Ustav Srbije iz 1869.

Ustav Srbije iz 1869. (Namesnički ustav)
Naslovna strana Ustava iz 1869.
Tip	Ustav
Potpisan	29. jun 1869.
Istek	31. decembar 1888. 6. april 1901. (nakon vraćanja na snagu u 1894.)

Ustav Knjažestva Srbije iz 1869. godine, poznat i kao Namesnički ustav, bio je treći ustav Srbije kojim je zamenjen stari Turski ustav iz 1838. godine. Usvojila ga je Velika narodna skupština 11. jula 1869.godine, a ustav je bio na snazi u dva perioda 1869—1888. i 1894—1901. Najvažnije odredbe Ustava iz 1869. godine posvećene su položaju i nadležnostima Narodne skupštine, koja po prvi put u državnopravnoj istoriji Srbije postaje zakonodavni organ. Donošenju ovog ustava, iako Srbija još nije bila suverena zemlja, nisu se usprotivili ni Osmansko carstvo, nominalni sizeren Srbije, ni velike sile.  Pošto ga je u vreme maloletnosti Milana Obrenovića donelo Namesništvo naziva se i Namesničkim ustavom.

Pozadina

Knez Milan i članovi namesništva Jovan Gavrilović. Jovan Ristić i Milivoje Petrović Blaznavac

U razdoblju 1839—1869, koje predstavlja period formalne vladavine Turskog ustava, smenila su se dva suštinski različita ustavna poretka. Prvi je bio period vladavine ustavobranitelja u toku koga su organizacija vrhovne državne vlasti, ali i uređenje širih, prvenstveno društveno ekonomskih odnosa, bili istinski postavljeni na principima Turskog ustava. Drugi period poklapa se sa drugom vladom kneza Mihaila i obeležen je važnim promenama ustavnog sistema u Srbiji.

Posle Miloševe abdikacije i prvog stupanja na presto njegovog sina Mihaila, položaj ustavobranitelja znatno je ojačao. Njihovi najistaknutiji predstavnici iz redova trgovaca i visoke birokratije - Toma Vučić Perišić, Avram Petronijević, Ilija Garašanin, braća Simići - borili su se, u prvom redu, za očuvanje ustavom priznatih sloboda u privrednim odnosima, a naročito za slobodnu trgovinu.

Vučićeva buna 1842. godine rezultirala je svrgavanjem dinastije Obrenovića, a 1. 9. 1842. godine i izborom Aleksandra Karađorđevića za novog kneza Srbije.

Stalni sukobi između kneza i Saveta, međutim, dovode decembra 1858. do sazivanja Svetoandrejske skupštine, na kojoj je, mesto zbačenog kneza Aleksandra, na presto vraćen Miloš Obrenović.

Promena Ustava iz 1838. naslednost kneževskog dostojanstva i iseljenje turskog stanovništva iz gradova, osnovne su karakteristike Miloševog političkog programa posle ponovnog stupanja na presto Srbije. Ali nepune dve godine, koliko je trajala Miloševa druga vladavina, nisu bile dovoljne da knez ova pitanja i reši. Posle Miloševe smrti, titulu kneza ponovo nasleđuje Mihailo, čiji je plan bio da se reformama učvrsti na vlasti i time onemogući uticaj opozicionih grupa i mešanje Porte, a stvaranjem narodne vojske i sklapanjem sporazuma sa hrišćanskim narodima na Balkanu težio je konačnom rušenju turske vlasti u ovom delu Evrope.

Sa drugom vladom kneza Mihaila, Srbija ulazi u novo poglavlje svog ustavnog života. Pitanje promene Turskog ustava bilo je najznačajnije u zakonodavnoj aktivnosti novog kneza. U svojoj proklamaciji, prilikom stupanja na presto, on izjavljuje da je ,,zakon najviša volja u Srbiji“. O tome Nikola Hristić u svojim memoarima piše:

„ Knez Mihailo, sa svojom vladom, ozbiljno se bavio mišlju da izda nov ustav. No ova namera nije se mogla ostvariti. U Parizu i Petrogradu, gde smo ovu nameru izneli, dat nam je savet, da nov ustav u pravome obliku ne izdajemo, jer bi time mogli izazvati protiv sebe Portu, a prilike onoga vremena nalagale su da zbog ovoga s njome ne dolazimo u sukob. Umesto toga mogli bismo izdavati pojedine osnovne zakone, bez obzira na doondašnji turski ustav, koji bismo na taj način ništavnim učinili ”

Porta nije pristajala da Srbija samostalno donese ustav, i zbog toga knez Mihailo je, po nagovoru velikih sila, doneo zakone kojima je izmenio pravni položaj vrhovnih organa vlasti predviđen u Turskom ustavu.

Zakoni kojima je knez Mihailo u najvećoj meri izmenio odredbe Ustava od 1838. bili su sledeći:

Ustrojenije Državnog sovjeta od  17. 8. 1861, kojim su savetnici stavljeni u isti red sa ostalim činovnicima, što je omogućilo knezu da do tada nezavisne savetnike može penzionisati;

Vladavinu kneza Aleksandra Karađorđevića su obeležili česti sukobi kneza i Sovjeta. Nakon Tenkine zavere 1857. godine, knez Aleksandar je razrešio sovjetnike bez odobrenja Porte. Sovjet se žalio na to i posle Etem - pašine misije knez je bio prinuđen da povuče svoje odluke. Ovlašćenja kneza u pogledu imenovanja i smenjivanja sovjetnika su umanjena u odnosu na ranija ovlašćenja, izmenama ustrojstva Sovjeta iz maja 1858. godine. Nakon Svetoandrejske skupštine s kraja 1858. godine i povratka Miloša Obrenovića na vlast, Sovjet počinje da gubi moć.

Ustrojenije Centralne državne uprave u Knjaževstvu Srbiji od 12. 3. 1862, kojim je broj ministarstava povećan na sedam (formirana su tri nova ministarstva: prosvete, građevine i vojske), a ministri potpuno odvojeni od Saveta i potčinjeni jedino knezu. Istim zakonom prvi put je uveden Ministarski savet, koji je imao zadatak da objedinjuje ministarstva, da rešava o zakonskim projektima po drugim stvarima od značaja za celu zemlju;

Zakon o Narodnoj skupštini od 17. 8. 1861. po kome se uvodi razlika između velike i obične skupštine (velika je po broju poslanika četiri puta veća od obične i sastaje se radi izbora kneza, odobrenja usvojenja prestolonaslednika ili određivanja namesništva za vreme kneževa maloletstva). Po ovom zakonu Skupština je isključivo savetodavno telo koje u određenim slučajevima ima pravo da bude saslušano.

Takođe su značajni bili i sledeći zakoni:

Zakon o činovnicima građanskog reda od 24. 3. 1861, (kasnije zamenjen zakonom od 15. 2. 1864);

Zakon o ustrojstvu obština i obštinskih vlasti od 24. 3. 1866;

Ustrojenije narodne vojske od avgusta 1861. godine.

Dok je knez Mihailo Obrenović zavodio apsolutizam u zemlji, protiv njega je sklopljena zavera sa ciljem da se on ubije. Zaverenici su izvršili atentat na kneza 29. maja 1868. godine u Košutnjaku, nedaleko od Hajdučke česme. Knez Mihailo nije imao zakonitog potomstva. Presto je ostao upražnjen, a izbor vladara bio je u nadležnosti Narodne skupštine. Pre njenog sazivanja, dan posle topčiderskog atentata, ministar vojni Milivoje Petrović Blaznavac proglasio je uz pomoć vojske, državnim udarom, za novog kneza četrnaestogodišnjeg unuka Miloševog brata Jevrema – Milana Obrenovića (1854-1901). Narodnoj skupštini je samo preostalo da imenuje novog vladara, koji se juna 1868. vratio iz Pariza gde se školovao. Pod jakim pritiskom, opkoljena vojskom, Velika narodna skupština sastala se 2. jula 1868. gde je proglasila maloletnog Milana Obrenovića za kneza i izabrala namesnike. Ta skupština je tražila korenite reforme, tj. tražila je proširenje skupštinske vlasti, da se uvede odgovornost ministara, slobodu štampe i porotno suđenje. Namesništvo je stupajući na vlast obazrivo obećalo političke reforme, kojima bi se ojačao uticaj Narodne skupštine.Za reformu je bila bivša opozicija i javno mnenje, a jedino su se konzervativci protivili političkim reformama.

Namesništvo

Maloletnom knezu određeno je Namesništvo, u koje su ušli Milivoje Petrović Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović. Ristić, sposobni činovnik i diplomata, ubrzo se izdvojio kao vodeća ličnost među namesnicima. Pod njegovim uticajem nastupile su promene u unutrašnjoj politici zemlje koje su označile umerenu liberalizaciju političkog stanja. Namesništvo je o tome postiglo politički kompromis sa liberalima koji su od progonjenih protivnika vlasti za vreme Mihaila sada postali njen deo. Pristali su da ublaže neke od svojih reformskih zahteva (parlamentarizam po ugledu na zapadne demokratije, snažna lokalna samouprava, sloboda štampe i okupljanja itd.) u zamenu za raskid sa dotadašnjim apsolutizmom i postepeno uvođenje političkih sloboda. Namesništvo je, kao najvažniji akt u toku trajanja svog mandata, donelo novi ustav.

Nikoljski odbor

Nekoliko meseci posle atentata, Namesništvo je pristupilo izradi novog ustava. Oni su pokrenuli ustavno pitanje protivno odredbama Zakona o Narodnoj skupštini iz 1861. godine, koje su zabranjivale promenu ustava za vreme kneževa maloletstva. To su uradili jer su smatrali da je postojeće ustavno stanje, sa Turskim ustavom i izmenama učinjenim ustavnim zakonodavstvom kneza Mihaila, bilo neodrživo. U tu svrhu su decembra 1868. na Sv. Nikolu sazvali Ustavni odbor, koji je nazvan Nikoljski odbor, od preko sedamdeset ljudi. Rad ovog odbora, koji je okupio 76 članova, a čiji su predsednik i zamenik bili šef vlade Đorđe Cenić i ministar unutrašnjih poslova Radivoje Milojković, zaključio je rad  19. decembra.

Zadatak odbora bio je, u stvari, da odgovori na pitanje da li je potrebno i da li je vreme da se zemlji da ustav. Potvrdno odgovorivši (svi su se saglasili osim Jovana Ilića) na to pitanje, odbor je razmatrao sledeća pitanja ustavnog karaktera: da li će narodno predstavništvo biti jednodomno ili dvodomno; da li ministri treba da odgovaraju za svoj rad i kako; da li treba dozvoliti slobodu štampe? Namesništvo se zalagalo za to da se Narodnoj skupštini, koja je do tad imala samo savetodavnu ulogu, prizna zakonodavna vlast, ali tražili su da se ne ukida Savet i na taj način da postoji dvodomni sistem. Pitanje je, takođe, bilo i kako da se uredi zakonodavna vlast i tu je Nikoljski odbor bio u načelu za dvodomni sistem, ali između Namesništva i odbora došlo je do nesuglasica oko organizacije gornjeg doma, tj. Saveta.

Namesništvo je predlagalo da savetnike bira vlada, ali odbor se tome suprotstavljao smatrajući da bi ti savetnici bili zavisni od vlade. Posebno su se tom predlogu postavljenih savetnika suprotstavljali Aćim Čumić, Milan Piroćanac i Đorđe Pavlović. Čumić je istakao da ako Savet treba da bude nadzorna vlast nad vladom onda mora biti nezavisan od vlade. Takođe je smatrao da savetnici treba da budu nezavisni i od naroda na taj način što bi se birali doživotno. Liberali su se bojali Čumićeve vizije Saveta smatrajući da može da se izrodi u oligarhiju, pa su tražili savetnike sa privremenim mandatom i da budu birani od strane naroda. Namesništvo je Nikoljskom odboru postavilo i pitanje ministarske odgovornosti i pitanje slobode štampe i tu su se gotovo saglasili, ali su smatrali da slobodu štampe ne treba ostaviti bez ograničenja, a isto tako da treba donekle da se ograniči odgovornost ministara, da ne bi strahovali stalno od tužbi. Sam projekat ustava izrađen je posle sastanka Svetonikoljskog odbora, u uskom krugu od nekoliko članova vlade i namesnika, među kojima je najaktivniji bio Ristić. Ustav je donet na Velikoj narodnoj skupštini koja je zasedala u Kragujevcu od 10. do 29. 6. 1869. godine. Ovaj najdugotrajniji srpski ustav u XIX veku, bio je i prvi ustav koji je Srbija samostalno donela.

Diplomatske smetnje i namesnička samovolja

Pošto su Namesništvo i Nikoljski odbor bili za promenu ustava trebao je još i diplomatski napor, pošto je Otomansko carstvo smatralo da srpski ustav spada u njena prava. Srbija je tada imala Turski ustav iz 1838. Namesništvo je najpre uverilo Austriju i Rusiju da je potrebna promena ustava, da bi Tursku stavili pred svršen čin. Postojala je smetnja i u samom srpskom zakonodavstvu, jer je u Zakonu o Skupštini stajalo da ne može da se predlaže nikakva ustavna promena za vreme Namesništva. Taj zakon je trebao da spreči namesnike da prošire vlast za vreme kneževa maloletstva. Namesništvo je tada u novinama objašnjavalo da se taj član zakona može promeniti običnom zakonodavnom procedurom, ali oni tu promenu nisu izveli do donošenja Namesničkog ustava 1869, pa se kasnije tvrdilo da je Namesnički ustav donesen na nepravilan način. Ustav je trebao da donese Savet, a u tom procesu Skupština je trebala samo da se sasluša, ali Namesništvu to nije odgovaralo, pa je 7. juna 1869. tražilo od Saveta da odobri da Ustav donosi Velika narodna skupština. S obzirom da je doveden pred svršen čin (namesnici su naredili ministru unutrašnjih poslova da sazove Veliku narodnu skupštinu na Vidovdan 28. juna 1869. u Kragujevcu), Savet nije pružao veliki otpor.

Donošenje ustava

Ne obazirući se na formalno vazalni položaj Srbije u odnosu na Tursku i na odredbe Zakona o Narodnoj skupštini, kojima je bila zabranjena promena ustava kada je knez maloletan, Namesništvo je donelo odluku o pokretanju postupka za donošenje novog ustava. Velika narodna skupština usvojila je Ustav 29. juna 1869. godine. Na donošenje ustava nisu protivljenjem reagovale ni Porta ni velike sile.

Način donošenja i promene ustava

Ustav je usvojila Velika narodna skupština, ali je stupio na snagu tek nakon što su ga potpisali „namesnici knjaževskog dostojanstva“, „čime je na očigledan način pokazano da ta Skupština nije prestavljala ustavotvornu vlast“. Zbog toga Namesnički ustav po načinu donošenja spada u kategoriju ustavnih paktova (ustava ugovora). To je prvi srpski ustav koji je napisan ekavskim narečjem i Vukovim pravopisom, dok je jezik ustava precizan i jasan.

Namesnički ustav se i menjao po sistemu ustavnog pakta. Ustav je poznavao instituciju Velike narodne skupštine (bila je četiri puta brojnija od redovne), koja je, osim da menja ustav, imala nadležnost da donosi odluke o još nekim pitanjima „od vanredne važnosti za zemlju“ kada knez nađe da je potrebno da sasluša Veliku narodnu skupštinu. Predlog o potrebi, da se kakve izmene ili dopune u ustavu učine ili da se koji propis istoga protumači, mogao je predložiti kako knez Skupštini, tako i Skupština knezu. Postupak promene ustava bio je  složen: predlog o izmenama i dopunama trebalo je da bude usvojen dvotrećinskom većinom prisutnih članova redovne Narodne skupštine, nakon čega su s njim morale da se saglase dve sledeće redovne skupštine, da bi na kraju odluku o predloženim izmenama donela Velika narodna skupština i potvrdio knez.

Sadržina Ustava

Državni oblik

Ustavom je utvrđeno da je Srbija „nasledna ustavna monarhija sa narodnim predstavništvom“. Njime nije uveden parlamentarni sistem vlasti jer je izostalo pravilo o političkoj odgovornosti ministara pred Narodnom skupštinom. Zbog toga „Srbija nije bila zemlja parlamentarnog sistema, nego predstavničkog sistema, dualističkog, sistema nemačkog tipa“. Razdoblje primene Namesničkog ustava Slobodan Jovanović naziva „dobom ustavnosti“.

Uvođenje Narodne skupštine u red centralnih državnih organa i postavljanje narodnog predstavništva na mesto koje je u ranijim ustavima imao Državni savet bio je veliki korak napred u odnosu na pređašnje stanje i značajan pomak ka uvođenju parlamentarnog sistema. Iako Ustavom nije izričito formulisano, načelo podele vlasti je sprovedeno između kneza, Narodne skupštine i nezavisnih sudova.

Organizacija vlasti

Centralni politički organi vlasti bili su knez i Narodna skupština. Postojala je i Vlada, koju je imenovao i razrešavao knez. Sudstvo je bilo nezavisno. Državni savet je zadržan kao ustavni organ, ali mu je potpuno promenjen karakter, pa je, umesto zakonodavne i izvršne funkcije, dobio funkciju upravnog suda, po uglednu na francuski Državni savet. Narodna skupština je prvi put u državnopravnoj istoriji Srbije postala zakonodavni organ, ali nije imala pravo zakonodavne inicijative. Samo knez je mogao pokrenuti formalnu inicijativu za donošenje nekog zakona.

Knez

Knez je bio nadmoćan ustavni faktor u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti. Imao je tzv. pravo zakonodavne sankcije, odnosno proglašavanja zakona, jer nijedan zakon nije mogao da stupi na snagu dok ga knez ne proglasi. Zakonodavna vlast Skupštine bila je posebno ograničena mogućnošću da knez u slučaju opasnosti po „zemaljsku bezbednost“ donosi propise sa zakonskom snagom („vanredno izdate zakone“). Osim što je imao prevagu u sferi zakonodavne, knez je imao ključnu ulogu u izvršnoj vlasti jer je samostalno imenovao i razrešavao vladu. Knez je bio poglavar države, i, kao takav imao je sva prava državne vlasti, a izvršavao ih je po opredeljenjima ustava. On je bio vrhovni zapovednik sve zemaljske sile. Njegova je ličnost bila neprikosnovena i neodgovorna. Knez je postavljao sve državne činovnike; u njegovo ime i pod njegovim vrhovnim nadzorom svi su vršili svoju vlast. Knez je zastupao  zemlju u svim stranim poslovima i zaključivao ugovore sa zemljama u inostranstvu s tim da: ukoliko su takvi poslovi iziskivali kakvo plaćanje iz državne kase, ukoliko su se njima menjali postojeći zakoni ili se ugovaralo nešto čime se stešnjavaju ljudska prava – nužan je bio pristanak Narodne skupštine.  Knez je stalno prebivao u zemlji, a kad bi, po potrebi, otišao na neko vreme iz zemlja, on je postavljao sebi jednog ili više mestozastupnika za to vreme, i određivao im vlast u granicama ustava. Svoj odlazak iz zemlje i imenovanje mestozastupnika knez je objavljivao narodu proklamacijom. Srpski knez morao je biti pravoslavne vere, a punoletan je bivao kad navrši osamnaest godina. Pri stupanju na vladu on je polagao pred prvom skupštinom zakletvu.

„ Ja (ime) primajući vladu, zaklinjem se svemogućim Bogom i svim što mi je najsvetije i najmilije na ovome svetu, pred svetim njegovim krstom i evangelijem, da ću zemaljski ustav nepovređen održati, da ću po njemu i zakonima vladati, i da ću u svima mojim težnjama i delima samo dobro naroda pred očima imati. Izričući svečano ovu moju zakletvu pred Bogom i narodom, prizivanjem za svedoka Gospoda Boga, kome ću odgovor davati na strašnom njegovom sudu, i potvrđujem istinitost ove zakletve celivanjem sv. evangelija i krsta Gospoda Spasitelja Isusa Hrista. Tako mi Gospod Bog pomogao. Amin! ”

Pri stupanju na presto, knezu se dodeljivala, iz državne kase, godišnje jedna suma novca, na sve vreme njegove vlade, kao civil-lista (plata), koja mu se mesečno isplaćivala. Ali troškovi na održanje onih državnih dobara, koja su se knezu na besplatno slobodno uživanje ustupala, isplaćivali su se iz njegove civil-liste. Civil-lista jedan put određena, nije se mogla povisiti bez pristanka skupštine, a bez pristanka kneza nije se mogla umanjiti. Po smrti kneza važila je njemu određena civil-lista i za prestolonaslednika do sastanka prve narodne skupštine.

Narodna skupština

Najvažnije odredbe Ustava iz 1869. godine posvećene su položaju i nadležnostima Narodne skupštine. Narodna skupština je prvi put u državnopravnoj istoriji Srbije postala zakonodavni organ, ali uz brojna ograničenja njene nadležnosti. Zakonodavnu vlast vrši Narodna skupština sa knezom. To je izrazila ustavna odredba:  „Nikakav zakon ne može biti bez pristanka Narodne skupštine izdat, ukinut, izmenjen ili protumačen.“ Ali, Skupština nije bila ravnopravan partner sa knezom u zakonodavstvu. Ona nije imala pravo zakonodavne inicijative već je samo mogla da uputi molbu knezu da njegova vlada podnese zakonski predlog na usvajanje, a podneti predlog je mogla u celini da prihvati ili odbaci, bez mogućnosti da išta promeni. Samo je knez mogao pokrenuti formalnu inicijativu za donošenje nekog zakona. U tim slučajevima Skupština je podsećala na „telo nemih“ iz Napoleonovog Ustava Konzulata. Skupština nije mogla uzimati u svoj krug rada druge predmete, osim onih, koji su joj ustavom opredeljeni, ili onih, koje bi joj knez naročito predao. U stanju državne nužde, knez je mogao sam narediti, na predlog Ministarskog saveta, ono za šta je neophodno skupštinsko sadejstvo, i to bi imalo silu zakona. Kada bi se prva Skupština sastala, njoj bi se morao ovako vanredno izdati zakon podneti na odobrenje. No, bez odobrenja Skupštine nije se mogao, ni u kom slučaju, danak ili opšti porez ustanoviti, ni postojeći preinačiti.

Budžetsko pravo Narodne skupštine bilo je veoma ograničeno, zbog čega nije mogla da ostavi Vladu bez budžeta i da je primora na odstupanje. Ako Vlada ne bi usvojila primedbe Narodne skupštine na predlog budžeta, stari budžet bi ostajao na snazi i za narednu godinu. Skupština je bila dužna da pre svega uzme u savetovanje one predmete, koje joj je Vlada podnela, a naročito kada je u pitanju bio budžet – ako se zahtevalo, on se uzimao odmah u razmatranje. Isto tako, Vlada je morala one predmete, koji joj se od Skupštine kao hitni označe, što pre uzeti u razmatranje. Bez pristanka Skupštine država se nije mogla zadužiti. Ako bi zbog kakve vanredne i preke potrebe zemaljske nužno bilo, da se država zaduži, a Skupština ne bi bila na skupu, onda bi se ona morala vanredno sazvati. No ako bi se zemlja nalazila u takvim okolnostima, da nije moguće vanredno sazvati Skupštinu, knez je mogao, na predlog Ministarskog saveta, a po dogovoru sa Državnim savetom, rešiti, da se učini zajam, koji ne sme prevazići sumu od dve stotine hiljada dukata. Knez je mogao, na isti način, rešiti, da se, za podmirenje kakve vanredne i preke državne potrebe, učini iz državne kase izdatak, za koji nema zakonodavno odobrenog kredita; no suma ovakvih izdataka za jednu godinu, nije smela prevazići trideset hiljada dukata. Prvoj redovnoj skupštini saopštavalo bi se, u oba napred izložena slučaja, šta je učinjeno, i razlagali bi se uzroci, zbog kojih je bilo nužno da se tako postupi.

Narodna skupština je bila narodno predstavništvo. Ona se sastojala od poslanika, narodom slobodno izabranih, i poslanika koje bira knez. Skupština je bila obična (redovna) i velika. Izbori narodnih poslanika su bili neposredni i posredni preko poverenika. Knez je birao na svaka tri poslanika po jednog iz reda svojih ljudi, koji su se odlikovali naukom ili iskustvom u narodnim poslovima (bilo je, dakle, ¾ narodnih i ¼ kneževih ili vladinih poslanika) . Svaki Srbin koji je bio punoletan i plaćao je građanski danak na imanje, rad ili prihod, imao je pravo da bira poslanike ili poverenike. Ko je imao pravo da bira, mogao je biti izabran za poverenika, ali za poslanika mogao je biti izabran samo onaj, koji je imao punih trideset godina i plaćao je državni danak najmanje šest talira godišnje na imanje, rad ili prihod, i ima ostala svojstva, koja je propisivao izborni zakon. Činovnici, i oni, koji su spadali u red činovnika, kao: penzioneri, oni, koji su primali kakvo izdržavanje iz državne kase, ili koji su ulagali u fond udovički, a isto tako i pravni zastupnici, nisu mogli biti izabrani za narodne poslanike. Ni vojnici nisu mogli biti izabrani, a ni birati, ma kog čina bili. Oni koje je knez birao, mogli su se uzeti iz svih redova građanstva. Pri izboru narodnih poslanika ili poverenika, samo se lično, i na samo jednom mestu mogao dati glas. Svi poslanici morali su živeti u Srbiji, no nisu morali živeti u srezu ili varoši u kojoj su izabrani. Narodni poslanici nisu bili predstavnici samo onih, koji su ih izabrali, već celog naroda; i po tome, njima se nije mogla dati nikakva obavezna kontrola od strane birača, već su oni po svojim ubeđenjima i po svojoj savesti predstavljali i rešavali narodne potrebe. Svi poslanici, kada  bi stupali na dužnost, polagali su zakletvu.

Krug vlasti Narodne skupštine

Skupština je mogla da prima pismene žalbe o predmetima, koje je dotični ministar već rešio, ali ona nije mogla da prima lično žalitelje.

Na svako zaključenje koje bi Skupština podnela knezu, sledovala bi kneževa odluka, i to, ukoliko je moguće, još za vreme trajanja iste skupštine.

Ministri su imali pristup sednicama Skupštine; oni su mogli učestvovati u pretresanju svakog predmeta, biti saslušani kad god bi zahtevali, i imali su prava da o stvari još jednom govore, pošto se pretres o njoj završi. Knez je mogao da odredi i pošalje u Skupštinu i druga lica, kao poverenike, koji bi umesto ministara, ili sa njima zajedno, davali Skupštini potrebna objašnjenja, i ovi poverenici imali su tada ista prava kao i ministri. No ni ministri ni poverenici nisu mogli davati glas.

Sazivanje Narodne skupštine

Skupština se sazivala redovno svake godine, a kad bi važni hitni poslovi zahtevali, ona se mogla i vanredno sazvati. Knez je sazivao, otvarao i zaključivao skupštinu; on je određivao vreme u godini, kad će se, i mesto, gde će se ona sazvati. Knez je mogao sazvanu skupštinu na neko vreme da odloži, samo se pri odlaganju opredeljivao za vreme, na koje se odlaže, i to vreme je moglo biti najduže šest meseci. Knez je Skupštinu mogao i da raspusti, pa da naredi drugi izbor narodnih poslanika. Drugi izbor narodnih poslanika morao je biti naređen najduže u periodu od šest meseci, od dana, kada je prethodna raspuštena.

Bez kneževog poziva, poslanici se nisu mogli skupiti u skupštinske sednice, niti su mogli ostati skupljeni, i što raditi, pošto su sednice zaključene, odložene ili Skupština raspuštena.

Svaki Vladin predlog, i uopšte svaki predmet, morao se u Skupštini, pre nego što se uzme u savetovanje i rešavanje, ispitati u jednom ili više odbora. Ovim odborima Vlada morala su se dati, na njihovo zahtevanje, potrebna objašnjenja. No i odbori su morali, pre nego što daju svoje mišljenje Skupštini, saslušati vladinog poverenika o primedbama, koje bi on imao dati, i koje bi odborima u njihovoj sednici razložio, a odbori su o tim primedbama rasuđivali, i po nahođenju su ih ocenjivali.

Narodna skupština je bila jednodomna. Za rad Skupštine zahtevan je visok kvorum od tri četvrtine prisutnih poslanika, a odluke su donošene većinom glasova prisutnih. Poslanici su uživali imunitet za dat glas, ali ne i potpunu neodgovornost za izneto mišljenje, kao ni imunitet nepovredivosti.

U Skupštini se glas mogao dati samo lično i javno.

Skupštinske sednice su bile javne; no mogle su biti i tajne, na zahtevanje predsednika, ili ministra, ili vladinog poverenika, kad bi koji od njih izjavio, da je pri saopštenjima, koja bi imao da učini, nužna tajnost; ili na zahtevanje tri člana, kojima bi se, pošto se slušaoci udalje, pridružila najmanje još jedna četvrtina prisutnih članova.

Niko nije mogao sa oružjem doći u sednice Skupštine, ni u ogradu njenog zdanja.

Velika narodna skupština

Zadržana je ustanova Velike narodne skupštine koja je bila četiri puta veća od redovne i sastojala se samo od poslanika koje je birao narod.

Velika narodna skupština sazivala se kad je bilo potrebno:

1. da se izbere Knez, kad bi vladajući preminuo, a ne bi bilo prestolonaslednika po opredeljenjima ovoga ustava
2. da se izberu namesnici kneževskog dostojanstva, kad se ta potreba pokaže u smislu ustava;
3. da rešava menjanje ustava;
4. da rešava pitanja veće važnosti o smanjivanju ili razmeni koga dela državne oblasti; i
5. kad bi knez našao za potrebno da sasluša Veliku narodnu skupštinu o kakvom pitanju od vanredne važnosti za zemlju.

Vlada

Na vrhu državne službe nalazio se Ministarski savet, koji je stajao u hijerarhiji neposredno pod knezom. Ministarski savet (Vladu) sastavljali su ministri, koji su bili imenovani za pojedine struke uprave, između kojih je knez, po svom nahođenju, postavljao jednog za predsednika Ministarskog saveta. Ministri su bili činovnici, najvišeg ranga, koje je knez postavljao i otpuštao po svojoj volji. Oni nisu bili političke ličnosti, ali su mogli krivično da odgovaraju u Narodnoj skupštini (za izdaju otadžbine ili vladaoca, povredu ustava, primanje mita i nanošenje štete državi iz koristoljublja), pri čemu je bila potrebna kvalifikovana (dvotrećinska) većina da bi bili optuženi. Predlog za to, koji se davao napismeno, morao je sadržati tačke optuženja i biti potpisan najmanje od dvadeset poslanika. Optuženom ministru sudio je Državni sud, čiji se sastav opredeljivao zakonom. Osuđenog ministra knez nije mogao pomilovati bez pristanka Narodne skupštine. Državni činovnici su polagali knezu zakletvu, da će mu biti verni i poslušni, i da će se ustava savesno pridržavati. Vojska nije polagala zakletvu na ustav. Činovnik, koji, zbog starosti ili druge telesne ili duševne slabosti, nije mogao da vrši dužnosti svog zvanja, imao je pravo na penziju. U ostalim slučajevima, prava i dužnosti državnih činovnika opredeljivale su se osobenim zakonom.

Vlada (ministarski savet) nije bila politički odgovorna Narodnoj skupštini, pa nije moglo biti reči o parlamentarnom sistemu vlasti. To je bila monarhova, a ne parlamentarna vlada.

Izvršna vlast izdaje naredbe za izvršenje zakona, kao i naredbe proistekle iz nadzorne i upravne kneževe vlasti.

Ministar finansija upravljao je državnim imanjem, koje su činila sva ona nepokretna i pokretna dobra, i sva imovna prava, koja je država, kao svoja pribavljala.

Državni savet

Državni savet je zadržan kao državni organ, ali sa potpuno promenjenom funkcijom. On je izgubio zakonodavnu vlast, postao je savetodavni organ Vlade u izradi zakonskih i upravnih projekata. Njegove članove je imenovao knez, a moglo ih je biti najmanje jedanaest a najviše petnaest. Njihov status je bio izjednačen sa statusom činovnika. Član Državnog saveta nije mogao biti, onaj ko nije navršio trideset i pet godina života, i deset godina državne službe, i ko nije imao nepokretnog imanja u Srbiji. Precizirane su brojne nadležnosti Saveta u finansijskoj i upravnoj sferi i on je pretvoren u upravni sud, i to jedini u zemlji.

Zadaci Državnog saveta bili su:

1. da daje Vladi svoje mišljenje o predmetima, koje bi mu ona predložila;
2. da na poziv Vlade izrađuje i ispituje zakonske i administrativne projekte;
3. da razmatra i rešava žalbe protiv ministarskih rešenja u spornim administrativnim pitanjima;
4. da rešava sukobe između administrativnih vlasti;
5. da odobrava počasne izdatke iz opšteg kredita budžetom određenog na vanredne potrebe, kao i počasno upotrebljavanje kredita, određenog za građevinu, ukoliko bi izdatak u pojedinom slučaju bio veći od sume, sa kojom ministar može sam po zakonu raspolagati;

b. da odobrava izuzetno dobijanje srpskog državljanstva;

1. da odobrava zaduživanje države kao i vanredne kredite u slučajevima, predviđenim ustavom;
2. da rešava o porezima za potrebe okruga, srezova i opština, ako porezi prelaze sumu, koju sama upravna vlast po zakonu odobrava, a isto tako i o zaduživanju okruga, srezova i opština;
3. da odobrava prodaju i uopšte otuđivanje nepokretnih dobara okružnih, sreskih i opštinskih;
4. da rešava o rashodovanju onih suma, za koje bi se pokazalo, da se nemaju odakle naplatiti;
5. da odobrava u vanrednim potrebama zajmove iz državne kase, ili izuzetne zajmove od uprave fondova;
6. da odobrava poravnanja, koja bi se po državne interese kao napredna pokazala;
7. da može od glavne kontrole zahtevati potrebne izveštaje, i objašnjenja o državnim računima; i
8. da rešava ima li po zakonu mesta zauzimanju privatnih nepokretnih dobara, za opštenarodnu potrebu.

Sudska vlast

Sudska vlast je bila višestepena i nezavisna. Ustavom je bilo propisano da „nikakva državna vlast, ni zakonodavna ni upravna, ne može vršiti sudske poslove, niti opet sudovi mogu vršiti zakonodavnu ili upravnu vlast“. Pravda se izricala u ime kneza. Pri izricanju pravde sudovi su bili nezavisni i nisu stajali ni pod kakvom vlašću osim zakona. Sudovi nisu mogli suditi upravnim činovnicima za njihova zvanična dela dok im nadležna vlast to ne bi dozvolila. Nikome nije smeo suditi drugi sud, osim onoga, koji mu je zakonom, kao nadležan, opredeljen. Nije mogao biti sudija prvostepenog suda, onaj ko nije navršio dvadeset i pet godina, a viših sudova, ko nije navršio trideset godina života. Pri izricanju pravde u sudovima moralo je biti najmanje tri sudije. No zakonom se moglo opredeliti, da predmete manje važnosti, krivične i građanske, sudi jedan sudija. Pretres u sudovima bio je javan, osim gde je zakon, zbog javnog poretka i morala, drukčije nalagao; no sudije su se savetovale i davale glas tajno, a presuda se iskazivala glasno i javno. U presudi morali su se izložiti osnovi suđenja i paragrafi zakona, po kojima je presuđeno. U svim zločinima i prestupima optuženi je imao pravo da uzme branioca pred sudom, a u slučajevima, koje je zakon opredeljivao, morao mu je sud branioca po zvaničnoj dužnosti postaviti. U krivičnim delima knez je imao pravo pomilovanja, i mogao je odsuđenu kaznu krivcu da preobrati u kaznu drugog blažeg roda, ili da mu je smanji, ili pak sasvim oprosti.

Ljudska prava

Ni u oblasti ljudskih prava Namesnički ustav nije ispunjavao standarde svoga vremena. Glavna zamerka u tom smislu može se staviti na mogućnost da se ostvarivanje zajemčenih prava ograniči zakonom, a mnoga prava nisu bila uključena u katalog (na primer, sloboda izbora i dogovora, pravo na udruživanje). Politička prava su bila formulisana veoma šturo, poput slobode izražavanja mišljenja, dok je ustavom, bez izričitog proklamovanja slobode štampe, bilo predviđeno da se donese poseban zakon o štampi („o pečatnji“). S druge strane, bilo je predviđeno da vlada može „u slučaju preke opasnosti za javnu sigurnost“ na neko vreme da obustavi uživanje pojedinih prava, čime je sfera sloboda i prava građana bila dodatno ugrožena.

Pod kojim se uslovima dobijalo srpsko građanstvo, i kakva je prava ono davalo, kao i kako se gubilo, opredeljivalo se zakonom. Svi Srbi su bili jednaki pred zakonom. Srbi su imali jednaka prava na sva državna zvanja, ukoliko bi ispunili uslove, propisane zakonom, i ukoliko bi imali sposobnosti za to, dok su strani podanici mogli biti primljeni samo pod ugovorom u izvesna zvanja, što se zakonom bliže opredeljivalo.

Lična sloboda se garantovala Ustavom i nije podlegala nikakvom drugom ograničenju, osim onome, koje je zakon propisivao. Niko nije mogao biti osuđen, dok ne bude saslušan, ili zakonitim načinom pozvan da se brani. Takođe, niko nije mogao biti zatvoren, osim u slučajevima i po propisima, koji su opredeljeni zakonom.

Pravo svojine je Srbima bilo nepovredivo – protiv domaćinove volje niko nije smeo ući na njegov posed, istraživati, osim u slučajevima koji su propisani zakonom. Konfiskovanje imovine u ime kazne bilo je zabranjeno, s tim da je bilo dozvoljeno oduzimanje pojedinih stvari: onih koje su kažnjivim delom proizvedene, ili su poslužile kao oruđe tokom tog dela, ili su pak tome namenjene. Niko nije mogao biti prinuđen da svoje dobro ustupi za državne ili druge javne potrebe, osim gde je zakon to dopuštao i sa naknadom po zakonu.

Vladajuća vera u Srbiji je istočno-pravoslavna, a dozvoljena je i svaka druga priznata vera, i stoji pod zaštitom zakona u izvršenju svojih obreda, no niko ne može, pozivajući se na propise svoje vere, da se oslobodi svojih građanskih dužnosti. Zabranjena je bila svaka radnja koja bi mogla biti ubitačna za pravoslavnu veru (prozelitizam).

Svaki Srbin imao je pravo slobode mišljenja, saobražavajući se u tome propisima zakona.

Svaki Srbin imao je pravo da se žali na protivzakonske postupke vlasti. Ukoliko je viša vlast smatrala da je žalba neosnovana, ona je bila dužna da žalitelja u svome rešenju izvesti o osnovama, zbog kojih mu žalbu nije uvažila. Svako je imao pravo da se obrati molbom nadležnoj vlasti, i to u svoje ime; a u ime drugoga, i kao celina, mogli su to činiti samo nadležni organi i pravna lica (korporacije) i to ova poslednja o predmetima, za koje su nadležna.

Svaki je Srbin bio vojnik, i bio je dužan da služi u vojsci, izuzev onih koje zakon oslobađa. Narodna vojska, kao jedna od najnužnijih zemaljskih ustanova, nije se mogla  ukinuti ni smanjiti. Vojska se nije smela dogovarati – ona se sastajala isključivo na poziv starešine. Vojnici su podlegali vojnim sudovima samo za krivična dela.

Svaki Srbin i svako pravno lice, bili su dužni da plaćaju državne danke kao i druge vrste poreza, a oni su se razrezivali po jednakim osnovama za sve. Jedino knez i prestolonaslednik nisu plaćali nikakav danak.

Svakom Srbinu bilo je dozvoljeno da istupi iz srpskog građanstva, pošto ispuni svoje vojne obaveze, kao i druge dužnosti, koje bi imao spram države i drugih privatnih lica.

Ustanove u državi

Slobodno javno izvršavanje verozakonih obreda imale su veroispovesti, koje su u Srbiji priznate, ili koje su osobenim zakonom bivale priznate. Knez je bio zaštitnik svih veroispovesti koje su priznate u državi. Prepiska duhovne vlasti pravoslavne crkve sa vlastima ili saborima izvan zemlje vodila se sa odobrenjem ministra crkvenih poslova. A prepiska sveštenika drugih veroispovesti sa vlastima i saborima izvan zemlje morala se podnositi na uviđenje i odobrenje ministru crkvenih poslova. Nikakav akt, koji bi došao od duhovnih vlasti, ili crkvenih sabora izvan zemlje, nije mogla duhovna vlast u zemlji obnarodovati, dokle ga ne odobri ministar crkvenih poslova.

Sve škole i drugi zavodi za obrazovanje stajali su pod nadzorom državne vlasti.

Privatni zavodi za dobrotvorne svrhe nisu se mogli državnim imanjem smatrati, niti na što drugo upotrebiti, osim na ono, što je opredeljeno pri ustanovi zavoda. Samo u slučaju, kad više nije bilo moguće, da se prvobitno opredeljena svrha zavoda postigne, moglo se se upotrebiti imanje istoga, za druge podobne svrhe, po pristanku onih koji bi imali pravo nadzora i uprave.

Teritorijalna organizacija

Namesničkim ustavom nije čak ni načelno proklamovana lokalna samouprava već je samo navedeno da su opštine „samostalne u svojoj upravi, shodno propisima zakona“. U domenu teritorijalne organizacije na snazi je zadržano zakonodavstvo koje je važilo pre donošenja tog ustava, a naknadnim promenama tih zakona postepeno su uklonjeni i poslednji ostaci lokalne samouprave na celokupnoj državnoj teritoriji. Likvidiranje elemenata lokalne samouprave je izvršeno nakon što je Srbija međunarodno priznata na Berlinskom kongresu 1878. godine.

Opštine i pravna lica

Nikakva nova opština, i uopšte nikakvo pravno lice, nije moglo nastati bez odobrenja državne vlasti. Isto tako nije mogla kakva postojeća opština, bez odobrenja državne vlasti, svoj obim promeniti, bilo primanjem u sebe drugih opština, bilo deleći se sama u više opština. Opštine su bile samostalne u svojoj upravi, shodno propisima zakona.

Svaki građanin i svako nepokretno dobro, moralo je u javnim odnosima pripadati nekoj opštini, i svaki član opštine, i svako nepokretno dobro, moralo je snositi opštinske terete.

Opštine i uopšte pravna lica, mogli su, kao i pojedina lica, imati svog imanja.

Opštinske vlasti bile su dužne da, pored opštinskih poslova, vrše u svojoj opštini i državne poslove, koje su im zakoni određivali.

Organski zakoni

Sledeće, 1870. godine bilo je doneto nekoliko tzv. organskih zakona, koji  su razrađivali ustavne propise. To su Izborni zakon, Zakon o ministarskoj odgovornosti, Zakon o poslovnom redu u Narodnoj skupštini i Zakon o štampi. Organski zakoni su bili korak unazad od onoga što je propisivala ustavna norma. Tako je Izbornim zakonom uvedeno javno glasanje i biranje putem poverenika, osim u okružnim varošima. Princip ministarske odgovornosti bio je izigran kratkim rokom u kome je ta odgovornost zastarevala. Ustavom proglašena sloboda štampe, zakonskim odredbama, praktično je oduzeta.

Ustav u praksi

Jedna od prihvaćenih ocena kvaliteta Namesničkog ustava je ona koju je izrekao Milovan Milovanović:

„ Ne može se poricati da je ovaj ustav učinio jedan znatan korak unapred u razvoju srpske ustavnosti, samo se on isuviše precenjuje u izvesnim krugovima našeg javnog mnjenja ”

zato što njime nije

„ učinjen kakav vanredan prelom u ustavnom životu Srbije ”

Namesnički ustav je ipak predstavljao dobar most između primitivne ustavnosti uvedene Turskim ustavom iz 1838. godine, usvojenog za zaostalu tursku provinciju koja se borila za svoju autonomiju, i Ustava iz 1888. godine, koji je donet u nezavisnoj zemlji, kojim je uspostavljen parlamentarni sistem i bogat katalog ljudskih prava.

Nakon što je donet Namesnički ustav se neprekidno primenjivao gotovo pune dve decenije. Za to vreme su se u privrednom, kulturnom i političkom životu Srbije dogodile mnoge značajne promene, a među njima su posebno važna tri događaja. Prvo, na Berlinskom kongresu 1878. godine Srbija je dobila međunarodno priznanje kao nezavisna država. Drugo, početkom osamdesetih godina 19. veka (1881) nastale su političke stranke – Liberalna, Radikalna i Napredna – i postale su glavni pokretači političkog organizovanja. I treće, već naredne godine (1882) monarhija je podignuta na nivo kraljevine.

Namesnički ustav bio je na snazi do donošenja Ustava iz 1888. godine, ali i u periodu od 1894. do 1901. godine, kada je kralj Aleksandar Obrenović državnim udarom (u maju 1894. godine) suspendovao Ustav iz 1888. i vratio na snagu Ustav iz 1869, koji je ostao na snazi do donošenja Ustava iz 1901. godine.

Nedoslednost reformi namesničkog režima

Ustav je proklamovao široka građanska prava i slobode (jednakost građana pred zakonom, lična sloboda, nepovredivost prava svojine, sloboda govora i štampe) koja su ograničena zakonima donetim narednih godina. Na tom primeru ogledale su se umerenost i nedoslednost reformi namesničkog režima. Slično je bilo i sa sudstvom, koje je proglašeno nezavisnim ali su sudije mogle biti premeštane i tako u stvarnosti zavisne od izvršne vlasti.

Kraj prve vladavine Ustava

Posle stupanja na snagu ustava iz 1869. godine, Liberalna stranka, koja je jedina mogla da stvori ozbiljnu opoziciju, postala je vladina stranka. Novostvorene stranke – naprednjaci i radikali – međutim, nezadovoljni postojećim stanjem, u prvi plan svog političkog programa stavljaju promenu ustava.

Naprednjaci su se u svom predlogu novog ustava između ostalog zalagali za to da se Skupštini da ona moć koju ima u zemljama parlamentarnog režima, ali sa dva doma – oba na osnovu visokog cenzusa.

Radikalna stranka, čije je prvobitno izvorište bio socijalistički pokret Svetozara Markovića, sedamdesetih godina je kritikovala birokratski sistem sa ekonomskog gledišta. Ali početkom osamdesetih, kada su se i formalno organizovali kao politička stranka, radikali su svoju pažnju usredsredili na odnos između Vlade i Skupštine, tražeći nov ustav koji će Skupštini dati vrhovnu vlast.

Liberalna stranka Jovana Ristića 19. 10. 1880. godine odlazi sa vlasti, a njeno mesto zauzima Napredna stranka, uz čiju podršku knez Milan sa Austrijom zaključuje tzv. Tajnu konvenciju. Po njoj Austrija garantuje Milanu i njegovim potomcima presto, kao i diplomatsku podršku u slučaju širenja Srbije prema jugu. Za uzvrat, knez Milan obećava da Srbija neće voditi nikakvu agitaciju u Bosni i Hercegovini (tada već pod austrijskom okupacijom) i da, bez prethodnog sporazuma sa Austro-Ugarskom, neće zaključivati političke ugovore sa stranim državama.

Popularnost koju su u narodu stekli radikali bila je razlog oštrih napada i proganjanja od strane vladajuće Napredne stranke i kralja Milana, koji su protiv radikala koristili sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva. U atmosferi zaoštrenih stranačkih borbi i kraljeve izrazite netrpeljivosti prema radikalima, u jesen 1883, u istočnoj Srbiji izbila je timočka buna, koju je Milan vešto iskoristio za obračun sa Radikalnom strankom i njenim najistaknutijim prvacima.

Ohrabren novonastalom situacijom i oslobođen straha od radikala, kralj na međunarodnom planu povlači još jedan riskantan potez. Novembra 1885, sa obrazloženjem da štiti ravnotežu snaga na Balkanu, objavljuje rat Bugarskoj, koja je malo pre toga, septembra iste godine, anektirala istočnu Rumeliju, dotle autonomnu provinciju Otomanskog Carstva, sa hrišćanskim generalnim guvernerom. Nedovoljno naoružana, nepripremljena i u ratovima (1876-78) iscrpljena, srpska vojska je pretrpela poraz kod Slivnice, a zatim i kod Pirota. Bukureškim mirom, uz posredovanje Austrije, uspostavljeno je teritorijalno stanje od pre rata. Za ponovno uspostavljanje autoriteta dinastije, narušenog nepopularnim ratom sa Bugarskom, Milanu je bila potrebna podrška radikala. Iz tih razloga je, na mesto dotadašnje naprednjačke, formirana koaliciona vlada liberala i radikala (juna 1887) a od septembra čisto radikalska.

Proklamacijom 14. 10. 1888, kralj Milan je naredio izbore za Veliku skupštinu radi promene ustava. Kralj je takođe dao na znanje da novi ustav mora biti zajedničko delo svih stranaka i da će odobriti samo ono u čemu se sve stranke budu složile. Novi ustav je potvrđen i objavljen 22. 12. 1888. godine.

Drugi period vladavine Ustava

Prvi od tri državna udara koji su karakterisali vladavinu Aleksandra Obrenovića, izvršen je po nagovoru njegovog oca, bivšeg kralja Milana, 1. 4. 1893. godine. Uz pomoć vojske Aleksandar se pre vremena proglasio punoletnim, zbacio Namesništvo i promenio Vladu. Ova promena je u početku odgovarala radikalima, koji su se vratili na vlast, ali ubrzo, januara sledeće godine, povratkom Milana u Srbiju, oni su prinuđeni na povlačenje. Politička igra Milana i Aleksandra nastavila se pogađanjima sa ostale dve stranke – liberalima i naprednjacima.

Oštri napadi opozicione štampe i strah od ponovnog dolaska radikala na vlast, posle izbora koji bi se po još važećem Ustavu iz 1888. morali raspisati, bili su razlozi zbog kojih se Aleksandar odlučuje na novi državni udar. Proklamacijom iz 9. 5. 1894. on obustavlja Ustav iz 1888. i vraća na snagu Namesnički ustav iz 1869. godine. Istom prilikom Aleksandar obećava da će se novi ustav doneti čim se situacija u zemlji smiri. Namesnički ustav, međutim, zadržan je još čitavih sedam godina.

O ovom periodu Slobodan Jovanović piše:

„ Kombinujući razne stranke jednu s drugom, on (Aleksandar) je mislio da ih drži jednu drugom u ravnoteži – i da opet on bude gospodar situacije... S druge strane, imao je prirodnog dara za političke intrige i kombinacije – i uspeo je da naprednu i liberalnu stranku, koje je najvećma upotrebljavao za svoja neutralna ministarstva, gotovo sasvim rasturi, i da od njihovih elemenata sklopi jednu svoju „četvrtu stranku“, na koju je u svakoj prilici mogao računati. Zemljom je opet vladala jedna stranka samo to nije bila stranka narodna već dvorska. ”

Pritisak Rusije, kojoj se sve više okreće posle zahladnjenja odnosa sa Austrijom, pritisak radikala, koji posle Milanove smrti zauzimaju oštriji stav prema kralju, kao i želja da koliko-toliko stiša nezadovoljstvo zbog svoje ženidbe Dragom Mašin, bili su razlozi koji su Aleksandra naterali da se konačno 1901. godine odluči na promenu ustava. Ova promena je izvršena još jednim protivustavnim aktom – oktroisanjem (darovanjem) ustava.

Značaj Ustava

Namesnički ustav proglašen je bez prethodne saglasnosti sultana, što su garantne sile prećutno prihvatile. Izostali su i protesti Porte, tako da je ovo bio prvi samostalno (i uspešno, za razliku od Sretenjskog) donet ustav novovekovne Srbije.

Najveća tekovina Ustava iz 1869. godine je pravo Narodne skupštine da zajedno sa knezom donosi zakone, ali izbor ministara nije zavisio od nje, nego od kneza. Time je ostvaren važan korak ka jačanju uloge parlamenta koji je ovim ustavom prvi put dobio deo zakonodavne vlasti. Zasedao je jednom godišnje umesto kao do tada svake treće godine. Podizanjem značaja Narodne skupštine i proširivanjem biračkog prava učinjeni su važni potezi ka demokratizaciji političkih prilika. Naime, bio je uveden tzv. predstavnički sistem, ali bez parlamentarne vladavine. Takav sistem je vladao i u nemačkim državicama toga doba: skupština je imala zakonodavnu funkciju, ali je vladu postavljao i smenjivao vladar.

Doprinos Namesničkog ustava ogledao se u činjenici da je njegovo samostalno donošenje učvrstilo autonomnu poziciju zemlje prema Porti.

Namesnički ustav je prvi srpski ustav koji je moderno koncipiran i pravnotehnički uređen prema tadašnjim evropskim pravilima. Osim toga, prvi je ustav koji je pisan ekavicom i Vukovim pravopisom. Jezik Ustava je precizan i jasan. Arhaizmi su retki u tekstu, a upotrebljena je odgovarajuća ustavnopravna terminologija.

Literatura

• Priredili: Petrov, Vladan; Simović, Darko i Radojević, Mijodrag (2021). Srpski ustavi - Ustavi Kneževine i Kraljevine Srbije sa ustavnim aktima od Prvog srpskog ustanka, Knj. 1. Beograd: Službeni glasnik. str. 396. ISBN 978-86-519-2725-9. Arhivirano iz originala 17. 07. 2023. g. Pristupljeno 17. 07. 2023. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)
• Jevtić, Dragoš (1988). Jovičić, Miodrag, ur. Ustavi Kneževine i Kraljevine Srbije 1835-1903. Beograd: Naučna knjiga. 
• Jovanović, Slobodan (2005). Vlada Milana Obrenovića - Knjiga 1. Beograd: Prosveta. 
• Jovanović, Slobodan (1932). Političke i pravne rasprave. Beograd. 
• Jovičić, Miodrag (1999). Leksikon srpske ustavnosti 1804-1918. Beograd: Filip Višnjić. 
• Krkljuš, Ljubomirka (2003). Pravna istorija srpskog naroda. Novi Sad. 
• Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. 
• Mrđenović, Dušan (1988). Ustavi i vlade Kneževine Srbije, Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije (1835-1941.). Beograd: Nova knjiga. 
• Pavlović, Marko (2008). Pravna evropeizacija Srbije 1804-1914. Kragujevac. 
• Petrov, Vladan; Stanković, Marko (2020). Ustavno pravo. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. 
• Popović-Obradović, Olga (2008). Kakva ili kolika država?: Ogledi o političkoj i društvenoj istoriji Srbije XIX–XXI veka. Helsinški odbor za ljudska prava. ISBN 9788672081558. 
• Prodanović, Jaša (1936). Ustavni razvitak i ustavne borbe u Srbiji. Beograd. 

Spoljašnje veze

• Atentat na kneza Mihaila
• Digitalna Narodna biblioteka Srbije: Ustav Knjaževstva Srbije iz 1869. godine
• Istorijska biblioteka: Narodna podrška ustavnim udarima
• Maša Kulauzov: Ustavni nacrt Radivoja Milojkovića od 1868. godine, Istraživanja, broj 17, 2006. godine
• Namesnički ustav - srpska enciklopedija