratoborna priroda njihovih grupa mogu narušiti samo ako svoju akciju usmerimo na tačku gde je verska i društvena struktura najkrhkija. Mislimo na žene, posebno maloletne, i na decu. Odlučna intervencija na ovim društvenim ličnostima unela bi zabunu [...], izazivajući pre svega strah, a potom paniku, što bi dovelo do verovatnog povlačenja sa teritorija uključenih u ratne aktivnosti. U ovom slučaju, našim dobro organizovanim, oštrim akcijama moramo dodati široku propagandnu kampanju kako bi se panika povećala. Utvrdili smo da koordinacija između odlučnih intervencija i dobro planirane informativne kampanje može izazvati spontano bekstvo mnogih zajednica.

Vladimir Srebrov, političar koji je zajedno sa Karadžićem osnovao SDS, pročitao je RAM plan 1992. i kaže da su oficiri pokrenuli veliku kampanju etničkog čišćenja „kako bi ekonomski uništili Bosnu i potpuno istrebili muslimanski narod“. On je elaborirao da:

Plan je 1980-ih izradio Generalštab Jugoslovenske narodne armije (JNA). On je predviđao podelu Bosne na dve interesne sfere, što bi dovelo do stvaranja Velike Srbije i Velike Hrvatske. Muslimane je trebalo podvrgnuti konačnom rešenju: više od 50% njih pobiti, manji deo prevesti u pravoslavlje, dok je još manji deo - oni sa novcem, naravno - trebalo da odu u Tursku, putem takozvanog „turskog koridora“. Cilj je bio potpuno očistiti Bosnu i Hercegovinu od muslimanske nacije, i podeliti državu duž reke Vrbas. Samo ime Bosne trebalo je da nestane.

U svojim pokušajima da preklinje srpske nacionaliste da ne sprovode plan, srpske milicije su ga zatvorile i mučile.

Implementacija

„Bosanski Srbi jesu učestvovali. Ali najbolje borbene jedinice su dolazile iz Srbije. To su bili komandosi specijalne policije koji se zovu Crvene beretke. Oni su iz Tajne službe Srbije. Moje snage su učestvovale, kao i druge. Sve smo isplanirali pažljivo, i sve je išlo tačno po planu“.

Vojislav Šešelj

Tokom 1990. i 1991. godine, Srbi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini su proglasili srpske autonomne pokrajine, po nekim tvrdnjama, sa namerom da ih kasnije ujedine i stvore Veliku Srbiju. Godine 1990. Teritorijalna odbrana Bosne je razoružana, artiljerija je bila pozicionirana da opkoli veće gradove, a izvestan broj fabrika oružja prebačen je iz Bosne i Hercegovine u Srbiju. Već u septembru ili oktobru 1990. JNA je počela da naoružava Srbe u BiH i organizuje ih u odrede. Do marta 1991. JNA je podelila oko 51.900 komada vatrenog oružja srpskim paravojnim jedinicama i 23.298 komada vatrenog oružja SDS-u. Kao rezultat operacije, Srbi u Hrvatskoj i BiH su bili „dobro naoružani“ do leta 1991. godine. Prema istoričaru Noelu Malkolmu, „koraci koje su preduzeli Karadžić i njegova stranka - „autonomni regioni“, naoružavanje srpskog stanovništva, manji lokalni incidenti, neprekidna propaganda, zahtev za „zaštitom“ savezne vojske – tačno je odgovaralo onome što je urađeno u Hrvatskoj. Malo posmatrača moglo bi sumnjati da je jedan plan bio u funkciji.“ Komisija eksperata Ujedinjenih nacija je ispitala sledeće:

Prvo, paravojne snage bosanskih Srba, često uz pomoć JNA, preuzimaju kontrolu nad tim područjem. U mnogim slučajevima, srpskom stanovništvu se kaže da napuste to područje pre nego što nasilje počne. Kuće nesrpskih stanovnika su na meti uništavanja, a kulturni i verski spomenici, posebno crkve i džamije, uništeni su. Drugo, ova oblast potpada pod kontrolu paravojnih snaga koje terorišu nesrpsko stanovništvo nasumičnim ubistvima, silovanjima i pljačkama. Treće, zauzetim područjem upravljaju lokalne srpske vlasti, često u saradnji sa paravojnim grupama. Tokom ove faze, nesrpski stanovnici su zatočeni, premlaćeni, a ponekad i prebačeni u zarobljeničke logore gde je došlo do daljeg zlostavljanja, uključujući masovna ubistva. Nesrpski stanovnici često bivaju otpušteni sa posla, a imovina im je konfiskovana. Mnogi su bili primorani da potpišu dokumente kojima se odriču prava na svoje domove pre nego što budu deportovani u druge delove zemlje.

U izveštajima koje je Arkan slao Miloševiću, Mladiću i Adžiću navodi se da plan napreduje, uz napomenu da je psihološki napad na bošnjačko stanovništvo u Bosni i Hercegovini bio efikasan i da treba da se nastavi. Dokazi koje su pribavile humanitarne organizacije, uključujući Ujedinjene nacije i Human Rights Watch, potvrđuju da je politika silovanja bila organizovana i sprovedena. Njihovi nalazi su utvrdili da je „istraživanje, planiranje i koordinacija logora za silovanje bila sistematska politika srpske vlade i vojnih snaga sa eksplicitnom namerom stvaranja etnički čiste države”. UNCoE je zaključio da su „prakse etničkog čišćenja, seksualnog napada i silovanja neke od strana sprovodile tako sistematski da se snažno čini da su proizvod politike“. U naknadnom izveštaju je naveo da je „ubeđen da ova gnusna praksa predstavlja namerno ratno oružje u ispunjavanju politike etničkog čišćenja“.

U potrazi za „odlučnom intervencijom” plana, Milan Dedić, komandant trećeg bataljona VRS, izvestio je Kertesa da je: „U centrima za raseljena je 680 muslimanskih žena na našoj teritoriji. Veliki broj njih su trudne, posebno starosti od petnaest do trideset godina. Po oceni Boćka Kelevića i Smiljana Gerića, psihološki efekat je jak i zato se mora nastaviti“. Kertes je rekao srpskoj vojsci da:

Jugoslovensko Ministarstvo unutrašnjih poslova, tj. Vlada Srbije neće otvarati istragu o silovanjima jer su ona deo aktivnosti psihološkog i strateškog pritiska vojske. U skladu sa ministarstvima zdravlja i bezbednosti, a na zahtev dr Vide Mandić i pukovnika Loginova, utvrđeno je da će određeni broj devojaka, koliko će biti dogovoreno, biti prebačeno u Slavoniju i Baranju za potrebe srpskih snaga i takođe za UNPROFOR oficire.

Literatura

• Adams, Nathan A. (2000). „A Human Rights Imperative: Extending Religious Liberty Beyond the Border”. Cornell International Law Journal. 33 (1): 1—66. ISSN 0010-8812. 
• Allen, Beverly (1996). Rape Warfare: The Hidden Genocide in Bosnia-Herzegovina and Croatia. Ithaca: University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8014-4158-5. 
• Cohen, Lenard J. (1995). Broken Bonds: Yugoslavia's Disintegration and Balkan Politics in Transition. Boulder: Westview Press. ISBN 978-0-8133-2477-7. 
• Danner, Mark (4. 12. 1997). „America and the Bosnia Genocide”. The New York Review of Books. 
• Donia, Robert J.; Fine, John V. A. (1994). Bosnia and Hercegovina: A Tradition Betrayed. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-10160-8. 
• „The Policy of Ethnic Cleansing”. Final Report of the United Nations Commission of Experts Established Pursuant to Security Council Resolution 780 (1992) (Izveštaj). United Nations Security Council. 28. 12. 1994. S/1994/674/Add.2. Arhivirano iz originala 4. 5. 2012. g. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Hoare, Marko Attila (2004). How Bosnia Armed. London: Saqi Books. ISBN 978-0-86356-367-6. 
• Judah, Tim (2000). The Serbs: History, Myth and the Destruction of Yugoslavia. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-08507-5. 
• Lukic, Reneo; Lynch, Allen (1996). Europe from the Balkans to the Urals: The Disintegration of Yugoslavia and the Soviet Union. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-829200-5. 
• Magaš, Branka; Žanić, Ivo (2001). The War in Croatia and Bosnia-Herzegovina 1991–1995. London: Frank Cass. ISBN 978-0-7146-8201-3. 
• Marijan, Davor (novembar 2012). „Zamisao i propast napadne operacije Jugoslavenske narodne armije na Hrvatsku u rujnu 1991. godine” [The Conception and Failure of the Offensive Operation of the Yugoslav National Army in September 1991]. Journal of Contemporary History (na jeziku: srpskohrvatski). Croatian Institute of History. 44 (2): 251—275. ISSN 0590-9597. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• „RAM – šifra ili plan?” [RAM - Code or Plan?]. Sense Agency (na jeziku: srpskohrvatski). 10. 4. 2003. Arhivirano iz originala 11. 10. 2018. g. Pristupljeno 12. 06. 2022. 
• Ramet, Sabrina P. (2006). The Three Yugoslavias: State-Building and Legitimation, 1918–2005. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34656-8. 
• Salzman, Todd A. (maj 1998). „Rape Camps as a Means of Ethnic Cleansing: Religious, Cultural, and Ethical Responses to Rape Victims in the Former Yugoslavia”. Human Rights Quarterly. 20 (2): 348—378. S2CID 143807616. doi:10.1353/hrq.1998.0019. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Sell, Louis (2002). Slobodan Milosevic and the Destruction of Yugoslavia. Durham: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-8525-7. 
• Sells, Michael Anthony (1998). The Bridge Betrayed: Religion and Genocide in Bosnia. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-92209-9. 
• Sémelin, Jacques (2009). Purify and Destroy: The Political Uses of Massacre and Genocide. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-51237-4. 
• Tatum, Dale C. (2010). Genocide at the Dawn of the Twenty-First Century: Rwanda, Bosnia, Kosovo, and Darfur. New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-31609-6. 
• Udovički, Jasminka; Štitkovac, Ejub (2000). „Bosnia and Hercegovina: The Second War”. Ur.: Udovički, Jasminka; Ridgeway, James. Burn This House: The Making and Unmaking of Yugoslavia. Durham: Duke University Press. str. 175—216. ISBN 978-0-8223-2590-1. 
• Udovički, Jasminka; Torov, Ivan (2000). „The Interlude: 1980–1990”. Ur.: Udovički, Jasminka; Ridgeway, James. Burn This House: The Making and Unmaking of Yugoslavia. Durham: Duke University Press. str. 80—108. ISBN 978-0-8223-2590-1. 

Spoljašnje veze 

• „Ante Markovic's Testimony”. Bosnia Report. Bosnian Institute (36). October—December 2003. Arhivirano iz originala 23. 09. 2015. g. Pristupljeno 12. 06. 2022. 
• Čamo, Mensur (26. 12. 2003). „Alo, Radovane, ne čujem te dobro” [Hello, Radovan, I Can't Hear You Well]. B92 (na jeziku: srpskohrvatski). 
• Kulenović, Adil (September—December 1995). „Interview with Vladimir Srebrov”. Bosnia Report. Bosnian Institute (12). 
• Stephen, Chris (29. 4. 2005). „Courtside: Milosevic Trial”. Institute for War & Peace Reporting.