Pređi na sadržaj

Pjer de Kuberten

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Pjer de Kuberten
Pjer de Kuberten
Puno imePjer de Fredi, baron Kuberten
Datum rođenja(1863-01-01)1. januar 1863.
Mesto rođenjaPariz, Francuska
Datum smrti2. septembar 1937.(1937-09-02) (74 god.)
Mesto smrtiŽeneva, Švajcarska
SupružnikMari Rotan
RoditeljiŠarl Luj de Fredi, baron od Kubertena
Mari-Marsel Žigo de Kriznoa

Pjer de Fredi, baron Kuberten ili Pjer de Kuberten (fr. Pierre de Frédy, Baron de Coubertin; Pariz, 1. januar 1863 — Ženeva, 2. septembar 1937) je bio francuski pedagog i istoričar. Najpoznatiji je kao osnivač Međunarodnog olimpijskog komiteta. Inspirisan arheološkim nalazima iz doba drevne Grčke u Olimpiji, kao i sportskim takmičenjima u Velikoj Britaniji, De Kuberten je došao na ideju da obnovi tradiciju sportskih nadmetanja poznatih kao Olimpijske igre. Sa ovom namerom organizovao je međunarodni kongres na Univerzitetu Sorbona u Parizu 23. juna 1894. Na ovom kongresu je osnovan Međunarodni olimpijski komitet (MOK), a De Kuberten je izabran za generalnog sekretara. Odlučeno je i da se prve moderne Olimpijske igre održe u Atini i da se potom održavaju svake četiri godine.

Prve moderne Olimpijske igre održane su 1896. u Atini, posle kojih je De Kuberten preuzeo predsedavanje MOK-om. De Kuberten je osmislio disciplinu moderni petoboj za Olimpijske igre 1912.. Odstupio je sa funkcije predsednika MOK posle Letnje olimpijade 1924. u Parizu. Do smrti 1937. bio je počasni predsednik MOK.

Rođen u francuskoj aristokratskoj porodici, postao je akademik i proučavao širok spektar tema, pre svega obrazovanje i istoriju. Diplomirao je pravo i javne poslove na Pariskom institutu za političke studije (Naučna politehnika).[1] Upravo je u tamo došao na ideju da oživi Olimpijske igre.[2]

Rani život[uredi | uredi izvor]

Grb kuće Kuberten

Pjer de Fredi je rođen u Parizu 1. januara 1863. godine u aristokratskoj porodici.[3] Bio je četvrto dete barona Šarla Luja de Fredija, Barona de Kubertena i Mari-Marsel Žigo de Kriznoa.[4] Porodična tradicija je smatrala da je ime Fredi prvi put stiglo u Francusku početkom 15. veka, a prvu zabeleženu plemićku titulu dodeljenu porodici dao je Luj XI pretku, takođe po imenu Pjer de Fredi, 1477. godine, ali i druge grane njegovog porodičnog stabla su produžile još više u francuskoj istoriji, a anali obe strane njegove porodice uključivale su plemiće različitih pozicija, vojskovođe i saradnike kraljeva i prinčeva Francuske.[5]

Deo slike koja prikazuje mladu devojku u crvenom sakou i plisiranoj crnoj suknji sa rukom prebačenom preko ramena mladog dečaka, koji je obučen u plavu tuniku i crne pantalone i gleda preko ramena u posmatrača.
Pjer de Kuberten kao dete (desno), sa jednom od svojih sestara, sliku je napravio njegov otac Šarl Luj de Fredi, baron de Kuberten (detalj Le Departa, 1869).

Njegov otac Čarls bio je uporni rojalista i uspešan umetnik čije su slike bile izložene i nagrađivane u Pariskom salonu, barem u onim godinama kada nije bio odsutan u znak protesta zbog uspona na vlast Luja Napoleona. Njegove slike su često bile usredsređene na teme vezane za rimokatoličku crkvu, klasicizam i plemstvo, što je odražavalo ono što je smatrao najvažnijim.[6] U kasnijem polu-fiktivnom autobiografskom delu pod nazivom Le Roman d'un rallié, Kuberten opisuje svoj odnos sa majkom i sa ocem kao donekle napet tokom njegovog detinjstva i adolescencije. Njegovi memoari su dalje elaborirani, opisujući kao ključni trenutak njegovo razočarenje kada je upoznao Anrija, grofa od Šambora, za koga je stariji Kuberten verovao da je zakoniti kralj.[7]

Kuberten je odrastao u vreme dubokih promena u Francuskoj: poraza u Francusko-pruskom ratu, Pariske komune i uspostavljanja Treće republike,[8] ali dok su ovi događaji bili okruženje njegovog detinjstva, njegova školska iskustva su bila samo kao formativni. U oktobru 1874, roditelji su ga upisali u novu jezuitsku školu pod nazivom Ekternat de la ru de Vien, koja je još bila u izgradnji tokom prvih pet godina koje je proveo u njoj. Dok su mnogi polaznici škole bili dnevni učenici, Kuberten je pohađao u školu pod nadzorom jezuitskog sveštenika, za šta su se njegovi roditelji nadali da će mu usaditi snažno moralno i versko obrazovanje.[9] Tamo je bio među tri najbolja učenika u svojoj klasi i bio je oficir elitne akademije škole koju su činili njeni najbolji i najpametniji. Ovo sugeriše da se Kuberten, uprkos svojoj buntovnosti kod kuće, dobro prilagodio strogim strogostima jezuitskog obrazovanja.[10]

Kao aristokrata, Kuberten je imao brojne karijerne puteve među kojima je mogao da bira, uključujući potencijalno istaknute uloge u vojsci ili politici, ali je umesto toga izabrao da nastavi karijeru kao intelektualac, proučavajući i kasnije pišući o širokom spektru tema, uključujući obrazovanje, istoriju, književnost i sociologiju.[3]

Obrazovna filozofija[uredi | uredi izvor]

Predmet za koji se čini da ga je najdublje zanimalo bilo je obrazovanje, a njegovo proučavanje se posebno fokusiralo na fizičko vaspitanje i ulogu sporta u školovanju. Godine 1883, sa dvadeset godina, prvi put je posetio Englesku i studirao program fizičkog vaspitanja koji je pokrenuo Tomas Arnold u školi ragbija. Kuberten je smatrao da su ove metode zaslužne za ekspanziju britanske moći tokom 19. veka i zalagao se za njihovu upotrebu u francuskim institucijama. Uključivanje fizičkog vaspitanja u nastavni plan i program francuskih škola postala je stalna težnja i strast Kubertena.[3]

Smatra se da je Kuberten preuveličao značaj sporta za Tomasa Arnolda, koga je smatrao „jednom od osnivača atletskog viteštva”. Uticaj sporta na reformisanje karaktera kojim je Kuberten bio toliko impresioniran je verovatnije da potiče iz romana Školski dani Toma Brauna (objavljenog 1857), a ne isključivo u idejama samog Arnolda. Ipak, Kuberten je bio entuzijasta kome je potreban cilj i našao ga je u Engleskoj, i kod Tomasa Arnolda.[11] „Tomas Arnold, vođa i klasični model engleskih prosvetnih radnika“, pisao je Kuberten, „dao je preciznu formulu za ulogu atletike u obrazovanju. Povod je brzo nadvladao. Igrališta su se pojavila širom Engleske“.[12] On je posetio druge škole engleskog jezika da bi se lično uverio. Rezultate je opisao u knjizi Obrazovanje u Engleskoj, koja je objavljena u Parizu 1888. Junak njegove knjige je Tomas Arnold, a prilikom svoje druge posete 1886, Kuberten je razmišljao o Arnoldovom uticaju u kapeli u školi ragbija.[13]

Ono što je Kuberten video na terenima engleskih škola koje je posetio jeste kako „organizovan sport može da stvori moralnu i društvenu snagu“.[14] Ne samo da su organizovane igre pomogle da se um i telo postave u ravnotežu, već su sprečile i gubitak vremena na druge načine. Prvobitno razvijen od strane starih Grka, bio je to pristup obrazovanju za koji je smatrao da ga je ostatak sveta zaboravio i čijem preporodu je trebalo da posveti ostatak svog života.

Kao istoričar i mislilac o obrazovanju, Kuberten je romantizovao staru Grčku. Dakle, kada je počeo da razvija svoju teoriju fizičkog vaspitanja, on se, prirodno, ugledao na primer koji je dala atinska ideja o gimnaziji, objektu za obuku koji je istovremeno podsticao fizički i intelektualni razvoj. U ovim gimnazijama je video ono što je nazvao trostruko jedinstvo između starih i mladih, između disciplina i između različitih tipova ljudi, znači između onih čiji je rad bio teorijski i onih čiji je rad bio praktičan. Kuberten se zalagao da se ovi koncepti, ovo trostruko jedinstvo, ugrade u škole.[15]

Iako je Kuberten svakako bio romantičar, i dok će ga njegova idealizovana vizija antičke Grčke kasnije dovesti do ideje o oživljavanju Olimpijskih igara, njegovo zalaganje za fizičko vaspitanje takođe je bilo zasnovano na praktičnim interesima. Verovao je da će muškarci koji su stekli fizičko vaspitanje biti bolje pripremljeni za borbu u ratovima i sposobniji da pobede u sukobima poput Francusko-pruskog rata, u kojem je Francuska bila ponižena. Takođe je video sport kao demokratski, u tom sportskom takmičenju je prelazilo klasne linije, iako je to činio bez mešanja klasa, što on nije podržavao.[15]

Nepovoljno po Kubertena, njegovi napori da uključi više fizičkog vaspitanja u francuske škole su propali. Neuspeh ovog poduhvata je, međutim, usko praćen razvojem nove ideje, oživljavanjem antičkih Olimpijskih igara, stvaranjem festivala međunarodnog atletizma.[15]

Bio je sudija prvog finala francuskog prvenstva u ragbiju 20. marta 1892. između Trkačkog kluba Francuske i Stad Fransa.[16]

Spisak radova[uredi | uredi izvor]

Ovo je spisak knjiga Pjera de Kubertena. Pored ovih, napisao je brojne članke za časopise i časopise:[17][18]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „128 ans plus tard... Pierre de Coubertin de retour à Sciences Po”. Sciences Po Executive Education (na jeziku: francuski). Pristupljeno 29. 1. 2018. 
  2. ^ „Les archives Pierre de Coubertin rejoignent Sciences Po”. Archimag (na jeziku: francuski). Pristupljeno 29. 1. 2018. 
  3. ^ a b v Hill 1996, str. 5.
  4. ^ „Ancestry of Pierre de Coubertin”. Roglo.eu. Pristupljeno 9. 10. 2011. 
  5. ^ MacAloon 1981, str. 8–10.
  6. ^ MacAloon 1981, str. 17–19.
  7. ^ MacAloon 1981, str. 24–28.
  8. ^ MacAloon 1981, str. 21.
  9. ^ MacAloon 1981, str. 32–33.
  10. ^ MacAloon 1981, str. 37.
  11. ^ Beard, Richard (2004). Muddied Oafs, The Soul of Rugby. London: Yellow Jersey Press. ISBN 978-0224063944. 
  12. ^ Physical exercises in the modern world. Lecture given at the Sorbonne, November 1892.
  13. ^ Pierre de Coubertin, Une Campagne de 21 Ans 1887–1908 (Librairie de l'education physique, Paris: 1909)
  14. ^ Pierre de Coubertin. The Olympic Idea. Discourses and Essays. Editions Internationales Olympiques, Lausanne, 1970.
  15. ^ a b v Hill 1996, str. 6.
  16. ^ „Rugby in the Olympics:History”. Arhivirano iz originala 10. 8. 2011. g. 
  17. ^ MacAloon 1981, str. 340–342.
  18. ^ Full bibliography of Soubertin's writings Arhivirano 6 jul 2011 na sajtu Wayback Machine. coubertin.ch

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пјер_де_Кубертен&oldid=27554162”