Rat za nezavisnost Mozambika

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Rat za nezavisnost Mozambika
Deo Portugalskog kolonijalnog rata

Scene iz rata u Mozambiku
Vreme25. septembar 1964 — 8. septembar 1974.
Mesto
Mozambik
Ishod Mozambik dobio nezavisnost godinu dana nakon izbijanja karanfilske revolucije 25. aprila 1974. godine[20][21]
Sukobljene strane
 Portugalija
Podrška:
 Zapadna Nemačka[1][2]
 JAR[3][4]
 Rodezija[5]
 Malavi[6][7]

FRELIMO
Podrška:
 SSSR
 Kuba[8][9][10]
 Somalija
 Kina[11]

 SFRJ[12][13][14]
 Bugarska[15][2]
 Tanzanija[16][17][18]
 Zambija[19]
Komandanti i vođe
Portugalija Antonio Augusto dos Santos (1964-69)
Portugalija Kaulza de Arijaga (1969-75)		 Eduardo Mondlen (1962-69)
Filipe Samuel Magaja (1964-66)
Samora Mašel (1969-75)
Jačina
50.000[22] 10.000-15.000[23][24]
Žrtve i gubici
3.500 poginulih[25] 10.000-35.000 poginulih[25]
50.000 poginulih civila[25]

Rat za nezavisnost Mozambika je bio oružani sukob i oslobodilačka borba koju je vodio Front za oslobođenje Mozambika (FRELIMO) protiv portugalske kolonijalne vlasti od 1964. do 1974. godine. Borcima FRELIMO-a su materijalno najviše pomagali Sovjetski Savez, Kina i Kuba[26].

Rat u Mozambiku trajao je paralelno s ratovima za oslobođenje u Angoli i Gvineji Bisao.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Iako su se Portugalci iskrcali na obale današnjeg Mozambika još u 15. veku[27], tek su u drugoj polovini 19. veka počeli da organizuju čvrstu kolonijalnu vladavinu. Kolonijalna vojska je do 1895. godine porazila poslednju domorodačku državnu tvorevinu na području Mozambika, kraljevstvo Gaza[26]. Rast antikolonijalnog pokreta nakon Drugog svetskog rata i nasilnički odnos kolonijalnih vlasti prema domorocima uzrokovali su sve veći rast nacionalizma i antikolonijalne svesti[23][27].

Većina domorodačkog stanovništva bila je neobrazovana i živela u bedi i siromašstvu za razliku od bogate manjine kolonijalista. U takvim su uslovima uspeli da sačuvaju svoju tradiciju i običaje, te su na portugalsku kulturu gledali kao strano telo u svojoj zemlji[28].

Politički disidenti koji su se zalagali za nezavisnost Mozabika bili su proterivani iz kolonije. Portugalska vlada je prisiljavala mozambičke poljoprivrednike i zemljoradnike da uzgajaju pirinač i pamuk za izvoz, dok je njima ostajala veoma malena zarada. Većina ostalih radnika, njih 250.000 do 1960, poslani su na rad u rudnike dijamanata ili zlata[23][27][28][29]. Do 1950, samo 4.353 stanovnika Mozambika od 5.733.000 imalo je pravo glasanja na izborima[28]. Jaz između Portugalaca i domorodaca pokazivala je činjenica niskog broja mešanih brakova. Do 1960. godine, živelo je samo 31.465 mestika od ukupno 8-10 miliona stanovnika Mozambika[23].

Prva organizacija čiji je cilj bio borba za nezavisnost Mozmbika, Front za oslobođenje Mozambika (FRELIMO), osnovana je u tanzanijskom gradu Dar es Salamu 1962. godine. Osnovali su ju mnogi politički disidenti, proterani iz Mozambika[30]. FRELIMO je svoje sedište osnovao godinu dana kasnije u Dar es Salamu pod vođstvom sociologa Eduarda Mondlena. Nakon propasti svakog pokušaja da se pokrenu pregovori o dobivanju nezavisnosti Mozambika, Mondlen je 1964. godine pozvao na oružani otpor kolonijalnim vlastima.

Rat[uredi | uredi izvor]

Nakon propasti pregovora s kolonijalnim vlastima, FRELIMO je 25. septembra 1964. pokrenuo prve gerilske napade na sever Mozambika iz svojih baza u Tanzaniji[29]. Borci FRELIMO-a su u svojim napadima imali veliku pomoć i podršku domorodačkog stanovništva. FRELIMO je na početku rata imao oko 7.000 boraca. Portugalci su 1964. imali 8.000, a do 1967. godine 24.000 vojnika angažovanih protiv gerilaca[31].

Gerilci su najviše napada na Portugalce vršili tokom sezone monsunskih kiša, jer je kiša tada ispirala tragove njihovih čizama pa je Portugalcima bilo nemoguće pratiti od kuda je došao napad i kamo su se gerilci sklonili[23]. Sem toga su borci FRELIMO-a bili opremljeni lakim naoružanjem, pa su mogli brže da se sklone ili pobegnu[32]. Oni su najčešće operisali u grupama između deset i petnaest boraca. Prve taktike FRELIMO-a temeljile su se na pokušaju raspršivanja portugalskih jedinica[23].

Portugalska vojska počela je da trpi ozbiljne gubitke od novembra 1964. godine. Gerilci su često postavljali nagazne mine od kojih su stradavali kolonijalni vojnici tokom izviđanja[33]. FRELIMO se ubrzo povezao s bazama za pomoć u susednoj državi Malavi, koja je stekla nezavisnost 6. jula 1964. godine[23]. Do 1967, jedna sedmina stanovništva i jedna petina teritorije bili su pod mnadzorom FRELIMO-a[34], a broj boraca dostigao je 8.000[23]. U to je vreme Mondlen uspeo da obezbedi materijalnu i finansijsku podršku od Sovjetskog Saveza i Kine[23].

Dana 3. februara 1969. godine, Eduardo Mondlen je poginuo od eksploziva smeštenog unutar knjige u njegovoj kancelariji u Dar es Salamu. Iako još uvek nije jasno ko su bili organizatori atenata, većina istoričara sumnja na portugalsku tajnu službu, dok neki smatraju da su krivci bili određene frakcije unutar FRELIMO-a čijim se članovima nije sviđala Mondlenova politika[35]. Mondlena je nasledio umereni političar Urija Simago, koji je do tada bio potpredsednik FRELIMO-a. Simaga su uskoro s vlasti izgurali Samora Mašel i Marselino dos Santos (Simago je posle nezavisnosti 1975. bio uhapšen i smaknut).

U poslednjem periodu rata (1970—1974), FRELIMO je pojačao učestalost gerilskih napada i pokrenuo ubrbani terorizam, odnosno širenje gerilske borbe u gradove[23]. Takođe je sve više portugalskih vojnika stradavalo od protivpešadijskih mina, što je stvaralo paranoju među njihovim redovima[23][33].

Portugalska vojska je 10. juna 1970. pokrenula veliku ofanzivu protiv FRELIMO-a, nazvanu operacija Gordijev čvor. U operaciji je učestvovalo 35.000 kolonijalnih vojnika[23]. Cilj ove sedmomesečne operacije bio je sprečavanje prebacivanja gerilaca iz Tanzanije i uništenje njihovih baza u toj susednoj zemlji. Cilj operacije je većim delom ostvaren, jer su portugalske trupe uspele da unište većinu baza FRELIMO-a na rubnim područjima Tanzanije. General Arijaga je prijavio da je bila uništena 61 gerilska baza i 165 kampova, te zaplenjeno 40 tona municije[23].

Grafikon pokazuje rast ratnih troškova tokom portugalskih kolonijalnih ratova. Žuta boja predstavlja uobičajena ulaganja u vojsku, a ljubičasta vanredna ulaganja.

Portugalska vojska je do 1972. promenila strategiju i po uzoru na Amerikance u Vijetnamskom ratu počela da šalje male udarne grupe vojnika koje su uništavale sve pred sobom. FRELIMO je u otprilike isto vreme (9. novembra) lansirao ofanzivu na provinciju Tete sa učešćem od 8.000 boraca. Portugalska vojska je odgovorila teškim represalijama protiv civilnog stanovništva u nadi da će među domorocima opasti podrška FRELIMO-u. Jedna od njih bio je masakr u selu Virijamu 16. decembra 1972[23], u kojem su kolonijalni vojnici pobili do 400 seljana, većinom žene i decu. Javnost je za masakr saznala u julu 1973. godine.

Kraj rata[uredi | uredi izvor]

Do početka sedamdesetih godina 20. veka, sve veći deo portugalske javnosti je bio protiv ratova u kolonijama. Troškovi ratovanja gutali su 44% portugalskog privrednog budžeta[23][36][37], iako je prosečan rast portugalskog bruto domaćeg proizvoda između 1961. i 1974. bio 6%.

Opšte nezadovoljstvo u Portugaliji kulminiralo je 25. aprila 1974. godine, kada je grupa levo orijetnisanih oficira u beskrvnom puču srušila s vlasti konzervativnu vladu premijera Marsela Kajetana, događaj koji je ostao upamćen kao karanfilska revolucija. Nakon pada stare vlade, iz Mozambika se narednih meseci iselilo oko 300.000 portugalskih kolonista. Većina njih je otišla da živi u Ameriku i Australiju, a deo njih se vratio i u Portugaliju.

Nova portugalska vlada započela je mirovne pregovore s predstavnicima FRELIMO-a, koji su zaključeni potpisivanjem mirovnog sporazuma u Lusaki 7. septembra 1974. godine. Na izborima je pobedio FRELIMO, a 25. juna 1975. zvanično je proglašena nezavisnost Mozambika.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Pateman 2003, str. 112
  2. ^ a b Portuguese Africa: a handbook, 1969. Page 423.
  3. ^ South Africa in Africa: A Study in Ideology and Foreign Policy, 1975. Page 173.
  4. ^ The dictionary of contemporary politics of Southern Africa, 1988. Page 250.
  5. ^ Terror on the Tracks: A Rhodesian Story, 2011. Page 5.
  6. ^ Salazar: A Political Biography, 2009. Page 530.
  7. ^ Prominent African Leaders Since Independence, 2012. Page 383.
  8. ^ Fidel Castro: My Life: A Spoken Autobiography, 2008. Page 315
  9. ^ The Cuban Military Under Castro, 1989. Page 45
  10. ^ Translations on Sub-Saharan Africa 607-623, 1967. Page 65.
  11. ^ China Into Africa: Trade, Aid, and Influence, 2009. Page 156.
  12. ^ Southern Africa The Escalation of a Conflict : a Politico-military Study, 1976. Page 99.
  13. ^ Tito in the world press on the occasion of the 80th birthday, 1973. Page 33.
  14. ^ Mozambique, Resistance and Freedom: A Case for Reassessment, 1994. Page 64.
  15. ^ Fergus 2009, str. 83
  16. ^ „Mozambique: Frelimo and the War of Liberation, 1962-1975”. Arhivirano iz originala 24. 03. 2015. g. Pristupljeno 08. 09. 2013. 
  17. ^ A History of FRELIMO, 1982. Page 13
  18. ^ Encyclopedia Americana: Sumatra to Trampoline, 2005. Page 275
  19. ^ Culture And Customs of Mozambique, 2007. Page 16
  20. ^ Portugal since 1974, Britannica
  21. ^ Mia Couto, Carnation revolution, Monde Diplomatique
  22. ^ Richard W. Leonard Issue: A Journal of Opinion, Vol. 4, No. 2, 1974, pp. 38
  23. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m Westfall, William C., Jr., Major, United States Marine Corps, Mozambique-Insurgency Against Portugal, 1963–1975, 1984. Retrieved on March 10, 2007
  24. ^ Walter C. Opello, Jr. Issue: A Journal of Opinion, Vol. 4, No. 2, 1974, pp. 29
  25. ^ a b v Mid-Range Wars and Atrocities of the Twentieth Century retrieved December 4, 2007
  26. ^ a b Malyn D. D. Newitt, Mozambique Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. jun 2008), Encarta. Retrieved on March 10, 2007. Archived2009-11-01. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. jun 2008)
  27. ^ a b v Kennedy, Thomas. Mozambique, The Catholic Encyclopaedia. Retrieved on March 10, 2007
  28. ^ a b v T. H. Henriksen, Remarks on Mozambique, 1975, pp. 11
  29. ^ a b Malyn Newitt, A History of Mozambique, 1995, pp. 517
  30. ^ Malyn Newitt, A History of Mozambique, 1995, pp. 541
  31. ^ Borges Coelho, João Paulo. African Troops in the Portuguese Colonial Army, 1961–1974: Angola, Guinea-Bissau and Mozambique (PDF) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. maj 2013), Portuguese Studies Review 10 (1) (2002): 129–50, presented at the Portuguese/African Encounters: An Interdisciplinary Congress, Brown University, Providence MA, April 26–29, 2002. Retrieved on March 10, 2007
  32. ^ Walter C. Opello, Jr. Issue: A Journal of Opinion, Vol. 4, No. 2, 1974, pp. 29
  33. ^ a b Thomas H. Henriksen, Revolution and Counterrevolution, London: Greenwood Press, 1983, pp. 44
  34. ^ Brendan F. Jundanian, The Mozambique Liberation Front, (Library of Congress: Institut Universitaire De Hautes Etupes Internacionales, 1970), pp. 70
  35. ^ Eduardo Chivambo Mondlane Biography Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. septembar 2006), Oberlin College, revised September 2005 by Melissa Gottwald. Retrieved on February 16, 2000
  36. ^ George Wright, The Destruction of a Nation, 1996
  37. ^ Phil Mailer, Portugal – The Impossible Revolution?, 1977

Literatura[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рат_за_независност_Мозамбика&oldid=27567342”