Sibirski kanat
| Sibirski kanat Seber hanlыgы[1] | |
|---|---|
 | |
| Glavni grad | Tumen, Sibir |
| Službeni jezik | tumenski, sibirski čagatajski |
| Vladavina | |
| Oblik države | kanat, kraterokratija |
| Istorija | |
| | |
| Geografija | |
| Površina | |
| — ukupno | |
| Stanovništvo | |
| — | |
| — gustina | |
| Ekonomija | |
| Ostale informacije | |
| Vremenska zona | UTC |
Sibirski kanat (engl. Khanate of Sibir; takođe Turanski kanat;[2][3] st. Себер ханлыгы[4]) bio je tatarska[5][6] država nastala u 15. veku na teritoriji zapadnog Sibira, raspadom Zlatne Horde. Godine 1598, kanat je pripojen Ruskom carstvu.[7]
Tokom svoje istorije, članovi dinastija Šajbanida i Tajbugida često su se međusobno osporili za vlast nad Kanatom; oba ova konkurentska plemena bila su direktni potomci Džingis Kana preko njegovog najstarijeg sina Hočija i Hočijevog petog sina Šajbana (Šibana) (umro 1266). Područje kanata je nekada činilo sastavni deo Mongolskog carstva, a kasnije je došlo pod kontrolu Bele Horde i Zlatne Horde 1242—1502.
Sibirski kanat je imao etnički raznoliku populaciju turkijskih sibirskih Tatara, Baškira i govornika različitih uralskih jezika — uključujući Hante, Manse i Selkupe. Sibirski kanat je bio najsevernija muslimanska država u zabeleženoj istoriji. Njen poraz od Jermaka Timofejeviča 1582. označio je početak ruskog osvajanja Sibira.
Istorija Sibira[uredi | uredi izvor]
Južni deo Sibira (oko reka Angare, Lene i Ude) naseljen je još u paleolitu. Prvi poznati starosedeoci Sibira bila su plemena Kirgiza, Jakunta i Burjata. Od 3. veka p. n. e. plemena južnog Sibira razvijaju nomadsko stočarstvo i postepeno prelaze iz matrijarhata u patrijarhat, dok se taj proces na severu, u oblasti tundre i tajge, razvijao znatno kasnije. Od 2. veka p. n. e. do 1. veka n.e. južnim Sibirom vladaju Huni. U 1. veku formiraju se savezi istočnoazijskih mongolskih plemena koja se pod pritiskom Huna pomeraju ka zapadnom Sibiru i Kazahstanu, potiskujući evropeide ili ih asimilujući. Prve državne formacije javljaju se na području Altaja u 6-8. veku kao Turski Kanat (Plavi Turci), a od Altaja do Mandžurije Ujgurski kanat, koji u 9. veku osvajaju Kirgizi.[7]
U 11. veku Kumani su počeli da naseljavaju region što je dovelo do turkifikacije stanovništva.[8] U 13. veku, Mongoli su osvojili region i on je uključen u teritoriju Zlatne Horde.[8] Neki od Tatara koji su stigli sa Batu-kanom tokom osvajanja naselili su se u ovoj oblasti.[9]
Sibirski kanat je osnovan u petnaestom veku, u vreme kada su Mongoli iz kuće Hoči uglavnom nazadovali. Prvobitna prestonica kanova bila je Čimgi-Tura. Prvi kan bio je Tajbuga, koji je bio član Bordžigina. Nasledio ga je sin Hoja ili Hoka, koga je zatim nasledio njegov sin Mar.
Kontrola Tajbugida nad regionom između Tobola i srednjeg Irtiša nije bila neosporna. Šejbanidi, potomci Hočija, često su tvrdili da je oblast njihova. Ibak Kan, član mlađeg ogranka kuće Šajbanida, ubio je Mara i zauzeo Čimgi-Tur. Tajbugidska obnova se dogodila kada je Marov unuk Muhamed pobegao na istočne teritorije oko Irtiša i ubio Ibaka u bici u oko 1493. Muhamed je odlučio da ne ostane u Čimgi-Turi, već je izabrao novu prestonicu po imenu Iskar (ili Sibir) koja se nalazila na Irtišu. Rusko osvajanje Kazanja 1552. godine podstaklo je Tajbugidskog kana od Sibira, Jadigara, da traži prijateljske odnose sa Moskvom. Jadigara je, međutim, izazvao Šajbanid, Ibakov unuk Kučum. Nekoliko godina borbi (1556—1563) završilo se Jadigarovom smrću, a Kučum je postao kan.
Osvajanje Sibira[uredi | uredi izvor]
Kučum je pokušao da prevede sibirske Tatare, koji su uglavnom bili šamanisti, u islam.[10] Njegova odluka da izvrši prepad na trgovačka mesta Stroganova rezultirala je ekspedicijom koju je predvodio kozak Jermak protiv Sibirskog kanata. Kučumove snage su poražene od Jermaka u bici kod Čuvaškog rta 1582, i kozaci su ušli u Iskar kasnije te godine. Kučum je reorganizovao svoje snage, ubio Jermaka u bici 1584. i ponovo utvrdio svoju vlast nad Sibirom.
Međutim, tokom narednih četrnaest godina Rusi su polako osvajali kanat. Godine 1598, Kučum je poražen na obalama Oba i bio je primoran da pobegne na teritorije Nogaja, čime je okončana njegova vladavina.
Tajbugidi i Šajbanidi[uredi | uredi izvor]
Sibirski kanat i grad Tjumenj osnovao je Tajbuga verovatno negde između 1405. i 1428. On je verovatno bio kerejtskog porekla.[11] Međutim, neki naučnici takođe pokušavaju da povežu Tajbugide sa elitom Kipčaka i drugima. Kontrola se smenjivala između potomaka Tajbuga i Šajbanida koji su potekli od Džingis-kana. Postoje nagoveštaji da su Šajbanidi bili više povezani sa stepskim nomadima i da su Tajbugidi bili u većoj meri povezani sa šumskim narodima na severu i istoku.
Sibirski kanat[uredi | uredi izvor]
U 13. veku veći deo južnog Sibira pokorili su Mongoli i uključili u Zlatnu Hordu. Posle njenog raspada na teritoriji zapadnog Sibira (između reke Tobol, Ture, Irtiša i Oba) formira se krajem 15. veka od sibirskih Tatara, plemena Voguliča (Mansa) i Ostjaka (Hanta) Sibirski Kanat. Kanat je prvi put došao pod udar Rusije 1581, pohodom Jermaka Timofejeviča protiv sibirskih plemena. Tada su počela da niču i prva ruska naselja u Sibiru, najpre kao utvrđenja, a zatim kao sela. Prodorom ruske vojske 1598. u zapadni Sibir, kanat je konačno pripojen Rusiji, što je bila prva etapa u ruskom osvajanju Sibira.[7]
Aristokratija[uredi | uredi izvor]
Sibirskim kanatom su upravljali murzi (što je plemićka titula) koji su poticali iz raznih autohtonih sibirskih plemena. Ovi su organizovali labavo povezane upravne oblasti, koje su sve bile pod nominalnom vlašću Tjumenskog i Sibirskog kana. Murzi je takođe predvodili ratnike Sibirskog kanata u bitku i dugovali su nominalnu odanost Tjumenskom i Sibirskom kanu.
Kultura[uredi | uredi izvor]
Islam je bio priznata religija Sibirskog kanata; to je bila religija vladajućeg Tjumenskog i Sibirskog kana. Velike džamije, palate i utvrđene zidine izgradila je vladajuća klasa u Tjumenu i u Sibiru.
Islam su ispovedali ne samo kan već i murzi, koji su se često školovali u poznatim islamskim centrima u centralnoj Aziji poput Buhare i Samarkanda. Međutim, veliki deo masa praktikovao je šamanizam i druga tradicionalna verovanja. Neke grupe su praktikovale oblik islama koji je uključivao elemente šamanizma.[8]
Poznato je da su vodeći imami i muftije Sibirskog kanata imali uticaja u Kazanju i Samarkandu. Sibirski kanat bio je najsevernija muslimanska država. Njene teritorije su čak obuhvatale delove obale Severnog ledenog okeana.[12]
Sibirski kanat je imao široke trgovačke veze sa Centralnom Azijom i Kazanskim kanatom.[8]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Faйzrahmanov G. L. Istoriя tatar Zapadnoй Sibiri: s drevneйših vremen do načala HH veka. Kazanь: Tatar, kn. izd-vo, 2007. — 431 s. ISBN 978-5-298-01536-3
- ^ John Smith, A System of Modern Geography: Or, the Natural and Political History of the Present State of the World vol.1 p.321.
- ^ Tooke, William, A View of the Russian empire during the reign of Catharine the Second volume II p.60
- ^ Faйzrahmanov G. L. Istoriя tatar Zapadnoй Sibiri: s drevneйših vremen do načala HH veka. Kazanь: Tatar, kn. izd-vo, 2007. — 431 s. ISBN 978-5-298-01536-3
- ^ Ishakov D. M. Tюrksko-tatarskie gosudarstva XV—XVI vv. — Kazanь: Institut istorii im. Š. Mardžani AN RT, 2004.— Glava 2 — C. 32.
- ^ N. E. Artemov, V. I. Lebedev. Istoriя SSSR s drevneйših vremen do HVIII v. 1959 g. S. 280
- ^ a b v Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija (knjiga 8). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 552—553.
- ^ a b v g Forsyth, James (1994). A History of the Peoples of Siberia: Russia's North Asian Colony 1581—1990 (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. str. 25—27. ISBN 978-0-521-47771-0.
- ^ Mote, Victor L. (2018). Siberia: Worlds Apart (na jeziku: engleski). Westview Press. str. 38. ISBN 978-0-429-97696-4.
- ^ Bukharaev, Ravil (2014). Islam in Russia: The Four Seasons. Routledge. str. 256. ISBN 978-1-136-80800-5.
- ^ Miller G. F. Glava pervaя. Sobыtiя drevneйših vremёn do russkogo vladыčestva // Istoriя Sibiri — M.-L.: AN SSSR, 1937. — T. 1. — S. 189—194.
- ^ Riasanovsky, Nicholas (1999). A History of Russia. Oxford University Press. str. 148. ISBN 0-19-512179-1.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Forsyth, James. A History of the Peoples of Siberia: Russia's North Asian Colony 1581—1990. Cambridge University Press. 1992. ISBN 0-521-40311-1.
- The West Siberian Tatars by Edward J. Vajda
- Timeline Siberia Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. jun 2017) at Timelines of History by Algis Ratnikas
