Pređi na sadržaj

Ukroćena goropad

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ukroćena goropad je druga Šeksiprova komedija iz gradskog života. Po tome i po nekim drugim elementima, kao što su zavere mladih da bi se prevarili stari, vidi se da ovo delo potiče iz razdoblja u kome se osećaja uticaj rimske komedije. Taj uticaj, međutim, nije tako snažan i očigledan kao u Komediji zabuna i dolazi posrednim putem, preko italijanske renesansne komedije.

Ukroćena goropad spada u one drame koje su prvi put štampane tek u Prvom foliju. Predložak za slagače bio je, verovatno, zasnovan na inspicijentskoj knjizi, koja nije bila naročito pažljivo pripremljena. Ima znakova da je bilo isecanja teksta radi skraćivanja, posle čega „šavovi” nisu dobro spojeni, kao i da je deo uloge jedne ličnosti dodeljen drugoj, možda opet iz nekog tehničkog razloga u vezi sa postavljanjem drame na scenu. Problem vremena nastanka ove komedije nije ništa manje složen nego u slučaju Komedija zabuna. Fransis Mirs ne pominje Ukroćenu goropad, ali postoji svedočanstvo o tome da je 1594. izveden komad Kroćenje jedne goropadnice (The taming of a Shrew) što bi značilo da je drama bila napisana do tog vremena. Međutim, ne možemo biti sigurni da se to svedočanstvo odnosi na Šekspirovu dramu, jer je upravo te godine objavljena, pod istim naslovom, jedna anonimna drama koja znatno komplikuje pitanje teksta, hronologije i izvora Šekspirove komedije.

Naslov anonimne drame razlikuje se od Šekspirovog po tome što Šekspir umesto neodređenog člana upotrebljava određeni (The Taming of the Shrew). Anonimna drama objavljena je tri puta, 1594., 1596. i 1607.,a između nje i Ukroćene goropadi ima očiglednih sličnosti. S druge strane, velike su i razlike, u stvari, tolike da se ovi tekstovi ne mogu smatrati bliskim verzijama istog dela. Većina ličnosti ima drukčija imena, neki elementi zapleta se bitno razlikuju, a u anonimnoj drami nesumnjivog podržavanja Marloovog Doktora Fausta (Doctor Faustus) i Tamerlana, pa i neposrednog preuzimanja stihova iz tih komada.

Odnos Šekspirove i anonimne drame je toliko nejasan da postoje teorije o skoro svim mogućnim kombinacijama: da je Kroćenje jedne goropadnice ranija Šekspirova verzija drame koja je kasnije objavljena u revidiranom obliku u Prvom foliju; da je Kraćenje jedne goropadnice delo nekog drugog pisca, ko je Šekspir preradio; da su obe drame izvedene iz nekog zajedničkog izvora; da je anonimna drama piratsko izdanje Šekspirovog dela- ili onakvog kakvo je kasnije štampano u Prvom foliju, ili pak neke ranije verzije. Novija kritika uglavnom prihvata pretpostavku da je Šekspirova drama izvor anonimnoj, a ne obrnuto. Tome u prilog govore plagijati iz Marloa u Kraćenju jedne goropadnice, delovi teksta u anonimnoj drami koji nemaju nikakvog smisla, zatim neke šale koje su uspele u Šekspirovoj, a ostale neshvaćene u anonimnoj verziji. To bi značilo da je Šekspir svoju komediju napisao u neko vreme pre 1594, kada je štampana drama izvedena iz nje.

Struktura[uredi | uredi izvor]

Struktura Ukroćene goropadi je složena i sastoji se od tri priče, preuze iz tri različita izvora. Prva priča je izložena u Uvodu i odnosi se na kotlokrpu Kristofera Slaja. Slaj je pijanac koji, pošto ga izbace iz krčme,legne na zemlju i zaspi. Tako ga zatiče jedan plemić naređuje pratiocima da ga tako zaspalog prenesu u njegov zamak i obuku ga u gospodsku odeću. Kada se Slaj probudi,svi ga uveravaju da je Lord i da se nalazi u svom zamku, ali da toga nije svestan jer je dugo bio pomračenog uma i upravo je došao sebi. Slaj s oklevanjem dopušta da ga u to ubede, pa se sa svojom „ženom” (prerušenim plemićevim pažom) i poslugom priprema da gleda dramu koju navodno njemu u čast prikazuje jedna putujuća glumačka družina. Ta unutrašnja drama ima dva zapleta:jedan se odnosi na goropadnicu Katarinu i njenog „krotitelja” Petručija, a drugi govori o Katarininoj mlađoj sestri Bjanki i njenim proscima.

Priča o Kristoferu Slaju predstavlja varijantu jednog starog motiva koji je bio široko rasprostranjen u mnogim zemljama Evrope,pa i na Istoku (jedna verzija te priče se javlja u Hiljadu i jednoj noći). I kroćenje prgave žene,po kome je Šekspirova komedija dobila naziv,čest je motiv. Priča zasnovanih na njemu ima u folklornim predanjima mnogih naroda, mada, kao i u slučaju priče o Slaju, nema poznatog izvora za specifične pojedinosti i boju koje Šekspir unosi u svoju dramu. U drugim verzijama „kroćenja” su obično grublja, s brutalnom primenom fizičke sile i okrutnim kažnjavanjem. u Engleskoj je, na primer,sredinom XVI veka kružila jedna „Balada o goropadnoj ženi” koju muž posle žestokih batina, umotava u usoljenu kožu lipsalog konja.

Treća priča, o Katarininoj sestri Bjanki, preuzeta je iz prve engleske komedije u prozi, Zamene (Supposes, 1566) Džordža Gaskojna (George Gascoigne, 1539?-1577) Gaskojnovo delo je u stvari slobodan prevod ARiostove komedije istog naslova (I suppositi, 1509). Sam Ariosto kaže da se ugledao na Terencija i Platua, i njegova drama je tipičan primer italijanskih renesansnih prerada rimske komedije. Mehanizam zapleta i mnoge pojedinosti,kao zavere mladih da,potpomognuti slugama,nadmudre stare,potiču iz latinske komedije,ali cela drama je kod Ariosta umekšana,ima elemenata romantične ljubavi i odlikuje je drukčiji stav prema ženama. U Šekspirovoj obradi oseća se i uticaj nekih konvencionalnih likova italijanske komedije del arte.

U ovoj drami Šekspir prvi put koristi složenu kompoziciju sa više zapleta - glavnim, s Katarinom i Petručiom kao protagonistima; sporednim, čiji nosioci Bjanka i njeni prosci Lućenco, Hortenzio i Gremio;i okvirnim,koji čini priča o Slaju. Ta tri zapleta su povezana na viče načina. U svima se javlja motiv privida i stvarnosti, suprotnosti između onoga što jeste i onoga što se pretpostavlja ili zamišlja. Kod protagonista sve tri priče - Slaja, Katarine i Bjanke- dolazi do promene ličnosti. Slaj se pretvara u lorda,Katarina postaje krotka,a pitoma Bjanka goropadna. Kompoziciono, prica o Slaju je povezana s druga dva zapleta jer oni čine„komad u komadu” koji se prikazuje za njega. Ti „unutrašnji” zapleti su,pak, međusobno povezani time što Batista uslovljava udaju mlađe ćerke Bjanke, o koju su prosci otimaju, prethodnim stupanjem u brak svoje starije ćerke Katarine, koju niko neće zbog njene naravi,i što se pokazuje da kasniji događaji dovode do upravo suprotnih promena u junakinjama te dve priče.

Ukroćena goropad je jedini Šekspirov komad u kome se koristi okvirna priča, ali to ne znači da je to dramsko sredstvo bilo nepoznato u engleskoj renesansnoj književnosti. Vremenski najbliži primer pruža Bapska priča (The Old Wives'Tale,1591) Džordž Pila. Neobično je, međutim,što Šekspir posle uspešnog početka napušta priču o Slaju i ostavlja je bez nastavka. Poslednje reči koje Slaj izgovara jeste njegov komentar drame koju posmatra:„Divna je to stvar, gospo ženo. Voleo bih da je svršena.” Posle te primedbe na kraju prve scene prvog čina Slaj tone u san i više se ne oglašava, pa ga nema čak ni na kraju drame,gde bi bilo logično očekivati zatvaranje kompozicionog okvira. u anonimnoj drami Kroćenje jedne goropadnice okvirna priča se preko Slajovih povremenih primedaba proteže kroz celu dramu, a zaokružuje se time što on na kraju zaspi,pa ga,ponovo odevenog u njegove prnje, vraćaju na mesto pored krčme, gde su ga i zatekli. Tu se on budi,iza najlepšeg sna koji je u životu usnio,kako sam kaže, pa odlazi da u svom domu i na svojoj goropadnici primeni ono što je naučio od Petručija

O tome zašto tog nastavka nema u Ukroćenoj goropadi može se samo nagađati. Po nekim pretpostavkama, to je posledica skraćivanja prilikom pripreme teksta za izvođenje (a o tome ima,kao što je pomenuto,i nekih drugih svedočanstava);po drugima, tekst korišćen za štampanje Prvog folija nije bio potpun, ili su ga sami slagači iz nekog čisto tehničkog razloga ili previda.

Bez obzira na to koje se objašnjenje prihvati za nepotpunost okvirne priče, ostaje činjenica da su Ukroćenu goropad ugrađeni vrlo raznovrsni elementi - realistični, farsični i romantično-sentimentalni - tako da je komedija veoma bogata raspoloženjima i nudi gledaocu nekoliko ne samo različitih nego i neposredno suprotstavljenih stavova. TO se naročito vidi u odnosu prema ljubavi i braku u dva „unutrašnja” zapleta. Petručiov i Katarinin stav je nesentimentalan i antiromantičan. Stari Batista na sklapanje braka gleda kao na poslovni poduhvat i ne ustručava se da ruku svoje poželjnije ćerke doslovno iznese na licitaciju;njeni prosci Hortenzio i Gremio to prihvataju kao sasvim prirodno i razborito; najzad, Lućenco i Bjanka su predstavnici romantične ljubavi. Lućenca uopšte ne zanima Bjankin miraz i sav je u lirskom zanosu:

Tranio, I burn, I pine,Iperish,Tranio
If I achieve not this young modest girl 

                ,,...горим,

Čeznem,i umreću,ako ne dobijem Tu mladu i smernu devojku, Tranio.’’

Za njega je Bjanka idealno biće besprekornog ponašanja i on njoj govori kao pravi petrarkistički ljubavnik (odgovarajuća devojka kod Ariosta je trudna). Tako se u drami zastupljene različite tačke gledišta koje podstiču na međusobno upoređivanje i na razmišljanje o njihovim prednostima i ograničenjima. U tom smislu,može se reći da Šekspir u Ukroćenoj goropadi počinje da koristi postupak „komplementarnih perspektiva”,koji će potpuno razviti u svojim kasnijim komedijama. Drugi značajni nagoveštaj je Šekspirovih zrelih drama jeste prikazivanje ljudskih odnosa na način koji je dramski živ i efektan, ali koji ne izaziva jednosmerno reagovanje gledalaca ili čitalaca, nego dopušta različita,pa i oprečna tumačenja. To se ovde ne vidi toliko u priči o Bjanki koliko u odnosu Petručija i Katarine. Prvo pitanje je kako treba shvatiti Petručiove metode i kakav smisao treba dati njegovoj konačnoj pobedi? U tumačenju odnosa Petručija i Katarine zapaža se jasna razlika između starije i novije kritike. U drugoj polovini 19. veka i početkom ovog stoleća Petručio je uglavnom tumačen kao grubijan, lovac na miraz i primitivan čovek koji varvarski postupa sa svojom ženom. „Nijedan muškarac koliko-toliko pristojnih osećanja”,primetio je Bernard Šo, „ne može da odgleda poslednju scenu u društvu neke žene,a da se ne oseti krajnje postiđenim”. U skladu sa opštom tendencijom kritike da se i ono malo što je ranije Šekspiru zamerano protumači kao posledica svesne i uspešno ostvarene umetničke namere,u novije vreme iznose se podrobni razlozi zbog kojih treba smatrati da je Petručiovo „kroćenje” zasnovano na tako pronicljivom razumevanju ljudske psihe da mu se treba bez rezervi diviti. Po nekim od tih tumačenja, Katarina ima lošu narav ne samo zato što je zapostavljena u odnosu na svoju sestru i što je otac ponižava nego i zato što dopušta sebi da bude takva pošto nije nikada naišao na osobu kadru da joj se suprotstavi. Kada se Petručio pojavi, Katarina oseća da joj je on više nego dorastao i gleda na svoj brak s njime kao na izazov. To je shvatanje koje i sam Petručio ima o njihovom odnosu:

I tell you,father,
I am as peremptory as she proud-minded;
And where two raging fires meet together,
They do consume the thing that feeds their fury.
Though little fire grows great with little wind,
Yet extreme gusts will blow out fire and all.

,,...јер кажем вам, оче,
Кол'ко је охола,ја сам тол'ко решен.
Кад се две бесне ватре сукобе,
Сагоре оно што им ствара бес.
Поветарац распири малену
Ватру у пожар,а олује гасе
Ватруи све”

Petručio je samo na izgled osora,tvrdi se u takvim tumačenjima,dok se ispod njegove naprasitosti krije osećajnost i iskrena ljubav prema Katarini. On, kaže se,nikada nije stvarno grub prema njoj, niti joj vređa dostojanstvo. On je svestan da je Katarina ponosita i to poštuje. Njegova pravost nije nikada usmerena protiv nje, nego protiv drugih ljudi iz njegove okoline;prema samoj Katarini postupa čak s ironično prenaglašenom brižljivošću i uljudnošću. On je „kroti” za njeno vlastito dobro,da bi je duhovno i moralno vaspitao,a ne da bi je podredio svojoj vlasti. Pri tome, on preuzima ulogu koja inače ne odgovara njegovoj prirodi:ponaša se nerazborito,dobija nastupe gneva bez ikakvog povoda,iskaljuje bes na nedužnim ljudima,a sve to čini da bi Katarini pokazao,kao u karikaturalnom ogledalu, koliko je ružno biti gorapadan. Njegovo prostačko ponašanje na svadbi ima za svrhu da predoči Katarini vrednost lepog ponašanja i uljudnosti. Na kraju, Petručio postiže svoj cilj: on oslobađa Katarinu svih nedostataka lošeg vaspitanja i posledica nepovoljnih okolnosti pod kojima je odrasla,i pomaže joj da dođe do pune svesti o sebi samoj i o svetu oko sebe. Zahvaljujući tome,ona duhovno sazreva i uspostavlja sa svojim mužem skladan odnos pun uzajamnog poverenja i razumevanja. Slabost ovakvog tumačenja - ako se već na Katarinu i Petručija gleda kao na živa bića s psihološkom realnošću i ako se smatra da „kroćenje” i njegove posledice izražavaju ozbiljnu moralni i ljudsku poruku drame ili čak samoga Šekspira - jeste to što se do njega može doći samo preteranim naglašavanjem jednih,a zanemarivanjem drugih pojedinosti u drami, a ponekad čak i uprađivanjem u dramske situacije smisla kome se Šekspirov tekst očigledno opire. Petručio je od početka prikazan kao hladno sračunat čovek koji zna šta hoće i koji ne priznaje prepreke u ostvarenju svojih interesa. On ne krije da hoće da se ženi radi novca i da za sreću njegovog braka nije važno da li mu je žena ružna,ni kakve je naravi,ni kojih je godina,niti bilo šta drugo,ukoliko je dobra miraždžika:

As wealth is burden of my wooing dance.

У тој потрази за миразом Петручио стиже у Падову:
I come to wive it wealthily in Padua;
У Падови, па буде л' богато
Самим тим ће бити доиста и срећно’’

On odlučuje da se oženi sa Katarinom i pre nego što ju je video,samo na osnovu toga što je od svoga prijatelja Hortenzija čuo da je bogata udavača, pa nestrpljivo prekida Hortenziova upozorenja u pogledu njene naravi „Reci mi ime njenog oca, to je dosta” Pošto je zadovoljan mirazom koji mu Katarinin otac Batista nudi, on se uopšte ne obazire na njeno protivljenje,venčava se njome i proglašava svoje neprikosnoveno pravo vlasništva nad njome:

She is my goods,my chattels,she is my house,
My household stuff,my field,my barn,
My horse,my ox,my ass,my any thing.

„Она је моје имање,мој дом
Моје покућство,моје поље,мој Амбар,мој коњ,мој во,мој магарац,
И све”

Uskrativši joj zadovoljstvo da prisustvuje gozbi u čast vlastitog venčanja,on je po blatu u hladnoći odvodi svojoj kući u Veronu,gde počinje da je „pripitomljava” metodima koji su smišljeni za životinje:

-{My falcon now is sharp and passing empty,
And till she stoop she must not be full-gorg'd,
For then she never looks upon her lure.
Another way I have to man my haggard,
To make her come, and know her keeper's call,
That is, to watch her, as we watch these kites
That bate and beat,and will not be obedient.
She eat no meat to-day, nor none shall eat;
Last night she slept not,nor to-night she shall not...
And thus I'll curb her mad and headstrong humour.-

„Sokolica je oštra,jako gladna,
Dok se ne pokori,nema joj ni hrane;
Inače se ne bi osvrtala
Na moje naredbe. A da je ukrotim
Imam još jedan način,i to taj
Da je naučim da zna i dođe
Kad je čuvar zove, to jest da je držim
Budnu, onako k'o kopce što neće
Da slušaju lupajući krilom.
Ona danas nije jela,pa i neće”

Izdanja Ukroćena goropad[uredi | uredi izvor]

  • Bate, Jonathan; Rasmussen, Eric, ur. (2010). The Taming of the Shrew. The RSC Shakespeare. Basingstoke: Macmillan. ISBN 9780230272071. 
  • Bond, R. Warwick, ur. (1904). The Taming of the Shrew. The Arden Shakespeare, First Series. London: Methuen. 

Izvori[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ikona za klice

Ovaj članak vezan za književnost je klica. Možete doprineti Vikipediji tako što ćete ga proširiti.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Укроћена_горопад&oldid=27798313”