Pređi na sadržaj

Republika Sedam ostrva

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Republika Sedam ostrva
''Ἑπτάνησος Πολιτεία''
Zastava
Zastava
Grb Republike Sedam ostrva
Grb
Teritorija Republike prostirala se na sedam glavnih ostrva plus nekoliko manjih ostrva u Jonskom moru
Geografija
Kontinent Evropa
Zemlja Grčka
Glavni grad Krf
Društvo
Službeni jezik italski, venecijanski, judeogrčki
Religija pravoslavlje, judaizam, katolicizam
Politika
Oblik države oligarhija, aristokratija, republika
 — Knez Grof Spiridon Georgios Teotokis
Istorija
 — Osnivanje 1800.
 — Ukidanje 1807.
 — Status Protektorat osmanskog i ruskog carstva
Geografske i druge karakteristike
Valuta gazeta
Zemlje prethodnice i naslednice
Republike Sedam ostrva
Prethodnice: Naslednice:
Republikanska francuska vladavina na Jonskim ostrvima Carska francuska vladavina na Jonskim ostrvima
⋮

Republika Sedam ostrva (grč.Ἑπτάνησος Πολιτεία) je bila država koja je obuhvatala ostrva u Jonskom moru — Krf, Lefkada, Kefalonija, Zakintos, Paksi, Itaka i ostrvo Kitera. Republika Sedam ostrva je postojala ukupno sedam godina, od 1800. do 1807. godine i imala je status protektorata osmanskog i ruskog carstva.

Republika je uspostavljena nakon što je zajednička rusko-otomanska flota zauzela ostrva i okončala dvogodišnju vladavinu Francuske Republike. Iako su se ostrvljani nadali potpunoj nezavisnosti, nova država je dobila samo autonomiju, postajući republika koja daje danak Osmanskoj Porti. Ipak, to je bio prvi put da su Grci dobili samoupravu od pada poslednjih ostataka Vizantijskog carstva pod Osmanlije sredinom 15. veka. Godine 1807. republika je ustupljena Napoleonovom francuskom carstvu, ali su ostrva zadržala svoje institucije vlasti. Britanci su postepeno preuzeli kontrolu nad ostrvima od 1809. godine, a nakon Pariskog sporazuma, ostrva su formalno organizovana u Sjedinjene Države Jonskih ostrva pod britanskom zaštitom.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Jonska ostrva (Krf, Paksi, Zakintos, Kefalonija, Lefkada, Itaka i Kitera) zajedno sa priobalnim gradovima Pargom, Prevezom, Vonicom i Butrint, bili su venecijanski posedi vekovima, postajući tako jedini deo grčkog sveta koji je izbegao osvajanje od strane Otomanskog carstva, razvijajući posebnu lokalnu kulturu i postajući mesto „dinamične interakcije između Zapada i Grka na Istoku” koji služi kao „prozor grčke kulture na Zapad”.[1][2]

Pod mletačkom vlašću, stanovništvo ostrva bilo je podeljeno na tri klase: privilegovano plemstvo, gradsku srednju klasu i pučane. Plemstvo je uglavnom imalo posede i ismevali su trgovačku delatnost, koja je bila prepuštena gradskim građanima; kao rezultat toga, ovi drugi su takođe došli da gomilaju bogatstvo i zemlju, i težili su da se pridruže vladajućoj klasi. U ovom nadmetanju, seosko seljaštvo je uglavnom bilo politički marginalizovano. Ovaj srednjovekovni društveni poredak narušen je nakon pada Venecijanske Republike 1797. godine, kada su ostrva došla pod francusku kontrolu. Ubrzo nakon toga, Ugovorom iz Kampo Formija, ostrva su pripojena Francuskoj Republici i organizovana u tri departmana. Francuzi republikanci su dočekani od strane stanovništva, a radikalne ideje Francuske revolucije su sprovedene ukidanjem lokalnog plemstva, ravnopravnosti društvenih i verskih zajednica (pravoslavne, katoličke i jevrejske) i uspostavljanjem demokratskih režima i lokalnih samouprava na ostrvima. Francuzi su takođe stvorili prvi sistem javnog obrazovanja na ostrvima i uveli prvu štampariju u današnjoj Grčkoj.[3]

Francusko prisustvo je bilo negodovano od strane lokalne aristokratije, sada lišene svojih privilegija, dok su veliki porezi i antiklerikalizam Francuza ubrzo učinili nepopularnim i među širokim delovima običnog stanovništva. Nakon francuske invazije na Egipat, francusko prisustvo na Jonskim ostrvima izazvalo je protivljenje Osmanlija i Ruske imperije, udružene sa Britancima, kao deo rata Druge koalicije. Carigradski patrijarh Grigorije izdao je proglas Ostrvljanima osuđujući „bezbožne” Francuze, pozivajući ih na ustanak, i obećavajući, u ime Osmanske porte, da će dozvoliti ostrvima da izaberu svoje oblik vladavine. U jesen 1798, zajednička rusko-osmanska flota je izbacila Francuze sa drugih ostrva i konačno zauzela Krf 4. marta 1799. godine, dok je autonomni osmanski moćnik Ali-paša Janjinski iskoristio priliku da otme Butrint, Prevezu i Vonicu od Francuza.[4] Na svim ostrvima koja su zauzeli, Rusi su isprva uspostavili privremene uprave plemića i građana. Ruske vlasti su 22. marta, međutim, pozvale plemićke skupštine da preuzmu upravljanje Jonskim ostrvima, čime su povratili prethodni status kvo. Sutradan je rekonstituisan Veliki savet Krfa; njegova prva akcija bila je glasanje zahvalnosti savezničkim vladarima, osmanskom sultanu, ruskom caru i britanskom kralju. Na Zakintosu, međutim, lokalni plemićki savet je više voleo da svoju zahvalnost usmeri isključivo na Britance, što je izraz snažne probritanske tendencije na ostrvu, zbog bliskih komercijalnih veza usredsređenih na trgovinu ribizlom.[5]

Dana 6. maja 1800, komandanti dveju flota objavili su da će Jonska ostrva činiti jedinstvenu državu, kojom će upravljati Senat (Γερουσια) u gradu Krfu, sastavljen od po tri predstavnika sa Krfa, Kefalonije i Zakintosa, dva sa Lefkade, i po jedan iz Itake, Kitere i Paksija. Mletački plemić Anđelo Orio, poslednji venecijanski guverner Argostolija, postavljen je za šefa Senata, kome je povereno stvaranje ustava za novu državu. Oriov nacrt ustava sastojao se od 28 članova i jednog dodatka, i predviđao je potpuno aristokratski režim, sa svakim ostrvom na čelu sa Velikim savetom sastavljenim od plemića i više buržoazije. Veliki saveti bi birali senatore. Svako ostrvo bi zadržalo lokalni administrativni savet od šest članova i trezor, ali bi centralna riznica postojala na Krfu. Senat je bio krajnja izvršna vlast, a njegov predsednik šef države. Malo veće od 40 bi bilo izabrano od strane Velikog veća tri najveća ostrva, i bilo bi odgovorno za pravdu, izbor zvaničnika i savetovanje o zakonodavstvu. Savet svakog ostrva bi morao da ratifikuje zakone koje je usvojio Senat.[6] Pored toga, upotreba grčkog jezika je prvi put sankcionisana na sudovima. Ruska porodica Ušakov je obnovila i Krfsku pravoslavnu arhiepiskopiju, koju su u 13. veku ukinuli anžujski vladari Krfa.[7]

Senat je 21. juna 1799. godine poslao dvanaestočlanu delegaciju u Carigrad i Sankt Peterburg, sastavljenu iz viših slojeva sa svakog ostrva, da izrazi svoju zahvalnost sultanu i caru i obezbedi priznanje nezavisnosti nove države. Delegati su takođe imali zadatak da izrade nacrt ustava i podnesu ga na ratifikaciju, kao i da obave štampe za obnovu pomorske i kopnene granice ostrva povlačenjem Ali-paše iz Butrinta, Preveze i Vonice. U delegaciji je bio Anđelo Orio, predložen za ambasadora u Sankt Peterburgu, a predsedništvo Senata je preuzeo grof Spiridon Georgije Teotokis iz ugledne porodice Teotokis, koji je prethodno bio na čelu Privremene opštine pod francuskom vlašću.[8] Jednom u Carigradu, međutim, delegacija je brzo shvatila da Porta nije zainteresovana za priznavanje nezavisnosti ostrva, već za stvaranje vazalne države pod osmanskom vlašću. Dvojica delegata, krfski grof Antonio Marija Kapodistrija, otac Joanise Kapodistrije i zakintski grof Nikolaos Gradenigos Sigur Dezilas, ostali su u Carigradu da vode pregovore sa Portom, dok su Orio i još jedan delegat, Kladas, trebalo da predstavljaju Jonska ostrva u Sankt Peterburg. U pregovorima koji su usledili, carigradski delegati su se sukobili sa onima iz Sankt Peterburga u dopisnom ratu oko prirode nove politike Sedam ostrva.

Dana 6. aprila 1800, zaključen je Carigradski sporazum između Rusije i Osmanlija, kojima su se kasnije pridružili Britanci, čime je stvorena Republika sedam ujedinjenih ostrva. Prema odredbama ugovora, Jonska ostrva bi bila jedinstvena savezna država, sa pojedinačnim ostrvima koja bi zadržala određeni stepen autonomije. Ostrva su postala aristokratska republika na čelu sa „primatima i uglednicima” i pod osmanskim suverenitetom, u znak čega bi sultanu plaćali godišnji danak od 75.000 pijastara. Ovo je bila pobeda za sultana, a razočaranje za Ostrvljane, kojima je bilo obećano pravo da izaberu svoj oblik vladavine. Kako je novoj državi nedostajalo vojnih snaga, ruske i osmanske snage ostaće da postavljaju garnizone u njene tvrđave i garantuju njenu bezbednost do kraja rata protiv Francuske. S druge strane, kopneni eksklave Parga, Vonica, Preveza i Butrint ostali bi pod osmanskom kontrolom, ali bi uživali poseban status sličan onom Dunavskih kneževina.[9] U isto vreme, bez konsultacija sa svojim kolegama u Sankt Peterburgu ili privremenom vladom na ostrvima, Kapodistrijas i Sigur Dezilas su takođe sastavili novi ustav i dizajnirali novu državnu zastavu. Takozvani „vizantijski” ustav nazvan tako najverovatnije zato što je sastavljen u Carigradu, sastojao se od 37 članova. Ona je predviđala aristokratsku federalnu republiku, sa lokalnom upravom na svakom ostrvu, na čelu sa tri sindikata, koja bi se birala svake godine iz Velikog veća plemića svakog ostrva. Senat na Krfu je ostao najviši organ savezne države, sastavljen od predstavnika ostrva. Njen predsednik, arhont, bio je šef države. Ustav je štampan na grčkom jeziku, uz veliku upotrebu italijanskih pozajmljenica za administrativne izraze, u patrijaršijskoj štampariji u Carigradu.[10]

Novi ustav je bio snažno reakcionaran, preokrenuo je dobitke buržoazije u korist starih plemićkih porodica; čak su i plemićke titule dodeljene 1799. godine, nakon odlaska Francuza, a koje su uglavnom davane bogatim građanima, ukinute. U skladu sa reakcionarnim idejama oličenim u ustavu bila je i nova zastava, sa venecijanskim lavom Svetog Marka koji drži snop od sedam strela, koji simbolizuju ostrva, i Bibliju. Dana 1. novembra 1800. novi ustav i zastavu formalno je odobrio veliki vezir i blagoslovio patrijarh u Carigradu. Ostrvljanski izaslanici u Petrogradu, Orio i Kladas, protestovali su kod cara zbog događaja u Carigradu, ali uzalud; Teotokis, koji je sada bio priznat za šefa države sa titulom kneza, čak je razrešio Anđela Orija sa pozicija.[11]

1800—1801[uredi | uredi izvor]

Dva izaslanika u Carigradu stigla su 26. decembra 1800. na Krf kao „carski komesari”, odnosno sultanovi predstavnici na ostrvima, sa zadatkom da nadgledaju sprovođenje „vizantijskog” ustava. Dana 13. januara 1801. na Krfu je zvanično podignuta zastava Republike Sedam ostrva. Misija carskih komesara — Antonija Marija Kapodistrija ubrzo je zamenio njegov sin Joanis Kapodistrijas, budući prvi guverner Grčke — brzo se pokazala problematičnom: reakcionarna priroda novog ustava, koji je političku moć ograničila na plemstvo, odmah ga je učinila kontroverznim, pošto su se obični ljudi navikli na veća građanska prava i slobode koje su uživali tokom vladavine francuskih republikanaca. Tome su pridodate lokalne pritužbe i borbe za vlast, koje su rezultirale secesionističkim tendencijama na nekim ostrvima.[12]

Već u drugoj polovini 1799. godine političke tenzije su dovele do otpočinjanja sukoba, kako među plemstvom, tako i između ostalih klasa. Dok su na Krfu, pod neposrednim nadzorom porodice Ušakov, izbori novih privremenih vlasti i njihovo postavljanje protekli uredno i mirno, na ostalim ostrvima to nije bio slučaj. Tamo su procesom dominirala klasna i lična rivalstva, a samovoljne intervencije Ušakovljevog predstavnika Nikolaja Tizenhauzena. Na Zakintosu je, na primer, skovana zavera za ubistvo plemića 12. septembra 1799, na dan kada je Veliko veće ostrva trebalo da se sastane i izabere novu vladu. Dok zavera nije sprovedena, njen podstrekač Antonio Martinengo uspeo je da podmiti Tizenhauzena i obezbedi amnestiju, dok je njegov saučesnik Cintos ubijen. Zbog uznemirenosti seoskog stanovništva, 18. januara 1800. godine najavljene su prve represivne mere protiv nižih slojeva stanovništva.[8]

Političke strasti koje rastu prvo su došle do vrhunca u Kefaloniji, gde je postojanje velike srednje klase povećalo nezadovoljstvo reakcionarnom lokalnom vlašću. Tome se pridružilo i rivalstvo između glavnog grada ostrva, Argostolija, i grada Liksurija, i između plemićkih porodica Metaksa i Aninos. Dana 24. avgusta 1800. naoružana gomila civila i pobunjenih vojnika zauzela je vladinu kuću u Argostoliju i pretresla je i uništila kuće i vile članova administracije. Nova vlada je formirana 9. septembra, ali tek nakon što je grof Konstantinos Horafas dobio opunomoćenje i snage ruskih trupa, nemiri su ugušeni. Ovaj mir nije dugo trajao, a pobuna pod vođstvom plemića Efstatiosa Metaksasa izbila je maja 1801. Kao odgovor, carski komesari su došli na ostrvo da posreduju u sukobu i osnovali Komitet javne bezbednosti od 22 člana i imenovali su pukovnika Nikolaosa Pijerisa kao predsedavajućeg. Na kraju je Metaksasova pobuna ugušena kompromisom koji je postigao Joanis Kapodistrijas: prethodna vlada ostrva je dala ostavku 20. maja, a komesari zajedno sa Komitetom za javnu bezbednost preuzeli su upravljanje ostrvom, sa ciljem da se ostrvo smiri i da se stanovništvo razoruža.[12]

Joanis Kapodistrijas 1818. godine

Krajem maja, delegacija Liksurija se povukla iz komiteta, a stanovnici Liksurija su i dalje bili u sukobu sa stanovništvom iz Argostolija, primoravajući carske komesare da lično posete Liksuri da bi smirili stvari. U isto vreme, braća Andreas i Kaisar Metaksas odbili su da priznaju Komitet javne bezbednosti i podigli su ustanak, koji je ugušen tek posle teških borbi 15. juna: Andreas se predao, ali je Kaisar pobegao na Krf. U međuvremenu, Liksuri je glasao za otcepljenje od vlade sa sedištem u Argostoliju i poslao izaslanike na Krf zahtevajući zasebnu upravu za grad; u isto vreme, pobunili su se i nezadovoljni seljaci Anogija i počeli da napadaju Liksuri, sve dok se trupe koje je poslao Komitet javne bezbednosti nisu sukobile sa njima i oterale ih nazad. Da bi se uspostavio red, carski komesari su 20. jula sazvali Veliko veće ostrva, koje je, prema ustavu, izabralo tri sindikata, tri senatora-predstavnika i druge javne službenike. U svim slučajevima, kancelarije su bile podjednako raspoređene među predstavnicima tri grada ostrva, Argostolija, Liksurija i zamka Svetog Đorđa. Nakon što je to učinjeno, 27. jula carski komesari su se osetili sposobnim da proglase uspešno uspostavljanje zakonite vlasti na ostrvu. Ovo se pokazalo preuranjenim, jer se u avgustu pobunilo seljaštvo oko Liksurija, zauzelo grad i proteralo vladin garnizon. Kapodistrijas i Andreas Panas pokušali su da posreduju u nagodbi, ali su pobunjenici, uz podršku lokalnog austrijskog vicekonzula, odbili.[12]

Slični nemiri su takođe izbili u Kiteri, gde su pobunjeni seljaci napali plemiće i građanke pre nego što su trupe uspostavile red, kao i na Lefkadi.

Na Zakintosu su nastavljena previranja, sa stalnim sukobima rivalskih grupa i koalicija. Dok je centralna vlada planirala državni udar, prvo je izbio probritanski državni udar.[5] Dana 20. februara 1801, Zakintos se otcepio od Republike, podigavši umesto toga britansku zastavu, očigledno uz podršku navodnog britanskog pukovnika, izvesnog Džejmsa Kalendera, koji se zatekao na ostrvu i postao njegov vojni guverner. Britanski ambasador u Porti, grof od Elgina, brzo je osudio inicijativu, ali ustavni poredak nije obnovljen sve dok pet otomanskih brodova i britanski ratni brod nisu stigli na ostrvo 12. septembra 1801. godine.

Sličan secesionistički pokret je takođe nakratko zauzeo Itaku, gde je lokalna vlada uspostavila kontakte sa Zakintosom. Kada su carski komesari stigli 18. avgusta na ostrvo sa namerom da uspostave ustavno zasnovanu administraciju, lokalna vlada je podnela ostavku. Međutim, probritanska osećanja bila su ograničena na glavni grad Vati, dok je seosko stanovništvo podržavalo napore komesara.

Ni Krf nije bio pošteđen nemira: 8. juna 1801. izbili su krvavi nemiri zbog bahatog ponašanja naoružanih osmanskih vojnika u gradu. Njegove sopstvene trupe nisu bile u stanju da obuzdaju situaciju — većina raspoloživih snaga bila je otpremljena u Kefaloniju — Senat je predao nadležnost Rusima, pod potpukovnikom Karlom Hastfertom, kako bi sprečio opšti masakr i uspostavio red. Ruska intervencija je smirila situaciju, ali je Senat zatražio da Osmanlije uklone svoje trupe sa ostrva. Nasuprot tome, kada su Rusi objavili nameru da uklone sopstvene trupe, predsednik Senata, Teotokis je zamolio Rusa da ostane i obezbedi unutrašnji mir i spoljnu bezbednost ostrva. Ipak, 25. avgusta 1801.godine okupacione sile su zvanično predale kontrolu nad tvrđavama i napustile se. Ovaj čin je ozbiljno narušio stabilnost vlasti, čije su represivne mere samo dodatno otuđile građanstvo i seljaštvo. U to vreme, grad Krf je bio praktično pod opsadom seoskog stanovništva, koje je pljačkalo seoska imanja plemstva. Dok je Senat postajao sve nemoćniji, vlast je sve više prelazila na grupu vlastele koji su održavali kontakte sa seljaštvom.[13] Da bi se suprotstavio nemirima stanovništva i rastućim zahtevima za građanskim pravima, Senat je Teotokisu dao diktatorska ovlašćenja. Teotokis je formirao „Vanredni komitet javne bezbednosti” ali su pobunjeni niži slojevi odbili da prihvate novu vlast. Umesto toga, građani i seljaci su birali svoje delegate, što je rezultiralo formiranjem tela od 64 čoveka, „Počasne deputacije grada, opština i sela Krfa”, koja je proglasio je nevažećim ustav iz 1800. godine i započeo izradu novog, demokratskijeg ustava. Ustav koji je predložila „Časna deputacija” dao je suverenu vlast na Krfu 240-članom veću „Najboljih”, koji se biraju doživotno na opštem, iako indirektnom, biračkom pravu. Iz grada bi dolazilo 100 članova, sa 40 plemića, 40 građana, 14 trgovaca i 6 zanatlija; ostali članovi bi došli sa sela. Izvršnu vlast imao je odbor od četiri prokuratora, koji su birani iz reda „Najboljih” i predsedavali su njegovim radom. Veće je odlučivalo o svim pitanjima, a takođe je izabralo tri predstavnika ostrva u Jonski senat, koji je trebalo da zadrži svoje prvobitne funkcije. Definicija „plemstva”, a time i prava glasa, proširena je na sve one koji su imali prihod od 1.000 talira, bez obzira na prebivalište i zanimanje. Događaji su se odvijali brzo: nacrt ustava je poslat Senatu 21. oktobra 1801. godine, a deset dana kasnije, zahtevalo se od Teotokisa da imenuje predstavnike plemstva za formiranje zajedničke privremene vlade za Krf. U veoma simboličnom prikazu jedinstva i klasnog pomirenja, 28. novembra „Časna deputacija” se pridružila sa 14 predstavnika „takozvanog plemstva”, kako su ih nazivali, da bi preuzeli vlast; sledećeg dana plemići su potpisali novi ustav.[14]

Posle 1803[uredi | uredi izvor]

Novi režim Krfa nije bio dobrodošao savezničkim silama Druge koalicije, niti Senatu kojim su dominirali plemići: početkom marta 1802. godine, britanske snage su se iskrcale na Krf i pridružile se trupama Republike. Osmanlije takođe nisu odobravale događaje, iako su priznavale neophodnost reformi prvobitnog ustava. Porta je zadužila Teotokisa, koji je ostao predsednik Senata, da vrati prethodni status kvo, sve dok se ne održe odgovarajuća razmatranja koja bi uključivala savezničke sile, carske komesare i ostrvljane. Seosko stanovništvo je bilo na pragu pohoda na grad Krf, ali su upozorenja Osmanlija „Časnoj deputaciji” i francuskog konzula Romjea, koji se obratio seljacima, privremeno smirila stvar. S obzirom da je situacija i dalje bila nestabilna, Rusi su obezbedili sporazum drugih velikih sila da pošalju svoje trupe na ostrva, sa zakintskim grofom Đorđom Moćenigom, bivšim ruskim ambasadorom u Firenci i nakratko izaslanikom Republike Sedam ostrva u Sankt Peterburgu, kao carski opunomoćenik. U međuvremenu, Amijenski ugovor je doveo do formalnog priznanja Republike, kako je konstituisana u Carigradskom ugovoru, od strane Francuske, Španije, Ujedinjenog Kraljevstva i Batavijske republike.[15]

Moćenigo je stigao na Krf 1. septembra 1802, sa pet ruskih brodova i 1.600 vojnika. U međuvremenu, predlozi „časne deputacije” su bili odbijeni, a samo je prisustvo britanskih trupa sprečilo njene pristalice van grada Krfa. U takvoj atmosferi, Moćenigov dolazak je pozdravljen od obe strane: plemići su smatrali da će on podržati njihovu vlast, dok su se niži slojevi nadali da će ih osloboditi. On je odmah počeo da reformiše institucije Republike, ograničavajući moć plemića, kao i autonomiju pojedinačnih ostrva. Zatim je uspostavio novu privremenu vladu ili „regentstvo” na svakom ostrvu, gde je izvršna vlast bila koncentrisana u rukama „regenta”, koji je u svim slučajevima morao biti sa drugog ostrva. Dok je Teotokis, koji je dobro sarađivao sa njim, ostao predsednik Senata (a time i titularni šef države), postojeći Senat je raspušten 30. decembra 1802, a privremeni Senat koji je imenovao Moćenigo. Novi režim je brzo suzbio svaki znak neslaganja ili pobune, a profrancusko raspoloženje je bilo loše, posebno nakon prijema govora francuskog generala Sebastianija na Zakintosu.[16]

Privremeni Senat je 3. februara 1803. objavio stvaranje novih izbornih kolegijuma, takozvanih sinkliti, koji bi zamenili stara veća plemstva. Ipak, članstvo u njima bilo je ograničeno nizom imovinskih, građanskih, verskih i profesionalnih kvalifikacija, tako da su imali izražen oligarhijski karakter. Ovi sinliti su zauzvrat izabrali zakonodavno telo od 40 članova (sa po deset članova sa Krfa, Kefalonije i Zakintosa, četiri sa Lefkade, po dva sa Itake i Kitere i jedan iz Paksija) i sedamnaestočlani Senat (sa po četiri člana sa Krfa, Kefalonije i Zakintosa, dva sa Lefkade i po jedan sa ostalih ostrva). Novi Senat je imenovao Joanisa Kapodistrijasa za državnog sekretara.[16]

Dana 26. oktobra sastala se Ustavotvorna skupština, koja je 5. decembra 1803. donela novi ustav Republike. Njenih 212 članova bili su mešavina progresivnih principa i ograničenja političkih prava koja su obezbedila oligarhijsku prirodu države. Dok je nasledno plemstvo iz mletačkog doba ukinuto, na njegovo mesto dolazi nova građanska aristokratija („ustavno plemstvo”). Na osnovu imovinskih ili akademskih kvalifikacija, sačinjavali su ga mnogi bivši plemići kao i građani. Ova nova aristokratija formirala je biračko telo za sinklite, koje je nastavilo da bira Senat i zakonodavno telo kao i ranije.[16] Ustav iz 1803. uveo je princip podele vlasti i ustanovio novo telo, „cenzore” koji su trebali da čuvaju poštovanje Ustava i da funkcionišu kao savetnici Senata. Senat je ostao glavni izvršni organ, sa tri ogranka za spoljne poslove, unutrašnje i finansijske poslove i vojne poslove. Svako ostrvo je za sada zadržalo svoju vladu, na čelu sa „dekanom” ili „rektorom”, dok su njegova dva zamenika sada imenovana „regenti”. Među progresivnim elementima novog ustava bili su institucija porote, lične slobode, nepovredivost doma građana i verska tolerancija. Ustav je sadržao i klauzulu po kojoj je poznavanje grčkog jezika bilo obavezno za svakog kandidata za javnu funkciju nakon 1810. godine, dok su od 1820. godine sve javne isprave morale biti isključivo na grčkom.

Novi ustav je stupio na snagu 27. decembra, kada ga je blagoslovio Krfski mitropolit i na njemu su položili zakletvu predsednik Ustavotvorne skupštine i zamenik predsednika Senata. Pošto je Teotokis preminuo 24. novembra, izabran je novi predsednik Senata i šef države: Antonios Komutos sa Zakintosa. Sledeći period je doživeo nalet zakonodavne i administrativne aktivnosti: između januara i marta 1804. doneti su zakoni o lokalnoj upravi, brodarstvu, seoskim opštinama i prosveti, reformisana je crkvena uprava i osnovana ministarstva. Republika je tada postala zaista prava država. Ipak, zbog mahinacija Moćeniga, Rusi nikada nisu ratifikovali novi ustav. Štaviše, kao ruski opunomoćenik, Moćenigo je bio najuticajnija ličnost u državi, sa odlučujućim glasom u svim stvarima i ubrzo je počeo da podriva ustav stvaranjem vanrednih komiteta, zaobilazeći obične sudove i osnivanjem Uzvišene policije u čijem sastavu su njegovi kandidati te je tako kontrolisao policiju.[17]

Antonios Komutos, predsednik jonskog senata

Odnosi sa susednom državom[uredi | uredi izvor]

Odnosi između Republike i njenog suseda Ali-paše bili su napeti i komplikovani. Jonska ostrva, a posebno Lefkada, bila su uobičajeno utočište za klefte (grčki hajduci) i razbojnike koji su bežali od otomanskih vlasti na grčkom kopnu. Sa ostrvima kao sigurnom bazom, oni su često vršili napade na obale koje su držali Turci. Zauzvrat, Ali-paša je uznemiravao građane Republike, i nametao velike putarine za njena plovila u lukama koje je kontrolisao.

Tokom ovog perioda, Ali-paša je u nizu kampanja potisnuo pobunjene Suliote (albansko pleme pravoslavne vere iz mesta Suli), koji su prkosili njegovom autoritetu. Po savetu preokreta Georgiosa Bosarisa, Ali je sledio strategiju opkoljavanja oblasti Sulija tvrđavama i opsade. Već 1800. godine, Sulioti su pisali Teotokisu za pomoć protiv planova Ali-paše. Ovaj poslednji je zauzvrat pretio stanovnicima Parge, kako bi ih sprečio da pruže bilo kakvu pomoć Suliotima. Do 1803. položaj ovog plemena je postao strašan, i oni su molili Republiku Sedam ostrva za municiju. Ambasada Suliota posetila je Moćeniga, prenevši apel caru Aleksandru. Moćenigo im je dao nešto municije, ali tajno od Rusa; ovaj i kasniji zahtevi za rusko posredovanje ostali su bez odgovora, čak i kada je Ali-paša, uz sultanovu podršku, krenuo da iskoreni poslednje centre otpora plemena. Sulioti koji su uspeli da pobegnu od Alijevih snaga krenuli su ka Pargi, ali su bili prinuđeni da pređu more u Republiku u martu 1804, nakon što je Ali-paša zapretio da će napasti grad. U novembru 1803. Republika je potpisala ugovor sa Ali-pašom, koga je predstavljao mitropolit Ignjatije.[18]

Ratnik Suliota na Krfu

Otprilike 3.000 Suliota se naselilo na Jonskim ostrvima, uglavnom na Krfu i Paksiju, gde im je dato poljoprivredno zemljište. Ratoborni Sulioti su se borili da se uklope u svoju novu sredinu, kradući stoku i drva za ogrev od lokalnog stanovništva i žaleći za gubitkom svoje domovine. U želji da proširi svoj uticaj na kopno Grčke, Rusija je 27. juna 1804. potpisala saveze sa Himariotskim i Čam albanskim begovima. Izbeglice iz Sulija su mobilisane za ofanzivu, koja je prekinuta kada je Ali-paša saznao za ruske planove i osmanska pomorska eskadrila neočekivano pojavljivanje na Krfu. Kako su francusko-osmanski odnosi počeli da se zagrevaju 1805. godine, Rusi su počeli da podižu domaće vojne formacije za odbranu Jonskih ostrva, upisujući Suliote, Himariote, Akarnance i Moreote u takozvanu „grčku legiju”, koja je bila stavljena pod komandu komanda general-majora grčkog porekla Emanuila Papadopulosa. U jesen 1805. godine grčka legija je učestvovala u anglo-ruskoj invaziji na Napulj, a 1806. se borila protiv Francuza u Boki kotorskoj.[19]

1806[uredi | uredi izvor]

Moćenigov uticaj postao je odlučujući u susret reviziji ustava iz 1803, zakazanoj za 1806. Na njegov predlog, Senat je osnovao 'Decemvirat' (Δεκανδρια) za proučavanje promena ustava; na kraju, predlozi saveta odražavali su Moćenigove nacrte. Moćenigo je poslao izaslanike na svako ostrvo sa pripremljenim spiskovima predstavnika za izbor. Konačno, kada se 27. oktobra sastala Ustavna skupština, on je jednostavno zamenio čitav Zakonodavni savet, koji je trebalo da pripremi liste kandidata za javne funkcije, svojim izborom i imenovao Joanisa Kapodistrijasa za njegovog sekretara i izvestioca. Kapodistrijas je 22. decembra predstavio nacrt ustava Ustavnoj skupštini. Ovi potezi su izazvali znatno protivljenje, ali je Kapodistrijas uspešno tvrdio da ne postoji alternativa koja bi uživala saglasnost Sankt Peterburga, a novi ustav je usvojen pet dana kasnije.[20]

Novi ustav je dao suverenitet takozvanom „aktivnom plemstvu”, određenom prihodima i akademskim zvanjima. Ovo ograničenje je zapravo rezultiralo isključenjem nekih starih plemićkih porodica, koje su u međuvremenu osiromašile. Zakonodavni senat od 17 članova (po četiri za Krf, Kefaloniju i Zakintos, dva za Lefkadu i po jedan za mala ostrva), od kojih je devet služilo tri godine, a osam četiri, dobio je zakonodavnu vlast, dok je izvršnu vlast je imao petočlani koledž, principato. Članovi, poznati kao 'šefovi republika', došli su po jedan sa tri velika ostrva Krfa, Kefalonije i Zakintosa, dok je četvrti došao ili sa tri ostrva ili sa Lefkade, a peti bio sa Lefkade ili sa manjih ostrva. Šefovi su imali rotirajuće predsedništvo, sa mandatom od godinu dana; te godine predsednik je bio i šef države i knez Republike. Šef je dalje imenovao četiri ministra: za spoljne poslove, ratne i pomorske poslove, unutrašnje poslove, finansije i pravosuđe. Lokalne vlasti na ostrvima nisu menjane, ali je ustav iz 1806. godine ukinuo mnoge progresivnije i liberalnije klauzule svog prethodnika. Iznad svega, efektivno je ukinuo autonomiju Republike priznavajući pravo Rusije da interveniše u svojim domaćim i inostranim poslovima.[18]

Među istoričarima se još uvek raspravlja o tome da li su revizije uključene u ustav iz 1806. odražavale inicijativu ruske vlade, ili je njome rukovodila mala grupa ljudi oko Moćeniga, sa ciljem da koncentriše vlast u manjem broju ruku. Ipak, „ruski ustav”, kako je ubrzo postalo poznato, snažno je učvrstio poziciju Rusije i proruskih elemenata u Republici, izazivajući sumnju Francuske.

Kraj Republike[uredi | uredi izvor]

U međuvremenu, promenljivi savezi u Evropi uticali su i na Republiku, pri čemu se Otomanska Turska udaljila od Rusije ka Francuskoj. Osmanska porta je 6. januara 1807. obavestila Republiku o objavi rata Rusiji. Pošto je Republika de jure bila otomanski vazal, Porta je zahtevala da Jonska ostrva pridruže osmanskom logoru protiv Rusije. Francuska je potom opozvala svog izaslanika i prekinula diplomatske odnose sa Republikom. Pod Moćenigovom tutorstvom, Jonski senat je 17. juna 1807. godine proglasio kraj neutralnosti republike prema Francuskoj, čime su ostrva praktično ušla u Rat Četvrte koalicije na strani Rusije. Ovu situaciju je iskoristio Ali-paša, čija je ambicija da zauzme Jonska ostrva bila dobro poznata i dobila je Napoleonovu podršku, pošto se Republika sada nalazila u ruskoj orbiti. U proleće su Alijeve snage napale Lefkadu. Pojačanje ostrva ruskim i suliotskim trupama i neuspeh Alijevih trupa da zauzmu zamak Santa Maura, doveli su do prekida napada.[21] Ipak, 2. juna Senat je rešio uspostavljanje 'jonskog logora' na Lefkadi, koji bi se sastojao od regularnih snaga Republike kao i svih ostrvskih milicija. Istovremeno je započet program utvrđivanja, a Joanis Kapodistrijas je imenovan za izvanrednog komesara da ga nadgleda. Odbrana Lefkade je ubrzo privukla široku podršku, pa su čak i kapetani klefta sa kopna požurili da joj se pridruže, uključujući Katsantonisa, Kitosa Bosarisa, Dimitrija Karaiskosa, Georgija Varnakiotisa i najznačajnije Teodorosa Kolokotronisa. Tamo je Kapodistrijas prvi put došao u kontakt sa nekim od glavnih vojskovođa Grčkog rata za nezavisnost koji je usledio.

Konačno, sudbina Republike odlučivaće se na ratištima i kancelarijama Evrope: Tilzitskim ugovorom u julu, Jonska ostrva su ponovo ustupljena Napoleonovoj Francuskoj. Dana 20. avgusta, francuske trupe su se iskrcale na Krf, a tri dana kasnije i general Sezar Bertije, koji je preuzeo kontrolu nad ostrvima od ruskog admirala Dmitrija Senjavina. Kako su Rusi otišli, francuske trupe su ih zamenile na svim ostrvima, kao i u kopnenoj zavisnosti Parge. Konačno, 1. septembra, suprotno njegovim uputstvima da se očuva ustav ostrva, Bertije je kao generalni guverner proglasio prisajedinjenje Republike Sedam ostrva Francuskoj.[22]

General Donzelot (1808—1814)

Bertije je brzo krenuo ka ukidanju atributa Republike kao nezavisne države: zavijorena je francuska zastava, svi državni službenici i vojnici položili su zakletvu na vernost Napoleonu, ukinute su ambasade i agencije Republike u inostranstvu, a svi domaći organi osim sudovi i Senat takođe. Ove mere su iznervirale Napoleona, koji je Bertijea na mestu generalnog guvernera zamenio Fransoa-Gzavijeom Donzeloom. Njegov glavni zadatak, prema instrukcijama koje je poslao Napoleon, bio je da brani ostrva, a pre svega Krf, od sve veće britanske pretnje. U novembru 1807. Napoleon je regulisao administraciju novih francuskih poseda: unutrašnja struktura Republike zadržana je uglavnom u skladu sa Ustavom iz 1803. godine, uključujući Jonski senat (iako su njegovi članovi sada bili imenovani, a ne izabran), ali su administraciju nadgledali generalni guverner i carski komesar, a Žilijen Besijer je prvi zauzeo ovo drugo mesto.[22]

Britanci su reagovali na francusko preuzimanje ostrva pomorskom blokadom, što je ometalo i trgovinu i snabdevanje ostrva. Poteškoće koje su usledile i aktivnosti britanskih agenata rasplamsale su antifrancuska osećanja, pa su neki jonski kapetani zatražili od britanskog vrhovnog komandanta na Mediteranu Džona Stjuarta za pomoć u proterivanju Francuza sa ostrva. U oktobru 1809. britanske ekspedicione snage pod brigadom Džonom Osvaldom stigle su na Zakintos i izdale proglas obećavajući da će obnoviti slobodu i nezavisnost Jonskih ostrva. Zbog malog broja francuskih garnizona, Britanci su brzo zauzeli Zakintos i Kefaloniju (4. oktobra), Itaku (8. oktobra) i Kiteru (12. oktobra), postavljajući privremenu upravu prema postojećim zakonima.

Prva velika vojna operacija bila je protiv Lefkade, u aprilu 1810, gde su grčki pomoćnici pod Teodorom Kolokotronisom i britanskim majorom Ričardom Čerčom igrali posebno važnu ulogu. Uprkos snažnom otporu Francuske, garnizon se predao 16. aprila. Dana 29. maja 1810, na ostrvima Paksi je izbio probritanski ustanak. Pobunjenici su iselili mali francuski garnizon, podigli britansku zastavu i napali francuske simpatizere na ostrvima. Međutim, britanske trupe nisu uspele da stignu, a Francuzi na Krfu brzo su ugušili ustanak. Britanci su uspostavili generalnog guvernera na Zakintosu (general Osvald do 1810, general Džordž Ejri do 1813, a posle toga general ser Džejms Kembel). Svakim ostrvom je upravljao guverner sa petočlanim Izvršnim većem i lokalnom zakonodavnom skupštinom, administrativnim telom. Dok su se ostrva pod britanskom kontrolom vratila u normalu, ostrva Krf i Paksi pod kontrolom Francuza, pod Donzelotom i imperijalnim komesarom Matjeom de Lesepom, patila su od posledica britanske blokade, koja je postala zvanična 10. novembra 1810.[23]

Paksi su okupirali Britanci početkom 1813. godine, a zatim Pargu 22. marta 1814. godine, nakon što je narodni ustanak izbacio Francuze. Krf je izdržao do prvog pada Napoleona i obnove vladavine Luja XVIII. Primirje od 23. aprila 1814. je obavezao Francuze da evakuišu Krf. U junu, Donzelot je predao ostrvo Kembelu. Jonski senat, izjavljujući da je Republika suspendovana, ali ne i ukinuta pod francuskom i britanskom okupacijom, pokušao je da se založi za nezavisnost ostrva u Bečkom kongresu, ali je Kembel odbio da prihvati ovo gledište, smatrajući da je Republika prestala da postoji i smatrajući imenovani Senat kao predstavnik Jonskog naroda. Na kraju, Jonska ostrva su formirana u britanski protektorat, „Sjedinjene Države Jonskih ostrva”, koji su postojali sve do ujedinjenja ostrva sa Kraljevinom Grčkom 1864. godine.

Jezici i religija[uredi | uredi izvor]

Službeni jezik je najpre bio italijanski, a zatim je 1803. grčki postao, uz italijanski, jedan od dva zvanična jezika Republike. Tokom venecijanskog perioda, italijanski se koristio u službene svrhe na ostrvima, ali je takođe bio široko rasprostranjen u gradovima, dok su na selu ljudi i dalje govorili grčki. Jedino ostrvo na kome je italijanski (mletački) bio šire rasprostranjen bila je Kefalonija, gde je veći broj ljudi usvojio venecijanski kao prvi jezik. Ustav Republike štampan je na grčkom u Carigradu, koristeći mnoge pozajmice iz italijanskog za tehničke termine. Međutim, novi ustav usvojen 1803. sastavljen je na italijanskom jeziku. Tekstu ustava je prethodio izveštaj odbora koji ga je izradio, u kome je stajalo da: „plemeniti, bogat i skladan helenski dijalekt, pošto su ga Mlečani proterali, treba da bude opozvan na vlast i postane jezik uprave i tumač aktivnih građana.” Ovo pitanje se smatralo toliko važnim da je čak dobilo poseban član (čl. 211) u ustavu. Prema članku, grčki je trebalo da zameni italijanski kao radni jezik u javnim aktima do 1820. godine.

Većina ljudi na ovim ostrvima tokom ovog perioda bili su hrišćani, sa malim brojem Jevreja na Krfu, Zakintosu i još manjim na Kefaloniji.[24] Većina hrišćana su bili pravoslavni. Međutim, bio je značajan broj katolika, posebno na Krfu, Zakintosu i Kefaloniji. Ustav iz 1803. priznao je pravoslavlje kao dominantnu veru; takođe je pisalo da je rimokatolička vera priznata i zaštićena. Ustav je takođe predvideo donošenje zakona kojim se definišu privilegije Jevreja koji borave u državi.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ The Ionian Islands : aspects of their history and culture. Cambridge: Cambridge Scholars Publishing. 2014. str. 15. ISBN 978-1-4438-6278-3. 
  2. ^ Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros – hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 382. ISBN 978-960-213-100-8. 
  3. ^ Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros – hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 383—385. ISBN 978-960-213-100-8. 
  4. ^ Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros – hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 390—392. ISBN 978-960-213-100-8. 
  5. ^ a b Istoria tou neou Ellēnismou, 1770—2000. Athēna. 2003. str. 151—184. ISBN 960-406-540-8. 
  6. ^ Istoria tou neou Ellēnismou, 1770—2000. Athēna. 2003. str. 165. ISBN 960-406-540-8. 
  7. ^ The Ionian Islands : aspects of their history and culture. Cambridge: Cambridge Scholars Publishing. 2014. str. 5. ISBN 978-1-4438-6278-3. 
  8. ^ a b Istoria tou neou Ellēnismou, 1770—2000. Athēna. 2003. str. 168. ISBN 960-406-540-8. 
  9. ^ Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros – hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 393. ISBN 978-960-213-100-8. 
  10. ^ Gekas, Sakis (2016). Xenocracy : State, Class, and Colonialism in the Ionian Islands, 1815—1864. New York, NY: Berghahn Books, Incorporated. str. 24—25. ISBN 978-1-78533-262-3. 
  11. ^ Istoria tou neou Ellēnismou, 1770—2000. Athēna. 2003. str. 169. ISBN 960-406-540-8. 
  12. ^ a b v Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros – hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 395. ISBN 978-960-213-100-8. 
  13. ^ Istoria tou neou Ellēnismou, 1770—2000. Athēna. 2003. str. 171. ISBN 960-406-540-8. 
  14. ^ Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros – hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 396. ISBN 978-960-213-100-8. 
  15. ^ Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros – hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 397. ISBN 978-960-213-100-8. 
  16. ^ a b v Istoria tou neou Ellēnismou, 1770—2000. Athēna. 2003. str. 172. ISBN 960-406-540-8. 
  17. ^ Istoria tou neou Ellēnismou, 1770—2000. Athēna. 2003. str. 173—174. ISBN 960-406-540-8. 
  18. ^ a b Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros – hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 398. ISBN 978-960-213-100-8. 
  19. ^ Istoria tou neou Ellēnismou, 1770—2000. Athēna. 2003. str. 190. ISBN 960-406-540-8. 
  20. ^ Istoria tou neou Ellēnismou, 1770—2000. Athēna. 2003. str. 174. ISBN 960-406-540-8. 
  21. ^ Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros – hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 399. ISBN 978-960-213-100-8. 
  22. ^ a b Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros – hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 400. ISBN 978-960-213-100-8. 
  23. ^ Historia tu hellēniku ethnus / 4 Megas Alexandros – hellēnistikoi chronoi. Athēnai: Ekd. Athēnōn. 1973. str. 401. ISBN 978-960-213-100-8. 
  24. ^ http://users.sch.gr/ikomninou/Hebr.pdf

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Република_Седам_острва&oldid=27699735”