Pređi na sadržaj

Хенри VI, део други

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Henri VI, deo drugi
Prva stranica Drugog dela Henrija Šestog, iz prvog Folio izdanja (1623).
Nastanak
Orig. naslovHenry VI, Part 2
AutorViljem Šekspir
ZemljaEngleska
Jezikengleski
Sadržaj
Žanr / vrsta delaistorijska drama
Temestogodišnji rat
Mesto i vreme
radnje		Engleska, Francuska; 1445-1455.
Izdavanje
Datum1591.[a]
Hronologija
PrethodnikHenri VI, deo prvi
NaslednikHenri VI, deo treći

Henri VI, deo drugi (engl. Henry VI, Part 2), poznat i kao 2 Henri VI (engl. 2 Henry VI), je istorijska drama Viljema Šekspira za koju se veruje da je napisana 1591, i smeštena u vreme kralja Henrija VI od Engleske.

Dok se Henri VI, deo prvi bavi gubitkom engleskih teritorija u Francuskoj i političkim mahinacijama koje vode do Ratova ruža, a Henri VI, deo treći opisuje strahote tog sukoba, Henri VI, deo drugi opisuje nesposobnost kralja da umiri svađe svojih velikaša, smrt kraljevog vernog savetnika Hamfrija, vojvode od Glostera, uspon vojvode od Jorka i neizbežnost oružanog sukoba. Tako, drama kulminira prvom bitkom Rata ruža, prvom bitkom kod Sent Olbansa (1455).

Iako trilogija o Henriju VI možda nije napisana hronološkim redosledom, tri predstave su često grupisane zajedno sa Ričardom III da bi se stvorila tetralogija koja pokriva čitavu sagu Ratova ruža, od smrti Henrija V 1422. do uspona na vlast Henrija VII 1485. Upravo je uspeh ove serije predstava čvrsto utvrdio Šekspirovu reputaciju dramskog pisca.

Henri VI, deo drugi ima najveći broj uloga među svim Šekspirovim dramama, a mnogi kritičari je smatraju najboljom dramom iz trilogije Henri VI.[1]

Likovi[uredi | uredi izvor]

Sadržaj[uredi | uredi izvor]

Prizivanje duhova Džona Opija (1792)
 UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis radnje!

Predstava počinje brakom engleskog kralja Henrija VI sa mladom Margaretom od Anžua. Margareta je štićenica i ljubavnica Vilijama de la Pola, četvrtog grofa od Safoka, koji ima za cilj da utiče na kralja preko nje. Glavna prepreka Safokovom i Margaretinom planu je lord zaštitnik; Hamfri, vojvoda Glostera, koji je izuzetno popularan među običnim ljudima i kralj mu duboko veruje. Glosterova supruga, međutim, ima pretenzije na presto, a zavedena je od jednog agenta Safoka da se upusti u nekromantiju. Ona priziva duha i traži da joj otkrije budućnost, ali njena proročanstva su nejasna i pre nego što je obred završen, ona je prekinuta i uhapšena. Zatim proterana sa dvora, na veliku sramotu Glostera. Safok tada kuje zaveru sa kardinalom Bofortom i vojvodom od Somerseta kako bi doveo do Glosterove propasti. Safok optužuje Glostera za izdaju i daje da ga zatvore, ali pre nego što Glosteru može biti suđeno, Safok šalje dva atentatora da ga ubiju. U međuvremenu, Ričard, treći vojvoda od Jorka, otkriva svoje pravo na presto [j] grofovima Salisburiju i Voriku, koji su se obavezali da će ga podržati.

Litografija koja prikazuje Čin I Scenu IV

Safok je proteran zbog svoje uloge u Glosterovoj smrti, dok Vinčester (kardinal Bofort) ugovara temperaturu i umire, psujući Boga. Margaret, prestravljena Safokovim proterivanjem, obećava da će osigurati njegov povratak, ali su ga gusari ubili nedugo nakon napuštanja Engleske, a glavu su mu poslali uznemirenoj Margaret. U međuvremenu, Jork je postavljen za komandanta vojske za suzbijanje pobune u Irskoj. Pre odlaska, on angažuje bivšeg svog oficira, Džeka Kejda, da organizuje narodnu pobunu kako bi se utvrdilo da li će obični ljudi podržati Jork ako on napravi otvoreni potez za vlast. Isprva je pobuna uspešna i Kejd se postavlja za gradonačelnika Londona, ali njegova pobuna je ugušena kada Lord Kliford (pristalica Henrija) ubedi obične ljude, koji čine Kejdovu vojsku, da odustanu od toga. Nekoliko dana kasnije Kejda ubija Aleksander Idn, kentski gospodin, u čiju se baštu popeo tražeći hranu. Jork se vraća u Englesku sa svojom vojskom, tvrdeći da namerava da zaštiti kralja od prevrtljivog Somerseta. Jork obećava da će raspustiti svoje snage ako Somerset bude uhapšen i optužen za izdaju. Bakingem se kune da je Somerset već zatvorenik u Kuli, ali kada Somerset uđe ("na slobodi"), u pratnji kraljice, Jork drži Bakingemov zavet prekršenim i najavljuje da traži presto, a podržavaju ga njegovi sinovi, Edvard i Ričard. Englesko plemstvo zauzima strane, neki podržavaju kuću Jork, drugi podržavaju Henrija i kuću Lankastera. Vodi se bitka kod Sent Olbansa u kojoj vojvodu od Somerseta ubija Ričard, a Lorda Kliforda Jork. Nakon izgubljene bitke, Margaret ubeđuje razočaranog kralja da napusti bojište i krene u London. Njoj se pridružuje Mladi Kliford, koji se zaklinje na osvetu Jorkistima zbog smrti njegovog oca. Predstava se završava time da su Jork, Edvard, Ričard, Vorik i Salisburi krenuli u poteru za Henrijem, Margaret i Klifordom.

Istorijski izvori[uredi | uredi izvor]

Naslovna stranica izdanja Unije dveju plemenitih i uglednih porodica od Lankastera i Jorka Edvarda Hala iz 1550. godine.

Šekspirov glavni izvor za drugi deo Henrija VI bio je Edvard Hal, Savez dveju plemenitih i uglednih porodica od Lankastera i Jorka (1548). Takođe se osvrnuo na drugo izdanje Hronike Rafaela Holinšeda (1587). Iako je Holinšedov tretman Ratova ruža velikim delom proizašao iz Halovog rada, čak do tačke reprodukcije velikih delova, doslovno, postoji dovoljno razlika između Hala i Holinšeda da bi se utvrdilo da je Šekspir morao konsultovati obojicu.[2][3]

Na primer, izrazita suprotnost između Henrija i Margaret, ponavljajuća tema u predstavi, dolazi od Hala koji Henrija predstavlja kao „svetačku“ žrtvu okolnosti, a Margaret kao lukavu i manipulativnu egoistkinju.[4] Šekspir je morao koristiti Hala da uspostavi Jorkov zahtev za presto (prikazan 2.2), jer odgovarajući odeljak u Holinšedu dodaje dodatnu generaciju Jorkovom rodoslovu.[5] Međutim, susret između Bakingema i Jorka pre bitke kod St. Olbansa (dramatizovan u 5.1) nalazi se samo u Holinšedu.[6]

Samo Holinšed sadrži podatke o seljačkoj pobuni iz 1381. godine, koju je Šekspir koristio za prizore Kejdove pobune tokom čina 4 (na primer, detalje poput ubistava ljudi jer su mogli da čitaju, i obećanja da će uspostaviti državu bez novca) .[6] Izlaganje Henrijeve reakcije na pobunu takođe se razlikuje u Halu i Holinšedu. U Halu, Henri pomiluje sve koji se predaju i pušta ih da se nekažnjeno vrate kući, i tako ga Šekspir predstavlja u drami. U kontrastu kod Holinšeda, Henri saziva sud i nekoliko je vođa pogubljeno (kao što je to i učinio u stvarnosti). Druga istorijska paralela pronađena u Holinšedu je da je Henri predstavljen kao nestabilan, stalno na ivici ludila, nešto što nije u Halu, a koji predstavlja nežnog, ali nefikasnog kralja (opet, Šekspir ovde sledi Hala).

Lord Saj i Sili dovedeni pred Džeka Kejda 4. jula 1450. godine od strane Čarlsa Lusija (1884)

,

Najveće odstupanje Šekspira od Hala i Holinšeda sastoji se u njegovom povezivanju Kejdove pobune, povratka Jorka iz Irske i Bitke za St. Olbans u jedan kontinuirani niz. I Hal i Holinšed predstavljaju ove događaje tokom četvorogodišnjeg perioda (kao što su se i događali u stvarnosti), ali u predstavi su prikazani kao da jedan vodi direktno, i neposredno, odmah u drugi. Ovako se prikazuju događaji u Novim hronikima Engleske i Francuske Roberta Fabijana (1516), što sugeriše da je i ovo moglo biti izvor.[7]

Drugi definitivni izvor za Šekspira bila je "Velika Hronika" (1569) Ričarda Graftona. Kao i Holinšed, Grafton reprodukuje velike odlomke nerevidiranog materijala iz Hala, ali neki odeljci su ekskluzivni za Graftona, pokazujući da je Šekspir takođe morao da se konsultuje sa njim.[8] Na primer, lažno čudo (dramatizovano u 2.1) nalazi se samo u Graftonu, a ne u Halu ili Holinšedu (mada je sličan prizor opisan i u Delima i spomenicima Knjiga mučenika (1563) od Džona Foksa, sa kojima je Šekspir možda bio upoznat.[9]

Datiranje i tekst[uredi | uredi izvor]

Datiranje[uredi | uredi izvor]

Naslovna stranica prvog kvarta (1594).

Dana 12. marta 1594. godine, izdavač Tomas Milington je u Registar esnafa londonskih izdavača upisao predstavu, a štampao je u kvarto izdanju[10] Tomas Krid kasnije te godine, kao Prvi deo svađe između dve poznate Kuće Jorka i Lankastera, sa smrću dobrog vojvode Hamfrija: I proterivanje i smrt vojvode od Safoka, i tragični kraj ponosnog Kardinala od Vinčestera, sa znatnom pobunom Džeka Kejda: I prvi zahtev vojvode od Korka za Krunu (engl. The First part of the Contention betwixt the two famous Houses of Yorke and Lancaster, with the death of the good Duke Humphrey: And the banishment and death of the Duke of Suffolke, and the Tragicall end of the proud Cardinall of VVinchester, vvith the notable Rebellion of Jacke Cade: And the Duke of Yorkes first claime vnto the Crowne)[b]. Pretpostavlja se da je Svađa prepričani tekst predstave koja se danas naziva Henri VI, 2 deo.[11] Ako je tako, predstava je napisana najkasnije 1594. godine.

Međutim, sugeriše se da je predstava možda napisana nekoliko godina ranije. Pamflet Roberta Grina (engl. Greene's Groats-Worth of Wit) (upisan u Registar 20. septembra 1592) ismeva Šekspira kao "skorojevićku vranu, ukrašenu našim perjem, koja je sa svojim" tigrovim" srcem umotana u glumačku kožu ", koja pretpostavlja da je je u stanju da naduva slobodan stih kao najbolji od vas. " Ova parodija na 3 Henrija VI, čin 1, scena 4, stih 138, Gde Jork pominje Margaret kao "tigrovo srce umotano u žensku kožu!", Dokazuje da je 3 Henri VI bio dobro poznat do septembra 1592, što znači da je morao biti insceniran pre 23. juna, kada je vlada zatvorila pozorišta kako bi sprečila širenje kuge. Pošto je sigurno poznato da je 3 Henri VI bio nastavak drugog Henrija VI, izvesno je da ako je 3 Henri VI bio na sceni do juna 1592. godine, takođe je to bio 2 Henri VI i da su oba verovatno napisana 1591. ili 1592.

Tekst[uredi | uredi izvor]

Naslovna strana Celokupne Prepirke (1619).

Kvarto tekst Svađe iz 1594. godine dva puta je ponovo štampan, 1600 (u kvarto izdanju) i 1619 (u folio izdanju). Tekst iz 1600. godine štampao je Valentin Sims za Milingtona. Tekst iz 1619. godine bio je deo Lažnog Folija (engl. False Folio) Vilijama Džegera (engl. William Jaggard) koji je štampan za Tomasa Pavijera. Ovaj tekst je štampan zajedno sa verzijom 3 Henrija VI koji je štampan u oktava izdanju 1595. godine pod naslovom Istinska tragedija Ričarda vojvode od Jorka, i smrt dobrog kralja Henrija Šestog, sa celim nadmetanjem između dveju kuća, Lankaster i Jork (engl. The True Tragedie of Richard Duke of Yorke, and the death of good King Henrie the Sixt, with the Whole Contention betweene the two Houses, Lancaster and Yorke.).[v] U Lažnom Foliju dve predstave su grupisane pod zajedničkim naslovom Čitava svađa između dve poznate kuće, Lankastera i Jorka, sa tragičnim krajevima dobrog vojvode Hamfrija, Ričarda vojvode od Jorka, i kralja Henrija Šestog (engl. The Whole Contention betweene the Two Famous Houses, Lancaster and Yorke, With the Tragicall ends of the good Duke Humfrey, Richard Duke of Yorke, and King Henrie the sixt). Takođe štampano sa „Čitavom Svađom“ bio je Perikle, princ od Tira. Tekst 2 Henrija VI iz 1619. godine, međutim, nije direktno preuzet iz Svađe. Originalni tekst je preuređen da bi ispravila greška u Jorkovom opisu njegovog rodoslova u 2. činu, scena 2.

Tekst predstave koja danas čini 2 Henrija VI objavljen je kao deo Prvog Folija iz 1623. godine, pod naslovom Drugi deo Henrija Šestog, sa smrću dobrog vojvode Hamfrija (engl. The second Part of Henry the Sixt, with the death of the Good Duke Humfrey).

Kada je komad postao nazvan Deo 2, nejasno je, iako većina kritičara obično pretpostavlja da je to bio izum Džona Hemingsa i Henrija Kondela, urednika Prvog Folija, jer nema reference na dramu pod naslovom Drugi deo, ili bilo koji njegov derivat, pre 1623. godine.

Analiza i kritika[uredi | uredi izvor]

Istorija kritike[uredi | uredi izvor]

Neki kritičari tvrde da je trilogija Henri VI prva drama ikada zasnovana na novijoj engleskoj istoriji, i kao takva zaslužuje viši položaj u Šekspirovom kanonu i centralnu ulogu u šekspirovskoj kritici. Prema F.P. Vilsonu, na primer, "Nema sigurnih dokaza da se bilo koji dramatičar pre poraza španske Armade 1588. godine usudio da na javnu scenu postavi komad zasnovan na engleskoj istoriji [...], koliko znamo, Šekspir je bio prvi . "[12] Međutim, ovde se s Vilsonom ne slažu svi kritičari. Na primer, Majkl Tejlor tvrdi da je bilo najmanje trideset devet istorijskih drama pre 1592. godine, uključujući dvodelnu predstavu Tamerlan (engl. Tamburlaine, 1587) Kristofera Marloa, Rane građanskog rata (engl. The Wounds of Civil War, 1588) Tomasa Loela, Burna vladavina kralja Džona (engl. The Troublesome Reign of King John,1588) Džordža Pila, anonimni Edmund Ajronsajd (1590), Selim Roberta Grina i Tomasa Lodža (1591) i još jedna anonimna drama, Istinska tragedija Ričarda III (engl. The True Tragedy of Richard III, 1591). Paola Pugliatti međutim tvrdi da je slučaj možda negde između Vilsonovog i Tejlorovog stava; „Šekspir možda nije bio prvi koji je predstavio englesku istoriju pred publikom javne pozornice, ali sigurno je bio prvi koji je to tretirao na način zrelog istoričara, a ne na način poštovanja istorijskog, političkog i religioznog mita. "[13]

U svakom slučaju, postoji mnogo veće kritičko neslaganje oko ove drame, a pre svega što se tiče njenog odnosa prema Svađi.

Svađa kao prepričani tekst[uredi | uredi izvor]

Tokom godina, kritičari su raspravljali o vezi između 2 Henrija VI i Svađe, do trenutka kada su se pojavile četiri glavne teorije:

  1. Svađa je rekonstruisana verzija predstave onoga što danas nazivamo 2 Henri VI; tj. loše izdanje, pokušaj glumaca da rekonstruišu originalnu predstavu iz sećanja i prodaju je. Prvi izneo Samjuel Džonson 1765. godine, a doradio Peter Alekander 1929. Tradicionalno, ovo je najprihvaćenija teorija.
  2. Svađa je rani nacrt drame koji je objavljen u Foliju iz 1623. godine pod naslovom Drugi deo Henrija Šestog. Potekla od Edmonda Malonea 1790. godine kao alternativa Džonsonovoj teoriji za pisanje po sećanju. Danas ga podržavaju kritičari poput Stivena Urkovica.
  3. Svađa je i prepričani tekst i rani nacrt 2 Henrija VI. [M] Ova teorija dobija sve veću podršku od druge polovine 20. veka, a podržavaju je mnogi moderni urednici drame.
  4. Šekspir uopšte nije napisao Svađu; bila je to anonimna predstava koju je koristio kao osnovu za 2 Henrija VI. Teorija Georga Gotfrida Gervinusa iz 1849. godine,[14] ova teorija ostala je popularna tokom devetnaestog veka, s tim da je Robert Grin vodeći kandidat kao mogući autor. Izgubila je podršku u dvadesetom veku.

Tradicionalno, kritičko mišljenje ima tendenciju da favorizuje prvu teoriju; da je Svađa loše izdanje, rekonstrukcija po sećanju, možda od strane glumca koji je u ranim izvođenjima igrao Safoka i / ili Kejda.[15] Samjul Džonson je izneo ovu teoriju 1765. godine, ali ju je osporio Edmond Malone 1790. godine, koji je sugerisao da bi Svađa mogao biti prvi nacrt 2 Henrija VI. Maloneov pogled bio je dominantan do 1929. godine, kada su Peter Alekander i Madelin Doran, radeći nezavisno jedno od drugog, ponovo uspostavili prevlast teorije lošeg izdanja.

Usredsredili su se na genealošku grešku u Svađi, za koju tvrde da je malo verovatno da bi je napravio autor i zato se može pripisati samo izveštaču.[16] U Svađi, kada Jork iznosi svoje pravo na presto, on identifikuje Edmunda Langlija kao drugog sina Edvarda III, umesto petog. U 2 Henriju VI, Langli je tačno smešten u rodoslovlje. Ova greška čini nepotrebnom Jorkovu potrebu da pravo na presto traži majčinom rodom: da je bio poreklom od drugog sina, on sam bi bio rođen od starijeg sina nego Henri (koji je vodio poreklo od Džona od Gonta, trećeg sina Edvarda III). Tvrdi se da „niko ko je razumeo šta piše - to jest, nijedan autor - nije mogao da napravi ovu grešku, ali neko ko ponavlja napamet tuđe delo, koje lično ne razume jasno - to jest, izveštač - lako bi mogao. "[17]

Čin 3, Scena 1 označena je kao još jedna scena koja pruža dokaz da je Svađa prepričani tekst. U Svađi, nakon što se dvor okrenuo protv Glostera, Safok se tada nelogično prebacuje na diskusiju o regentstvu Francuske. Uvode se Horner i Tamp i Gloster priređuje njihov formalni dvoboj. U ovom trenutku Gloster odlazi, ali bez uočljivog razloga. Margaret zatim udari Eleanor, Gloster se vraća, i on i njegova supruga odlaze zajedno. Steven Urkovic (nepokolebljiv protivnik teorije o lošim izdanjima uopšte) tvrdi da je razlika u dve scene primer „fino šekspirovskih prvih izbora zabeleženih u Kvartu“.[18] Rodžer Varen, međutim, tvrdi da scena pruža snažne dokaze da je Svađa prijavljeni tekst; "nije teško pretpostaviti kako je nastala verzija Kvarta. Suprotstavljene tvrdnje Jorka i Somerseta dovele su do toga da se Oružar i njegov Sluga predstave prerano; ko je sastavljao Kvarto tekst, setio se da je Hamfri napustio pozornicu, mada ne i zašto, ali sećao se da je Margaret, dok je bio van scene, udarila njegovu suprugu. Potpuno nemotivisani izlaz i ponovna pojava Hamfrija samo po sebi isključuje svaku mogućnost da je scena Kvarta legitimna alternativa Folio verziji, a ne zbrkani izveštaj o tome. "[19]

Daljnji dokazi za teoriju prepričanog teksta dati su u načinu na koji se druge predstave koriste u celoj Svađi. Na primer, Marloova Tragična istorija doktora Faustusa citirana je u sceni čarobnjaštva ("Sada Faustus, šta bi ti hteo da uradim?" (1.3.36) reprodukovano je kao "Sada Bolinbruk, šta bi ti hteo da uradim?"), a Marloove Edvard II parafraziran je u Činu 3, Scena 1 (Marloov "Divlji O’Nil, s rojevima irskih ratnika, / Živi nekontrolisan unutar engleske teritorije" (2.2.163–164) postaju "Divlji O’Nil", moji gospodari, pod oružjem je, / sa trupama irskih ratnika koji se nekontrolisano / Naseljavaju unutar engleskog teritorija"). Čak se i redak iz 3 Henrija VI upotrebljava u Činu 3, Scena 1 ("Da se ​​naš kralj Henri rukovao sa smrću" (1.4.103.)), što sve sugeriše da, kao što je to često slučaj u lošim izdanjima, izveštač je popunjavao praznine (tj. odlomke kojih se nije mogao setiti) odlomcima iz drugih predstava.

Svađa kao rani nacrt[uredi | uredi izvor]

Steven Urkovic je detaljno govorio o raspravi između teorije lošeg izdanja i teorije ranog nacrta, spuštajući se čvrsto na stranu ranog nacrta. Urkovic tvrdi da kvarto 2 Henrika VI i oktave 3 Henrija VI zapravo predstavljaju naučnicima jedinstvenu priliku da vide dramu koja se razvija, dok je Šekspir uređivao i prepisivao određene odeljke; "tekstovi 2 i 3 Henrija VI nude posebno bogate ilustracije tekstualne varijacije i pozorišne transformacije." [20] Urkovitz navodi dijalog u početnoj sceni 2 Henrija VI kao posebno jak dokaz teorije ranog nacrta. U Svađi Henri prima Margaret s radošću i uzvikom da su sve njegove ovozemaljske nevolje iza njega. Margaret je tada prikazana kao krajnje ponizna, obećajući da će voleti kralja bez obzira na sve. Nakon prvobitnog sastanka, Henri moli Margaret da sedne kraj njega pre nego što naredi lordovima da stanu u blizini i požele joj dobrodošlicu. S druge strane, u 2 Henriju VI, Henri je oprezniji u pozdravu s Margaret, videći je kao olakšanje njegovih problema, ali samo ako ona i on mogu naći zajedničko tlo i voleti se. Ona je takođe mnogo hrabrija i samosvesnija u 2 Henriju VI nego u Svađi. Pored toga, u 2 Henriju VI se ne spominje niko ko sedi, a gospodari kleče pre nego što razgovaraju sa Margaret. Urkovitz rezimira ove razlike tvrdeći,

U vidljivoj geometriji dvorske ceremonije, verzija Folio nudi nam odvažnu kraljicu Margaret i odvažnog kralja koji stoje uspravno dok vidno potčinjeni plemići kleče pred njima. Za razliku od skromne kraljice koja je stajala pored kralja okružena stojećim plemićima, u ovom tekstu u ekvivalentnom trenutku imamo upornu kraljicu koja stoji uspravno sa svojim monarhom, vidno podređujući klečeće, poslušne gospodare. Različite pozorišne predstave psiholoških i političkih tenzija razlikuju dve verzije odlomka. Oba teksta „rade“ vodeći publiku kroz složeni ceremonijalni prikaz prepun simboličnih gestova emocionalne privrženosti, posvećenja, kraljevske vlasti i feudalne poslušnosti, ali svaki prikazuje različit obrazac jezika i kodiranih gestova. Takva precizna prilagođavanja dramskih tema i radnji su temelj profesionalnog pozorišnog pisanja. [21]

Razlike u tekstovima su takve kakve imaju tendenciju da se utvrde u tekstovima koji su izmenjeni iz originalnog oblika, a Urkovitz navodi Erika Rasmusena, E.A.J. Honigmana i Grejs Jopolo kao popornike ovog stava. On se poziva na slučaj drame Ričarda Brinslija Šeridana (engl. The School for Scandal,1777), koja je postojala i u ranijem obliku, takođe od Šeridana, u dvodelnoj predstavi (engl. The Slanderers i engl. Sir Peter Teazel), za koju tvrdi da sadrže istu vrstu modifikacija kao što se može naći u predstavama o Henriku VI.

Dik Mesar i Smit Krojač hvataju Pisara iz Čatama (1795).

Urkovitz nije sam u pronalaženju dokaza koji bi podržali teoriju ranog nacrta. Na primer, u Svađi Margeri Žurdan se naziva "lukava veštica iz Elija", ali u 2 Henriju VI ona se naziva "lukava veštica". Tradicionalni argument da se objasni ovaj nesklad je taj da su takve informacije dodali ili Šekspir ili neko drugi tokom proba, ali nisu pronađeni u knjizi rukopisa koja je korišćena za štampanje Prvog folija. Međutim, R. B. MekKerou tvrdi protiv verovatnosti ove teorije. Pita se zašto bi se pisac vratio izvoru u hronici da bi dodao informaciju koja nije dramatična i ne donosi ništa na scenu. MekKerou sugeriše da je taj stih izbačen nakon izvođenja.[22] Sličan primer je pronađen u Činu 4, Scena 7 gde Kejd naređuje svojim ljudima da ubiju lorda Saja i ser Džemsa Komera. U 2 Henri VI, Kejd im naređuje da odseku glavu Saju, a zatim odu u Kromerovu kuću i ubiju ga, ali u Svađi im govori da dovedu Saja u „Zastavu u Čipsajdu“, a zatim odu u Kromerovu kuću u „Majl End Grin. " MekKerou tvrdi da takvi nevažni detalji sugerišu uklanjanje nakon izvođenja, a ne dodatak pre izvođenja.

Dodatni dokazi nalaze se u činu 2, scena 1. U Svađi, nakon što je Vinčester prihvatio Glosterov izazov na dvoboj (l. 38; „Rado, kad ti je drago“), dodatni dijalog nije pronađen u 2 Henri VI ;

GLOSTER

Izazov? Kažem ti svešteniče,

Plantadženeti nikada ne beže od izazova.

VINČESTER

Ja sam Plantadženet kao i ti,

I sin Džona od Gonta.

GLOSTER

Vanbračni.

VINČESTER

Prezirem vaše reči.

Ponovo, MekKerouov argument ovde nije da su ovi stihovi dodavani tokom proba, već da su postojali u ranom nacrtu predstave i uklonjene nakon proba, jer su jednostavno ocenjene nepotrebnim; animozitet između njih dvoje je već dobro uspostavljen.

Međutim, teorija o tome da je Svađa možda rani nacrt ne mora nužno značiti da ne može predstavljati i loše izdanje. Tradicionalno, većina kritičara (poput Aleksandra, Dorana, MekKeroua i Urkovica) na problem gledaju kao na ili - ili situaciju; Svađa je ili prijavljeni tekst ili rani nacrt, ali nedavno je iznet argument da mogu biti i jedno i drugo. Na primer, ovo je teorija koju je podržao Rodžer Voren u svom Okfordskom izdanju Šekspira (engl. Oxford Shakespeare). To je takođe teorija koju je izneo Randal Martin u svom Okfordskom izdanju 3 Henrija VI. Suština argumenta je u tome što su i dokazi za teoriju lošeg kvarta i dokazi za teoriju ranog nacrta toliko ubedljivi da nijedan nije u stanju da u potpunosti odbaci drugu. Tako, ako predstava sadrži dokaze o prijavljenom tekstu i ranom nacrtu, mora biti oboje; tj. Svađa predstavlja prijavljeni tekst ranog nacrta 2 Henrija VI. Šekspir je napisao ranu verziju predstave, koja je bila postavljena. Ubrzo nakon te pozorišne predstave, neki od glumaca su iz toga napravili loš kvarto i objavili ga. U međuvremenu, Šekspir je dramu napisao u formi koja je pronađena u Prvom foliju. Varen tvrdi da je to jedina teorija koja može da objasni snažne dokaze i za izveštavanje i za reviziju, i to je teorija koja dobija sve veću podršku krajem dvadesetog / početkom dvadeset prvog veka.

Jezik u drami[uredi | uredi izvor]

Jezik tokom predstave pomaže u uspostavljanju teme kao i tona svake pojedine epizode. Na primer, uvodni govor predstave je ukrašena, formalna izjava Safoka:

Od vašeg velikog carskog veličanstva

Ja sam bio zadužen na odlasku u Francusku,

Kao Namesnik vaše izvrsnosti,

Da venčam princezu Margaret za vašu milost,

Tako u poznatom drevnom gradu Turu,

U prisustvu kraljeva Francuske i Sicilije,

Vojvoda Orleana, Kalabrije, Bretanje i Alansona,

Sedam grofova, dvanaest barona i dvadeset uglednih biskupa,

Izvršio sam svoj zadatak i bio venčan,

A ponizno sada na savijenom kolenu,

Pred očima Engleske i njenih velkaša,

Predajem moje mesto kod kraljice

U vaše najmilostivije ruke, koje su telo

Od te sjajne senke koju sam predstavljao:

Najsrećniji poklon koji je markiz ikada dao,

Najlepša kraljica koju je kralj ikada primio.

(1.1.1–16)

Sadržaj Safokovog govora je: „Kao što mi je naređeno da se oženim Margaret u vaše ime, to sam i učinio, a sada vam je predajem.“ Međutim, formalnost scene i važnost događaja zahtijevaju da on ovu poruku isporuči na svečanom jeziku, s tim što je formalni značaj Henrijevog braka s Margaret ogledao u formalnom jeziku koji Safok koristi da najavi taj brak.

Spavaća soba kardinala Boforta, Džošua Rejnolds (1788).

Jezik prenosi važnost religije u celoj predstavi. Henrijev jezik često odjekuje Biblijom. Na primer, čuvši za Kejdovu pobunu, on komentariše „Ο nemilostivi ljudi, oni ne znaju šta čine“ (4.4.37), ponavljajući Lukino jevanđelje: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine“ ( 23:34). Ranije u predstavi, on pominje nebo kao "riznicu večne radosti" (2.1.18.), Podsećajući na Jevanđelje po Mateju "položite blago za sebe na nebu" (6:20), a potom nekoliko redaka kasnije razmišlja "blagoslovljeni su mirotvorci na zemlji" (2.1.34.), parafrazirajući Isusovu Besedu na Gori. U oba ova slučaja, kardinal Vinčester, naizgled pobožni čovek, iskrivljuje Henrijevu istinsku pobožnost. Nakon Henrijeve procene o nebu, Vinčester kaže Glosteru: "Tvoje nebo je na zemlji, tvoje oči i misli / tuku se u kruni, blago tvojega srca" (2.1.19-20). Zatim, nakon što Henri hvali mirotvorce, Vinčester licemerno kaže: "Neka mi bude blagoslovljen mir koji sklopim / Protiv ovog ponosnog Zaštitnika svojim mačem" (2.1.35–36). Kardinal se ruga religiji malo pre ubistva Glostera. Govoreći o nadolazećem ubistvu, Safok kaže: „I da sačuvam mog suverena od neprijatelja, / reci, samo reč i ja ću biti njegov sveštenik“ (3.1.271–272), na što Vinčester odgovara „Samo da ga imam mrtvog, moj gospodaru Safoka, / Pa možete da postanete i sveštenik "(3.1.273–274.), prezirući sveštenstvo i trivijalizujući ubistvo. Nakon što je Gloster mrtav, Vinčester nastavlja da bogohuli sam, proglašavajući smrt Glostera „Božjom tajnom presudom“ (3.2.31), bezobzirno i svesno iskrivljavanje istine.

Šekspir koristi jezik da razlikuje različite vrste likova. U dvorskim scenama obično se govori slobodnim stihovima, dok prostaci imaju tendenciju da govore u prozi, sa manje metafora i manje dekorativnim jezikom (Šekspir koristi ovaj kontrast u nekoliko predstava, kao što su Dva viteza iz Verone, gde proza razlikuje sluge od svojih gospodara). Kad vlast počne da ide u glavu Džeka Kejda, on počinje da prelazi na dvorski način govora. To se najviše primećuje kada je usvojio „kraljevsko mi“, koristeći izraze kao što su „naš kraljevska nadležnost“ (4.7.24) i „mi tražimo i zapovedamo“ (4.7.116).

Najduži govor u predstavi je Margaretino jadikovanje prema Henriju nakon što su pronašli Glosterovo mrtvo telo. Ovaj dugački govor prepun je klasičnih aluzija, složenih metafora i rečitosti dok se Margaret kreće kroz litaniju tema u nastojanju da dokaže svoje:

Jao meni, jadnijoj od njega.

Šta, okređeš se i kriješ lice?

Nisam odvratni gubavac, gledaj me.

Šta, jesi li ti kao zmija, potpuno gluv?

Budi i otrovan i ubij svoju beznadežnu kraljicu.

Je li tvoja jedina uteha zatvorena u Glosterovoj grobnici?

Pa onda kraljica Margaret nikada nije bila tvoja radost.

Podigni mu statuu i obožavaj je,

I napravi moju sliku, za firmu na krčmi.

Da li sam zbog ovoga prešla more,

I dva puta nespretnim vetrovima sa obale Engleske

Gonjena natrag u svoj rodni kraj?

Šta je ovo bilo, nego vetrovi koji upozoravaju

Kao da kažu, "Ne traži gnezdo škorpiona,

Niti kroči na ovu neljubaznu obalu?

Šta sam tada uradila, nego klela nežne nalete

I onog koji ih je pustio iz njihovih pećina,

I molila ih da pušu prema obali Engleske,

Ili okrenu našu krmu na užasnu stenu?

Ipak Eol nije bio ubica,

Već je tu dužnost ostavio tebi.

Lepo duboko more odbilo je da me udavi,

Znajući da ćeš me utopiti na obali

U suzama poput slanim kao more zbog tvoje neljubaznosti.

Oštre stene pokrile su se u mokrom pesku,

I nisu me ranile svojim grubim ivicama,

Da tvoje kremeno srce, tvrđe od njih,

Može u tvojoj palati pogubiti Margaret.

Koliko sam mogla da dogledam tvoje krečnjačke stene,

Kad nas je s tvoje obale oluja odbacila,

Stajala sam na prozorima u oluji,

A kad je sumračno nebo počelo da krade

Moj iskreni pogled na tvoju zemlju,

Uzela sam skupi dragulj sa vrata -

Srce je bilo, ukrašeno dijamantima -

I bacila ga prema tvojoj zemlji. More ga je primilo,

I tako sam poželela da tvoje telo može moje srce.

I utom sam izgubila pogled na lepu Englesku,

I molila sam moje oči da idu za srcem,

I nzvala ih slepim i sumornim naočarima,

Zbog gubitka pogleda na obale željenog Albiona.

Koliko često sam izazivala Safoka -.

Pomoćnik tvoje neiskrenosti -

Da sedne i začara me, kao što je to učinio Askanije,

Kad bi do ludila Didoni izlagao

Dela njegovog oca, započeta paljenjem Troje!

Zar nisam začarana poput nje? Ili ti nisi lažan poput njega?

A ja, ne mogu više. Umri Margaret,

Jer Henri plače što tako dugo živiš.

(3.2.73–121)

Među kritičarima se vodi rasprava o smislu i svrsi ovog govora, mada se svi slažu da je značenje sakriveno u komplikovanom jeziku. Neki kritičari (kao što je Stanli Vels) tvrde da je govor, sa svojim rečitošću, apstrakcijom, napetim aluzijama i dugačkim metaforama, slabo napisan, dokaz da Šekspir još nije imao kontrolu nad svojim pisanjem. Pristalice ove teorije ukazuju na prvo sačuvano izdanje ove drame iz 1594 [g], u kojoj je zadržano samo sedam stihova, s obrazloženjem da je ostatak govora bio isečen pred izvođenje. L.C. Knights, nasuprot tome, tvrdi da je govor namerno preteran i visokoparan jer Margaret pokušava da odvrati već zbunjenog i potištenog Henrija da ne optuži Safoka za ubistvo.

Peter Hal sugerisao je da je "govor tu da se uspostavi emocionalna, histerična strana Margaretine prirode. Mislim da je zato jezik toliko istančan - to je pokušaj Margarete da obuzda svoje burne emocije izražavajući ih na tako čudan način. "[23]

Kompletna antiteza ove teorije takođe je predložena kao mogućnost: da govor ne pokazuje da Margaret gubi kontrolu, već da potpuno kontroliše sebe i svoje emocije. Ova je teorija najizraženija u tome kako je režiserka Džejn Houel dala ulogu Džuliji Foster u Šekspirovoj adaptaciji za BBC (engl. BBC Television Shakespeare) iz 1981. godine.[d] Margaret ovdje koristi svoj govor da izbaci svoje intenzivne emocije, a ne da ih obuzda. Dalekosežne metafore i klasične aluzije njen su način da se oslobodi besa i emocija, prezira prema Henriju i svoje urođene strasti.[23]

U produkciji Terja Hendsa iz 1977. za Kraljevsku Šekspirovsku Kompaniju (engl. Royal Shakespeare Company), Margaret (glumila je Helen Miren) pokušala je vratiti Henrija s ivice ludila, angažujući svoj um u složenom, teškom za praćenje verbalnom plesu. Henrijev prethodni govor Safoku, gde on traži da ga Safolk ne pogleda, a zatim odmah zahteva da pogleda u Safokove oči, Alan Hauard je odigrao na način da sugeriše da je Henri izgubio dodir sa stvarnošću, i u odgovor na ovo, Miren je glumila govor na takav način da angažuje Henrijev um ovde i sada, usredsredi svoje misli i spreči ih da odlutaju.[24]

Teme[uredi | uredi izvor]

Henrijeva slabost[uredi | uredi izvor]

Glavna tema predstave je Henrijeva urođena slabost i njegova nesposobnost da kontroliše zemlju ili čak svoj vlastiti sud. Prema Martinu, Henrijeva slabost kao kralja bila je glavni razlog što su mnogi kritičari iz devetnaestog veka ocenili da drugi deo Henrija VI nema dovoljno emocija: Henri je bio toliko nestručan da ga publika nije mogla saosećati i, samim tim, njegova tragedija je umanjena.[25] Tokom predstave postoje brojni primeri na koje su se takvi kritičari mogli usredsrediti. Na primer, Henri ne uspeva da ujedini svoje prepirljive plemiće i umesto toga dopušta im da ga guraju oko sebe dok oni sami odlučuju kako da deluju i šta da rade, a u isto vreme on dozvoljava da ga Margaret potpuno podvlači. Toliko je potčinjen da pristaje na zatvaranje čoveka (Glostera) kojeg voli i za koga zna da je nevin, a zatim pokušava da se sakrije od posledica ove odluke, pokušavajući da napusti dvor nakon Glosterovog hapšenja:

KRALj HENRI

Gospodari moji, što vaša mudrost misli najbolje

Učinite ili poništite kao da smo mi ovde.

KRALjICA MARGARET

Šta, zar će vaše visočanstvo napustiti parlament?

KRALj HENRI

O Margaret, moje srce je utopljeno od tuge,

Čija poplava počinje teći iz mojih očiju.

(3.1.195–199)

To vodi Henrija do saznanja kako je izneverio Glostera, i da žali za sopstvenim nedostatkom odlučnosti i čvrstine:

I dok mesar odvodi tele,

I veže nesretnika i tuče ga kad skrene s puta,

Vodeći ga do krvave klanice,

Baš tako bezosećajni, odveli su ga otuda;

I ko što krava juri gore-dole,

Tražeći kuda je otišlo njeno nedužno mladunče,

I ne može ništa, do oplakati gubitak svog čeda,

Tako i ja žalim slučaj dobroga Glostera

S tužnim bespomoćnim suzama i zamućenim očima

Gledam za njim i ne mogu mu pomoći,

Tako su moćni njegovi zakleti neprijatelji.

(3.1.210–220)

Drugi primer njegove slabosti kao vladara vidi se u njegovoj krajnjoj ravnodušnosti prema vitalnoj odluci izbora novog francuskog regenta; dok Somerset i Jork raspravljaju o tom pitanju, svaki pokušavajući da ubedi Henrija da bi on trebao da dobiji taj posao, Henri prezirno izjavljuje: „Sa moje strane, plemeniti lordovi, nije me briga koji: / ili Somerset ili Jork, svi su oni za mene isti.“(1.3.102–103). Taj nedostatak brige se grubo naglašava kada Somerset kasnije kaže Henriju da su sve francuske teritorije izgubljene, a Henri nonšalantno odgovara: "Hladne vesti, Lorde Somerset; ali neka se vrši Božja volja." (3.1.86). Njegov nedostatak odlučujućeg vodstva čak spominju i drugi; Margaret tvrdi da je „Henri, moj gospodar hladan u velikim poslovima, / previše pun glupog sažaljenja“ (3.1.224–225). Kasnije, kada se iz Irske pojavi vest o pobuni, Jork kaže da će učiniti sve što Henri smatra potrebnim, na šta Safok odgovara „Zašto, naš autoritet je njegov pristanak, / I šta mi utvrdimo on potvrđuje“ (3.1.316–317 ).

Pokora Eleanor, vojvotkinje od Glostera od Edvina Austina Abija (1900).

Henri je predstavljen kao dobar čovek, ali loš kralj, koga Rodžer Voren naziva "čovekom dubokog verskog uverenja, ali bez političke veštine." [26] On je slab vođa, a delom je i njegov neuspeh da potvrdi svoje autoritet odgovoran za haos koji preuzima zemlju. Kao što reditelj Peter Hal kaže, "Teoretski, Henri bi trebao biti dobar kralj. On primenjuje hrišćansku etiku u vladi. Ali on je protiv ljudi koji to ne čine. Oni svoje ponašanje opravdavaju pozivanjem na velike ciljeve - Boga, Kralja, Parlament, narod - koje su beskrupulozni državnici, motivisani golom željom da budu na vrhu, koristili kroz vekove. Evo centralne ironije predstave: Henrijeva hrišćanska dobrota stvara zlo. "[27]

Kontrast između Henrija i Margaret[uredi | uredi izvor]

Druga glavna tema predstave je kontrast između Margaret i Henrija, što se uvodi kada se prvi put upoznaju. Henri zahvaljuje Bogu što mu je doveo Margaret i uzvikuje „Jer si mi dao ovo divno lice / Svet zemaljskog blagoslova mojoj duši, / Ako saosećanje ljubavi objedini naše misli“ (1.1.21–23). Ironija ovde, koju mnogi kritičari komentarišu, jeste da se to jedinstvo upravo ne događa - njihove misli se nikada ne ujedinjuju, a njihovi kontrastni i nespojivi stavovi vide se iznova i iznova u celoj predstavi. Na primer, posle lažnog čuda, Henri je uznemiren i viče: "O Bože, vidiš li ti ovo i trpiš?" (2.1.150.), Dok je Margaretin odgovor mnogo prizemniji; "Smeje mi se kada vidim kako zlikovci beže" (2.1.151). Kad Bakingem stigne da donese vesti Henriju od Eleanorinom bavljenju nekromantijom, Henrijeva reakcija je pobožna i žalosna: "O Bože, kakve vragolije čine zli, / pri tome donoseći zbrku na svoje glave" (2.1.181–182). Međutim, Margaretin odgovor je borben, koristeći vesti da bi prosledila sopstveni plan; "Gloster, vidi ovde prljavštinu svog gnezda / I gledaj sebe besprekornog, najbolji si" (2.1.183–184). Kasnije, kada se Horner i Tamp spremaju za borbu, Henri vidi ovo takmičenje kao sveto pitanje časti: "U ime Boga, pazite da bojište i sve stvari budu u redu; / Ovde neka to reše i Bog neka brani pravo" (2.3 .54–55). Margaret se, međutim, samo raduje borbi; "Namerno, dakle, / Ostavila sam dvor da vidim kako će se ova svađa prosuditi" (2.3.52–53). Henri je "fatalno oženjen svojom polarnom suprotnošću." [1]

Venčanje kralja Henrija i kraljice Margarete, Džejms Stefanof (19. vek).

Kontrast među njima je možda najočiglednije prikazan kada Gloster umre u činu 3, scena 2. Margaret izlaže govor u kojem ističe kako je nepravedno optužiti Safoka za ubistvo samo zato što su Safok i Gloster bili neprijatelji, kao što su i ona i Glosterova supruga takođe bile neprijatelji, pa ako je Safok osumnjičen, neka bude i ona; "Teško meni, / Da budem kraljica i okrunjena sramotom" (70–71). Opet okreće događaje da se fokusira na sebe. Henri, međutim, potpuno je ignoriše i tužno poziva; "Ah, žao mi je Glostera, jadnog čoveka" (72). Ova situacija se ponavlja tokom Kejdove pobune, ali ovaj put se oboje uzajamno ignorišu. Nakon što pobunjenici dostave svoje uslove Henriju, on kaže Bakingemu da će razgovarati s Kejdom, ali Margaret se brine samo za sebe i Safoka (čiju glavu sada nosi). Govoreći odsečenoj glavi zanemaruje Henrijeve probleme i uzvikuje: "Ah, varvarski zlikovac! Ovo dražesno lice / vladalo je poput lutajuće planete nada mnom, / i zar ih nije moglo naterati da odustanu, / te što behu nedostojni gledati na njega?" (4.4.14–17). Henri, međutim, to ignoriše i nastavlja da se bavi zahtevima pobunjenika, rekavši prosto, "Lorde Saj, Džek Kejd se zakleo da će imati tvoju glavu" (4.4.18). Ova tendencija da oni ignorišu jedno drugo predstavlja još jedan primer njihove nespojivosti, njihovog neuspeha da se ujedine u mislima.

Religija[uredi | uredi izvor]

Religija je osnovna činjenica života kralja Henrija, koji je predstavljen kao zaista pobožan. Šekspir je ovaj aspekt Henrijevog lika možda preuzeo iz opisa Edvarda Hala: "Prezirao je svoju vlastitu prirodu, sve poroke, telesne kao i duševne, i od svog ranog detinjstva bio je iskren u govoru i čistog integriteta, ne znajući zla i čuvar svake dobrote, prezirao je sve stvari koje su imale za cilj da zavedu ili pokvare um smrtnih ljudi. Pored toga, bio je tako strpljiv u srcu, da od svih uvreda koje su mu naneli (kojih nije bio mali broj) nikada nije tražio osvetu ni kaznu, već se za njih od srca zahvaljivao Svemogućem Bogu, njegovom Stvoritelju, misleći da su mu zbog ovih nevolja i nedaća njegovi gresi zaboravljeni i oprošteni. "[28]

Kad se Henri prvi put upozna sa Margaret, njegova reakcija je da je pozdravi, a zatim odmah zahvali Bogu što ju je doveo kod njega; "Ne mogu da izrazim ljubazniji znak ljubavi / Od ovakvog poljupca. Gospode koji mi daješ život, / Pozajmi mi srce ispunjeno zahvalnošću!" (1.1.18–20). Čuvši kasnije za lažno čudo, čak i pre nego što se upoznao sa Simpkoksom, Henri uzvikne: "Sad hvalimo Boga da verujući dušama / da svetlost u tami, utehu u očaju" (2.1.64–65). Henri prihvata autentičnost događaja bez dokaza, verujući u svojoj pobožnosti da je istina i da je Bog učinio čudo. Kasnije, kada Henri brani Glostera od optužbi za izdaju, on koristi dve religiozne slike da bi pokazao svoj stav: "Naš srodnik Gloster je nevin / od smišljanja izdajstva našoj kraljevskoj osobi / kao što je i novorođeno jagnje ili bezopasna golubica" (3.1 .69–71). Ugledavši izbezumljenog Vinčestera, Henri uzvikuje „O ti večni pokretaču nebesa, / Gledaj s blagim pogledom na ovu nesreću“ (3.3.19–20). Zatim, nakon Vinčesterove smrti, Vorik komentariše "Tako loša smrt preporučuje monstruozan život", na šta Henri odgovara: "Ne sudi, jer svi smo grešnici" (3.3.30–31).

Henri veruje da pravdu, istinu i krivicu određuje Bog, a ne ljudski postupci. Nakon borbe između Hornera i Tama, Henri objavljuje,

Jer njegovom smrću doživljavamo njegovu krivicu.

A Bog u pravdi nam je otkrio

Istinu i nevinost ovog jadnog čoveka,

Za koga je mislio da je nepravedno ubio.

(2.3.101–104)

Zapravo, Henri je toliko predan Bogu da ga komentarišu i drugi likovi. Na primer, kada Margaret podrugljivo opisuje Henrija prema Safoku, ona kaže:

Ali sav njegov um nagnut je svetosti,

Da bi Zdravo-marije brojao na brojanicama,

Njegovi branioci su proroci i apostoli,

Njegovo oružje su svete izreke iz svetih spisa,

Studiranje je njegovo klečanje u dvorištu i njegova ljubav

Su bronzane slike kanonizovanih svetaca.

Kad bi ga skupština kardinala

Izabrali za papu i odveli u Rim,

I postavili mu trostruku krunu na glavu;

To je bilo stanje pogodno za njegovu svetost.

(1.3.56–65)

Jork dvaput pominje Henrijevu pobožnost. Prvo, kada iznosi svoj plan za preuzimanje vlasti, Henrija naziva kraljem „Čiji crkveni duh ne odgovara kruni“ (1.1.246). Zatim, kada iznosi svoj argument zašto treba da bude kralj, kaže Henriju, "Tvoja ruka je stvorena da uhvati hodočasnički štap / A ne da stegne strahopoštovano vladarsko žezlo" (5.1.97–98).

Pravda[uredi | uredi izvor]

Studija za glavu demona na osnovu Asmata iz Henrija VI, 2. deo, Džordža Romnija (1789)

Ideje pravde su najvažnije tokom predstave, posebno ideja odakle potiče pravda i ko je određuje. To se nagoveštava kada Tamp prvi put sretne Henrija, a Henri pita za Glosterovo mišljenje. Gloster kaže,

I neka ovaj dobije određeni dan

Za dvoboj na pogodnom mestu,

Jer on svedoči o zločinu svog sluge.

Ovo je zakon, a ovo propast vojvode Hamfrija .

(1.3.208–211)

Majkl Hatavej je ovu scenu prokomentarisao: "feudalni ritual suđenja borbom svodi se na groteskne borbe između pijanog oružara i njegovog šegrta [...] On služi za ogledalo stvarnosti predstave: umesto da se vidi pravda određena od Boga u pogledu prava protivnika, ovde vidimo prosto suđenje moći. "[traži se izvor] Kao što sam Henri kaže,

Jer njegovom smrću doživljavamo njegovu krivicu.

A Bog u pravdi nam je otkrio

Istinu i nevinost ovog jadnog čoveka,

Za koga je mislio da je nepravedno ubio.

(2.3.101–104)

Kasnije se vraća ovom pojmu, ponovo tvrdeći da je istina odbrana protiv smrti i poraza:

Koji je jači oklop od neukaljanog srca?

Trostruko je naoružan onaj čija je svađa pravedna;

A onaj je go, iako obučen u čelik,

Čija je savest nepravdom pokvarena.

(3.2.232–235)

Henri veruje u čistoću pravde i ne može zamisliti kako bi ona mogla biti korumpirana; "I slučaj poverite tačnoj vagi pravde/ Čiji teg stoji siguran, čiji pravični razlog preteže "(2.1.199–200).

Međutim, izopačenost pravde je takođe dominantna tema tokom predstave, uprkos Henrijevoj nesposobnosti da je vidi. Jedan od najpoznatijih stihova u predstavi, koje govori saradnik pobunjenog Kejda, Dik Mesar, "prvo što treba, ubijmo sve advokate".[29] Da li to znači da su advokati zaštitnici pravde, ili su uzročnici njene korupcije, tema je rasprave.[29]

Gloster uverava Eleanor da, dok ima istinu na svojoj strani, neprijatelji ga ne mogu uništiti: "Moram pogrešiti pre nego što me osude, / i da imam dvadeset puta toliko neprijatelja, / i svaki od njih da ima dvadeset puta veću moć, / Sve ovo nije moglo da me dotakne / Sve dok sam odan, istinit i bez zločina" (2.4.60–64). Međutim, njegove tvrdnje pokazuju se neistinitim, jer je uhapšen po lažnim optužbama, a zatim ubijen pre suđenja. Kasnije u predstavi, Lord Saj iznosi sličnu tvrdnju. Kada ga Bakingam upozori da bude oprezan jer pobunjenici ciljaju ljude poput njega, Saj odgovara: "Poverenje koje imam je u moju nevinost, i zato sam hrabar i odlučan" (4.4.58–59). Kao i Hamfri, njegova "nevinost" ga ne spašava, i pobunjenici ubijaju i njega i njegovog zeta.

Prezir plemića prema pravdi otkriva se jače kada Henri, nesvestan da je Gloster mrtav, traži od suda da se prema njemu pošteno ponaša, a Margaret, znajući da je i nevin i mrtav, odgovara: "Ne daj Bože da nadvlada bilo kakva zloba /Nevinog osuditi plemenitog čoveka "(3.2.23–24). Kao što Hatavej ističe: "U Engleskoj pod Henrijem zakon nema nimalo malo veze s božanskim i stoji odvojen od jednakosti. Vladarske i sudske uloge kraljevog suda beznadno su zbrkane tako da je ugrožen status same institucije." [29]

H.C. Selous - ilustracija Kejdove pobune u Činu 4, Scena 2 (1830).

Nesposobnost gospode da shvate potrebu za nepristrasnim i funkcionalnim pravosuđem odjekuje u pobuni; "Moćne ambicije i neprijateljstvo prema zakonu koji su odlika barona podjednako karakterišu radnike",[30] sugerišući da nema razlike između starog poretka i novog. To je vidljivo u Kejdovom govoru nakon što je naredio pogubljenje Lord Saja; "Najponosniji lord u carstvu neće nositi glavu na ramenima, osim ako mi ne oda počast. Neće se devojka udati, ako mi ne plati svojim devičanstvom, ako ga ima. Ljudi će biti podložni direktno meni. I mi zapovedamo i naređujemo da njihove žene budu slobodne koliko srce može poželeti ili jezik reći “(4.7.112–117). U ovom predloženom novom svetskom poretku Kejd predviđa uspostavljanje autokratije, gde će mu se svi zakleti na vernost i gde njegovi zakoni, koje on može proizvoljno doneti, važe za sve. Tako, u ovom političkom sistemu, kao i u starom, zakon i pravda izgledaju malo relevantni.

Nasilje[uredi | uredi izvor]

Fizičko nasilje prožima predstavu, pri čemu mnogi likovi nasilno umiru. Gloster je ugušen u svom krevetu; Vinčester umire u strastvenom besu; Safok je obezglavljen; Somerset i Kliford su ubijeni u bici; Kejd je pogubio Metju Gofa, Hamfri Staforda, Vilijama Staforda, lorda Saja, Džemsa Komera i Pisara iz Čatama tokom pobune, a potom ga je Aleksandar Iden ubio i odsekao mu glavu.

Glosterova smrt naročito je povezana sa fizičkim, što se može videti u Vorikovom detaljnom opisu tela;

Pogledajte kako mu se krv slila u lice.

Kao da sam video duha preminulog,

Pepeljaste boje, sitnog, bledog i bez krvi,

Koja je sva sišla u napregnuto srce,

Koje u borbi sa smrću

Privlači krv za pomoć protiv neprijatelja,

Koja se sa srcem hladi, a ne vraća se

Da ponovo pocrveni i ulepšava obraz.

Ali vidite, lice mu je crno i puno krvi;

Njegove očne jabučice ispupčenije nego kada je živeo,

Grozno zuri poput zadavljenog čoveka;

Kosa mu je bila nakostrešena, nosnice raširene,

Ruke raširene kao da hvataju

I borio se za život i bio je potčinjen silom.

Pogledajte plahte: njegova kosa, vidite, počupana;

Njegova negovana brada rasuta i zamršena,

Poput letnjeg žita poleglog zbog oluje.

Nema druge, on je ovde ubijen.

Najmanji od svih ovih znakova bio bi dovoljan.

(3.2.160–178)

Vinčesterova smrt je takođe fizički groteskna jer on grči lice i psuje Boga, proganjan duhom Glostera.

Međutim, mnogi od postupaka posle smrti su još grozniji od samih smrti. Safokova glava predata je Margaret, koja je nosi po dvoru tokom poslednja dva čina predstave. Lord Staford i njegov brat [i] su ubijeni, a njihova tela vučena su ulicama iza konja. Lord Saj i njegov zet su obezglavljeni, a glave su im nosili na motkama i terali da se ljube. Kejd je obezglavljen i glava mu je predata kralju. Ne samo da je fizičko nasilje predstavljeno kao glavna tema, već je to fizičko skrnavljenje, nepoštovanje tela posle smrti.

Ekranizacija[uredi | uredi izvor]

Britanska televizija BBC 2 izvela je 2012-2016. kompletnu ekranizaciju 8 najvećih Šekspirovih istorijskih drama, u obliku mini-serije pod naslovom Šuplja Kruna (engl. The Hollow Crown). Naslov serije uzet je iz stiha u drami Ričard II:

Jer u šupljoj kruni

Što okružuje smrtne slepoočnice kralja

Smrt drži svoj dvor ...

- Ričard II, čin 3, scena 2.

Prva sezona, koja sadrži 4 drame koje obrazuju prvu tetralogiju (Ričard II, Henri IV, deo prvi, Henri IV, deo drugi i Henri V) snimljena je 2012. Druga sezona, pod naslovom Šuplja Kruna: Ratovi Ruža (engl. The Hollow Crown: The Wars of the Roses) snimljena je 2016. Druga sezona ekranizovala je istorijske drame druge tetralogije: sva tri dela Henrija VI (u dve epizode) i Ričarda III, sa Benediktom Kamberbačom u ulozi Ričarda od Glostera (kasnije Ričarda III).[31]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ovde je naveden hronološki, logičan redosled drama, kojim ih treba čitati kao bi se razumeli istorijski događaji i kontekst zbivanja. Međutim, trilogija Henri VI objavljena je oko 1591, znatno pre Henrija V.
  2. ^ Odavde pa nadalje, zvaćemo ovo izdanje prosto Svađa.
  3. ^ Od sada nadalje, ovo izdanje zvaćemo kratko Prava Tragedija.
  4. ^ Poznato među stručnjacima pod imenom The Contention, a registrovano pod naslovom The First part of the Contention betwixt the two famous Houses of Yorke and Lancaster, with the death of the good Duke Humphrey: And the banishment and death of the Duke of Suffolke, and the Tragicall end of the proud Cardinall of VVinchester, vvith the notable Rebellion of Jacke Cade: And the Duke of Yorkes first claime vnto the Crowne
  5. ^ The adaptation was shot in 1981, but was not aired until 1983.

Reference[uredi | uredi izvor]

Sve reference na Henrija VI, deo 2, osim ako nije drugačije određeno, preuzimaju se iz Oksfordskog Šekspira (engl. Oxford Shakespeare (Warren)), zasnovanog na tekstu Prvog folija iz 1623. godine. Po njegovom referencijalnom sistemu, 4.3.15 znači čin 4, scena 3, red 15.

  1. ^ a b Warren 2000, str. 26
  2. ^ Knowles (1999: 54–55)
  3. ^ Warren 2000, str. 27
  4. ^ Warren (2000: 28–29)
  5. ^ Warren 2000, str. 31
  6. ^ a b Warren 2000, str. 30
  7. ^ Hattaway (1990: 67–69)
  8. ^ Warren (2000: 30–33)
  9. ^ Hattaway (1990: 15–16)
  10. ^ Kvarto izdanja (engl. quarto editions) su ilegalne kopije pozorišnih komada koje su u Šekspirovo doba pravili glumci suparničkih pozorišta. Kad bi jedno pozorište prikazivalo po prvi put neku predstavu, glumci iz drugih pozorišta bi dolazili i beležili celu predstavu, da bi onda te beleške iskoristili za pravljenje neautorizovanih kopija pozorišnih komada. Viljem Šekspir i prvi folio, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  11. ^ Warren (2000: 78–87)
  12. ^ Wilson 1969, str. 9
  13. ^ Pugliatti 1996, str. 52
  14. ^ In his four-volume book, Shakespeare (1849–1852); translated into English in 1862 by F.E. Bunnett as Shakespeare's Commentaries
  15. ^ Halliday 1964, str. 217
  16. ^ Warren (2000: 77–78)
  17. ^ Warren 1987, str. 175
  18. ^ Urkowitz 1988, str. 243
  19. ^ Warren 2000, str. 82
  20. ^ Urkowitz 2001, str. 28
  21. ^ Urkowitz 2001, str. 31
  22. ^ McKerrow 1933, str. 160
  23. ^ a b Warren 2000, str. 43
  24. ^ Warren 2000, str. 44
  25. ^ Warren 2008, str. 11
  26. ^ Warren 2000, str. 34
  27. ^ Pearson 1990, str. 14
  28. ^ Quoted in G.B. Harrison (editor), Shakespeare: The Complete Works (New York: Harcourt, 1952), 143
  29. ^ a b v Po Danijelu J. Kornstajnu, "Ovih deset reči su Šekspirovo najpoznatije i trajno popularno nasleđe zakona. Da li je to jedan od onih ključnih stihova koji nam izgleda daje pogled u Šekspirov vlastiti um ili je to samo šala? Od svih Šekspirovih trideset sedam predstava, jedan poznati stih ističe se više nego bilo koji drugi kao nezgrapan komentar pravne profesije. Njegova grubost i tvrdoća pomogli su mu da opstane. Šekspirov anti-advokatski stih, kad je jednom čujete, prilepi se za um poput svađe. To se toliko često ponavljalo da mnogi koji nikada nisu pročitali nijedan Šekspirov citat znaju. To je prešlo u uobičajenu upotrebu i postalo je kliše koji se čak pojavljuje i na majicama popularnim među studentima prava, na tanjirima za suvenire, šoljicama za kafu, jastucima i kao naslov filma o odluci mladića da odbaci pravnu karijeru i da postane baštovan.", Daniel J. Kornstein, Kill All the Lawyers? Shakespeare's Legal Appeal, University of Nebraska Press, 2005, pp. 22–29.
  30. ^ Brockbank 1971, str. 172
  31. ^ The Hollow Crown, Pristupljeno 2020-06-14 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Alexander, Peter. Shakespeare's Henry VI and Richard III (Cambridge: Cambridge University Press, 1929)
  • Berry, Edward I. Patterns of Decay: Shakespeare's Early Histories (Charlottesville: Virginia University Press, 1975)
  • Born, Hanspeter. "The Date of 2, 3 Henry VI", Shakespeare Quarterly, 25:3 (Autumn, 1974), 323–334
  • Brockbank, Philip. "The Frame of Disorder – Henry VI" in John Russell Brown and Bernard Harris (editors), Early Shakespeare (London: Hodder & Stoughton, 1961), 72–99
  • Šablon:Longdash. "Shakespeare: His Histories, English and Roman" in Christopher Ricks (editor), The New History of Literature (Volume 3): English Drama to 1710 (New York: Peter Bedrick, 1971), 148–181
  • Bullough, Geoffrey. Narrative and Dramatic Sources of Shakespeare (Volume 3): Early English History Plays (Columbia: Columbia University Press, 1960)
  • Candido, Joseph. "Getting Loose in the Henry VI Plays", Shakespeare Quarterly, 35:4 (Winter, 1984), 392–406
  • Chartier, Roger. "Jack Cade, the Skin of a Dead Lamb, and the Hatred for Writing", Shakespeare Studies, 34 (2006), 77–89
  • Clarke, Mary. Shakespeare at the Old Vic, Volume 4 (1957–1958): Hamlet, King Henry VI Parts 1, 2 and 3, Measure for Measure, A Midsummer Night's Dream, King Lear, Twelfth Night (London: A. & C. Black, 1958)
  • Daniel, P.A. A Time Analysis of the Plots of Shakespeare's Plays (London: New Shakspere Society, 1879)
  • Dobson, Michael S. The Making of the National Poet: Shakespeare, Adaptation and Authorship, 1660–1769 (Oxford, Oxford University Press, 1995)
  • Dockray, Keith. Henry VI, Margaret of Anjou and the Wars of the Roses: A Source Book (Stroud: Sutton Publishing, 2000)
  • Doran, Madeleine. Henry VI, Parts II and III: Their Relation to the Contention and the True Tragedy (Iowa: University of Iowa Press, 1928)
  • Duthie, G.I. Shakespeare (London: Hutchinson, 1951)
  • Foakes, R.A. and Rickert R.T. (eds.) Henslowe's Diary (Cambridge: Cambridge University Press, 1961; 2nd edn. edited by only Foakes, 2002)
  • Frey, D.L. The First Tetralogy: Shakespeare's Scrutiny of the Tudor Myth (The Hague: Mouton, 1976)
  • Goodwin, John. Royal Shakespeare Theatre Company, 1960–1963 (London: Max Reinhardt, 1964)
  • Goy-Blanquet, Dominique. "Elizabethan Historiography and Shakespeare's Sources", in Michael Hattaway (editor), The Cambridge Companion to Shakespeare's History Plays (Cambridge: Cambridge University Press, 2002), 57–70
  • Grafton, Richard. A Chronicle at Large, 1569
  • Greg. W.W. "'The Bad Quartos' of 2 and 3 Henry VI", The Review of English Studies, 13 (1937), 64–72
  • Griffiths, Ralph A. The Reign of King Henry VI (London: Ernest Benn, 1981; 2nd edn. 1998)
  • Hall, Edward. The Union of the Two Noble and Illustre Families of Lancaster and York, 1548
  • Halliday, F.E. A Shakespeare Companion, 1564–1964 (Baltimore: Penguin, 1964)
  • Hodgdon, Barbara. The End Crowns All: Closure and Contradiction in Shakespeare's Histories (Princeton: Princeton UP, 1991)
  • Holderness, Graham. Shakespeare: The Histories (New York: Macmillan, 2000)
  • Holinshed, Raphael. Chronicles of England, Scotland and Ireland, 1587
  • Jones, Emrys. The Origins of Shakespeare (Oxford: Oxford University Press, 1977)
  • Jordan, John E. "The Reporter of Henry VI, Part 2", PMLA, 64:4 (October 1949), 1089–1113
  • Kastan, David Scott. "Shakespeare and English History", in Margreta de Grazia and Stanley Wells (editors), The Cambridge Companion to Shakespeare (Cambridge: Cambridge University Press, 2001), 167–183
  • Kay, Carol McGinis. "Traps, Slaughter and Chaos: A Study of Shakespeare's Henry VI plays", Studies in the Literary Imagination, 5 (1972), 1–26
  • Lee, Patricia-Ann. "Reflections of Power: Margaret of Anjou and the Dark Side of Queenship", Renaissance Quarterly, 39:2 (Summer, 1986), 183–217
  • Longstaffe, Stephen. ""A short report and not otherwise": Jack Cade in 2 Henry VI", in Ronald Knowles (editor), Shakespeare and Carnival: After Bakhtin (London: Macmillan, 1998), 13–37
  • Lull, Janis. "Plantagenets, Lancastrians, Yorkists and Tudors: 1–3 Henry VI, Richard III, Edward III", in Michael Hattaway (editor) The Cambridge Companion to Shakespeare's History Plays (Cambridge: Cambridge University Press, 2002), 106–125
  • Martin, Randall. "Elizabethan Pageantry in Henry VI", University of Toronto Quarterly, 60:1 (Spring, 1990), 244–264
  • McAlindon, Tom. "Swearing and Foreswearing in Shakespeare's Histories", Review of English Studies, 51 (2000), 208–229
  • McKerrow, R.B. "A Note on Henry VI, Part 2 and The Contention of York and Lancaster", Review of English Studies, 9 (1933), 157–269
  • Muir, Kenneth. The Sources of Shakespeare's Plays (London: Routledge, 1977; rpt 2005)
  • Myers, Norman J. "Finding a "Heap of Jewels" in "Lesser" Shakespeare: The Wars of the Roses and Richard Duke of York", New England Theatre Journal, 7 (1996), 95–107
  • Onions, C.T. A Shakespeare Glossary (Oxford: Oxford University Press, 1953; 2nd edn. edited by Robert D. Eagleson, 1986)
  • Owens, Margaret E. "The Many-Headed Monster in Henry VI, Part 2", Criticism, 38:3 (Fall, 1996), 63–93
  • Pearson, Richard. A Band of Arrogant and United Heroes: The Story of the Royal Shakespeare Company's Staging of The Wars of the Roses (London: Adelphi, 1991)
  • Pendleton, Thomas A. (ed.) Henry VI: Critical Essays (London: Routledge, 2001)
  • Pugliatti, Paola. Shakespeare the Historian (New York: Palgrave, 1996)
  • Rackin, Phyllis. "Foreign Country: The Place of Women and Sexuality in Shakespeare's Historical World", in Richard Burt and John Michael Archer (editors) Enclosure Acts: Sexuality, Property and Culture in Early Modern England (Ithaca: Cornell University Press, 1994), 68–95
  •  ——— . "Women's Roles in the Elizabethan History Play", in Michael Hattaway (editor) The Cambridge Companion to Shakespeare's History Plays (Cambridge: Cambridge University Press, 2002), 71–88
  • Rackin, Phyllis and Howard, Jean E. Engendering a Nation: A Feminist Account of Shakespeare's English Histories (London: Routledge, 1997)
  • Reed, Robert Rentoul. "Crime and God's Judgement in Shakespeare (Lexington: University Press of Kentucky, 1984)
  • Ribner, Irving. The English History Play in the Age of Shakespeare (London: Routledge, 1957; 2nd edn. 1965)
  • Riggs, David. Shakespeare's Heroical Histories (Cambridge: Cambridge University Press, 1971)
  • Rossiter, A.P. "Ambivalence: The Dialectics of the Histories", in Russ McDonald (editor), Shakespeare: An Anthology of Criticism and Theory, 1945–2000 (Oxford: Blackwell, 2004), 100–115
  •  ——— . Angel with Horns: Fifteen Lectures on Shakespeare (London: Longmans, 1961; edited by Graham Storey)
  • Shaheen, Naseeb. Biblical References in Shakespeare's History Plays (London: Associated University Presses, 1989)
  • Speaight, Robert. Shakespeare on the Stage: An Illustrated History of Shakespearean Performance (London: Collins, 1973)
  • Swandler, Homer D. "The Rediscovery of Henry VI", Shakespeare Quarterly, 29:2 (Summer, 1978), 146–163
  • Tillyard. E. M. W. Shakespeare's History Plays (London: The Athlone Press, 1944; rpt. 1986)
  • Urkowitz, Steven "If I mistake in those foundations which I build upon": Peter Alexander's textual analysis of Henry VI Parts 2 and 3", English Literary Renaissance, 18:2 (Summer, 1988), 230–256
  • Warren, Roger "The Quarto and Folio Texts of 2 Henry VI: A Reconsideration", Review of English Studies, 51 (2000), 193–207
  • Watkins, Ronald. "The only Shake-scene", Philological Quarterly, 54:1 (Spring, 1975), 47–67
  • Wells, Robert Headlam. "The Fortunes of Tillyard: Twentieth-Century Critical Debate on Shakespeare's History Plays", English Studies, 66:4 (Winter, 1985), 391–403
  • Wells, Stanley; Taylor, Gary; Jowett, John and Montgomery, William. William Shakespeare: A Textual Companion (Oxford: Oxford University Press, 1987)
  • Williamson, Marilyn L. ""When Men Are Rul'd by Women": Shakespeare's First Tetralogy", Shakespeare Studies, 19 (1987), 41–59
  • Wilson, F.P. Shakespearean and Other Studies (Oxford: Oxford University Press, 1969; edited by Helen Gardner)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom The Second Part of King Henry the Sixth.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хенри_VI,_део_други&oldid=27676900”