Rat u Sloveniji
 | Ovaj članak možda zahteva čišćenje i/ili prerađivanje kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta Vikipedije. |
| Rat u Sloveniji | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo ratova u bivšoj Jugoslaviji | |||||||||
 Slovenački teritorijalci armbrustom gađaju tenkove JNA na graničnom prelazu Rožna Dolina | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Slovenačka teritorijalna odbrana | |||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
 Milan Kučan Alojz Peterle Janez Slapar Janez Janša Igor Bavčar |
 Ante Marković[1][2] Veljko Kadijević Stane Brovet Konrad Kolšek Andrija Rašeta Aleksandar Vasiljević Milan Aksentijević | ||||||||
| Jačina | |||||||||
|
35.000 vojnika 10.000 policajaca |
32.000 vojnika 711 tenkova 367 oklopnih vozila 869 artiljerijskog naoružanja | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
|
18 poginulih 182 ranjenih |
44 poginulih 146 ranjenih 5.000 zarobljenih | ||||||||
Rat u Sloveniji ili Desetodnevni rat (sloven. Slovenska osamosvojitvena vojna — „Slovenački rat za nezavisnost“ ili sloven. Desetdnevna vojna — „Desetodnevni rat“) bio je rat okarakterisan ponekad kao kratak konflikt na teritoriji današnje države Slovenije, tadašnje federalne jedinice SFRJ, između Slovenačke teritorijalne odbrane i Jugoslovenske narodne armije (JNA) posle jednostranog proglašenja Slovenije kao nezavisne države 1991. godine.[traži se izvor]
25. juna 1991. godine, slovenački i hrvatski parlamenti doneli su odluku o proglašenju nezavisnosti čime je formalno počeo raspad Jugoslavije. Dva dana kasnije jedinice JNA napustile su kasarne i krenule na granične prelaze tadašnje SFRJ koji su se nalazili između ostalog i u Sloveniji. Namera im je bila da ne dozvole izmene natpisa države. Nastao je rat između pripadnika JNA i slovenačkih teritorijalaca, koje su predvodili Janez Janša i Igor Bavčar. Rat je trajao desetak dana. Naime, 18. jula Predsedništvo SFRJ donosi odluku o povlačenju JNA iz Slovenije.[traži se izvor] Prilikom opsada vojnih baza JNA u Sloveniji, dolazi do krvavih napada slovenačkih teritorijalaca na vojnike tada još uvek regularne vojske u tim bazama. Ishod ovakvih napada je bio veći broj poginulih vojnika, koji su bili na odsluženju redovnog vojnog roka, a koji su imali od 18-23 godine.
Odvajanje Slovenije od SFRJ[uredi | uredi izvor]
Slovenija i SFRJ u prvoj polovini 1991.[uredi | uredi izvor]
U Beogradu 24.1.1991. sastale su se delegacije Srbije, koju je vodio Slobodan Milošević, i delegacija Slovenije, koju je vodio, Milan Kučan. Na tom sastanku Milošević je rekao da Srbija neće praviti teškoće Sloveniji ako ona odluči da se odvoji na miran način u skladu sa ustavom i pravom Slovenaca na samoopredeljenje do odvajanja.[3] Ipak, Kučan i ostale vođe Slovenije odabrale su da se nasilno i bez dogovora odvoje od SFRJ, a razlozi za tu odluku nisu potpuno jasni.[4]
Od marta do početka juna 1991. Slovenija je završavala pripreme za rat protiv JNA. Rušeći ustanove SFRJ, poslanici u skupštini Slovenije 6.3.1991. proglasili su obustavu slanja mladića iz Slovenije u JNA. Ministarstvo vojske Slovenije tražilo je 23.3.1991. od JNA da za tri meseca napusti područje Slovenije, a Teritorijalna odbrana Slovenije izvodila je i vojne vežbe pripremajući se za oružani sukob sa JNA.[5] Početkom juna 1991. javno je izvršeno polaganje zakletve oko 260 redovnih vojnika Republike Slovenije u Igu (koji je pre bio zatvor) kod Ljubljane i Pekrama kod Maribora. Pred sukob, rezervni sastav milicije Slovenije pozvan je na dužnost 20.6.1991. godine, a policija i TO Slovenije imali su oko 35.000 naoružanih ljudi na početku sukoba.[5] Nasuprot tome, samo 5. vojna oblast JNA sredinom 1991. imala je oko 40.000 vojnika, oko 200 aviona i helikoptera, oko 1.160 tenkova i oko 3.000 artiljerijskih oruđa, ali ukupno JNA je imala više od 160.000 oficira i vojnika u to vreme.[6] Zbog toga, armija koju je Slovenija stvarala bila je "smešna" u odnosu na JNA, a ozbiljan oružani sukob mogao se završiti potpunim porazom Slovenije.
Ipak, pred početak oružane pobune u Sloveniji iz najveće vojne, političke i ekonomske sile sveta SAD stigao je državni sekretar Džejms Bejker u Beograd 21.6.1991. i upozorio vladu SFRJ da SAD neće dopustiti promenu republičkih granica u SFRJ, i da ne sme nasilno (vojskom) biti sprečavano odvajanje Slovenije i Hrvatske.[7] Posle takvog upozorenja od visokog predstavnika SAD, vlada SFRJ nije smela pomisliti na potpunu upotrebu sile kojom JNA raspolaže. Nasuprot tome, vođe Slovenije su znale da mogu i oružano napadati JNA bez straha da će napadnuta JNA upotrebiti sva sredstva u odgovoru.
Proglašenje nezavisnosti Slovenije[uredi | uredi izvor]
U Zagrebu 22.6.1991. sastali su se F. Tuđman, M. Kučan, predsednik vlade Slovenije Lojze Peterle i predsednik vlade Hrvatske Josip Manolić da se dogovore o istovremenom proglašenju samostalnosti od Jugoslavije.[8] Nade u prestonici savezne države Beogradu da će rat biti izbegnut raspršile su se 25. juna 1991. godine, kada su skupštine Slovenije i Hrvatske donele odluke o proglašenju nezavisnosti čime je počeo nasilni raspad Jugoslavije. [9][10]
Postupak je bio očekivan i nije iznenadio predstavnike savezne države u Beogradu. Savezno veće Skupštine Socijalističke Federativne Jugoslavije je donelo, istog 25. juna 1991. godine, odluku kojom se jednostrano proglašeno odvajanje Slovenije proglašava ništavnim.[11] Zasedalo je i Savezno veće SFRJ, to jest vlada SFRJ, koja je zaključila da su odluke o odvajanju Slovenije i Hrvatske nezakonite, a naredila je saveznoj policiji i Oružanim snagama SFRJ da spreče policiju i Teritorijalnu odbranu Slovenije u pokušaju da preuzmu granične prelaze SFRJ.[12] Odluku i naredbu koje su donete na sednici 25-26.6.1991. potpisao je predsednik savezne vlade Ante Marković, a objavljena je 26.6.1991. i imala se primeniti jedan dan posle objavljivanja.[1][13]
Dan posle jednostrane odluke, 26.6.1991. policija Slovenije preuzimala je granične prelaze i carinarnice i skidala sa njih državne simbole SFRJ.[14] Iako je JNA bila protiv nezavisnosti Slovenije, bila je podeljena oko toga kako to sprečiti. U vrhu JNA, Srbi su bili manjina, a jedan od njih načelnik generalštaba Blagoje Adžić je zagovarao operaciju velikih razmera kako bi se uklonilo slovenačko rukovodstvo. Njegov nadređeni, ministar odbrane Veljko Kadijević, nacionalno opredeljen kao Jugosloven, je tražio da se samo pokaže vojna sila i očekuje popuštanje vlade Slovenije, to jest da ona odbaci proglašenje nezavisnosti. Nakon rasprave, pobedilo je Kadijevićevo mišljenje.[15][16]
Posle donošenja naredbe Markovićeve vlade da se upotrebe oružane snage, odluku je trebalo da sprovede prvenstveno V armijska oblast, koja je imala sedište u Zagrebu a njen zapovednik bio je Konrad Kolšek, po nacionalnosti Slovenac.[17] U popodnevnim satima 26. juna 1991. deo vojnika V armijske oblasti iz Ilirske Bistrice (oko 350 vojnika sa 11 tenkova) počeo je da preuzima granične prelaze od milicije i carinika Slovenije.[18] Više vojnika i pripadnika savezne milicije SFRJ krenulo je 27.6.1991. da izvrši naredbu savezne vlade i saveznog sekretara za narodnu odbranu (ministra vojnog) Veljka Kadijevića o preuzimanju kontrole na granici prema Italiji, Austriji i delu granice sa Mađarskom.[19] Ipak, Kadijević je odlučio da upotrebi manje od 2.000 vojnika i oko 100 tenkova i drugih oklopnih vozila, a savezna milicija i uprava carina poslali su još oko 730 milicionera i ljudi, a svim poslatim vojnicima i milicionerima izdato je naređenje da oružje upotrebe samo u slučaju „nužne odbrane“.[20]
Opšta slika kratkog rata u Sloveniji[uredi | uredi izvor]
Pred proglašenje nezavisnosti, TO Slovenije se raspoređivala oko kasarni i položaja Jugoslovenske narodne armije. Tako su ih opkoljavali i spremali se za sukob, a 26.6.1991. policija Slovenije počela je da preuzima granične prelaze i carinarnice, a skidala je sa njih državne simbole SFRJ.[21]
Ministar odbrane Veljko Kadijević je naredio da se upotrebi manje od 2.000 vojnika sa oko 100 tenkova i drugih oklopnih vozila, a savezna milicija i uprava carina poslali su još oko 730 milicionera i službenika, a vojnicima JNA i saveznim milicionerima izdato je naređenje da oružje upotrebe samo u slučaju „nužne odbrane”.[22] Ta akcija je počela u popodnevnim satima 26. a nastavila se 27.6.1991.[23] Posle postavljanja prepreka na putevima od jutra 27.6.1991. vojska i policija Slovenije počele su oružano napadati jedinice JNA, a tako su počeli međusobni oružani sukobi i prva ubistava u njima.[24] Slovenačkim teritorijalcima komandovali su Ministar odbrane Slovenije Janez Janša i načelnika Štaba TO Slovenije Janez Slapar, a ministar policije Slovenije bio je Igor Bavčar.[25]
Već 28.6.1991. Evropska zajednica je obustavila svaku ekonomsku pomoć SFRJ, a to je bilo kažnjavanje vlade SFRJ koja je pokušala vojno da spreči odvajanje Slovenije. Istovremeno iz Evropske zajednice poslata su tri ministra (Žak Post, Đani de Mikelis i Hans van den Bruk) u Jugoslaviju da kao „posrednici” od S. Miloševića (Srbija), B. Jovića (Predsedništvo SFRJ), M. Kučana (Slovenija) i F. Tuđmana (Hrvatska) u Beogradu i Zagrebu 28. i 29.6.1991. dobiju obećanje da će: 1) S. Mesić biti izabran za predsednika Predsedništva SFRJ, 2) da će biti obustavljeni oružani napadi i 3) da će se zaustaviti primena deklaracija o nezavisnosti Slovenije i Hrvatske na 3 meseca.[26]
Jedinice saveznog SUP‐a i carinici su krenuli u zauzimanje graničnih prelaza na teritoriji Slovenije. Jedinice 5. vojne oblasti JNA su bile u gotovosti za sadejstvo i omogućavanje izvršenja zadatka. Međutim, odlučnost jedinica TO Slovenije i policije značajno su promenile tok zamišljene akcije. Zauzimanje prelaza pretvorilo se u pravi rat uz upotrebu oklopno‐mehanizovanih sastava i avijacije. Nije očekivan ovakav tok događaja. Ni danas nije jasno zašto se jedinice JNA nisu kretale u borbenom poretku nego u marševskim kolonama i zašto komandanti sastava nisu razvijali jedinice nego su čekali u očekujućim rejonima. Borba je očigledno opstruisana. Avijacija JNA bombardovala je vojni aerodrom „Brnik” ali već nakon dan‐dva bilo je jasno da ta strategija neće dati rezultate. Deo komande 5. vojne oblasti JNA izmešten je ubrzo na prostor vojnog poligona Slunj u SAO Krajini.[27]
Prema saopštenju Štaba Vrhovne komande oružanih snaga SFRJ, protiv jedinica JNA, koje su na teritoriji Republike Slovenije izvršavale svoje ustavne obaveze u obezbeđivanju granice i teritorijalne celovitosti države vodio se rat „na prljav, surov i podmukao način”, a policija i TO Slovenije hapsili su vojnike i oficire JNA u gradskom prevozu, na ulicama i njihovim stanovima.[28] Vođe Srbije i Srba, kao Slobodan Milošević tražile su od Veljka Kadijevića da povuče JNA iz Slovenije[29] U Sloveniji pojedinci i cele jedinice JNA predavale su se i broj zarobljenih je brzo rastao.[30] Rat je trajao desetak dana i završen je Brionskom izjavom, koju su, uz posredovanje tri ministra EZ (Hans Van de Bruk, Žak Pos i Žoao Pineiro) 7.7.1991. prihvatili predstavnici Slovenije (koje su vodili M. Kučan i L. Peterle), predstavnici SFRJ (A. Marković i B. Jović i drugi članovi Predsedništva SFRJ) i predstavnici Hrvatske, a prema toj izjavi Predsedništvo SFRJ i A. Marković pristali su da dođe posmatračka misija iz EZ u Sloveniju i nadzire primirje, ali dogovoreno je da se primeni tromesečni „moratorijum” na deklaracije o izdvajanju Slovenije i Hrvatske iz SFRJ.[31] U kratkom sukobu ubijeno je između 60 i 70 ličnosti, a oko dve trećine ubijenih (44 lica) bili su pripadnici JNA, ubijeno je nekoliko civila (i stranaca).[32] U nekim slučajevima izgleda da je vojska Slovenije ubijala vojnike koji se predaju, to jest izvršila je ratne zločine kao na prelazu Holmec, Škofije kod Kopra i Medveđek kod Trebnja.[33][34] Desetodnevni rat u Sloveniji ostavio je teške tragove na jedinice koje su u tom ratu učestvovale. Gubici u tehnici i ljudstvu nisu bili veliki, ali je zato stanje morala bilo katastrofalno. Događaji u Sloveniji su pospešili odluku da se TO SAO Krajina podeli naoružanje. Jedan broj jedinica iz Slovenije biće predislociran na prostor SAO Krajine a njihovo naoružanje posle 15.05.1992. godine preuzela je TO SAO Krajine. Vrlo čudna je inertna uloga tadašnjeg Saveznog Izvršnog Veća Jugoslavije kao i Generalštaba JNA oko dešavanja u SR Sloveniji iz prostog razloga što se iz priloženog vidi kako oni nisu imali realnu sliku stanja na terenu. Mala je verovatnoća da Kontraobaveštajna služba JNA nije svoj posao odradila dobro u smislu slanja izveštaja i sličnog. JNA nije ispunila svoju ustavom SFRJ jasno definisanu obavezu „zaštite Ustavnog poretka i teritorijalnog integriteta SFRJ”, već se povukla sa dela teritorije SFRJ menjajući pri tome spoljne granice SFRJ.[35]
Oružani sukobi po danima[uredi | uredi izvor]
27. jun[uredi | uredi izvor]
Posle prvog uspešnog izlaska JNA na granicu 26.6.1991. koji je prošao bez oružanog sukoba, došlo je do promene 27.6.1991. i počeli su oružani napadi na JNA u Sloveniji. Već u ranim jutarnjim satima 27.6.1991. godine 306. protiv-vazdušna brigada, sa sedištem u Karlovcu, prešla je u Sloveniju kod Metlike, ali je napadnuta.[36] Nekoliko sati kasnije, kolona tenkova i oklopnih transportera napustila je svoju kasarnu u Vrniki kod Ljubljane i uputila se ka međunarodnom aerodromu Brnik, ali Slovenci su na putevima kao prepreke postavili automobile i kamione, a JNA je morala nasilno skloniti civilna vozila sa puta da stigne do aerodroma.[37] Na severoistoku su snage JNA napustile Maribor i krenule su prema obližnjem prelazu Šentilj i pograničnom mestu Dravogradu, ali su i oni morali uklanjati prepreke koje su napravljene od kamiona i automobila na putevima. Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo je bacalo letke iznad raznih delova Slovenije, sa njima se pokušavalo odvratiti Slovence od otpora.[38][39]
U ranim satima 27. juna slovenačko rukovodstvo je obavešteno o pokretima JNA. Vojno vođstvo Pete armijske oblasti, koje je uključivalo i Sloveniju, je bilo i u telefonskom kontaktu sa slovenačkim predsednikom Milanom Kučanom i reklo mu je da je zadatak vojske ograničen na preuzimanje graničnih prelaza i aerodroma. Kučan je posle tih razgovora sazvao prošireni sastanak Predsedništva Slovenije na kom je doneta odluka da se pruži oružani otpor Jugoslovenskoj narodnoj armiji i saveznoj miliciji.[40][41]
Teritorijalna odbrana Slovenije je iskoristila svoju prednost u brojnosti i spremnost da prva upotrebi oružje prilikom susreta sa JNA. Slovenački vojnici i policajci opkolili su kasarne i zaustavljene kolone JNA, a na nekim mestima su otpočeli oružani napadi i došlo je do gubitka prvih života. U Brniku je teritorijalna odbrana napala vojnike JNA koji su držali aerodrom. U drugom napadu, u Trzinu su ubijena 4 pripadnika JNA, a poginuo je i jedan vojnik Republike Slovenije, a ostatak jedinice JNA je primoran na predaju. Teritorijalna odbrana je takođe pokrenula napade na kolone tenkova JNA kod Pesnice, Ormoža i Kosezea, kod Ilirske Bistrice. Kolona tenkova iz 32. mehanizovane brigade JNA je blokirana kod Ormoža blizu slovenačke granice i nije uspela da se probije kroz barikade.[traži se izvor] [42]
Kada su predstavnici JNA upozorili Slovenačku vladu da će JNA koristiti helikoptere da prenese specijalne jedinice na strateške lokacije. Vlada Slovenije je odgovorila komandi Pete armijske oblasti da će helikopteri biti obarani. Vođstvo JNA nije verovalo da će Slovenci obarati helikoptere i ubijati pilote, ali to se dogodilo. Iznad Ljubljane 27. juna, slovenačka teritorijalna odbrana je oborila dva helikoptera JNA, ubivši one koje su bili u njima.[43]
Uprkos pometnji i borbama, JNA je ipak uspešno izvršila veliki deo svog cilja. Do ponoći 27. juna je zauzela sve prelaze duž italijanske granice, skoro sve prelaze na austrijskoj granici i nove prelaze uspostavljene duž slovenačke granice sa Hrvatskom. Međutim, mnogo njenih jedinica je još uvek bilo zaglavljeno na ranjivim položajima širom Slovenije.[44]
28. jun[uredi | uredi izvor]
Tokom noći između 27. i 28. juna, slovenačkoj teritorijalnoj odbrani je naređeno da izvede opštu ofanzivu protiv JNA. Kolona JNA koja je bila dan ranije napadnuta kod u Pesnici je blokirana od strane slovenačkih kamiona u Strihovecu, nekoliko kilometara od granice sa Austrijom, gde je opet bila napadnuta od slovenačke teritorijalne odbrane i policije. U Medveđeku u centralnoj Sloveniji, kamionske barikade su zaustavile još jednu kolonu tenkova. U vazdušnim napadima na barikadu poginulo je 6 vozača kamiona. Žestoke borbe su izbile izvan Nove Gorice na prelazu sa Italijom, gde su slovenački specijalci uništili tri T-55 tenka i zarobili još tri. Četvorica vojnika JNA je poginulo, a oko 100 se predalo.[traži se izvor]
Slovenačke snage su zauzele granični prelaz kod Holmeca, uz dve žrtve sa svoje strane i tri sa strane JNA; 91 pripadnik JNA se predao. Slovenački teritorijalci su napali kasarnu JNA u Bukovju kod Dravograda, a skladište oružja u Borovnici je palo u posed teritorijalaca. Jugoslovensko vazduhoplovstvo je napalo brojne lokacije pirom države, među njima i aerodrom Brnik, prilikom čega su poginula dva austrijska novinara, a teško je oštećeno 4 aviona Adrija ervejza. Vazduhoplovstvo je takođe napalo slovenački štab u Kočevskoj Reci i radio i televizijske predajnike na Krimu, Kumu, Trdinovom vrhu i Nanosu.[traži se izvor]
Do kraja dana JNA je još uvek držala mnoge od svoji položaja, ali je brzo gubila podršku. Mnogi slovenački pripadnici JNA su dezertirali i promenili strane.[traži se izvor]
29. jun[uredi | uredi izvor]
Izbijanje rata smanjilo je diplomatske napore Evropske zajednice da bi se pronašao kraj krize. Tri EK Ministra inostranih poslova sastali su se sa slovenačkim i predstavnicima jugoslovenske vlade u Zagrebu u noći između 28. juna - 29. juna i dogovorili su se o prekidu vatre, ali to nije zaživelo u praksi. Ujutro, Slovenci su postigli nekoliko značajnih vojnih uspeha. Jedinice JNA u Ljubljani u blizini aerodroma Brnik predali su se slovenačkim snagama, koji su opkolili objekat preko noći. Na severu, nekoliko tenkova JNA, bili su zarobljeni u blizini Strihoveca, što je kasnije ovaj ogranak TO Slovenije reorganizovana u TO-tenkovsku četu. Specijalne snage JNA pokušale su sletanje na Hrvatini, ali je iz zasede ovaj napad odbijen od strane Slovenaca. Na graničnim prelazima u Šempeter-Vrtojbi i Šentilju, takođe su napadnuti od slovenačkog TO-a, i tom prilikom zaplenili oružje federalnih trupa i tenkova, povećavajući obim njihovog arsenala.[traži se izvor]
JNA je izdala ultimatum da Slovenija pristane na hitan prekid neprijateljstava od 09:00 30. juna. Kao odgovor, slovenački skupština usvojila rezoluciju koja poziva na mirno rešenje krize koja nije ugrozio nezavisnost Slovenije, i odbacio ultimatum JNA.[traži se izvor]
30. jun[uredi | uredi izvor]
Rat se nastavio u nekoliko mesta u toku dana. Slovenačke snage zauzele strateški Karavaski tunel ispod Alpa na granici sa Austrijom i zarobili devet tenkova JNA, u blizini Nove Gorice. Ceo JNA garnizon u Dravogradu - 16 oficira i 400 muškaraca, kao i oprema se predao, a garnizoni u Tolminu i Bovecu takođe su se predali Slovenačkoj TO. Oružje zarobljeno iz garnizona je brzo podeljeno slovenačkim snagama.[traži se izvor]
1. jul[uredi | uredi izvor]
Do više okršaja došlo, sa slovenačkim snagama TO prilikom zauzimanja objekata JNA kod mesta Nova Vas, južno od Ljubljane. JNA skladište municije na Crnom Vrhu je uništeno od velike eksplozije a oštećen je znatno i grad. Međutim, Slovenci su uspešno zarobili skladišta Pečovnik, Bukovžlak i Zaloška Gorici, uzimajući u posed nekih 70 kamiona municije i eksploziva.[traži se izvor]
JNA je 306. Laki mehanizovani artiljerijski puk stupo je u povlačenje iz svoje izložene pozicije u Medvedjeniku i krenuo u šumu Krakovski (Krakovski Gozdu) u blizini hrvatske granice. Tu je naleteo na blokadu u blizini grada Krško i bio je okružen slovenačkim snagama, ali je odbio da se preda, verovatno nadajući se za pomoći.[traži se izvor]
U međuvremenu, rukovodstvo JNA tražilo je dozvolu da promeni tempo ratovanja. Ministar odbrane Veljko Kadijević obavestio jugoslovensku vladu koji je plan JNA - ograničene operacije da se obezbede granični prelazi u Sloveniji je propao, i da je vreme da se u rad stavi rezervni plan za potpunu invaziju i uvođenje vojne diktature u Sloveniji. Međutim, kabinet na čijem čelu u vreme je predsedavala Srbija, Borisav Jović - odbio da odobri takve operacije. Načelnik generalštaba JNA general Blagoje Adžić, bio je besan i javno osudio savezni organ: "da nas stalno ometaju, zahtevajući pregovore dok Slovenci nas napadaju sa svim mogućim sredstvima."
2. jul[uredi | uredi izvor]
Najteže borbe u toku rata desile su se tokom 2. jula, koji se pokazao kao krucijalni dan za JNA. JNA tenkovska kolona u Krakovskoj šumi pretrpela je napad od jedinica TO, primoravajući ih da se predaju. Jedinice JNA iz Četvrtog oklopnog armijskog korpusa pokušale su kontranapad iz Jastrebarskog u Hrvatskoj, ali su poražene u blizini pograničnog grada Bregana. Slovenački TO izveo je montirane uspešne napade na granične prelaze u Šentilju, Gornja Radgoni, Fernetiči i Gorjanskom, zarobljavajući veliki broj JNA vojnika. Drugi okršaji između JNA i TO Slovenije su se desili tokom popodneva i večeri u Dravogradu a veći broj objekata JNA pao je zarobljen širom zemlje od slovenačkih snaga.[traži se izvor]
U 21:00, slovenačko predsedništvo je objavilo jednostrani prekid vatre. Međutim, ovo je odbijeno od strane rukovodstva JNA, koje je obećalo da će "preuzeti kontrolu" i slomiti slovenački otpor.[traži se izvor]
3. jul[uredi | uredi izvor]
Veliki konvoji oklopnih jedinica JNA krenuli su iz Beograda u jutarnjim satima 3. jula, navodno da odu u Sloveniju. Nikada nisu stigli, prema zvaničnim tvrdnjama zbog mehaničkih kvarova.[traži se izvor]
Borbe su se nastavile u Sloveniji, JNA je uz pomoć snaga koje su bile upućene na granični prelaz Gornje Radgone zaustavljene su u blizini Radence. Snage JNA na graničnom prelazu Kog su napale jedinice TO-a. U večernjim satima, JNA je pristala na prekid vatre i povlačenje u kasarne. U odvojenom incidentu nedaleko od Radence, u selu Hrastje-Mota, jugoslovenski helikopter Mi-8 bio je prinuđen zbog mehaničkih problema da sleti. Helikopter je zaplenjen od strane slovenačke vojske, ali nije bio smatran pogodnim za novorođenu avijaciju i vraćen je u Beograd 13. avgusta.[traži se izvor]
4—6. jul[uredi | uredi izvor]
Sa prekidom vatre na snazi, dve strane su se isključile iz daljeg ratovanja. Slovenačke snage preuzele kontrolu nad svim graničnim prelazima u zemlji, a jedinicama JNA bilo je dozvoljeno da se mirno povuku u kasarne i da pređu granicu u Hrvatsku.[traži se izvor]
7. jul i kasnije[uredi | uredi izvor]
Desetodnevni rat bio je formalno završen Brionskom deklaracijom, potpisanim na hrvatskom ostrvu Brioni. Slovenačko i hrvatsko rukovodstvo se izjasnilo za nezavisnost. Uslovi su bili izrazito povoljni za Sloveniju, dogovoreno je da će Slovenija i Hrvatska odloži nezavisnost za tri meseca - što u praktičnom smislu nije imalo stvarni uticaj - slovenačka policija i oružane snage (slovenačka Teritorijalna odbrana) su priznati kao suverena država na celoj svojoj teritoriji.[traži se izvor]
Dogovoreno je da sve jugoslovenske vojne jedinice napuste Sloveniju, a jugoslovenskoj vladi postavljen je rok da do kraja oktobra završe proces. Slovenačka vlada je insistirala da JNA nastavi povlačenje postavljeno pod njegovim uslovima, takođe JNA nije bilo dozvoljeno da preuzme veliki deo svog teškog naoružanja i opreme, koje je kasnije bilo raspoređeno lokalno ili prodavano drugim jugoslovenskim republikama.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Logos 2019, str. 88-89 sa napomenom 174. U naredbi SIV-a potpisanoj 26.6.1991 Ante Marković, po narodnosti Hrvat, javlja se kao zapovednik Oružanih snaga SFRJ (i JNA) na početku rat u Sloveniji.
- ^ Lenard J. Cohen, Jasna Dragović-Soso. State Collapse in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia's Disintegration. Purdue University Press, 2008. pp. 323. (It says that the Socialist Federal Republic of Yugoslavia's Prime Minister Ante Marković declared the secessions of Slovenia and Croatia to be illegal and contrary to the Constitution of the SFRY, and authorized the Yugoslav People's Army to secure the integral unity of the SFRY).
- ^ Logos 2019, str. 67-68.
- ^ Logos 2019, str. 86 napomena 161. Posle, na sednici Predsedništva 7.7.1991. godine, u razgovoru sa Hansom van den Brukom, Borisav Jović je rekao: „Nama nije jasno zašto je Slovenija odabrala neustavni način, kada je postojalo potpuno raspoloženje da joj se to na ustavan način dopusti”.
- ^ a b Logos 2019, str. 87.
- ^ Logos 2019, str. 72 i napomena 85.
- ^ Logos 2019, str. 87-88.
- ^ Logos 2019, str. 88.
- ^ Nikolić & Petrović 2012, str. 85-87.
- ^ Nikolić 2017, str. 252-253.
- ^ Nikolić & Petrović 2012, str. 38, 88-89.
- ^ Nikolić 2017, str. 253.
- ^ Nikolić & Petrović 2012, str. 39-41, 90-91 sa napomenom 3. Ante Marković je bio po nacionalnosti Hrvat i postojali su pokušaji da se prikrije da je on izdao jasnu naredbu o upotrebi vojne sile u Sloveniji 25.6.1991. godine, tj. početku rata u njoj. Videti Stjepan Mesić, Put u rat, u zborniku Branke Magaš i Ive Žanića, Rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 1991–1995, Zagreb-Sarajevo 1999, str. 33.
- ^ Nikolić & Petrović 2012, str. 37-38.
- ^ Nikolić & Petrović 2012, str. 41-42.
- ^ Allcock, Milivojević & Horton 1998, str. 274.
- ^ Nikolić & Petrović 2012, str. 41-42, 44.
- ^ Nikolić & Petrović 2012, str. 44.
- ^ Nikolić & Petrović 2012, str. 42, 45-46.
- ^ Nikolić & Petrović 2012, str. 43.
- ^ Logos 2019, str. 89.
- ^ Logos 2019, str. 89-90.
- ^ Logos 2019, str. 90.
- ^ Logos 2019, str. 90-91.
- ^ Logos 2019, str. 71, 86 i napomenama 166 i 420.
- ^ Logos 2019, str. 91-92.
- ^ „Rat u Hrvatskoj iz pera jednog obaveštajca, str. 47” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 16. 05. 2011. g. Pristupljeno 15. 01. 2011.
- ^ Logos 2019, str. 92.
- ^ Logos 2019, str. 91, 94 sa napomenom 191.
- ^ Logos 2019, str. 93.
- ^ Logos 2019, str. 94-96. Brionskom deklaracijom dogovoreno je i da se vrati granični pojas SFRJ pod kontrolu JNA, a jedinice i kasarne JNA deblokiraju, a objavljena je i saglasnost da se oslobode zarobljenici.
- ^ Logos 2019, str. 94.
- ^ Logos 2019, str. 94 u napomeni 206. „Na graničnom prelazu Holmec iz Austrije jedan kamerman napravio je video zapis na kome se vidi ubistvo vojnika JNA dok su se predavali policiji i TO Slovenije i mahali belom zastavom 28.6.1991. Sumnja se da su tada ubijeni Goran Maletić iz Novog Sada, Zoran Ješić iz Sakula kod Opova i Antonijo Šimunović iz Jablanice u BiH. Pred MKSJ UN Slobodan Milošević je pitao Milana Kučana o tom ubistvu. Kučan je prvo rekao da se to ubistvo nije dogodilo, ali je posle potvrdio da su vojnici JNA ubijeni”.
- ^ „Miša Ristović, Novosti”. Pristupljeno 12. 3. 2013.
- ^ „Rat u Hrvatskoj iz pera jednog obaveštajca, str. 43” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 16. 05. 2011. g. Pristupljeno 15. 01. 2011.
- ^ Nikolić & Petrović 2012, str. 47.
- ^ Nikolić & Petrović 2012, str. 47-48.
- ^ Nikolić & Petrović 2012, str. 47-48. Na bačenim lecima je pisalo: „Pozivamo vas na mir i saradnju“ i „Svaki otpor će biti slomljen“.
- ^ Quoted in Balkan Battlegrounds. str. 59.
- ^ Nikolić & Petrović 2012, str. 46-47.
- ^ Silber & Little 1995.
- ^ Nikolić & Petrović 2012, str. 48. "Teritorijalna odbrana je takođe pokrenula napade na kolone tenkova federalne armije kod Pesnice, Ormoža i Kosezea, kod Ilirske Bistrice. Kolona tenkova iz 32. mehanizovane brigade JNA blokirana je kod Ormoža i nije uspela da se probije kroz barikade." Pored teksta ima i slika ispod koje piše "Tenk JNA razbija blokadu", nije jasno da li je slika napravljena kod Ormoža, ili Pesnice, to jest nekog drugog mesta. Ako je napravljena tada a kod Ormoža, to što "tenk JNA razbija" nije značilo da je "razbio". Iza onoga što se vidi na slici možda je bilo na putu kamiona natovarenih kamenom i sl. Sve u svemu, možda su Nikolić i Petrović pouzdano opisali, to jest to je nekakva činjenica.
- ^ Nikolić & Petrović 2012, str. 48. U prvom oborenom helikopteru poginuo je pilot Anton Merlak Slovenac, a prevozio je hleb i hranu za opkoljene pripadnike JNA.
- ^ Nikolić & Petrović 2012, str. 48-49.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Nikolić, Kosta; Petrović, Vladimir (2012). Rat u Sloveniji – Dokumenta Predsedništva SFRJ 1991,Tom 2, (jun-jul 1991). Beograd: Institut za savremenu istoriju – Fond za humanitarno pravo. ISBN 978-86-7403-166-7.
- Nikolić, Kosta (2017). Jedna izgubljena istorija – Srbija u 20. veku, drugo, dopunjeno izdanje (PDF). Beograd: JP Službeni glasnik. Arhivirano iz originala (PDF) 03. 11. 2019. g. Pristupljeno 31. 03. 2018.
- Crnobrnja, Mihailo (1996). The Yugoslav Drama. McGill-Quenn's University Press. ISBN 978-0-7735-1429-4.
- Johnstone, Diana (2002). Fool's Crusade - Yugoslavia, NATO and Western Delusions. New York: Monthly Review Press. ISBN 978-1-58367-084-2.
- Ramet, Sabrina P. (2010). Central and Southeast European Politics since 1989. Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-48750-4.
- Allcock, John B.; Milivojević, Marko; Horton, John Joseph (1998). Conflict in the former Yugoslavia: an encyclopedia. ABC-CLIO. ISBN 978-0-87436-935-9.
- Silber, Laura; Little, Allan (1996). The death of Yugoslavia. Penguin.
- Gow, James & Carmichael, Cathie. Slovenia and the Slovenes. C. Hurst, London, 1999.
- Gow, James. The Serbian Project and its Adversaries. C. Hurst, London, 2003.
- The War in Croatia and Bosnia-Herzegovina, 1991-1995, ed. Branka Magaš and Ivo Žanić. Frank Cass, London, 2001.
- Logos, Aleksandar A. (2019). Istorija Srba 1, Dopuna 4; Istorija Srba 5 (PDF). Beograd. ISBN 978-86-85117-46-6.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Normativna kontrola: Državne |
|---|
