Pređi na sadržaj

Strade Bjanke 2021.

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Strade Bjanke 2021.
Trka 3. od 33. u UCI vorld turu 2021.
Informacije o trci
Datumi6. mart 2021.
Etape1
Distanca184 km
Pobjedničko vrijeme4 s 40' 29"
Rezultati
  Pobjednik  Metju van der Pul (HOL) (Alpesin—feniks)
  Drugi  Žilijen Alafilip (FRA) (Dekunink—Kvik-step)
  Treći  Egan Bernal (KOL) (Ineos Grenadirs)
← 2020.
2022. →

Strade Bjanke 2021. bilo je 15. izdanje jednodnevne biciklističke trke — Strade Bjankea. Održana je 6. marta 2021. u italijanskom gradu Sijena, u pokrajini Toskana, kao treća trka u UCI vorld turu 2021.[1] Prethodile su joj UAE Tur[2] i Omlop het Niuvsblad, koji su održani krajem februara.[3] Omlop i Kurne—Brisel—Kurne zajedno čine vikend otvaranja i označavaju početak proljećnih klasika,[4] a Strade Bjanke je prvi veliki proljećni klasik i smatra se šestim monumentalnim klasikom.[5][6]

Ukupna dužina je iznosila 184 km. Start i cilj su bili u Sijeni, a voženo je 12 sektora kaldrme, koje su sadržale i spust i uspon.[7] Peti sektor — Lučinjano d’Aso, bio je najduži, sa 11,9 km,[7] dok je najteži bio osmi sektor — Monte Sante Mari. Taj sektor je bio dug 11,5 km i nazvan je „sektor Kančelara”, po Fabijanu Kančelari.[8] Cilj je bio na srednjovjekovnom trgu u Sijeni popločanim ciglom — Pjaca del Kampo,[9] nakon strmog uspona po kaldrmisanom putu Santa Katerina u poslednjem kilometru, koji vodi u centar srednjovjekovnog grada.[10]

Branilac titule je bio Vaut van Art, koji je na trci 2020. napao na 12 km do cilja i ostvario solo pobjedu, 30 sekundi ispred Davidea Formola i Maksimilijana Šahmana.[11] Najveći favoriti su bili Van Art, Metju van der Pul i Žilijen Alafilip, koji je osvojio trku 2019, a ostali favoriti su bili Tom Pidkok, Tadej Pogačar, Mihal Kvjatkovski i Jakob Fuglsang.[12]

Na oko 25 km do cilja odvojila se grupa od sedam vozača, u kojoj su bili Van der Pul, Van Art, Alafilip, Mihal Gegl, Pogačar, Egan Bernal i Pidkok.[13] Van der Pul je napao na poslednjem sektoru kaldrme, na 11 km do cilja, pratio je samo Alafilip, a na 10 km do cilja, dostigao ih je Bernal. U poslednjem kilometru, Van der Pul je napao na usponu i ostvario solo pobjedu, pet sekundi ispred Alafilipa, a Bernal je završio na trećem mjestu, dvadeset sekundi nakon Van der Pula.[14]

Ruta[uredi | uredi izvor]

Sektor kaldrme koji je vožen na trci

Ruta je opisana kao jedinstvena, sa sektorima makadama i prljavih ulica nalik onima koji se voze na Pariz—Rubeu i usponima nalik onima koji se voze na ardenskim klasicima.[15] Start i cilj trke su bili u Sijeni, koja je dio Uneskove svjetske baštine.[16] Distanca se s godinama mijenjala, od 175 do 200 km, a od 2018. godine vozi se 184 km.[9] Voženo je po brdovitom terenu kroz Krete Senesi, u okrugu Sijena, u centralnoj Toskani.[17] Voženo je 11 sektora kaldrme, ukupne dužine 63 km. Sektori su, u zavisnosti od težine, bili označeni odgovarajućim brojem zjvezdica, od jedne od pet; jednom zvjezdicom su označeni najlakši, a s pet zvjezdica najteži sektori.[18]

Start trke je bio ispred tvrđave Forteca Medičea, potom se išlo kroz Volte Base, Sovičile i Roziju,[19] a nakon 17,6 km vožen je prvi sektor kaldrme Vidrita — dug 2,1 km — po ravnom i bio je označen jednom zvjezdicom kao najlakši sektor.[20] Drugi sektor Banjaja, vožen nakon 25 km, bio je dug 5,8 km sa usponom Vile di Korsano u finišu, dugim 400 metara. Prosječni nagib sektora bio je 5,6%, a maksimalni 9,6%,[21] zbog čega je sektor bio označen četirima zvjezdicama.[22] Nakon spusta, na 147 km do cilja, vožen je treći sektor Radi, koji je uglavnom vožen po ravnom i bio je dug 4,4 km.[23] Poslije toga se prilazilo kroz Lupompezi i Vezkovado, a na 136 km do cilja vožen je četvrti sektor La Pjana, koji je bio dug 5,5 km i označen je jednom zvjezdicom.[24]

Poslije četvrtog sektora išlo se kroz Buonkonvento, nakon čega je vožen uspon Montalčino, dug 6,5 km, sa prosječnim nagibom od 4,8% i maksimalnim nagibom od 8,7%.[25] Poslije spusta do Torenijerija, na 108 km do cilja, vožen je peti i najduži sektor Lučinjano d’Aso. Bio je dug 11,9 km,[26] prolazio je kroz Kozonu i Lučinjano i bio je označen trima zvjezdicama.[7] Nakon samo kilometar vožen je šesti sektor Pieve a Salti, koji je bio dug 8 km i bio je označen četirima zvjezdice.[27]

Trg Pjaca del Kampo, u Sijeni, na kojem je bio cilj trke

Narednih 20 km išlo se kroz Ponte d’Arbju, Lučinjano d’Arbju i Monteroni d’Arbju, a na 73 km do cilja vožen je sedmi sektor San Martino in Granija, koji je bio dug 9,5 km.[28] U okviru sektora vožen je uspon San Martino in Granija — dug 8,3 km — sa prosječnim nagibom od 2,1% i maksimalnim nagibom od 16,9%.[29] Ostatak sektora je činio blagi uspon Ašano, sa maksimalnim nagibom od 1%.[30] Poslije spusta i 9 km nakon sedmog, na 54 km do cilja, vožen je osmi i najteži sektor Monte Sante Mari, koji je bio dug 11,5 km i jedini je bio označen sa pet zvjezdica.[28] Godine 2016, kada je Fabijan Kančelara osvojio trku po treći put, osmi sektor je postao poznat i kao Sektor Kančelara u njegovu čast.[31]

Išlo se kroz Tore A Kaztelo, Kroče di Samiseku, Kastelbuovo Berardebga i San Pjero, a na 24 km do cilja vožen je deveti sektor Monteaperti, koji je bio dug 800 metara i bio je označen jednom zvjezdicom.[32] Poslije tri kilometra i prolaska kroz Viko d’Arbju, na 20 km do cilja, vožen je deseti sektor Kole Pincuto, koji je bio dug 2,4 km i bio je označen četirima zvjezdicama.[33] Na ulasku u naselje Le Tolfe, na 13 km do cilja, vožen je poslednji sektor Le Tolfe, koji je bio dug 1,1 km i bio je označen trima zvjezdicama.[34] Poslednjih 12 km voženo je po asfaltu, a u finišu je voženo Ulicom Fontebrande, gdje je, na kilometar do cilja, vožen uspon Via Santa Katerina, dug 500 metara, sa prosječnim nagibom od 12,1% i maksimalnim nagibom od 21,4%.[35] Nakon uspona, je vožen kratak spust i nekoliko uskih krivina do centra srednjovjekovnog grada i trga popločanog ciglom — Pjaca del Kampo, gdje je bio cilj.[15]

Sektori kaldrme[uredi | uredi izvor]

Sektori kaldrme
Br. Ime Dužina od Dužina
(km) 		Kategorija
Početak
(km) 		Kraj
(km)
1 Vidrita 17,6 166,4 2,1 *
2 Banjaja 25 159 4,7 ****
3 Radi 36,9 147,1 4,4 **
4 La pjana 47,6 136,4 5,5 *
5 Lučinjano d’Aso 75,8 108,2 11,9 ***
6 Pieve a Salti 88,7 95,3 8,0 ****
7 San Martino in Granija 111,3 72,7 9,5 ***
8 Monte sante Mari
(sektor Kančelara) 		130 54 11,5 *****
9 Monteaperti 160 24 0,8 *
10 Kole Pincuto 164,6 19,4 2.4 ****
11 Le Tolfe 171 13 1,1 ***

Timovi[uredi | uredi izvor]

Na trci je učestvovalo 25 timova i ukupno 175 vozača, po sedam u svakom timu.[36][37] Svih 19 vorld tur timova imalo je automatsku pozivnicu i bili su obavezni da učestvuju;[38] pobjednik pro tura za prethodnu godinu takođe je imao automatsku pozivnicu za sve vorld tur trke, a drugoplasirani iz pro tura imao je automatsku pozivnicu za sve jednodnevne vorld tur trke, dok su organizatori trke — RCS Sport, dodijelili četiri vajld kard pozivnice.[39]

Po pravilu iz 2019. najbolji pro tur tim u rangiranju ima zagarantovano učešće na svakoj vorld tur trci naredne sezone;[40] najbolji pro tur tim u sezoni 2020. bio je Alpesin—feniks, koji je, takođe, završio na 12 mjestu u svjetskom poretku timova.[41][42] Drugoplasirani tim iz pro tura 2020. — Arkea—samsik, takođe ima automatsku pozivnicu za klasike,[43] dok su četiri vajld kard pozivnice dobili Androni đokatoli—sidermek, Bardijani—CSF—fazijane, Vini zabu—brado—KTM i Eolo—kometa,[44] koji vode bivši biciklisti — Alberto Kontador i Ivan Baso, a tim je postao profesionalan na početku sezone 2021, nastavši iz fondacije Kontador.[45]

UCI vorld tur timovi:

UCI pro tur timovi:

Favoriti[uredi | uredi izvor]

Vaut van Art, pobjednik trke 2020.

Zbog specifične rute, trka privlači i klasik specijaliste i grand tur vozače.[46] Najveći favoriti bili su Metju van der Pul, Vaut van Art i Žilijen Alafilip,[47] koji se smatraju najboljim klasik vozačima,[46][48] a to je bio prvi put nakon Ronde van Flanderena 2020, da sva trojica zajedno startuju neku trku.[46] Van der Pul je osvojio Ronde 2020, kada je, zajedno sa Van Artom i Alafilipom napao na 35 km do cilja.[49] U februaru, morao je da napusti UAE Tur sa timom Alpesin—feniks, zbog pozitivnih rezultata na kovid 19,[50] ali je bio negativan na testu, zbog čega je mogao da se vrati u Holandiju.[51] Odlučio je da propusti Omlop het Niuvsblad i da vozi Kurne—Brisel—Kurne,[52] gdje je napao na 85 km do cilja, ali je dostignut na 1,6 km do cilja.[53] Van Art je osvojio Strade Bjanke 2020, kada je osvojio i Milano—Sanremo, dok je Ronde van Flanderen, drumsku trku i vožnju na hronometar na Svjetskom prvenstvu završio na drugom mjestu.[54] Odlučio je da preskoči vikend otvaranja 2021. i da sezonu počne na Strade Bjankeu, na koji je došao kao aktuelni pobjednik.[55] Alafilip je osvojio Strade Bjanke 2019, kada je takođe osvojio Milano—Sanremo, Fleš Valon i bio lider Tur de Fransa na 14 etapa,[56] dok je 2020. napao sa Van der Pulom i Van Artom na Ronde van Flanderenu, ali je pao nakon što je udario u motor.[57] Na početku 2021, bio je prvi favorit na Omlopu,[58] gdje je bio u napadu do finiša, a nakon što je dostignut, radio je za Davidea Balerinija, koji je pobijedio u sprintu.[59] Pored Alafilipa, za Dekunink—Kvik-step vozili su i Žoao Almeida, koji je bio lider Điro d’Italije 2020. na 15 etapa,[60] Balerini koji je osvojio Omlop, Zdenjek Štibar, koji je osvojio Strade Bjanke 2015,[61] Kasper Asgren, Piter Seri i Dris Devenajs.[62]

Tadej Pogačar je bio jedan od najvećih favorita za pobjedu.

Ostali favoriti bili su: Egan Bernal, Tadej Pogačar, Tom Pidkok, Greg van Avermat, Jakob Fuglsang, Davide Formolo, Mihal Kvjatkovski, Alberto Betiol, Bauke Molema, Tim Velens i Romen Barde.[63] Bernal je osvojio Tur de Frans 2019, a odlučio je da debituje na Strade Bjankeu u sklopu priprema za Điro d’Italiju. Tim Ineos Grenadirs, koji nije ostvario nijedno mjesto u top 10 na vorld tur klasicima od 2017,[64] predvodili su još Kvjatkovski i Pidkok, a vozili su i Leonardo Baso, Oven Dul, Salvatore Pukio i Pavel Sivakov.[65] Kvjatkovski je osvojio Strade Bjanke 2014. i 2017,[66] dok je Pidkok debitovao za tim na početku 2021,[67] a nekoliko dana prije trke, završio je Kurne—Brisel—Kurne na trećem mjestu.[68] Na Strade Bjankeu, po prvi put u karijeri je nosio broj 1 za tim na nekoj trci.[69] Velens je na početku 2021. osvojio trku Etoil de Besež,[70] nakon čega se povukao sa Tur de la Provense, kako bi se pripremio za klasike,[71] a Omlop i Kurne je završio van top 20.[72]

Fuglsang je osvojio Kriterijum di Dofine dvaput, po jednom Lijež—Bastonj—Lijež i Điro di Lombardiju,[73] dok je Strade Bjanke 2019. završio na drugom mjestu, izgubivši u sprintu od Alafilipa.[74] Pored Fuglsanga, za Astanu su vozili i Fabio Feline i Aleks Aranburu,[75] koji su bili lideri tima na Omlopu i Kurneu.[76] Molema, koji je osvojio Điro di Lombardiju 2019. i Klasik San Sebastijan 2016,[77] bio je lider Trek—segafreda, za koji su vozili takođe i Đanluka Brambila i Kvin Simons,[78] koji je krajem 2020. bio suspendovan nekoliko mjeseci zbog navodnog rasizma na društvenim mrežama.[79]

Tom Pidkok je bio jedan od favorita za pobjedu.

Van Avermat je bio lider AG2R sitroena, zajedno sa Nansom Petersom, dok Oliver Nasen, koji je bio lider tima sa Van Avermatom na Omlopu i Kurneu,[80] nije vozio trku.[81] Van Avermat je osvojio Omlop 2016. i 2017, kao i Pariz—Rube 2017,[82] dok je nedelju dana prije trke, završio Kurne na osmom mjestu,[83] a poslednju pobjedu je ostvario na Gran pri sajkliste de Montrealu 2019.[84] Peters je prije trke ostvario samo dvije pobjede u karijeri, na Điro d’Italiji 2019. i Tur de Fransu 2020, dok mu je najbolji rezultat na klasicima bilo treće mjesto na Gran Pijemontu.[85] Betiol, koji je ostvario prvu pobjedu u karijeri kada je osvojio Ronde van Flanderen 2019,[86] bio je lider EF edukejšona, zajedno sa Sebastijanom Langeveldom,[87] dok su Grupamu—FDJ predvodili Stefan King i Tobijas Ludvigson.[88] Barde je završio Strade Bjanke na drugom mjestu na svom debiju, 2018, nakon čega nije vozio trku dvije godine,[89] dok je na početku 2021. prešao u tim DSM, gdje je bio lider na Omlopu i završio je na 62 mjestu, skoro tri minuta iza glavne grupe.[90] Movistar je predvodio Alehandro Valverde, koji je prethodno osvojio Fleš Valon pet puta i Lijež—Bastonj—Lijež četiri puta, kao i sedam medalja na Svjetskom prvenstvu u drumskoj vožnji,[91] dok 2020. po prvi put u karijeri nije ostvario nijednu pobjedu u sezoni.[92] Strade Bjanke je pet godina mlađa trka od početka njegove karijere,[93] a dvaput je završio na trećem mjestu — 2014. i 2015.[94]

Mihal Kvjatkovski, dvostruki pobjednik

UAE tim Emirejts su predvodili Pogačar i Formolo.[95] Pogačar je osvojio Tur de Frans 2020, dok je na početku 2021. osvojio UAE Tur, a Strade Bjanke 2020. završio je na 13 mjestu.[96] Formolo je trku 2020. završio na drugom mjestu, kada je pobijedio u sprintu Maksimilijana Šahmana,[97] dok je 2019. završio na drugom mjestu Lijež—Bastonj—Lijež, takođe ispred Šahmana.[98] Boru—hanzgro su prvobitno trebali da predvode Šahman, koji je završio na trećem mjestu 2020. i Peter Sagan, koji je završio na drugom mjestu 2013. i 2014, ali se Šahman povrijedio nakon što ga je udarilo auto na Điro di Lombardiji 2020,[99] a zatim je odlučio da propusti Strade Bjanke i da vozi Pariz—Nicu, gdje je branio pobjedu iz 2020,[100] dok je Sagan bio pozitivan na korona virus i morao je da bude u karantinu deset dana krajem februara.[101] Izašao je iz karantina prije početka trke, ali su iz Bore izjavili da nema smisla slati ga na Strade Bjanke.[102] U njihovom odsustvu, tim je predvodio Emanuel Bukman, koji je debitovao na trci, a Tur de Frans 2019. završio je na četvrtom mjestu.[103]

Mads Virc Šmit i Alesandro de Marki su predvodili Izrael start ap nejšon,[104] Peljo Bilbao je bio lider Bahreina,[105] dok je Đovani Viskonti, koji je završio na petom mjestu 2018, predvodio Bardijani na debiju tima na trci.[106] Bajk eksčejndž je predvodio Sajmon Jejts, u sklopu priprema za Điro d’Italiju, dok su za tim vozili još Brent Bukvalter, koji je trku završio na sedmom mjestu 2020. i Robert Stanard.[107] Sajmon Klark i Mihal Gegl su predvodili tim Kubeka asos.[108] Klark je trku završio na osmom mjestu 2018, kada je završio Lijež—Bastonj—Lijež na drugom mjestu,[109] dok je Gegl završio trku na devetom mjestu 2020, a 2017. je završio Amstel gold rejs na osmom mjestu.[110] Tim Eolo—kometa, koji je vozio prvu vorld tur trku u istoriji,[111] predvodili su Davide Bais, Erik Feter i Serhio Garsija.[112]

Pregled trke[uredi | uredi izvor]

Metju van der Pul, pobjednik trke

Pošto su na etapi 11 na Điro d’Italiji 2021. voženi sektori kaldrme sa Strade Bjankea, Sajmon Jejts, Emanuel Bukman, Bauke Molema, Egan Bernal i Romen Barde su vozili trku u sklopu priprema za Điro.[113] Van der Pul je, prije početka, izjavio da je spreman i da jako želi da pobijedi.[114] Sijena je bila u crvenoj zoni zbog kovida 19, zbog čega su vozači morali da nose maske i da izbjegavaju bliske kontakte prije početka trke.[115] Trka je startovala u 11:46, a bijeg se odvojio tek na početku drugog sektora, na 158 km do cilja.[116] U bijeg su otišli Filip Valsleben iz Alpesin—feniksa, Kevin Ledanoa iz Arkee—samsik i Simon Bevilakva iz Vini zabua.[116] Iz grupe su napali Lilijan Kalmežan, Simon Pelo i Dijego Sevilja, ali ih je grupa brzo dostigla.[116] Bjegunci su stekli 23 sekunde prednosti, a na trećem sektoru, Đovani Viskonti, koji je iz San Baronta, je napao.[116] Viskonti je dostignut brzo, nakon čega su napali Simone Petili i Samuele Zokarato, koji su dostigli bjegunce pred početak četvrtog sektora.[117]

Na četvrtom sektoru, iz grupe su napali Toš van der Sande, Samuele Rivi i Filipo Taljani, koji su stigli na 25 sekundi od bjegunaca, dok je glavna grupa zaostajala minut i po.[118] Na kraju četvrtog sektora, na 130 km do cilja, trojica vozača su dostigli bjegunce i imali su prednost od minut i po ispred glavne grupe.[115] Taljani je pao, ali je uspio da se vrati u prvu grupu, koja je stekla četiri minuta prednosti ispred glavne grupe, na spustu sa Montalčina.[119] Petili je imao mehaničkih problema, dok je, na najdužem sektoru — Lučinjano d’Aso, tim Jumbo—vizma izašao na čelo i glavna grupa je, na 104 km do cilja, smanjila zaostatak na dva minuta i deset sekundi.[116] Grupa je smanjila zaostatak na minut i po, nakon čega je došlo do pada, u kojem je učestvovao Aleks Haus, koji nije mogao da ustane odmah.[120]

Žilijen Alafilip je završio na drugom mjestu.

Grupa je smanjila zaostatak na minut, nakon čega su Petili i Rivi napali u bijegu, ali su ih dostigli ostali, osim Taljanija, koji je otpao i dostigla ga je glavna grupa.[121] Prednost je pala na manje od minut, a Rivi je imao mehaničkih problema i otpao je iz bijega.[120] Ridi Molar i Loik Vilež su napali iz glavne grupe na šestom sektoru, dok je na čelo grupe izašao UAE tim Emirejts.[122] Prednost je ponovo porasla na minut, a Molar i Vilež su dostigli bjegunce na 75 km do cilja.[116] Prednost je pala na 30 sekundi, nakon čega je Vilež napao iz bijega, ali je grupa brzo smanjila njegovu prednost na 16 sekundi.[123] Pogačar i Eros Kapeki su imali mehaničkih problema, poslije čega je Asgren zamalo pao u krivini i izgubio je dosta pozicija u grupi, u kojoj je ostalo 50-ak vozača.[116] Đani Vermeš i Gonzalo Serano su napali iz glavne grupe, brzo su dostigli Vileža i otišli od njega, nakon čega je iz glavne grupe napao Andreas Kron, koji ih je dostigao.[124] Bjegunci su stekli 16 sekundi prednosti, dok se Pogačar vratio u grupu, nakon čega je Baleriniju, koji je bio na čelu za Alafilipa, pukla guma i otpao je od grupe.[120]

Brambila je napao na 63 km do cilja, zbog čega se glavna grupa podijelila na četiri manje grupe, a u prvoj grupi su bili Alafilip, Van der Pul, Van Art, Asgren i Van Avermat.[120] Grupe su se brzo spojile, a Almeida je imao mehaničkih problema pred početak osmog sektora, na kojem se grupa ponovo razdvojila; u prvoj grupi su bili Formolo, Kevin Ženije, Van Avermat, Asgren, Tobijas Fos, Peljo Bilbao, Kvin Simons, Oven Dul, Petr Vakoč, Gorka Izagire, Romen Sigl, Robert Stanard i Mauro Šmit, koji su dostigli bjegunce i stekli 25 sekundi ispred glavne grupe.[116] Van Art je napao, pratili su Alafilip i Pidkok i stigli su do prve grupe, dok je Van der Pul bio malo dalje iza, ali je dostigao grupu.[116] Na usponu Monte Sante Mari, Alafilip je dvaput napadao, nakon čega je Van Avermat otpao, a prestigla ga je i druga grupa, u kojoj je bio Fuglsang.[114] U prvoj grupi su ostali Alafilip, Van Art, Van der Pul, Bernal, Pogačar, Gegl, Simons, Ženije i Pidkok. Van Art, Van der Pul i Pidkok su se smjenjivali na čelu, a Ženije je otpao iz grupe, dok je prednost ispred druge grupe porasla na 23 sekunde.[120]

Egan Bernal je završio na trećem mjestu.

U drugoj grupi su bili Fuglsang, Velens, Molema, Simon Kar, Sajmon Klark, Ženije i Vakoč, koji su smanjili zaostatak na deset sekundi, a na 35 km do cilja, Simonsu je pukla guma. Timsko vozilo je bilo daleko, zbog čega su mu pomogli neutralni mehaničari, kojima je bilo potrebno dosta vremena da zamijene gumu i Simons je otpao iz prve grupe.[125] Uspio je da se vrati u drugu grupu, ali je njihov zaostatak bio sve veći i, na 25 km do cilja, zaostatak je bio 25 sekundi.[116] Van der Pul je napao na početku devetog sektora, zatim je napao Alafilip, koji se okrenuo, vidio da su Van Art i Pidkok na začelju grupe; napao je ponovo i Pidkok je otpao; Van Art je bio iza njega, ali je odmah izašao ispred i pokušavao da se vrati u grupu.[116] Zaostatak je smanjen na osam sekundi, dok je zaostatak druge grupe, koju je predvodio Fuglsang, porastao na 50 sekundi. Van Art je vozio na tempo, došao je na 15 metara iza grupe, nakon čega je Van der Pul ubrzao jer nije htio da se Van Art vrati u grupu, ali je on uspio da se vrati, dok je Pidkok i dalje bio iza.[126] Vozači iz druge grupe su napadali jedan drugog, a na 20 km do cilja, Simons je pao, dok su Bilbao i Braun nastavili potjeru.[127]

Prednost je porasla na minut i 10 sekundi ispred druge grupe, a lideri su pratili jedan drugog i smjenjivali se na čelu, vozeći na tempo.[116] Na početku poslednjeg sektora, Pogačar je počeo da se muči, nakon čega je Van der Pul napao na 12 km do cilja i jedino ga je Alafilip pratio.[128] Na 10 km do cilja, dostigao ih je Bernal, dok su Pogačar, Van Art, Gegl i Pidkok oformili potjeru iza i smanjili su zaostatak na 13 sekundi.[115] U prvoj grupi, Bernal nije radio sa Van der Pulom i Alafilipom, već je samo vozio iza, jer je imao Pidkoka u drugoj grupi i nije htio da doprinese povećanju prednosti, dok u drugoj grupi, Pidkok nije htio da radi i doprinese smanjenju zaostatka, jer je imao Bernala u prvoj grupi.[116] Na 8,5 km do cilja, Bernal je počeo da radi na čelu, a prednost se povećala na 16 sekundi, dok je u drugoj grupi, Pogačar tražio od Pidkoka da počne da radi, ali je on odbio.[116] Stekli su 25 sekundi prednosti na početku uspona, na kilometar do cilja. Van der Pul je napao, ali su Alafilip i Bernal pratili. Van der Pul je ponovo napao na sredini uspona i nisu mogli da ga prate; Bernal je odmah otpao, dok je Alafilip bio blizu, ali nije mogao da ga dostigne.[116] Van der Pul je prešao prvi preko uspona, nakon čega je odvezao nekoliko krivina do trga Pjaca del Kampo i pobijedio je pet sekundi ispred Alafilipa. Bernal je završio na trećem mjestu, 20 sekundi iza, dok je Van Art napao iz druge grupe i završio je na četvrtom mjestu, 51 sekundu iza. U sprintu, Pidkok je završio na petom mjestu, Gegl na šestom i Pogačar na sedmom, a stigli su na cilj 54 sekunde iza. Klark je završio na osmom mjestu, Fuglsang na devetom i Bilbao na desetom, a završili su dva i po minuta iza.[129]

U napadu u poslednjem kilometru, Van der Pul je dostigao ubrzanje od 1,362 vata, nakon čega je 15 sekundi vozio sa 1,105 vati, a u ostatku uspona, koji je odvezao za minut i 23 sekunde, održavao je prosjek od 556 vati.[130] Vinčenco Nibali, Tom Bonen i njegov otac — Adri van der Pul, bili su oduševljeni njegovim ubrzanjem,[131] a nakon trke, Ben Svift je izjavio da je Van der Pul apsolutni favorit za Milano—Sanremo i da je siguran da će napasti na Pođu.[132]

Rezultati[uredi | uredi izvor]

Trku je startovalo 175 vozača, završilo je njih 118, 37 se povuklo, dok je njih 20 završilo trku, ali van vremenskog limita, preko pola sata iza pobjednika.[133]

Legenda
DNF Nije završio
OTL Van vremenskog limita

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „The UCI reveals the 2021 calendars for the UCI WorldTour and UCI Women’s WorldTour”. UCI. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  2. ^ „UAE Tour”. UAE Tour. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  3. ^ Robinson, Joe (26. 2. 2021). „Omloop Het Nieuwsblad 2021: Routes, teams and all you need to know”. cyclist.co.uk. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  4. ^ „Cycling News - Opening Weekend Signals The Start Of The Spring Classics”. eurosport.com. 27. 2. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  5. ^ Ryan, Barry (4. 3. 2021). „Julian Alaphilippe: Strade Bianche deserves to be a Monument”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  6. ^ „Michael Gogl and Simon Clarke lead Qhubeka Assos' aspirations in Strade Bianche”. cyclingpub.com. 6. 3. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  7. ^ a b v „Strade Bianche 2021: The Route”. cyclingstage.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  8. ^ „More dirt road sectors for Strade Bianche in 2017 | Cyclingnews.com”. Cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  9. ^ a b „Strade Bianche-Eroica Toscana (1.1), Italy”. bikeraceinfo.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  10. ^ Puddicombe, Stephen. „Strade Bianche 2015 preview”. Cycling Weekly. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  11. ^ O'Shea, Sadhbh; Ostanek, Daniel; Frattini, Kirsten (1. 8. 2020). „Wout van Aert storms to victory at Strade Bianche”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  12. ^ „Omloop Het Nieuwsblad 2021: Favourites”. cyclingstage.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  13. ^ Farrand, Stephen (6. 3. 2021). „Strade Bianche: Mathieu van der Poel wins with blistering final attack”. velonews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  14. ^ Farrand, Stephen (6. 3. 2021). „Mathieu van der Poel powers away to seal Dutch double at Strade Bianche”. telegraph.co.uk. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  15. ^ a b „The secrets of Strade Bianche”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  16. ^ „Siena, the Historic Center - UNESCO World Heritage Sites”. italia.it. Arhivirano iz originala 26. 05. 2021. g. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  17. ^ Weislo, Laura (31. 7. 2020). „Kwiatkowski: Strade Bianche gravel will be dangerous and risky”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  18. ^ „Strade Bianche”. gazzetta.it. Arhivirano iz originala 24. 09. 2015. g. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  19. ^ Farrand, Stephen (29. 7. 2020). „Cycling returns with the beautiful, challenging Strade Bianche”. uci.org. UCI. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  20. ^ „Percorso”. gfstradebianche.it. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  21. ^ „Ville di Corsano Climb”. veloviewer.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  22. ^ Farrand, Stephen (5. 3. 2021). „Siena start for Strade Bianche in 2016”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  23. ^ „Strade Bianche and Strade Bianche Women Elite routes confirmed”. giroditalia.it. 5. 2. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  24. ^ Filipi, Davide (3. 3. 2021). „Analisi Percorso Strade Bianche 2021: sterrati e spettacolo sulla strada verso Siena”. cyclingpro.net (na jeziku: italijanski). Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  25. ^ „Montalcino Climb”. veloviewer.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  26. ^ Hunter, Davide (3. 3. 2021). „Strade Bianche 2021 – Preview”. ciclismointernacional.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  27. ^ „Strade Bianche - Pieve a Salti”. gravelmap.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  28. ^ a b Farrand, Stephen (3. 3. 2021). „Strade Bianche 2021 – Preview”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  29. ^ „Strade Bianche / L'Eroica - San Martino in Grania”. veloviewer.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  30. ^ „Agnano-Asciano”. veloviewer.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  31. ^ „Fabian Cancellara's triple Strade Bianche wins honoured with special milestone”. cyclingweekly.co.uk. 3. 3. 2017. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  32. ^ „Strade Bianche 2020: Route map, start list, TV coverage”. cyclist.co.uk. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  33. ^ „Strade Bianche 2021 returns to ‘traditional route’”. velonews.com. 5. 2. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  34. ^ Farrand, Stephen. „Strade Bianche 2019 – Preview. Can anyone stop Deceuninck-QuickStep from winning on the Tuscan dirt roads?”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  35. ^ „Via Santa Caterina Climb”. veloviewer.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  36. ^ „Start List”. 2021 Strade Bianche. Tissot. 6. 3. 2021. Pristupljeno 24. 3. 2021. 
  37. ^ „Strade Bianche: Startlist”. procyclingstats.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  38. ^ UCI cycling regulations 2020, str. 215.
  39. ^ Bonville-Ginn, Tim (5. 3. 2021). „Strade Bianche 2021 start list: Line-ups for the Tuscan Classic's 15th edition”. cyclingweekly.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  40. ^ „UCI reforms to be phased in through 2019”. cyclingnews.com. 23. 12. 2018. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  41. ^ „Alpecin-Fenix to ride all three Grand Tours in 2021”. cyclingnews.com. 1. 1. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  42. ^ Ostanek, Daniel (27. 10. 2020). „Alpecin-Fenix all but seal Tour de France invite after topping latest Europe Tour rankings”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  43. ^ „Van der Poel to have his pick of 2021 WorldTour events as Alpecin-Fenix earn automatic invitations”. cyclingnews.com. 23. 12. 2020. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  44. ^ Ostanek, Daniel (10. 2. 2021). „Eolo-Kometa lead 2021 Giro d'Italia wildcards”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  45. ^ Fotheringham, Alasdair (11. 12. 2020). „Contador and Basso invest in the long term at upscaled Eolo-Kometa”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  46. ^ a b v Puddicombe, Stephen (5. 3. 2021). „Five things to look out for at Strade Bianche 2021”. cyclingweekly.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  47. ^ Ballinger, Alex (5. 3. 2021). „Wout van Aert: It's wise to focus on more than Alaphilippe and Van der Poel in Strade Bianche”. cyclingweekly.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  48. ^ Start, James (18. 3. 2021). „Johan Museeuw impressed but concerned about MvdP, van Aert, Alaphilippe, and Primož Roglič”. velonews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  49. ^ Cossins, Peter (18. 10. 2020). „Mathieu van der Poel wins Tour of Flanders”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  50. ^ „Van der Poel and Alpecin-Fenix exit UAE Tour due to coronavirus case”. cyclingnews.com. 24. 2. 2021. Pristupljeno 23. 5. 2021. 
  51. ^ „Mathieu Van der Poel heads home for Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. 22. 2. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  52. ^ Ostanek, Daniel (25. 2. 2021). „Mathieu van der Poel set to race Kuurne-Brussel-Kuurne”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  53. ^ Benson, Daniel; Decaluwé, Brecht (1. 3. 2021). „Mathieu van der Poel goes down swinging in Kuurne-Brussel-Kuurne with 80km break”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  54. ^ „Wout van Aert”. procyclingstats.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  55. ^ „Wout van Aert on season debut at Strade Bianche: ‘I think I’m ready’”. velonews.com. 4. 3. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  56. ^ Long, Jonny (27. 1. 2020). „'Better than last year? Impossible': Julian Alaphilippe, a rider with the world at his feet”. cyclingweekly.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  57. ^ „Julian Alaphilippe crashes out of Tour of Flanders”. cyclingnews.com. 18. 10. 2020. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  58. ^ Ryan, Barry (26. 2. 2021). „Julian Alaphilippe: I'm not the number one favourite for Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  59. ^ Decaluwé, Brecht (27. 2. 2021). „Ballerini saves the day as Alaphilippe’s solo falls short in Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  60. ^ „João Almeida: “Wearing the pink jersey for 15 days felt amazing!””. deceuninck-quickstep.com. 22. 12. 2020. Arhivirano iz originala 26. 05. 2021. g. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  61. ^ „Stybar wins 2015 Strade Bianche”. cyclingnews.com. 7. 3. 2015. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  62. ^ „Deceuninck – Quick-Step to Strade Bianche”. deceuninck-quickstep.com. 4. 3. 2021. Arhivirano iz originala 26. 05. 2021. g. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  63. ^ „10 riders to watch at the men's Strade Bianche”. cyclingnews.com. 4. 3. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  64. ^ „Pidcock, Bernal and Kwiatkowski lead Ineos Grenadiers’ at Strade Bianche”. swisscycles.com. 4. 3. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  65. ^ Ostanek, Daniel (4. 3. 2021). „Pidcock, Bernal and Kwiatkowski lead Ineos Grenadiers’ at Strade Bianche”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  66. ^ Windsor, Richard (4. 3. 2017). „Michal Kwiatkowski takes sensational victory at Strade Bianche 2017”. cyclingweekly.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  67. ^ Long, Jonny (15. 2. 2021). „Tom Pidcock to make Ineos Grenadiers debut at Tour du Haut Var alongside Geraint Thomas”. cyclingweekly.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  68. ^ Benson, Daniel (28. 2. 2021). „Tom Pidcock closes Opening Weekend with third in Kuurne-Brussel-Kuurne”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  69. ^ Owen, Tom (5. 3. 2021). „Strade Bianche Cycling 2021 - Gb’s Tom Pidcock To Lead Ineos For First Time At Strade Bianche”. eurosport.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  70. ^ Fletcher, Patrick (25. 2. 2021). „10 riders to watch at Opening Weekend”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  71. ^ „Verkouden Tim Wellens Gaat Niet Meer Van Start In Tour De La Provence”. wielerflits.nl (na jeziku: holandski). 13. 2. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  72. ^ „Tim Wellens”. procyclingstats.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  73. ^ „Jakob Fuglsang”. procyclingstats.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  74. ^ Puddicombe, Stephen (10. 3. 2019). „Five things we learned from the 2019 Strade Bianche”. cyclingweekly.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  75. ^ „Astana – Premier Tech Aiming For A Top Ten Result At Strade Bianche”. astanapremiertech.com. 3. 3. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  76. ^ „Astana – Premier Tech Back Aranburu And Felline For Opening Weekend”. astanapremiertech.com. Arhivirano iz originala 24. 05. 2021. g. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  77. ^ „Bauke Mollema”. procyclingstats.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  78. ^ „A beginner’s guide and love letter to cycling Classics”. racing.trekbikes.com. 2. 3. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  79. ^ Frattini, Kristen (26. 2. 2021). „Quinn Simmons: I did not deserve to be suspended”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  80. ^ „Van Avermaet and Naesen: Our partnership can be an advantage at Opening Weekend”. cyclingnews.com. 26. 2. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  81. ^ „Greg Van Avermaet to lead AG2R Citroën at Strade Bianche”. cyclingpub.com. 3. 3. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  82. ^ de Cheveigné, Adrien (24. 2. 2020). „Gilbert and Van Avermaet chase history in their backyard”. uci.org. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  83. ^ „Greg Van Avermaet”. ag2rcitroenteam.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  84. ^ „Greg Van Avermaet wins”. procyclingstats.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  85. ^ „Nans Peters”. procyclingstats.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  86. ^ „Tour of Flanders: Alberto Bettiol takes shock first professional win”. bbc.com. 7. 4. 2019. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  87. ^ „Alberto Bettiol Voert Selectie Ef Education-nippo Aan In Strade Bianche”. wielerflits.nl (na jeziku: holandski). 4. 3. 2011. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  88. ^ „Strade Bianche 2021: Riders”. cyclingstage.com. 25. 2. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  89. ^ „Strade Bianche”. team-dsm.com. Arhivirano iz originala 26. 05. 2021. g. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  90. ^ „Romain Bardet”. procyclingstats.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  91. ^ „Alejandro Valverde”. procyclingstats.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  92. ^ Long, Jonny (4. 3. 2021). „Alejandro Valverde takes first win in 20 months at GP Miguel Indurain”. cyclingweekly.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  93. ^ „Strade Bianche 2021: Who is going to win?”. cyclist.co.uk. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  94. ^ „Strade Bianche: Top-3 per edition”. procyclingstats.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  95. ^ „Pogacar and Formolo lead UAE at Strade Bianche”. cycling.today. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  96. ^ „Tadej Pogacar Racing Schedule 2021”. tadejpogacar.com. Arhivirano iz originala 26. 05. 2021. g. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  97. ^ Frattini, Kristen (1. 8. 2020). „Formolo regrets missing out on home victory at Strade Bianche”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  98. ^ Fotheringham, Alasdair (28. 4. 2019). „Formolo, Schachmann give Bora-Hansgrohe two on the podium at Liege-Bastogne-Liege”. cyclingtips.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  99. ^ „Driver who cut off Schachmann during Il Lombardia fined”. cyclingnews.com. 17. 8. 2020. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  100. ^ „Paris-Nice 2021: Riders”. cyclingstage.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  101. ^ „Sagan To Miss Omloop Het Nieuwsblad And Kuurne-Bruxsels-Kuurne”. cycling.today. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  102. ^ Farrand, Stephen (2. 3. 2021). „Peter Sagan to miss Strade Bianche”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  103. ^ „Jumbo-Visma and Bora-Hansgrohe recon Strade Bianche – Gallery”. cyclingnews.com. 5. 3. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  104. ^ „Special Maxxis Tyres And Lots Of Morale For Strade Bianche”. israelcyclingacademy.com. 4. 3. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  105. ^ „Faceplant can't keep Vanmarcke from fourth podium at Omloop Het Nieuwsblad”. bahraincyclingteam.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  106. ^ „Strade Bianche, Sabato Il Debutto World Tour Della Bardiani Csf Faizanè”. inbici.net (na jeziku: italijanski). 4. 3. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  107. ^ „Team BikeExchange men head to Strade Bianche with multiple cards to play”. greenedgecycling.com. 3. 3. 2021. Arhivirano iz originala 26. 05. 2021. g. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  108. ^ „Gogl & Clarke Excited To Return To White Roads Of Strade Bianche”. teamqhubeka.com (na jeziku: holandski). 4. 3. 2021. Arhivirano iz originala 26. 05. 2021. g. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  109. ^ „Simon Clarke”. procyclingstats.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  110. ^ „Michael Gogl”. procyclingstats.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  111. ^ „The Eolo-Kometa meets the World Tour category”. lalasport.com. 4. 3. 2021. Arhivirano iz originala 26. 05. 2021. g. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  112. ^ „The Eolo-Kometa meets the World Tour category”. eolokometacyclingteam.com. 2. 3. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  113. ^ „Giro d'Italia 2021: Stage 11 preview”. cyclingnews.com. 17. 4. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  114. ^ a b „Strade Bianche Men: Live Report”. strade-bianche.it. 6. 3. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  115. ^ a b v Farrand, Stephen (6. 3. 2021). „Mathieu van der Poel wins Strade Bianche”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  116. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m Ryan, Barry (6. 3. 2021). „Strade Bianche - Live coverage”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  117. ^ „Bardiani CSF Faizanè: Strade Bianche D’attacco Per Il Neopro Samuele Zoccarato”. tuttobiciweb.it (na jeziku: italijanski). 6. 3. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  118. ^ „Strade Bianche: applause for Rivi in our WorldTour debut”. eolokometacyclingteam.com. 6. 3. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  119. ^ Hamilton, Alasdair (6. 3. 2021). „STRADE BIANCHE’21: Van der Poel White Roads Victory!”. pezcyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  120. ^ a b v g d „Strade Bianche Cycling 2021 - Men's Race Live As Mathieu Van Der Poel And Wout Van Aert Meet”. eurosport.com. 6. 3. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  121. ^ Cash, Dane (6. 3. 2021). „Mathieu Van Der Poel Wins Strade Bianche”. cyclingtips.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  122. ^ „Strade Bianche : A Bold Approach Was Not Rewarded”. wanty-gobert.be. 6. 3. 2021. Arhivirano iz originala 26. 05. 2021. g. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  123. ^ „Strade Bianche”. procyclingstats.com. 6. 3. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  124. ^ Teran Košir, Alenka; Kavčič, Simon (6. 3. 2021). „Nizozemski as premočan za vse, odlična predstava Tadeja Pogačarja”. siol.net. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  125. ^ „The Moment The Strade Bianche Was Won”. inrng.com. 6. 3. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  126. ^ „Strade Bianche: Mathieu van der Poel wins with blistering final attack”. velonews.com. 6. 3. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  127. ^ Martin, Spenser (8. 3. 2021). „Strade Bianche: The PEZ Breakdown”. pezcyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  128. ^ McGann, Bill; McGann, Carol (6. 3. 2021). „2021 Strade Bianche-Eroica Toscana (World Tour) Italy”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publisher. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  129. ^ Long, Jonny (6. 3. 2021). „Lift off for Mathieu van der Poel as Dutchman powers to Strade Bianche victory”. cyclingweekly.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  130. ^ Croxton, Josh (7. 3. 2021). „Analysis: Mathieu van der Poel's 1,300-watt Strade Bianche-winning power data”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  131. ^ „Nibali, Boonen and father Adrie left stunned by Mathieu van der Poel’s Strade Bianche performance”. cyclingnews.com. 8. 3. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  132. ^ Cossins, Peter (9. 3. 2021). „Swift: The problem for everyone at Milan-San Remo will be Van der Poel and Van Aert”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 5. 2021. 
  133. ^ „Strade Bianche 2021”. procyclingstats.com. ProCyclingStats. 28. 2. 2021. Pristupljeno 24. 5. 2021. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Страде_Бјанке_2021.&oldid=27677752”