Sremska ofanziva

Sremska ofanziva
	Deo Srpske kampanje
	; Srpska komora prelazi Savu preko pontonskog mosta kod Novog Sela
Vreme	6—13. septembar 1914.
Mesto	Srem
Ishod	Bez značajnijih posledica
Sukobljene strane
Kraljevina Srbija	Austrougarska
Komandanti i vođe
Petar Bojović; Vladimir Kondić	Alfred Kraus
Jačina
1. Srpska Armija; Timočka divizija I poziva; Odbrana Beograda	7. divizija; 29. divizija
Žrtve i gubici
	oko 7000 izbačenih iz stroja

Sremska ofanziva bila je ofanziva srpske vojske izvedena septembra 1914. godine. Srpska Prva armija i delovi druge armije su forsirali Savu i odbacili austrougarske trupe. Timočka divizija I poziva pretrpela je težak neuspeh kod Čevrntije (Polje Leget). To je usporilo dejstva Prve armije. Ipak ona je uspešno dejstvovala što je omogućilo trupama Odbrane Beograda da uđu u Zemun. Pošto je austrougarski pritisak na Drini jačao vojvoda Putnik je odlučio da povuče Prvu armiju iz Srema iako se najviše rukovodstvo zemlje suprotstavljalo ovom potezu. Ovom ofanzivom nije postignut značajan operativni uspeh, ali je pokazala sposobnost srpske vojske da vodi ofanzivne operacije protiv jedne savremeno opremljene evropske vojske.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Iako je srpska vojska odnela pobedu na Ceru nije imala vremena da se odmori, popuni i reorganizuje, jer je stanje na glavnim evropskim ratištima (videti Zapadni front i Istočni front) bila na strani Centralnih sila. Od početka rata francuska i ruska vlada su zahtevale da Srbi pređu u ofanzivu kako bi za sebe vezali što jače austrougarse snage. Austrougarska vojska je sa Balkanskog fronta Galiciju prebacila 4. korpus 2. armije a deo teške artiljerije u Belgiju radi rušenja belgijskih utvrđenja. Krajem avgusta veliki knez Nikolaj Nikolajevič, vrhovni komandant ruske vojske, energično je tražio da srpska vojska pređe u ofanzivu. Iako je Srbija htela da aktivno učestvuje u zajedničkoj borbi protiv Centralnih sila ona je bila ometana brojnim objektivnim teškoćama: hroničnom nestašicom artiljerijske municije, logorske opreme, nedostatak materijalno-tehničkih sredstava za forsiranje Drine i Save i drugog ratnog materijala. Vojvoda Putnik načelnik štaba srpske vrhovne komande pokušao je da za izvesno vreme odloži ofanzivu ali predsednik srpske vlade Nikola Pašić nije mogao da se ogluši o zahteve Rusije koja je od samog početka rata Srbiji pružala veliku pomoć. Operacijski plan srpske vojske Putnik je izneo na sastanku sa komandantima armija 31. avgusta 1914. u Valjevu. U direktivama od 27. avgusta i 4. septembra predviđeno je da:

1. armija (Dunavska i Šumadijska divizija I poziva, Obrenovački odred i Konjička divizija) generala Petra Bojovića trebalo je da forsira Savu kod Skele i Novog Sela, ovlada Sremom i spreči sjedinjavanje neprijateljskih snaga u Sremu sa onima na Drini.
2. armija (Moravska, Timočka i Kombinovana divizija I poziva i Timočka divizija II poziva) pod komandom vojvode Stepe Stepanovića imala je zadatak da sa Timočkom divizijom I poziva pokuša i izvrši prelaz preko Save kod Sremske Mitrovice i da sa mostobrana pomogne akciju 1. armije u Sremu a da sa ostalim snagama brani desnu obalu Drine od njenog ušća do Lešnice.
3. armija (Drinska I i Moravska i Drinska divizija II poziva) generala Pavla Jurišića Šturma trebalo je da ostane u defanzivi na desnoj obali Drine a da kasnije po mogućstvu krene u ofanzivu.

Vojvoda Putnik računao je da ofanziva u Srem bude ograničenog obima i da u slučaju ponovnog jačeg pritiska austrougarskih snaga na Drini može lako da povuče Prvu armiju.

Forsiranje Save[uredi | uredi izvor]

Prelaz Prve armije u Srem[uredi | uredi izvor]

Prelazak prve armije otpočelo je 6. septembra izjutra. Dunavska divizija I poziva je prešla reku između Skele i Novog Sela delom pomoću pontona a delom preko pontonskog mosta koji je kod Novog Sela podigla Šumadijska divizija I poziva. Pošto je mesto prelaza pravilno izabrano ova divizija je lako slomila otpor slabijeg neprijatelja na levoj obali Save, ovladala Kupinovom i prostorom do linije Progar-Ašanja na kojoj je uspostavila mostobran. Levo je od nje između Novog Sela i Podgoričke ade Savu prešla Šumadijska divizija I poziva. Ona je obrazovala mostobran u visini sela Obreža i Vitojevaca. Iza njih Savu su prešle Konjička divizija koja se prikupila kod Obreža i Armijska konjica (dva puka) koja je zanoćila kod Kupinova. Ovim je Prva armija uspešno izvršila forsiranje Save. Trideset drugi landšturmski puk koji je na njenom pravcu branio Savu prepolovljen je i odbačen u Popince a 12. puk iz Klenka povukao se u Platičevo gotovo i ne stupajući u borbu. Tokom prvom dana srpske trupe su zarobile 270 neprijateljskih vojnika i zaplenile izvesnu količinu ratnog materijala uz neznatne gubitke- 97 vojnika izbačeno iz stroja.

Prelaz kod Čevrntije[uredi | uredi izvor]

Za razliku od trupa Prve armije Timočka divizija drugog poziva je imala mnogo veće poteškoće. Ona je naređenje primila tek 5. septembra kada je bila udaljena od Save preko 30 kilometara pa je morala da tek posle dugog, usiljenog marša pristupi prelasku Save. Prelazak je bio loše pripremljen u tehničkom i taktičkom pogledu i nije realno sagledana situacija i snaga neprijatelja. Prelaženje reke počelo je u 5 časova i 15 minuta a ne u ponoć kako je naređenjem predviđeno. Austro-ugarske trupe na drugoj obali odmah su dejstvovale puščanom i mitraljeskom paljbom. Tek oko 7 časova istureni austrougarski delovi su odbačeni. I posle toga je prebacivanje trupa teklo sporo. Do 13 časova i 20 minuta prebačeno je svega 6 bataljona i jedna poljska baterija od 3 topa. I ovo zakašnjenje ne bi imalo većih posledica da komandant divizije general Vladimir Kondić, uveren da je slamanjem slabog otpora protivničkih snaga uspeh na levoj obali Save već osiguran, nije naredio da se prebacivanje trupa pontonima obustavi i otpočne montiranje pontonskog mosta. Međutim, zbog pogrešnog proračuna, nedostajalo je pontona za 55 metara mosta pa se taj deo morao podizati na stojnim potporama što je znatno usporilo izgradnju. Snage koje su već prebačene dovedene su u težak položaj jer se nisu mogle ni pojačati ni povući a Austro-ugari su u širem rejonu mostobrana imali 30 bataljona, 5 eskadrona i 12 baterija (29. diviziju).

I snage koje su već prebačene pogrešno su upotrebljene. Naime umesto da utvrde uži mostobran naređeno im je da nastupaju ka Jarku, Mitrovici i Šašincima, divergentnim pravcima. Srpski bataljoni su previše razvučeni i ostavljeni bez ikakve podrške i pomoći.

Austro-ugarske snage koncentrisane oko Šišinaca i Buđanovaca (29. divizija) pripremale su protivnapad ka Čevrntiji uverene da su tu prebačene glavne srpske snage. Iako su srpske snage pružile snažan otpor one nisu mogle da odbiju ovaj protivnapad.

Pokušaj delova srpskih bataljona da se povuku u Mačvu završen je potpunim neuspehom. Iz stroja je izbačeno oko 6500 srpskih i 2000 austrijskih vojnika. Zbog ovog neuspeha general Kondić je smenjen. Kao spomen na ovu bitku danas postoji znamenito mesto "Polje Leget".

Borbe Prve srpske armije[uredi | uredi izvor]

Pošto su i srpske i austrougarske snage imale oskudne podatke o neprijateljskim dejstvima vrlo oprezno su delovale. General Bojović obavestio je vrhovnu komandu da neće nastupati dok ne sazna pravo stanje kod neprijatelja. Glavnina austrougarske 7. divizije okupila se kod Deča i sa 14. brigadom iz Zemuna obrazovala je Kombinovanu 7. diviziju. Njoj je 8. septembra pridodat jedan puk iz Banata. Dvadeset deveta divizija okupila se kod Šišinaca i Jarka spremna da napadne bok srpske Prve armije ako ova nastavi da nastupa u Sremu. Sedma divizija se 9. septembra upustila u borbu sa Dunavskom divizijom I poziva i izgubila je 1000 ljudi. Ona se potom povukla u rejon Stare Pazove. Zbog toga je 29. divizija bila prinuđena da se povuče ka Golubincima kako bi pomogla stabilizaciju 7. divizije i sprečila prodor srpske vojske.

Dana 9. septembra Prva armija je krenula u napad. Savu se prešli i delovi odbrane Beograda i ušli su u Zemun 10. septembra. Istoga dana u Zemun je ušao i regent Aleksandar. Glavnina armije je 10. septembra stupila u kontakt sa neprijateljem ispred Stare Pazove, Golubinaca i na kanalu Jarčina.

Ulazak srpske vojske u Zemun i vest da su Srbi pred Pančevom uznemirila je zvaničnike Austrougarske, naročito one u Budimpešti. Generalu Krausu je naređeno da po svaku cenu odbaci Srbe preko granične reke. Stanovništvo Srema sa oduševljenjem je dočekalo srpsku vojsku.

Kraj ofanzive[uredi | uredi izvor]

Zbog pojačanog austrougarskog pritiska na Drini, Putnik je doneo ispravnu odluku da povuče Prvu armiju iz Srema i obustavi ofanzivna dejstva. Ova odluka izazvala je negodovanje u srpskom rukovodstvu. Odluci su se suprotstavili ne samo vojni komandanti već i regent Aleksandar i kralj Petar. Vladika Nikolaj Velimirović je u propovedi u Beogradu između ostalog rekao: „Pre će Dunav i Sava okrenuti da teku uzbrdo nego nego što ćemo se mi povući iz Srema.“ I pored svih pritisaka vojvoda Putnik je istrajao. Operacijom povlačenja besprekorno je rukovodio general Bojović. General Kraus je 12. septembra naredio svojim snagama da krenu u napad. Ova akcija se u početku uspešno razvijala ali su se srpske snage ubrzo konsolidovale i zaustavile neprijateljski napad. Tokom 13. septembra sve srpske snage su se povukle iz Srema.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Bogdan Gledović, Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Milan Grahovac, Petar Opačić, Prvi svetski rat I, Srbija i Crna Gora, Obod, Cetinje, 1976.
Savo Skoko, Vojvoda Radomir Putnik, BIGZ, Beograd 1984.
Popović, Nikola B. (2000). Srbi u Prvom svetskom ratu 1914—1918. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga.