Plan o preseljenju Srba u Rusiju

Karađorđe Petrović je odbio pismeni predlog Porte da se počne sa pregovorima o zaključenju konvencije. Odbijanje pregovora, po ruskom mišljenju, pretilo je obnavljanjem ratnih dejstava na rusko-turskom frontu u trenutku kada je Napoleon žestoko prodirao u dubinu Rusije. Zato se Čičagov odlučio da krajem jula 1812. pošalje u Srbiju, u Topolu, grofa Marka Ivelića. Imao je zadatak da saopšti Karađorđu da političke prilike primoravaju Ruski dvor da povuče svoju vojsku koja je još ostala u Srbiji. Dunavska armija mora da ostavi dunavske obale i krene protiv Francuza koji nastupaju kroz ruske predele: Treba objasniti sadašnje stanje u Evropi, piše Čičagov, i položaj u kome se nalazi Rusija. Karađorđu treba reći: Napoleon prodire kroz Rusiju, sa ogromnim snagama, i Rusija mora da organizuje veliku i upornu odbranu. Radi toga sve snage moraju biti prikupljene „u nedra Carstva“. Zbog toga je i zaključen mir s Portom i prihvaćeno brzo povlačenje ruske vojske iz Srbije. Neophodno je najpre oterati neprijatelja iz Rusije. „Mi ostavljamo sada Srbe - piše admiral Čičagov - da se pridružimo braći, koji se bore za slavu monarha i otadžbine naše, da bi zbog Rusije sačuvali postojanje političke Evrope, koja će Srbima dati identitet, na koji oni neosporno imaju pravo. Srbi treba da se koriste pomenutim članom mirovnog ugovora i da ne izazivaju Turke, u protivnom oni mogu početi novi rat protiv nas, uz pomoć Napoleona. Treba da sačuvaju svoje snage, imovinu i sredstva, radi oslobođenja od turskog jarma kada prilike to dozvole. Ivelić je 28. jula 1812. stigao u Topolu, i posle dugih i verovatno teških razgovora uspeo da ubedi Karađorđa da uputi srpsku deputaciju, prvo velikom veziru Huršid-paši, a potom direktno u prestonicu na Bosforu. O Karađorđevoj reakciji na Ivelićeva objašnjenja da ruska vojska mora da ostavi Srbiju zbog Napoleonove invazije, i o njegovom emotivnom stanju, svedoče sledeće zapisane reči: „Njegove suze potvrđivale su istinu njegovih reči da je za njega bolno što sa Srbima ne učestvuje u napadu na zajedničkog neprijatelja“.

Ruski ambasador u Carigradu, Andrej Jakovlevič Italinski, koji se opet vratio na Bosfor jula 1812, procenjivao je krajem septembra te godine da Porta zapravo ne želi mirno regulisanje odnosa sa Srbima i da koncentriše svoje snage u Rumeliji. Tvrdila je da Srbi, navodno, izbegavaju zaključenje konvencije. Italinski je, inače, smatrao da je Bukureški mir zaključen na „veliko iznenađenje i nezadovoljstvo Francuske i Austrije". Radi izbegavanja po svemu izvesnog krvavog pohoda na Srbiju, Italinski je uporno insistirao na novoj fazi srpsko-turskih pregovora, koji su počeli u Sofiji krajem maja 1813. godine. Pre toga, 12. marta iste godine, prema izveštaju Italinskog ministru Rumjancevu, sačinjen je protokol pregovora u Nišu između turskog komesara Čelebi-efendije i srpskih predstavnika. Deputati su izjavili da Srbi žele da ostanu podanici Porte pod sledećim uslovima:

• 1. da u Beogradskoj tvrđavi boravi samo jedan paša sa 50 vojnika;
• 2. da sva druga utvrđena mesta i utvrđeni logori na granici ostanu u rukama Srba;
• 3. da zadrže teritoriju koju su tokom rata oslobodili;
• 4. da imaju kneza kao i Vlaška i Moldavija;
• 5. da im bude dozvoljeno da ostanu pod oružjem „radi čuvanja zemlje i zaštite od neprijatelja Porte“.

Prema obaveštenjima Italinskog, u vrhu Porte su u odnosu prema Srbima postojale dve „partije": jedna, koja je smatrala da treba sačekati sa primenom sile i Srbe potčiniti na miran način („zdravomisleća partija"); i druga „partija“, koja predstavlja veliku prepreku, jer „podržana intrigama Francuza i čak Austrijanaca“ traži radikalne mere. U neprijateljstvu Porte i Srba i ratnom obračunu između njih, piše Italinski, Francuzi vide način da isprovociraju sukob između Rusije i Turske.

U proleće 1813, a naročito tokom maja i juna, F. I. Nedoba je održavao stalnu vezu između Karađorđa i Italinskog. Pošto Srbi nisu nikako pristajali da predaju oružje i vrate tvrđave Turcima, Porta je već krajem maja donela odluku da silom pokori Srbe. Srbi žele, piše Nedoba Rumjancevu 29. maja 1813. da prikupe sve snage i na jednom mestu „odsudnom bitkom reše sudbinu“. Pred Turke mogu izvesti do 40 hiljada ljudi i 150 oruđa. Spremajući se za presudnu bitku, iako nisu bili uvereni u svoj uspeh, starešine su na čelu sa Karađorđem istovremeno pravili planove o mogućem povlačenju iz Srbije i preseljenju u Rusiju „sa svima onima koji žele da ostave otadžbinu“. Nedoba je 11. aprila obavestio Italinskog o novom susretu sa Karađorđem. Vožd je zamolio da obavesti Ruski dvor i ministra da ima nameru ukoliko ne uspeju da se suprotstave Turcima, da „ako ne sa celim narodom, a ono u krajnjem slučaju sa velikim delom presele u Rusiju“. Po mišljenju Nedobe može se govoriti o oko 300 hiljada Srba. O Karađorđevim planovima obavestio je i Italinskog i Rumjanceva. Italinsi je upoznavši se sa Karađorđevim planom preseljenja, u pismu Nedobi od 14. juna 1813. zaključio sledeće: „Ako vođstvo ima nameru da svoju i narodnu sudbinu reši mirnim putem i bez krvi, onda treba bez imalo gubljenja vremena da pošalje Čelebi-efendiji deputate koji će saopštiti spremnost da se u potpunosti prihvata gore pomenuti član Bukureškog mira“.

Prvih dana jula 1813. turska vojska sa blizu 200 hiljada ljudi, pod komandom nekoliko rumelijskih paša, počela je napad na Srbiju sa svih strana. Do Morave su stigli bez otpora, „predajući sve ognju i maču“. Izgledalo je da su namerni da iskorene ceo narod. Pošto je odbrana tokom avgusta postala beznadežna, Karađorđe je 12. septembra 1813. obavestio velikog vezira da u potpunosti prihvata da zaključi konvenciju na osnovama člana VIII Bukureškog mira, ali bilo je već kasno. Predlog je ostao bez odgovora. Turci su nastavili nastupanje i ušli u Smederevo 4. oktobra, a već sledećeg dana bili su u Beogradu.

Ruski specijalni predstavnik Nedoba je, u skladu sa ranijim planovima, bio ovlašćen da radi na organizaciji eventualnog prebacivanja Srba u Rusiju. Grof Karl Vasiljevič Neselrode (1780—1862), koji je od 1812. u carevoj okolini praktično obavljao najvažnije diplomatske poslove, a potom od 1816. do 1856. bio ministar inostranih dela, obavestio je Nedobu 29. septembra 1813. da je u carev štab stigla srpska deputacija na čelu sa pukovnikom Stefanom Živkovićem i da su povodom njihovih molbi donete odgovarajuće odluke. „Rusija, zauzeta ratom - piše Neselrode - koji će rešavati sudbinu Evrope ne može i ne treba ni na koji način da razvlači svoje snage na pomoć Srbima, a bez oružane podrške, njeno mešanje, izvan okvira ustanovljenih Bukureškim mirom, doneće nam samo štetno nezadovoljstvo i podstaći Portu da koristeći se svim raspoloživim sredstvima zaposedne Srbiju." Zar bi Turci tako drsko doneli odluku da pokore Srbiju, piše on, da nisu bili ubeđeni da neće imati nikakvih prepreka koje bi ih onemogućile u planiranom poduhvatu. Da preseljavanje Srba u Rusiju ne bi bilo haotično, Neselrode je tražio da se prikupe sledeći podaci: broj emigranata: kakvog su socijalnog i imovnog stanja: šta mogu poneti sa sobom; kakva im je pomoć potrebna za putovanje i smeštaj; kojim putem nameravaju da putuju za Rusiju.

Literatura

• Slavenko Terzić, Plan o preseljenju Srba u Rusiju