Hilari Klinton

Hilari Klinton
Klintonova u Ajovi, januara 2016. godine
Lični podaci
Ime pri rođenju	Hilari Dajana Rodam‍
Nadimak	Hil‍‍‍‍‍
Datum rođenja	(1947-10-26)26. oktobar 1947.
Mesto rođenja	Čikago, Okrug Kuk, Ilinois, SAD
Prebivalište	Čapakva, Njujork, SAD
Državljanstvo	SAD
Narodnost	Amerikanka
Religija	metodizam (Ujedinjena metodistička crkva)
Univerzitet	Velsli koledž (BA) Pravni odsek na Jejlu (JD)
Profesija	advokat
Bogatstvo	45 miliona $ (okt. 2015)‍
Porodica
Supružnik	Bil Klinton (v. 1975)
Deca	Čelsi Klinton (rođ. 1980)
Roditelji	Hju Elsvort Rodam Doroti Hauel Rodam
Politička karijera
Politička stranka	Republikanska (do 1968) Demokratska (od 1968)
Mandati 67. Državna sekretarka SAD 21. januar 2009. — 1. februar 2013. Predsednik Barak Obama Prethodnik Kondoliza Rajs Naslednik Džon Keri Senatorka SAD iz Njujorka 3. januar 2001. — 21. januar 2009. Izbori 7. novembar 2000. Reizbor(i) 7. novembar 2006. Prethodnik Danijel Patrik Mojnihan Naslednik Kirsten Džilibrand Prva dama SAD 20. januar 1993. — 20. januar 2001. Predsednik Bil Klinton Prethodnik Barbara Buš Naslednik Lora Buš Prva dama Arkanzasa 11. januar 1983. — 12. decembar 1992. Predsednik Bil Klinton Prethodnik Gej Danijels Vajt Naslednik Beti Taker Prva dama Arkanzasa 9. januar 1979. — 19. januar 1981. Predsednik Bil Klinton Prethodnik Barbara Prajor Naslednik Gej Danijels Vajt
Zvanični veb-sajt
Биографија на званичном сајту
Potpis

Hilari Dajana Rodam Klinton (engl. Hillary Diane Rodham Clinton, IPA: /ˈhɪ.lə.ɹi daɪ.ˈæn ˈrɒ.dəm ˈklɪn.tən/;‍ Čikago, 26. oktobar 1947) američka je političarka i pravnica. Bila je kandidat Demokratske partije za predsednika Sjedinjenih Američkih Država na izborima 2016. godine. Funkciju 67. državne sekretarke SAD obavljala je od 2009. do 2013, juniorska senatorka SAD iz Njujorka bila od 2001. do 2009, prva dama SAD za vreme mandata njenog muža Bila Klintona od 1993. do 2001, te prva dama Arkanzasa tokom njegovog predsednikovanja od 1979. do 1981. i ponovo od 1983. do 1992. godine.

Rođena je u Čikagu i odrasla je u ilinoiskom predgrađu Park Ridž, gde je pohađala koledž Velsli i diplomirala 1969, a zatim doktorirala na Pravnom odseku Fakulteta Jejl 1973. godine. Posle mandata kongresne pravne zastupnice preselila se u Arkanzas i udala za Bila Klintona, 1975. godine. Godine 1977. bila je jedan od osnivača organizacije Advokati Arkanzasa za decu i porodicu. Naredne godine postala je prva direktorka Korporacije za pravne usluge, a 1979. prva partnerka Advokatske firme „Rouz”. Kao prva dama Arkanzasa (1979—1981, 1983—1992), vodila je radnu grupu čije su preporuke pomogle u sprovođenju reforme javnog školstva Arkanzasa, a bila je i u nekoliko korporacijskih odbora.

U ulozi prve dame se zalagala za usvajanje neuspešne inicijative Plan Klintonine zdravstvene zaštite iz 1993. godine. Odigrala je značajnu ulogu 1997. i 1999. godine u stvaranju Programa državnog dečjeg zdravstvenog osiguranja (SCHIP). Takođe se borila i s problemima usvajanja i hraniteljstva. Na Konferenciji UN za žene 1995. u Pekingu, Klintonova je u tada kontroverznom i uticajnom govoru izjavila da su „ljudska prava ženska prava i ženska prava ljudska prava”. U braku je 1998. godine prebrodila skandal s Monikom Levinski, kada njena uloga prve dame biva polarizovana u javnosti.

Klintonova je 2000. izabrana kao prva žena na funkciju senatora savezne države Njujork, te je tako postala jedina prva dama koja je tražila mesto u izbornom uredu. Nakon Napada na Svetski trgovinski centar, podržala je Rat u Avganistanu. Takođe je glasala za Iračku rezoluciju 2002. godine kojom se nastojalo ubrzati povlačenje američkih trupa iz Iraka (za što je kasnije izrazila žaljenje). Odigrala je vodeću ulogu u istraživanju zdravstvenih problema s kojima su se suočili oni prvi na udaru 11. septembra. Glasala je protiv Buševih poreskih olakšica, te protiv bušenja u Arktičkom nacionalnom rezervatu divlje prirode (engl. Arctic National Wildlife Refuge, ANWR). Na mesto senatorke ponovo je izabrana 2006. godine. Na predsedničkim izborima 2008, osvojila je više delegata nego ijedna prethodna kandidatkinja; stranačku (demokratsku) nominaciju izgubila je od Baraka Obame, s tim da je dobila više glasova.‍

Kao državna sekretarka u Obaminoj administraciji od 2009. do 2013. godine, Klintonova je reagovala na stanje vezano za Arapsko proleće, pri čemu se zalagala za vojnu intervenciju NATO-a u Libiji. Pomogla je u organizovanju diplomatske izolacije i međunarodnog sankcijskog režima protiv Irana, u naporu da primora smanjenje nuklearnog programa ove zemlje; ovo je dovelo do višenacionalnog Zajedničkog sveobuhvatnog plana akcije, dogovora sklopljenog 2015. godine. Napušta Obaminu administraciju na kraju njegovog prvog mandata, piše svoju petu knjigu i počinje da drži plaćene govore, pre objavljivanja svoje druge predsedničke kandidature — sada za izbore 2016.

Hilari Klinton je dobila najviše glasova i primarnih delegata na Demokratskim primarnim izborima 2016. godine, zvanično prihvatajući svoju partijsku nominaciju za predsednika Sjedinjenih Američkih Država 28. jula 2016. godine, zajedno s potpredsedničkim kandidatom iz iste stranke kog je odabrala — senatorom Timom Kejnom. Postala je prvi ženski kandidat nominovan za predsednika od strane velike američke političke partije. Kao deo svoje platforme 2016, istakla je kampanju za povećanje prihoda, unapređenje Akta o dostupnoj nezi, te finansijsku reformu i reformu Vol strita. Nije bila protiv politike davanja državljanstva imigrantima koji nemaju dokumenta, a zagovarala je povećavanje i zaštitu ženskih prava te ozvaničavanje porodične podrške kroz plaćeno odsustvo roditelja i univerzalno predškolsko obrazovanje; zalagala se za borbu protiv klimatskih promena te za povećavanje poreza bogatima, uključujući „feršer doplatu” (engl. fair share surcharge), što je predstavljalo sredstva za finansiranje određenih troškova koje je pominjala u svom predloženom programu.‍ Do juna 2015. godine, promenila je mišljenje po pitanju prvobitne podrške Transpacifičkom partnerstvu; sada je tvrdila da „bilo koji trgovinski dogovor mora da proizvede radna mesta, poveća nadnice, poveća prosperitet i zaštiti našu bezbednost”. Međutim, kontroverza oko njenih privatnih imejl servera tokom sekretarskog mandata postala joj je velik problem, pogotovo pred kraj kampanje. Na izborima održanim 8. novembra 2016. godine, Hilari Klinton je izgubila predsedničku trku za Belu kuću od republikanskog protivkandidata Donalda Trampa. U elektorskom kolegijumu, Klintonova je dobila 232 a Tramp 306 glasova. S druge strane, Klintonova je dobila više glasova naroda — 48,2% naspram 46,1% Trampovog glasačkog tela; ovo su tek peti predsednički izbori u SAD gde je kandidat koji je izgubio izbore dobio više glasova naroda. Nakon gubitka, 2017. godine se odlučila fokusirati da bude — kako je sama rekla — „građanin-aktivista”; napisala je svoje treće memoare (What Happened) i osnovala političku organizaciju (Onward Together) posvećenu dobrovoljnom prikupljanju sredstava za progresivne političke grupe u SAD. U martu 2019, Hilari Klinton je rekla da se neće kandidovati na izborima 2020.

Detinjstvo, mladost i obrazovanje

Detinjstvo i mladost

Hilari‍ Dajana Rodam je rođena u čikaškoj bolnici Edžvoter, u ilinoiskom okrugu Kuk.‍‍‍‍ Odrastala je u porodici koja je pripadnik Ujedinjene metodističke crkve, nastanjena prvo u Čikagu; kada je imala tri godine, sa porodicom se preselila u Park Ridž.‍‍ Njen otac, Hju Elsvort Rodam (1911—1993), koji je engleskog, škotskog, francusko-kanadskog, velskog i holandskog porekla,‍‍ uspeo je u privatnom biznisu u tekstilnoj industriji.‍‍ Majka, Doroti Hauel Rodam (1919—2011), koja je škotskog, engleskog i francuskog porekla, bila je domaćica.‍‍‍‍‍‍ Hilari Rodam je odrastala sa dva mlađa brata, Hjuom i Tonijem.‍‍ Toni je 28. maja 1994. oženio Nikol Bokser, ćerku senatorke Barbare Bokser, na ceremoniji u Beloj kući kojoj je prisustvovalo 250 zvanica.‍‍ Pre okončavanja braka razvodom, par je dobio sina Zakarija koji se rodio 1995. godine.‍‍ Zakari je bio poseban, na jedinstven način, jer je bio i unuk i nećak tadašnjih američkih senatora.

Uspomene iz ranog detinjstva u predsedničkoj biblioteci Bila Klintona u Litl Roku (Arkanzas)

Kao dete, Rodamova je bila miljenica svojih profesora u javnim školama koje je pohađala u Park Ridžu.‍‍‍‍ Bavila se mnogim sportovima, poput plivanja ili bejzbola, te osvojila mnogobrojne nagrade, kao što su Brownie i Girl Scout.‍‍‍‍ Često je pričala‍‍‍‍‍ o tome kako su je inspirisali američki napori tokom Svemirske trke i kako je oko 1961. godine poslala NASA-i pismo u kom je pitala šta da uradi da postane astronaut; odgovoreno joj je da u pomenuti program ne primaju žene.‍‍

Hilari Rodam u godišnjaku MSHS (1965)

Pohađala je Main East High School (MEHS), gde je bila deo školskog saveta i učestvovala u izradi školskih novina, te bila izabrana za Nacionalno počasno društvo (engl. National Honor Society).‍‍‍‍ Pobedila je u izboru za potpredsednika razreda (tokom svoje juniorske godine), ali je potom od dvojice dečaka izgubila izbor za predsednika razreda (tokom svoje seniorske godine); jedan od njih joj je rekao da je „... stvarno glupa ako misli da devojka može da se izabere za predsednika”.‍‍‍‍ Za svoju seniorsku godinu, ona i drugi učenici premešteni su u tada novu Maine South High School (MSHS); tu je bila Finalista nacionalnih zasluga (engl. National Merit Finalist) i za nju je važilo da „ima najveće izglede da uspe u životu”.‍‍ Diplomirala je 1965. godine u top 5 procenata svog razreda.‍‍‍‍ Majka Rodamove je želela da joj ćerka ostvari nezavisnu profesionalnu karijeru,‍‍ dok je otac — koji je bio po prirodi tradicionalan — osećao da njegova ćerka ima mogućnosti i šanse koje pol ne bi trebalo da ograničava.‍‍

Hilari Rodam je odrastala u politički konzervativnoj porodici.‍‍‍‍‍‍ Pomogla je u agitovanju za Chicago's South Side još u trinaestoj godini, baš pre nadolazećih predsedničkih izbora 1960. godine, kada je bila neposredni svedok izborne prevare (kao što su adrese kandidata na izbornim listama koje su zapravo bile prazne parcele) protiv republikanskog kandidata Ričarda Niksona.‍‍ Volontirala je potom za Republikansku stranku SAD za vreme predsedničkih izbora 1964. godine, na strani Barija Goldvotera.‍‍ Rodamin rani politički razvoj je uglavnom bio oblikovan uticajima njenog profesora istorije iz srednje škole — koji je kao i njen otac bio strastveni antikomunista i koji ju je uveo u Goldvoterovu Savest konzervativca (engl. The Conscience of a Conservative)‍‍ — te uticajima metodističkog ministra mladih, koji je kao i njena majka bio zabrinut problemima društvene (ne)pravde i s kojim je Hilari Rodam po prvi put videla i upoznala najvećeg borca za građanska i ljudska prava — Martina Lutera Kinga —, 1962. godine na govoru u Orkestarskoj sali u Čikagu.‍‍‍‍‍‍‍‍‍‍

Velsli koledž

Velsli koledž na kojem je Rodamova diplomirala poli­tičke nauke (u Masa­čusetsu, kod Bostona)

Rodamova se 1965. godine upisuje na Velsli koledž, gde diplomira političke nauke.‍‍‍‍ Za vreme studentskih dana, bila je predsednica „Velslijevih mladih republikanaca” (engl. Wellesley Young Republicans);‍‍‍‍‍‍ sa ovom grupom koja je bila orijentisana „rokfelersko (liberalno) republikanski” (engl. Rockefeller (Liberal) Republican),‍‍ podržala je izbor Džona Lindsija za gradonačelnika Njujorka i državnog tužioca iz Masačusetsa Edvarda Bruka u Senat SAD.‍‍ Kasnije se povukla sa ovog položaja. Klintonova će kasnije (2003. godine) napisati da su se promenili njeni tadašnji pogledi po pitanju Američkog pokreta za ljudska prava i Vijetnamskog rata.‍‍ U pismu svom ministru mladih u to vreme, ona sebe opisuje kao „umom konzervativnu i srcem liberalnu”.‍‍‍‍ Za razliku od 1960. godine, kada se zalagala za radikalne akcije protiv političkog sistema, sada je tražila da bude u istom.‍‍‍‍‍‍

Hilari Rodam (u sredini) kao kandidatkinja za predsednika Vlade Velsli koledža
(februar 1968. godine);
izabrana je za ovu funkciju

Hilari Rodam tokom svojih studentskih dana na Velsliju
(magazin Lajf, jun 1969. godine)

Na trećoj godini Rodamova postaje pristalica antiratnog predsedničkog kandidata, demokrate Judžina Makartija.‍‍ Nakon ubistva Martina Lutera Kinga, ona organizuje dvodnevni štrajk učenika, a radila je s Velslijevim učenicima negroidne rase da bi se uključilo još crnačkih učenika i studenata.‍‍ Početkom 1968. godine izabrana je za predsednicu udruženja „Vladina asocijacija Velsli koledža” (engl. Wellesley College Government Association), gde ostaje do početka 1969. godine.‍‍‍‍ Kako bi joj pomogao da promeni političke stavove, profesor Alan Šekter imenuje Rodamovu za pripravnicu u „Domu republikanske konferencije” (engl. House Republican Conference), a pohađala je i Letnji kamp „Velsli u Vašingtonu” (engl. "Wellesley in Washington" summer program).‍‍ Rodamova je pozvana od strane njujorškog republikanskog predstavnika Čarlsa Gudela da pomogne guverneru Nelsonu Rokfeleru u pripremi za ulazak u kampanju za republikanske nominacije.‍‍ Prisustvovala je i Republikanskoj nacionalnoj konvenciji 1968. godine u Majamiju. Međutim, uznemirila se zbog podrške Ričarda Niksona Rokfeleru, koju je shvatila kao „prikrivenu rasističku poruku”, te tada napušta Republikansku stranku SAD zauvek.‍‍ Rodamova 1969. godine piše svoju seniorsku tezu na 92 stranice; to su ubiti bile kritike taktika radikalnog organizatora iz Velslijeve zajednice Sola Dejvida Alinskog, a rad je pregledao profesor Šekter.‍‍ (Nekoliko godina posle, kada je bila prva dama, pristup njenoj tezi je ograničen na zahtev Bele kuće i postao je predmet spekulacija. Teza je kasnije ipak objavljena.)‍‍

Hilari Rodam je diplomirala 1969. godine. Na insistiranje kolega da administracija koledža dozvoli studentu da održi govor na ceremoniji otvaranja,‍‍ održala je prvi govor u istoriji Velsli koledža‍‍ i dobila aplauz u trajanju od čak sedam minuta.‍‍‍‍‍‍ Našla se u članku magazina Lajf;‍‍ članak govori o Rodamovoj i još dva govornika na otvaranju iz drugih škola, te sadrži slike i odlomke njihovih govora; napisan je zbog reakcija javnosti na deo govora Hilari Rodam u kom je ona kritikovala senatora Edvarda Bruka,‍‍ koji je bio prisutan i koji je govorio pre nje.‍‍‍‍ Takođe se pojavljivala i u nacionalno distribuisanom televizijskom tok-šouu koji je vodio Irv Kapsinet, kao i u ilinoiskim i novoengleskim listovima.‍‍ Tog leta ’69. proputovala je celom Aljaskom i radila kao peračica posuđa u aljaskom Nacionalnom parku „Maunt Makinli” (engl. Mount McKinley National Park); takođe je čistila losose za fabriku u kojoj se vršilo konzervisanje ribe (u blizini aljaskog gradića Valdiza), ali fabrika u kojoj se zaposlila odmah se preko noći zatvorila i otpustila Rodamovu jer se ona požalila na nezdrave uslove.‍‍‍‍‍‍‍‍

Škola prava na Jejlu i postdiplomske studije

Rodamova se upisala na Pravni fakultet Jejl, gde je učestvovala u uređivanju tromesečnika Pregled zakona i socijalna akcija na Jejlu (engl. Yale Review of Law and Social Action).‍‍ Na drugoj godini radila je na odeljenju „Jejlov istraživački centar deteta” (engl. Yale Child Study Center),‍‍ učeći o razvoju mozga u ranom detinjstvu, te 1973. godine kao asistentkinja na projektu „U najboljem interesu deteta” (engl. Beyond the Best Interests of the Child).‍‍‍‍ Takođe je volontirala za borbu protiv zlostavljanja dece u bolnici Yale–New Haven,‍‍ kao i za New Haven Legal Services pružajući besplatne pravne savete za siromašne.‍‍ U leto 1970. je dobila nagradu u vidu dodeljivanja radne pozicije na istraživačkom projektu Marijan Rajt Edelman — Washington Research Project —, gde biva raspoređena u Pododbor za migratorni rad (engl. Subcommittee on Migratory Labor) senatora Voltera Mondejla. Tamo je istraživala probleme radnika-migranata u društvu, njihove higijenske uslove, zdravstveno i obrazovno stanje i sl.‍‍ Edelmanova joj kasnije postaje značajan mentor.‍‍ Rodamova biva regrutovana od strane političke savetnice Ane Veksler da radi na kampanji njenog muža — Džozefa Dafija, kandidata iz 1970. godine za Senat SAD iz Konektikata; Rodamova je kasnije zasluge za svoj prvi posao u politici pripisala Vekslerovoj.‍‍

Pravni fakultet Jejl

U kasno proleće Hilari Rodam se počinje zabavljati s Bilom Klintonom, takođe studentom prava na Jejlu. Tokom tog leta, radila je kao pripravnica za ouklandsku advokatsku kancelariju Roberta Trojhafta („Trojhaft, Voker i Bernstajn”, engl. Treuhaft, Walker and Burnstein).‍‍ Firma je poznata po svojoj podršci ustavnom pravu, građanskim slobodama i radikalnom feminizmu (dva od četiri partnera su sadašnji ili bivši članovi Komunističke partije SAD).‍‍ Rodamova je radila na starateljstvu i drugim slučajevima.‍‍ Klinton je otkazao svoje letnje planove kako bi bio s Rodamovom u Kaliforniji.‍‍ Par je nastavio da živi zajedno u Nju Hejvenu, pošto se vratio na Jejlov pravni fakultet.‍‍ Sledećeg leta, Rodamova i Klinton upuštaju se zajedno u teksasku kampanju, i to za neuspelog demokratskog kandidata Džordža Makgoverna.‍‍ Rodamova je dobila zvanje doktora prava na prestižnom Jejlu 1973. godine,‍‍ te je ostala i dodatnu godinu da bi bila s Klintonom. Klinton joj je prvi put ponudio brak nakon diplomiranja,‍‍ ali ga je ona odbila iz razloga što nije bila sigurna da li želi da za njega veže svoju budućnost.‍‍

Rodamova postdiplomske studije počinje medicinom na „Jejlovom istraživačkom centru deteta”.‍‍ Njen prvi naučni članak, „Deca pod zakonom” (engl. Children Under the Law), izlazi u Harvard Educational Review-u krajem 1973. godine.‍‍ Govori o novom pokretu za dečja prava, navodeći da su „deca građani bespomoćni pojedinci”‍‍ i tvrdeći da decu ne bi trebalo smatrati jednako pravno nekompetentnom od rođenja do deliktne sposobnosti, te da bi umesto ovoga sudovi trebalo da pretpostave kompetenciju osim ako postoje dokazi za suprotno.‍‍ Njen članak postao je često citiran u oblastima ove tematike.‍‍

Brak, porodica, pravna karijera i prva dama Arkanzasa

Od Istočne obale do Arkanzasa

Tokom postdiplomskih studija, Rodamova radi kao članica osoblja advokata u novoosnovanom „Dečjem fondu odbrane” (engl. Children's Defense Fund) na Kembridžu u Masačusetsu,‍‍ te kao konsultant u „Karnegijskom dečjem savetu” (engl. Carnegie Council on Children).‍‍ Godine 1974. bila je deo istraživačkog tima u Vašingtonu koji je savetovao Komitet za pravosuđe u vezi s Votergejt skandalom.‍‍ Pod vođstvom glavnog savetnika Džona Doara i visokog člana Bernarda V. Nusbauma,‍‍ Rodamova pomaže istraživačke procedure za opoziv, istorijske osnove, kao i standarde za opoziv.‍‍ Rad grupe kulminira ostavkom predsednika Ričarda Niksona u avgustu 1974. godine.‍‍

Do tada, Rodamova je smatrana za nekog sa svetlom političkom budućnošću. Demokratska politička organizatorkinja i konsultantkinja Betsi Rajt je doputovala iz Teksasa u Vašington kako bi Rodamovoj „pogurala karijeru”,‍‍ a smatrala je da ona ima potencijala i da postane buduća senatorka, pa čak i predsednica SAD.‍‍ U međuvremenu, Bil Klinton je nekoliko puta od Rodamove tražio da se uda za njega, ali ga je ona uporno odbijala.‍‍ Posle propalog pravosudnog ispita u Vašingtonu‍‍‍‍‍‍ i položenog u Arkanzasu, Rodamova donosi ključnu odluku. Kasnije piše sledeće: „Izabrala sam da pratim svoje srce umesto glave.”‍‍ Iz Vašingtona odlazi u Arkanzas kod Klintona, koji se kandidovao za delegata u Predstavničkom domu SAD u svojoj rodnoj državi. Rodamova se avgusta 1974. godine seli u Fejetvil (Arkanzas), te postaje jedna od samo dveju profesorki na fejetvilskom Univerzitetu Arkanzas.‍‍‍‍

Rani arkanzaski dani

Na univerzitetu, Rodamova je predavala krivično pravo; smatrana je rigoroznom profesorkom kod koje se teško prolazilo.‍‍ Postala je prva direktorka nove klinike za pravnu pomoć u školi, osiguravajući podršku iz lokalne advokatske komore i finansiranje iz federalnih fondova.‍‍ Među slučajevima na kojima je radila našao se i jedan gde je zbog sudskog zahteva morala da radi kao branilac čoveka optuženog za silovanje 12-godišnje devojčice, Keti Šelton; uspela je da oformi efektivnu odbranu, a čovek je na kraju priznao krivicu i dobio manju kaznu.‍‍ Nekoliko decenija posle, žrtva je rekla da ju je odbrana provukla „kroz pakao” tokom pravnog procesa; Hilari Rodam je parnicu nazvala „užasnim slučajem”.‍‍ Tokom boravka u Fejetvilu, Rodamova je s nekoliko drugih žena osnovala prvi krizni centar za silovanje u ovom gradu.‍‍ I dalje je gajila sumnje prema braku, zabrinuta da bi se njen razdvojeni identitet mogao izgubiti i da bi njeni uspesi bili sagledavani u svetlu nekoga drugog.‍‍

Hilari Rodam i Bil Klinton leta 1975. godine kupuju kuću u Fejetvilu, a ona napokon odlučuje da se uda za njega.‍‍ Par se venčao metodističkom ceremonijom, 11. oktobra 1975. godine u svojoj dnevnoj sobi.‍‍ U „Arkanzaskom glasniku” (engl. Arkansas Gazette) navedeno je da je ona zadržala prezime Rodam. Hilari i Bil su tako odlučili jer su želeli da zaštite profesionalni život i izbegnu sukobe interesa, kao i iz razloga što je — kako je i sama Hilari Klinton rekla svom prijatelju u to vreme — „prezime pokazivalo da je ona i dalje ona [stara]”.‍‍‍‍ Ova odluka je potresla i Bilovu i Hilarinu majku.‍‍ Klinton gubi izbore za Kongres SAD 1974. godine, ali u novembru 1976. biva izabran za pravobranioca Arkanzasa, tako da se par seli u glavni grad Litl Rok.‍‍ Tu se u februaru 1977. godine Rodamova pridružuje cenjenoj Advokatskoj firmi „Rouz”, bastionu arkanzaskog političkog i ekonomskog uticaja.‍‍‍‍ Specijalizuje se za pravo zaštite autorskih prava, i to za izume (engl. patent infringement) odnosno svojinu (engl. intellectual property).‍‍ Istovremeno, pro bono zastupa decu‍‍ i veoma retko izvodi parnični rad u sudu.‍‍

Rodamova 1977. godine i 1979. godine objavljuje naučne radove pod nazivima (redom) „Dečja politika: Napuštanje i zanemarivanje” (engl. Children's Policies: Abandonment and Neglect)‍‍ i „Prava deteta: Pravna perspektiva” (engl. Children's Rights: A Legal Perspective).‍‍ Istrajala je u svojim argumentima koje navodi u drugom pomenutom naučnom radu da deci pravna kompetencija zavisi od njihove životne dobi i drugih okolnosti, a da je u ozbiljnim slučajevima sudske medicine sudska intervencija nekad zagarantovana.‍‍ Predsedavajući Američke advokatske komore (engl. American Bar Association) kasnije je izjavio sledeće: „Njeni članci su bili važni, ne zato što su bili radikalno novi, već zato što su pomogli u formiranju nečeg što je bilo novi početak.”‍‍ Istoričar Gari Vils će je kasnije opisati kao „jednog od važnijih naučnika-aktivista u poslednje dve decenije”,‍‍ dok će konzervativci reći da bi „njene ideje moglo da uzurpiraju tradicionalni roditeljski autoritet”‍‍ i tako „omoguće deci da podnose neosnovane tužbe protiv svojih roditelja”,‍‍ uz što je kao primer navedeno „raspirivanje legalne krit teorije čije posledice ne mogu da se obuzdaju”.‍‍

Bil Klinton i Hilari Rodam živeli su u jednospratnoj kući od 91 m² u naselju Hilkrest u Litl Roku, dok je on bio pravobranilac Arkanzasa od 1977. do 1979. godine‍‍

Hilari Klinton 1977. godine suosniva organizaciju „Advokati Arkanzasa za decu i porodicu” (engl. Arkansas Advocates for Children and Families), savez koji je delovao zajedno s „Dečjim fondom odbrane”, i to na državnom nivou.‍‍‍‍ Nakon nekog vremena, iste 1977. godine, predsednik Džimi Karter (kome je Rodamova služila kao direktorka kampanje na terenu u Indijani prošle, 1976. godine)‍‍ postavlja je na mesto generalne izvršne direktorke Korporacije za pravne usluge (engl. Legal Services Corporation),‍‍ funkciju koju će obnašati od 1978. do kraja 1981. godine.‍‍ Od sredine 1978. do sredine 1980. godine,‍‍ Hilari Klinton je bila predsedavajuća odbora, kao prva žena na tom položaju.‍‍ Tokom svog predsedavanja, kao direktorka povećala je sredstva korporacije za 210 miliona dolara (s 90 na 300 miliona); Klintonova se potom uspešno izborila protiv predsednika Ronalda Regana, koji je pokušavao da smanji finansiranje i izmeni organizaciju i načine funkcionisanja ove korporacije.‍‍

Advokatska firma „Rouz”

Nakon novembarskih izbora 1978. godine, Bil Klinton biva izabran za guvernera Arkanzasa, a Klintonova dobija titulu prve dame i zadržava je narednih 12 godina (1979—1981, 1983—1992). Iste godine, Klinton imenuje suprugu za direktorku Savetodavnog komiteta za ruralno zdravstvo (engl. The Rural Health Advisory Committee),‍‍ gde obezbeđuje novac iz federalnog fonda za medicinske ustanove u najsiromašnijim oblastima Arkanzasa, bez uticaja na naknade za lekare.‍‍

Rodamova 1979. godine postaje prva žena punopravan partner Advokatske firme „Rouz”.‍‍ Od 1978. godine pa sve do ulaska u Belu kuću, Rodamova je imala veću platu od svoga supruga.‍‍ Tokom 1978. i 1979. godine, ostvarila je spektakularan profit u rizičnim poslovima na stočnoj berzi.‍‍ Početnu investiciju od 1.000 dolara pretvorila je u neverovatnih 100.000 dolara, ali je prestala raditi s trgovinom nakon deset meseci.‍‍ U to vreme par ulazi u zlosrećni posao s nekretninama i ulaganjima u Vajtvoter korporaciju za razvoj (engl. Whitewater Development Corporation), i to s tadašnjim vlasnicima Džimom i Suzan Makdugal;‍‍ ova afera je poznata kao „afera Vajtvoter”.

Hilari Rodam 27. februara 1980. godine rađa ćerku Čelsi Viktoriju Klinton. U novembru 1980. godine, Bil Klinton biva poražen u svom nastojanju da obnovi pređašnji mandat arkanzaskog guvernera.‍‍

Kasni arkanzaski dani

Bil Klinton se vratio u kancelariju guvernera dve godine kasnije, posle pobede na izborima 1982. godine. Tokom kampanje svog muža, Rodamova počinje da koristi ime Hilari Klinton — ili ponekad gospođa Bil Klinton — da ublaži zabrinutosti arkanzaskih birača; takođe, bila je na dopustu (engl. leave of absence, LOA) iz „Rouza” da bi mogla da vodi kampanju za Klintona puno radno vreme.‍‍ Kao ponovno izabrana prva dama Arkanzasa, opet je donela važnu odluku da koristi ime Hilari Rodam Klinton.‍‍ Predsednica Odbora za arkanzaske obrazovne standarde (engl. The Arkansas Education Standards Committee) postala je 1983. godine, gde je tražila da se reformiše sudski sankcionisan javni obrazovni sistem države.‍‍‍‍ U jednoj od najvažnijih inicijativa Klintonovog guvernerstva, borila je dužu ali na kraju ipak trijumfalnu bitku protiv Arkanzaske asocijacije za obrazovanje (engl. Arkansas Education Association, AEA) — koja je deo Nacionalne asocijacije za obrazovanje (engl. National Education Association, NEA); izborila se za uspostavljanje sistema obaveznog testiranja nastavnika i uvođenje državnih standarda za nastavni plan i program i veličinu učionica.‍‍‍‍ To je postao njen prolog u političkom delovanju u kom su se tada veoma jasno videli uloženi napori u oblasti javne politike.‍‍‍‍ Hilari Klinton je 1985. godine predstavila „Arkanzaski početni program za predškolce” (engl. Arkansas's Home Instruction Program for Preschool Youth), uputstvo koje pomaže roditeljima da rade sa svojom decom na predškolskoj spremnosti i pismenosti.‍‍ Proglašena je Ženom godine Arkanzasa za 1983. i Majkom godine Arkanzasa za 1984. godinu.‍‍‍‍

Hilari Klinton je nastavila da se bavi advokaturom u Advokatskoj kancelariji „Rouz” sve dok je bila prva dama Arkanzasa. Zarađivala je manje od svojih kolega jer je naplaćivala manje sati,‍‍ ali i dalje su to bile brojke veće od 200.000 dolara (zarada u finalnoj godini u „Rouzu”).‍‍ Firma ju je smatrala „čudotvorcem” (engl. rainmaker) jer je dovodila mnogo klijenata, čemu se delimično može zahvaliti i prestižu koji je imala i prenosila na samu firmu, kao i njenim korporativnim vezama po raznim odborima.‍‍ Bila je veoma uticajna i u imenovanju državnih sudija.‍‍ Republikanski protivkandidat Bila Klintona na ponovnim izborima za guvernera Arkanzasa optužio je Klintonove da su bili u sukobu interesa, zato što se firma „Rouz” mešala u državne poslove; Klintonovi su opovrgavali optužbe pozivajući se na to da je firma za državne naknade odvajala od svog budžeta pre nego što se računao profit.‍‍

Guverner Bil Klinton s prvom damom Hilari Klinton 1987. godine, pored predsednika Ronalda Regana i prve dame Nensi Regan; na večeri u čast guvernera

Od 1982. do 1988. godine, Hilari Klinton je bila direktorka u odboru — s vremena na vreme i predsedavajuća — Fondacije „Novi svet” (engl. New World Foundation),‍‍ koja je finansirala različite interesne grupe tzv. „Nove levice” (engl. New Left).‍‍ U periodu 1987—1991. bila je prva predsedavajuća Komisije Američke advokatske asocijacije za žene u struci (engl. The American Bar Association's Commission on Women in the Profession),‍‍ oformljene da bi se rešavale pristrasnosti polovima (tj. zanemarivanje žena) u pravnoj struci i potpomogla stvaranja udruženja za usvajanje mera za borbu protiv ovog problema.‍‍ Nacionalni pravni časopis (engl. National Law Jurnal) Hilari Klinton je dva puta imenovao za jednu tj. jednog od „100 najuticajnijih advokata u Americi”, i to 1988. i 1991. godine.‍‍ Kada je Bil Klinton razmišljao da se ne kandiduje za novi guvernerski mandat, Hilari Klinton je smatrala da se mora kandidovati; međutim, privatne ankete su ukazivale na nepovoljan ishod, ali on se na kraju ipak kandidovao i — nasuprot onome što su ankete govorile — bio izabran, po poslednji put.‍‍‍‍

Hilari Klinton 1992. godine

Klintonova je bila u odborima za pravne službe Dečje bolnice u Arkanzasu (engl. Arkansas Children's Hospital) u periodu 1988—1992,‍‍ kao i Dečjeg fonda za odbranu (engl. Children's Defense Fund) u periodu 1986—1992, kao predsedavajuća.‍‍‍‍ Osim svojih funkcija u neprofitnim organizacijama, ona se takođe nalazila u upravnim odborima ozbiljnijih korporacija, kao što su: TCBY (1985—1992),‍‍ Wal-Mart Stores (1986—1992),‍‍ Lafarge (1990—1992)‍‍ itd. TCBY i Wal-Mart bile su kompanije čiji se rad bazirao na delovanju iz ’stožera’ u Arkanzasu, a ove korporacije bile su i klijenti Advokatske firme „Rouz”.‍‍‍‍ Hilari Klinton je bila prva žena u upravi Wal-Mart-a, a ovu funkciju počela je da obavlja posle vršenja pritiska na predsednika Sema Voltona da imenuje ženu (tj. nju) na neki visok položaj.‍‍ Dok je radila u Wal-Mart-u, pokušaji da se u firmu uvedu prakse koje će biti ekološki prihvatljivije pošli su joj za rukom, ali u kampanjskom propagiranju da se više žena zaposli u menadžmentu kompanije Klintonova je doživela velik neuspeh; po pitanju dobro poznatih antisindikatskih uverenja kompanije, koja je bila protiv ujedinjavanja radnika, Klintonova nije naročito delovala.‍‍‍‍‍‍

Predsednička kampanja Bila Klintona 1992.

Hilari Klinton nacionalnu pažnju dobija tek kada se njen suprug Bil kandidovao za demokratske predsedničke nominacije 1992. godine. Pre prijema u Nju Hempširu, štampa je tvrdila da Bil Klinton ima vanbračnu aferu sa arkanzaskom pevačicom Dženifer Flauers.‍‍ Radi odgovora na optužbu, Klintonovi se pojavljuju zajedno u emisiji „60 minuta”, gde Bil negira aferu ali priznaje da „izaziva bol u njegovom braku”.‍‍ Ovaj zajednički nastup zaslužan je za spas Klintonove kampanje.‍‍‍‍ U toku kampanje, Hilari Klinton je kulturološki nipodaštavala Tami Vinet zbog njenih pogleda na brak,‍‍ osvrćući se na Taminu pesmu Stand By Your Man i govoreći o tome kako je i sama mogla da bude kao „žene kod kuće koje peku kolače i piju čaj”,‍‍ ali da je ona umesto toga odlučila da napravi svoju karijeru. Neumesna zapažanja Klintonove široko su iskritikovana, pogotovo od strane onih koji su bíli ili branili majke-domaćice; prisećajući se ovoga, ona je priznala da je uradila nešto što je nepromišljeno. Bil Klinton je rekao da ako bi njega izabrali, nacija bi „dobila dvoje po ceni jednog”, pozivajući se na istaknutu ulogu svoje supruge.‍‍ Počev od članka Danijela Votenberga iz avgusta 1992. godine u listu The American Spectator pod nazivom „Ledi Magbet od Litl Roka” (engl. The Lady Macbeth of Little Rock), konzervativci su vršili konstantne atake na Hilari Klinton tj. njenu ideologiju i etička uverenja.‍‍ Najmanje još dvadeset članaka u značajnim publikacijama pravi poređenje između Hilari Klinton i dramskog lika Ledi Magbet.‍‍

Prva dama SAD

U ulozi prve dame

Porodica Klinton dolazi u Belu kuću Marine One helikopterom američke avijacije, 1993. godine

Kada je Bil Klinton stupio na dužnost predsednika Sjedinjenih Američkih Država u januaru 1993. godine, Hilari Rodam Klinton postaje prva dama SAD, a njen sekretar za štampu ponovio je da će ona koristiti baš ovaj oblik svog imena.‍‍ Bila je prva inaugurisana prva dama koja je uspešno završila postdiplomske studije i koja je imala profesionalnu karijeru pre ulaska u Belu kuću.‍‍‍‍ Takođe je prva koja je imala svoju kancelariju u zapadnom krilu Bele kuće, pored uobičajenih kancelarija za prvu damu u istočnom krilu.‍‍‍‍ Bila je deo najužeg kruga provere imenovanja nove administracije, a njeni izbori uticali su najmanje na jedanaest položaja najvišeg nivoa i na desetine drugih položaja nižih nivoa.‍‍ Pored Elenor Ruzvelt, Hilari Klinton se smatrala prvom damom s najviše otvorenih ovlašćenja u američkoj istoriji.‍‍‍‍

Neki kritičari smatrali su da je neprikladno da prva dama igra centralnu ulogu po pitanju javne politike. Pristalice Klintonovih istakle su da se uloga Hilari Klinton ne razlikuje od drugih savetnika u Beloj kući, te da su birači bili svesni da će ona igrati aktivnu ulogu u predsednikovanju svoga muža.‍‍ Klintonovo obećanje u toku kampanje „dvoje po ceni jednog” dovelo je do podrugivanja od strane političkih protivnika, koji su Klintonove nazivali „kopredsednicima” ili katkad nazivali arkanzaskim obeležjem „Bilari”.‍‍‍‍‍‍ Pritisci sukobljenih ideja o ulozi prve dame doveli su Hilari Klinton čak do toga da se u „imaginarnim razgovorima” osvrće na takođe politički aktivnu Elenor Ruzvelt.‍‍ Od momenta kada je došla u Vašington, Klintonova je takođe nalazila utočište u organizaciji The Fellowship, čije su članice supruge konzervativnih ličnosti iz Vašingtona.‍‍‍‍ Posle smrti njenog oca u aprilu 1993. godine, Hilari Klinton aktivno traži da se pronađe sinteza između metodističkog učenja, liberalne religijske i političke filozofije, i magazina Tikun (engl. Tikkun; hebr. [Tikkun/Tikun] תיקון — „ispravljanje”, „rektifikacija”) čiji je urednik bio Majkl Lerner; ovo je bila Lernerova „politika značenja” koja bi pomogla da se prevaziđe ono za šta je Klintonova verovala da predstavlja američku „bolest spavanja duše” koja će dovesti do spremnosti „da se društvo preoblikuje redefinišući ono što znači biti ljudsko biće u dvadesetom veku, prelaskom u novi milenijum”.‍‍‍‍ Ostali segmenti javnosti usmereni su na Klintonin izgled koji je vremenom evoluirao od žene koja ne pazi na modu u arkanzaskim danima,‍‍ preko popularnog veb-sajta u početku stvaranja svetske mreže koji prikazuje njene mnogobrojne različite i često analizirane, uvek za prvu damu prikladne frizure,‍‍‍‍ sve do pojavljivanja na naslovnici popularnog magazina Vog (engl. Vogue) 1998. godine.‍‍

Zdravstvena zaštita i ostale političke inicijative

Na prezentaciji, septembra 1993.

U januaru 1993. godine, Bil Klinton imenuje Hilari Klinton na čelo Radne grupe za Nacionalnu reformu zdravstva (engl. Task Force on National Health Care Reform), u nadi da će ponoviti uspeh koji je ostvarila u Arkanzasu reformom obrazovanja.‍‍ Pored neregulisanosti u Severnoameričkom sporazumu o slobodnoj trgovini — NAFTA, Klintonova je pozvala da se reforma zdravstva stavi u prvi plan.‍‍‍‍ Preporuka radne grupe je postala poznata kao „Plan Klintonine zdravstvene zaštite” (engl. Clinton health care plan), a predstavljala je sveobuhvatni predlog koji bi zahtevao od poslodavaca da obezbede zdravstveno osiguranje za svoje zaposlenike kroz organizacije za održavanje zdravstva. Protivnici ovoga za kratko vreme plan nazivaju „Hilariker” (engl. Hillarycare), a nailazi se i na protivljenja i iz redova samih demokrata u Kongresu SAD.‍‍‍‍ Dok neki protestuju protiv plana na veoma zajedljiv način, s druge strane — tokom bus-turneje jula 1994. godine — Klintonova je s vremena na vreme nosila pancire (neprobojne prsluke) kako bi privukla što više ljudi i tako dala podršku pokretu.‍‍‍‍

Usled neuspeha da se prikupi dovoljno istomišljenika za izglasavanje, bilo u Predstavničkom domu ili Senatu SAD (iako demokrate kontrolišu oba doma), predlog je propao septembra 1994. godine.‍‍ Klintonova kasnije priznaje u svojim memoarima da je njeno političko neiskustvo delimično doprinelo porazu, ali je navela i mnoge druge faktore. Njen rejting kao prve dame počinje opadati; prve godine je bio 50%, u aprilu 1994. pao je na 44%, a u septembru 1994. godine iznosio je 35%.‍‍

Republikanci su iskoristili „Plan Klintonine zdravstvene zaštite” na predstavničkim i senatskim srednjoročnim izborima 1994. godine.‍‍ Republikanci su tako uzeli pedeset tri mesta u Predstavničkom domu i sedam u Senatu SAD, te dalje dobili većinu i uspostavili na taj način kontrolu nad oba doma. Mnogi analitičari smatraju da je plan bio glavni faktor u porazu demokrata, naročito među nezavisnim biračima.‍‍ Bela kuća je kasnije čak pokušavala da umanji ulogu Hilari Klinton u oblikovanju politike.‍‍ Protivnici univerzalne zdravstvene zaštite nastavili su da koriste pejorativni termin „Hilariker” kao pogrdan naziv za slične planove inicirane u budućnosti.‍‍

Klintonova u školi u Distrikt Hajtsu (Merilend, SAD) čita deci afričko-američkog razreda povodom američkog Nacionalnog dana čitanja (engl. (National) Read Across America Day), 1998. godine

Zajedno sa senatorima Tedom Kenedijem i Orinom Hečom, Hilari Klinton 1997. godine čvrsto stoji iza „Programa državnog dečjeg zdravstvenog osiuranja” (engl. State Children's Health Insurance Program), koji je predstavljao savezni plan da država pruži podršku deci čiji roditelji nisu u mogućnosti da plaćaju zdravstveno osiguranje i koji je ulagao vanljudske napore da se sva deca uključe u program onda kada isti bude ozvaničen.‍‍ Hilari Klinton širom zemlje promoviše imunizaciju protiv dečjih bolesti i ohrabruje starije žene da idu na mamografski pregled za rano otkrivanje raka dojke, s pokrićem „Medikera” (engl. Medicare).‍‍ Uspešno je tražila od Nacionalnih instituta za zdravlje (engl. National Institutes of Health) da se poveća izdvajanje sredstava za otkrivanje raka prostate i astme kod dece.‍‍ Prva dama je radila i na istraživanju bolesti koja zahvata veterane Zalivskog rata, koja je postala poznata kao „Sindrom zalivskog rata” (engl. Gulf War syndrome/illness).‍‍

Stupanje na snagu reforme za blagostanje (engl. welfare reform) bilo je veliki cilj administracije njenog muža Bila Klintona, ali kada su se pojavila prva dva zakona koja su potekla iz kongresa — koji su kontrolisali republikanci, čime je nestajala zaštita za one koji su zagovarali blagostanje — Hilari Klinton je apelovala na muža da upotrebi pravo veta, što je on i učinio.‍‍‍‍ Treća verzija zakona pojavila se 1996. godine, tokom Klintonove kampanje za opšte izbore; ovime je zaštita nešto obnovljena, ali je obim za niz dobiti u drugim područjima drastično smanjen; kritike, uključujući Klintoninu bivšu mentorku Marijan Rajt Edelman, sada su odjekivale glasom apela na samu Hilari Klinton da „iznudi” ponovni predsednički veto.‍‍ Ona je, međutim, odlučila da podrži zakon, koji je postao Reforsmki akt za blagostanje 1996. (engl. Welfare Reform Act of 1996); ovo je bilo najbolji politički kompromis tada dostupan.‍‍‍‍ Kako god, ovakav potez uzrokovao je i pucanje veze sa Edelmanovom, koje je Klintonova kasnije nazvala „tužnim i bolnim”.‍‍

Zajedno s vrhovnom advokaticom Dženet Reno, Klintonova pomaže u otvaranju „Kancelarije za nasilje nad ženama” (engl. Office on Violence Against Women) u Ministarstvu pravde Sjedinjenih Američkih Država.‍‍ Godine 1997. pokrenula je provođenje „Akta o usvajanju i zaštiti porodice” (engl. Adoption and Safe Families Act), koji se smatra njenim najvećim politički uspehom kao prve dame Sjedinjenih Američkih Država.‍‍‍‍ Odigrala je ključnu ulogu u donošenju „Akta nezavisnosti za hraniteljske porodice” (engl. Foster Care Independence Act), čijim su usvajanjem uduplana novčana sredstva za tinejdžere koji odrastaju u hraniteljskim porodicama.‍‍ Kao prva dama, Hilari Klinton je bila domaćin brojnim konferencijama u Beloj kući: „Briga o deci” (engl. Child Care) 1997. godine,‍‍ „Rani razvoj u detinjstvu i učenje” (engl. Early Childhood Development and Learning) iste godine,‍‍ „Deca i adolescenti” (engl. Children and Adolescents) 2000. godine‍‍ i dr. Bila je domaćin i prve ikada održane „Konferencije o tinejdžerima u Beloj kući” (engl. White House Conference on Teenagers) 2000. godine‍‍ te prve ikada održane „Konferencije o filantropiji u Beloj kući” (engl. White House Conference on Philanthropy) 1999. godine.‍‍

Klintonova je posetila 79 zemalja kao prva dama,‍‍ oborivši tako rekord do tada „najproputovanije” prve dame koji je svojevremeno držala Pet Nikson.‍‍ Nije imala dozvolu za prisustvo sastancima Saveta za nacionalnu bezbednost, ali je igrala ulogu u američkoj diplomatiji ostvarujući svoje ciljeve.‍‍ Marta 1995. godine, delegacija od pet članova putuje u južnu Aziju, po naredbi Stejt departmenta. Hilari Klinton tada putuje bez svog muža, a cilj je bio poboljšavanje odnosa Indije i Pakistana.‍‍ Klintonova je bila uznemirena videvši stradanja žena koje je srela, ali je našla topao odgovor od ljudi iz zemalja koje je posetila i stekla je bolji odnos s korom američkih novinara.‍‍‍‍ Putovanja su Klintonovoj donela transformativna iskustva koja su uticala na predvidivu eventualnu karijeru u diplomatiji.‍‍

Klintonova drži svoj poznati govor „ljudska prava su ženska prava i ženska prava su ljudska prava”, u Pekingu septembra 1995.

Govoreći na Četvrtoj Svetskoj konferenciji o ženama (engl. Fourth World Conference on Women) u Pekingu, septembra 1995. godine, Klintonova se energično zalaže za prekid prakse zlostavljanja žena širom sveta — kao i u samoj Narodnoj Republici Kini‍‍ — posebno naglašavajući „da više nije prihvatljivo odvajati prava žena od ljudskih prava”.‍‍ Ispred delegacija iz preko 180 zemalja rekla je:

„ Ako postoji ijedna poruka koja treba da odjekne dalje od ove konferencije, neka to bude da su ljudska prava ženska prava i da su ženska prava ljudska prava, jednom za svagda.‍‍ ”

Na ovaj način se oduprla kako pritisku unutrašnje administracije tako i kineskom pritisku da „omekša svoja obraćanja”.‍‍‍‍ Govor je postao ključni momenat u osnaživanju žena; i godinama posle ovoga, žene širom sveta često bi recitovale Klintonine ključne fraze.‍‍ Hilari Klinton potom postaje prva najuglednija ličnost kasnih devedesetih koja javno govori protiv tretmana avganistanskih žena od strane islamskih fundamentalističkih talibana.‍‍‍‍ Pomogla je i u stvaranju međunarodne neprofitne nevladine organizacije pod imenom „Ključni glasovi” (engl. Vital Voices), koja u stvari predstavlja međunarodnu inicijativu pod pokroviteljstvom Sjedinjenih Američkih Država za promovisanje učešća žena u politici i političkom životu zemalja u kojima one žive.‍‍ To je, kao i Klintonine posete, potpomoglo žene da učine da se njihov glas zaista (pro)čuje, naročito u Severnoirskom mirovnom procesu (engl. Northern Ireland peace process).‍‍

Vajtvoter i ostale istrage

Glavni članak: Vajtvoter kontroverza

Prva dama Hilari Rodam Klinton bila je predmet nekoliko istraga koje su sprovodili Ured nezavisnih branilaca Sjedinjenih Država (engl. United States Office of the Independent Counsel), komiteti Kongresa SAD (engl. committees of the U.S. Congress), kao i štampa.

Afera Vajtvoter je doživela medijsku pažnju od objavljivanja izveštaja u Njujork tajmsu u toku Klintonove predsedničke kampanje 1992. godine‍‍ i dok je Klintonova bila prva dama. Klintonovi su izgubili investirani novac u „Vajtvoter korporaciju za razvoj” (engl. The Whitewater Development Corporation) kasnih ’70-ih;‍‍ u isto vreme, njihovi poslovni partneri u toj investiciji, Džim i Suzan Makdugal, rukovodili su „Medison garantijem” (engl. Madison Guaranty), štednom i kreditnom institucijom kojoj je Advokatska firma „Rouz” vršila pravne usluge‍‍ i koja je možda nepropisno subvencionisala gubitke Vajtvotera.‍‍ „Medison garanti” kasnije propada, a rad Klintonove stavlja se pod lupu zbog mogućih sukoba interesa u predstavljanjima banke pred regulatornim agencijama države, koja je ugovarao njen muž.‍‍ Ona je tvrdila da je radila minimalan posao za banku.‍‍ Nezavisni branioci Robert Bišop Fisk ml. i Kenet Vinston „Ken” Star sudski su pozvali Klintonine evidencije javnih naplata; ona je rekla da ne zna gde su.‍‍‍‍ Evidencije su pronađene u biblioteci prve dame u Beloj kući posle dve godine istrage, te dostavljene istražiteljima početkom 1996. godine.‍‍ Odloženo obelodanjivanje evidencija izazvalo je veliki interes i pokrenulo druge, nove istrage o tome kako su pronađene i gde su bile sve vreme.‍‍ Osoblje Klintonove pripisuje problem stalnim promenama dokumentacije u Beloj kući, kao i problemima pri transportu dokumentacije od Palate guvernera Arkanzasa do Bele kuće.‍‍ Klintonova 26. januara 1996. godine postaje prva prva dama koja je dobila sudski poziv da svedoči pred Saveznom porotom.‍‍ Nakon nekoliko istraga nezavisnih branilaca, izveštaj je konačno izdat 2000. godine, a naznačeno je da nije bilo dovoljno dokaza da je Klintonova počinila krivični prestup.‍‍

Predsednik Bil Džeferson, prva dama Hilari Rodam i njihova ćerka Čelsi Viktorija Klinton, na dan Klintonove inauguralne parade za drugi mandat, šetaju Avenijom Pensilvanijom mašući okupljenoj publici; januara 1997. godine

Kontrolom zaposlenika u kancelariji za putovanja u Beloj kući maja 1993. godine, nastala je afera poznata pod imenom „afera Travelgejt” (engl. Travelgate affair);‍‍ aferom se u početku optuživala direktno Bela kuća, i to da je iskorišćavala propuste u osiguranju i pravilima te tako činila niz nepravilnosti u zameni osoblja u kancelariji za putovanja — kako se navodi — sa „prijateljima iz Arkanzasa”.‍‍ Otkrićem dve godine starog memoranduma (pisma, dopisa, memoa) Bele kuće 1996. godine, istraga se fokusira na Klintonovu i pitanja da li je ona dirigovala otpuštanjima u kancelariji za putovanja i da li su izjave koje je potom davala istražiocima o svojoj ulozi u tim otpuštanjima bile istinite.‍‍‍‍ Finalnim izveštajem nezavisnih branilaca iz 2000. godine, zaključuje se da je Klintonova bila uključena u otpuštanje radnika i da je „pod zakletvom svedočila činjenično netačno”, ali da nema dovoljno dokaza da li je znala da lažno svedoči i da li je znala da će njeni postupci dovesti do otpuštanja; stoga, Hilari Klinton nije krivično gonjena.‍‍

Bil i Hilari Klinton u društvu generala Lajhta i pukovnika Skorupa, novembra 1996. godine

Nakon samoubistva zamenika zastupnika Bele kuće Vinsa Fostera u julu 1993. godine, Klintonova biva optužena da je naredila uklanjanje potencijalno štetnih dokumenata (u vezi s Vajtvoterom i dr.) iz Fosterove kancelarije u noći njegove smrti.‍‍ Nezavisni branilac Kenet Star istraživao je ovaj slučaj, a do 1999. godine — izveštavalo se da Star drži istragu otvorenom, iako mu je njegovo osoblje govorilo da nema slučaja koji bi moglo da iznikne.‍‍ Starov naslednik, javni tužilac Robert Vilijam Rej, u finalnom izveštaju 2000. godine u vezi sa aferom Vajtvoter navodi da nema dokaza protiv Klintonove u vezi sa ovim sučajem, tako da optužbi protiv nje u tom izveštaju nije bilo.‍‍ Pred kraj istrage vezane za Travelgejt, juna 1996. godine, kao izdanak ove afere otkrilo se da je Bela kuća vršila nepropisan pristup stotinama pozadinskih izveštaja Federalnog istražnog biroa o bivšim republikanskim zaposlenicima Bele kuće; pojavila se nova afera poznata kao „afera Fajlgejt” (engl. Filegate affair).‍‍ Optužena je Klintonova da je naređivala ovakve pristupe izveštajima FBI-ja i da je bezuslovno preporučila zapošljavanje nekvalifikovanog pojedinca na čelo Ureda za bezbednost u Beloj kući (engl. White House Security Office).‍‍ Završnim izveštajem nezavisnih branilaca 2000. godine, navodi se da nisu nađeni validni dokazi da je Klintonova imala ikakvu ulogu u tome i da nije bilo nikakve zloupotrebe.‍‍

Novinski izveštaji iz marta 1994. godine otkrivaju ogroman profit Klintonove na stočnoj berzi u periodu 1978—1979. godine, čime potom dolazi do nastanka kontroverze o stočnoj berzi.‍‍ U štampi su iznesene optužbe za sukob interesa i prikriveni mito.‍‍ Nekoliko pojedinaca izanaliziralo je njene trgovačke evidencije, ali formalna istraga nije pokrenuta, a Hilari Klinton nikada nije optužena za bilo kakvu zloupotrebu.‍‍

Još jedna kontroverza koja se može povezati s Hilari Klinton tiče se poklona koji su 2001. godine pristigli na adresu Bele kuće, umesto da su isporučeni Klintonovoj lično; pokloni su tokom poslednje godine predsednikovanja Bila Klintona sklonjeni i prebačeni u privatnu rezidenciju Klintonovih.‍‍ Posle velikog pritiska javnosti par je vratio ukupno 134.000 dolara vredne poklone.‍‍‍‍ Hilari Klinton se suočila i s dodatnim kritikama zbog toga što je preuzela lične poklone neposredno pre polaganja zakletve kao senatorka, iako je u to vreme zakonom zabranjeno prihvatati bilo kakve poklone;‍‍

Odgovor na skandal Levinski

Bil i Hilari Klinton 1998. godine

Godine 1998. počinje se spekulisati oko veze između predsednika Klintona i službenice u Beloj kući — psihološkinje Monike Levinski; istraga utvrđuje da je predsednik imao vanbračne odnose sa službenicom.‍‍ Događaji oko Levinski skandala na kraju su doveli do opoziva Bila Klintona od strane Predstavničkog doma SAD, a kasnije oslobađajuće presude Senata SAD. Kada su optužbe protiv Hilarinog muža izašle u javnost, ona izjavljuje da su iste deo „Ogromne desničarske zavere” (engl. Vast right-wing conspiracy),‍‍‍‍ okarakterisavši Levinskijevu kao poslednju učesnicu u dugom, organizovanom i kolaborativnom nizu napada na Bila od strane njegovih političkih protivnika,‍‍ a ne bilo kakvu „zloupotrebu” svog muža. Kasnije je rekla da je bila zavedena tvrdnjama svog muža da se afera nije desila.‍‍ Posle nepobitnih dokaza da se odnos između Bila i Monike desio, Klintonova u javnosti potvrđuje prethodne izjave da ostaje posvećena svome braku; privatno je, međutim, bila veoma ljuta na supruga i nije bila sigurna da li želi nastaviti s brakom.‍‍ Osoblje Bele kuće primetilo je izražen nivo tenzija kod para tokom ovog razdoblja.‍‍

Reakcije javnosti bile su različite. Neki su se divili Klintoninoj snazi da govori o privatnim stvarima koje su postale poznate javnosti, neki su saosećali s njom kao žrtvom nesenzibilnog ponašanja muža, drugi su je kritikovali kako je bila ona ta koja je omogućavala nesmotrenosti svog muža, dok su je neki optuživali da je cinično ostala s njim samo da bi zadržala političku moć.‍‍ Njen javni rejting odobravanja u svetu u svetlu ovih otkrića skočio je na oko 70%, najvišu brojku ikada.‍‍ U memoarima iz 2003. godine, Hilari Klinton pripisuje svoju odluku da ostane s Bilom u braku „ljubavi koja traje već decenijama”, te dodaje: „Niko me ne može bolje razumeti i nasmejati na način kakoto Bil radi. Čak i posle svih ovih godina, on je i dalje najzanimljivija, najenergizirajuća i najživlja osoba koju sam ikada srela.”‍‍

Dešavanja oko skandala Levinski ostavili su Bila Klintona u značajnim pravnim dugovima; godine 2014, Hilari Klinton je izjavila da je sa svojim mužem napustila Belu kuću „ne samo praznih džepova, nego i u dugu”. Sama izjava je doslovno bila tačna, ali u obzir nije uzeta potencijalna ogromna zarada bivšeg predsednika koji je držao plaćene govore pre nego što je napustio ured te mogućnost uzimanja pozajmica iz banaka zbog toga što je u pitanju predsednik SAD.‍‍

Tradicionalne dužnosti

Hilari Rodam Klinton otvara „Park skulptura Bele kuće” u Bašti Džeklin Kenedi, oktobra 1997. godine

Klintonova je bila inicijator i osnivač programa „Spasimo blaga Amerike” (engl. Save America's Treasures), koji je za cilj imao obezbeđivanje donacija od federalnog fonda za očuvanje i obnavljanje istorijski značajnih predmeta i mesta,‍‍ uključujući i zastavu koja je nadahnula Barjak iskićen zvezdama (engl. The Star-Spangled Banner) i Prvi istorijski lokalitet za dame (engl. The First Ladies Historic Site) u Kantonu (Ohajo).‍‍ Klintonova je bila predsedavajuća „Milenijumskog saveta Bele kuće” (engl. White House Millennium Council)‍‍ i organizator od. domaćin „Milenijumskih večeri” (engl. Millennium Evenings),‍‍ serije predavanja vezanih za futurologiju od kojih je jedno postalo prvi simultani veb-kasting uživo prenošen iz Bele kuće.‍‍ Takođe je stvorila i prvi „Park skulptura Bele kuće” (engl. White House Sculpture Garden), koji se nalazi u Bašti Džeklin Kenedi (engl. Jacqueline Kennedy Garden), gde se izlažu velika umetnička dela savremene američke umetnosti pozajmljena iz muzeja.‍‍

Hilari Klinton je u Belu kuću postavljala donirane rukotvorine savremenih američkih umetnika, kao što su dela od stakla i keramike, i to na rotirajuća mesta za izlaganje u državnim sobama (engl. state rooms).‍‍ Nadgledala je restauracije „Plave sobe” (engl. Blue Room) da bi ista bila istorijski autentična kao ona iz vremena Džejmsa Monroa,‍‍ te „Sobe karata” (engl. Map Room) da bi ista dobila izgled kao iz vremena Drugog svetskog rata.‍‍ Radila je sa arkanzaskim dekoraterom enterijera Kakijem Hokersmitom u periodu većem od osam godina, nagledavši se obimnih privatno finansirajućih renoviranja dekora oko Bele kuće, kojima se ona uglavnom želela učiniti još svetlijom.‍‍ To uključuje i manju obnovu „Sobe za dogovore” (engl. Treaty Room) — predsedničkog ureda — kako bi ista dobila izgled iz 19. veka.‍‍ Sve u svemu, redekoracija i renoviranje doneli su pomešane stilove, s tim da viktorijanski nameštaj za „Linkolnovu sobu za sastanke” (engl. Lincoln Sitting Room) biva najviše kritikovan jer se ovime ipak preteralo i otišlo predaleko.‍‍ Klintonova je bila domaćin mnogih događaja u Beloj kući, uključujući prijem za Dan svetog Patrika, državnu večeru pri poseti kineskih velikodostojnika, savremene muzičke koncerte na kojima se prikupljao novac za muzičko obrazovanje u javnim školama, novogodišnju proslavu ulaska u 21. vek, državnu večeru u čast dvestotog rođendana Bele kuće u novembru 2000. godine i dr.‍‍

Senat SAD

Izbori za Senat SAD 2000.

Glavni članak: Izbori za Senat SAD u Njujorku 2000.

Početak kampanje

Prva dama Klintonova najavila je 16. februara 1999. godine da se namerava kandidovati za mesto u Senatu SAD.‍‍ Kada je bilo jasno da će Klintonova zvanično ući u izbornu trku, druga kandidatkinja za senatorku — Nita Loui — odustala je od borbe, a znalo se da bi bila veoma razočarana da je kojim slučajem nastavila i na kraju izgubila.‍‍ 7. jula 1999. godine zvanično je objavila ulazak u kampanju i počela sastavljati istraživačku komisiju,‍‍ sa sedištem na farmi „Mojnihan” u Pindars Kornersu (ruralni okrug Delaver, država Njujork).‍‍ Bil Klinton nije bio preterano oduševljen i optimističan u vezi s Hilarinom kandidaturom.‍‍‍‍ Političke događaje je posredovao njen politički savetnik Mandi Grunvald.‍‍ Hilari Klinton započinje „turneju saslušanja” svih delova Njujorka nakon ulaska u kampanju i izbornu trku.‍‍ Nameravala je da poseti sva 62 njujorška okruga, pri posetama razgovarajući s manjim grupama Njujorčana i to u skladu s principima maloprodajne politike karakteristične za SAD.‍‍ Tokom kampanje, Klintonova je provodila dosta vremena u tradicionalno republikanskim delovima Njujorka. Mnogi su je optuživali za karpetbaging (engl. carpetbagging),‍‍ zato što pre ulaska u predizbornu kampanju za Senat SAD nikada nije boravila u Njujorku niti je direktno učestvovala u njegovoj državnoj politici.

U međuvremenu, Klintonovi su septembra 1999. godine za 1,7 miliona dolara kupili 11-sobnu holandsku kuću u kolonijalnom stilu, u Čapakvi severno od Njujork Sitija.‍‍ Čak je i uobičajena aktivnost poput potrage za novom kućom koja je dovela do ovoga bila predmet značajne medijske pažnje; izveštavanje o ličnim životima će biti norma u ovom takmičenju dveju „naelektrisanih i polarizovanih figura” (kao što je to jedan reporter figurativno dočarao).‍‍ Klintonova je novembra 1999. godine najavila da će se odreći većine svojih službenih dužnosti prve dame kako bi (ot)išla u Njujork i nastavila svoju kampanju.‍‍ Potez odricanja službenih dužnosti sprovela je u delo januara 2000. godine, kada kuću u Njujorku oprema sa stvarima i nameštajem iz arkanzaskih dana, i napušta Belu kuću.‍‍ To je bilo prvi put od 1914. godine (kada je umrla prva supruga Vudroa Vilsona) da predsednik živi bez bračnog druga u Beloj kući.‍‍

Rane faze njene kampanje nisu bile bez greške,‍‍ a kasnije je i napisala da se „greške političara u Njujorku teško ignorišu”.‍‍ Pred velikom masom, Klintonova je juna 1999. godine stavila kačket Njujork jankisa iako je bila doživotni ljubitelj Čikago kabsa.‍‍‍‍‍‍ Ovo je Klintonovoj donelo mnogo kritika,‍‍‍‍ a Tomas Kujper će kasnije napisati antiklintonsku knjigu pod nazivom Uvek sam bila fan Jankisa: Hilari Klinton svojim rečima (engl. I've Always Been a Yankees Fan: Hillary Clinton in Her Own Words). Klintonova je rekla da je morala da razvije navijački interes Američke lige pošto se nije moglo očekivati da obožavaoci Kabsa navijaju za Čikago vajtsokse iz Američke lige profesionalnih bejzbolskih klubova.‍‍ U svojoj autobiografiji iz 2003. godine, okarakterisala je kačket Jankisa kao „loš potez”, ali je ponovila ono što je objavljeno u štampi pre incidenta — da je bila „vatreni fan Mikija Mantla”;‍‍ međutim, u knjizi je — nasuprot tome — objavila svoju sliku iz 1992. godine na kojoj na glavi nosi kapu Jankisa.‍‍

Hilari Klinton daje poljubac Suhi Arafat, udovici bivšeg palestinskog predsednika Jasera Arafata; ovo je Hilarin politički pogrešan potez koji je napravila 11. novembra 1999. godine i od kog se nešto posle toga ipak oporavila, ispravivši donekle svoju grešku

Ozbiljnija stvar desila se 11. novembra 1999. godine, na posvećenosti jednog zdravstvenog programa kog su finansirale Sjedinjene Američke Države u Zapadnoj obali (kod Izraela); Klintonova je razmenila poljubac sa Suhom Arafat, udovicom bivšeg palestinskog predsednika Jasera Arafata, i to posle Suhine izjave da je Izrael namerno napadao i trovao Palestince degradacijom životne sredine i upotrebom „otrovnog gasa”.‍‍‍‍ Neke izraelske pristalice osuđivale su Hilari Klinton govoreći kako nikada nije trebalo da poljubi suprugu palestinskog lidera, pogotovo posle ovakvih inflamantnih primedbi. Narednog dana, Hilari Klinton je denuncirala navode Arafatove i rekla da joj je palestinski pregovarač Saeb Erekat objasnio kako je Suha pominjala „suzavac” a ne „otrovni gas”.‍‍‍‍ Poljubac je postao veliki problem u kampanji, posebno kod jevrejskih glasača.‍‍‍‍‍‍ Hilari Klinton je rekla da je poljubac formalni ekvivalent rukovanju, tvrdeći kako bi se izazvao ozbiljan diplomatski incident da ona nije učinila ono što je učinila.‍‍ Kasnije je napisala da arapsko-engleski prevod nije mogao preneti tačnu prirodu njenih navoda: „Da sam bila svesna njenih reči punih mržnje, osudila bih ih na licu mesta.”‍‍

Pomalo iznenađujuće, Hilari Klinton je doživela eroziju podrške biračica tokom svoje kampanje, a broj onih koje su je podržavale konstantno je opadao tokom 1999. godine.‍‍ Ovo je delimično bio tipičan slučaj kao i s kandidatkinjama koje na početku kampanje imaju rani talas ženske podrške koja na kraju splasne, ali i delimično zbog njenih propusta u kampanji.‍‍ Takođe se reflektovao poseban skup pomešanih stavova i osećanja koje su žene gajile prema braku para Klinton i ambicije i moći koju je Hilari Klinton automatski stekla ulaskom u zajednički život s uticajnim Bilom. Neki su brak smatrali samo Klintoninim sredstvom za dobijanje vlasti u ruke.‍‍ Problem je bio posebno akutan kada se uzme u obzir demografija žena; jedna od dugogodišnjih savetnica Hilari Klinton rekla je sledeće: „Žene u obrazovnoj profesionalnoj klasi? One je*eno nisu mogle da je podnesu. Nikad nismo mogli shvatiti zašto. I psiholozi su se uključivali u celu priču.”‍‍

Kampanja Hilari Klinton bila je aktivna u svim njujorškim okruzima koje je ona obilazila fordovim konvertovanim kombijem‍‍ — posebno prilagođenim nameni — što joj je značajno pomoglo da umiri strasti i optužbe za karpetbaging;‍‍ mnogi Njujorčani govorili su da Hilari Klinton „izgleda kao da je jedna od njih”.‍‍ S biračima je razgovarala o lokalnim pitanjima kao što su podrška mlekarskoj industriji, unapređenje avio-saobraćaja, smanjenje nivoa fakultetske školarine kao i odliva mozgova iz nekih delova države i dr.‍‍ Njeni politički položaji dobro su se uklapali s različitim izbornim jedinicama u državi „na koju se namerila”.‍‍ U januaru 2000. godine nastupila je u „Večernjem šouu s Dejvidom Letermanom” (engl. Late Show with David Letterman), gde je s domaćinom uspostavila odnos koji je održavala kroz svoju senatsku karijeru sve do svoje predsedničke kampanje 2008. godine.‍‍ Svoju zvaničnu kandidaturu objavila je februara 2000. godine u njujorškom Perčasu (engl. Purchase, New York),‍‍ pod jedinstvenim imenom Hilari koje se moglo naći u svoj korišćenoj literaturi.‍‍

Nemajući poverenja u štampu još od predsedničke kampanje svog muža iz 1992. godine i svojih ranih dana kao prve dame,‍‍ Hilari Klinton je novinarskom kombiju koji je pratio nametnula posebna ograničenja što se tiče njene dostupnosti. Ugledna reporterka Asošijeted presa Bet Harpaz kasnije se prisetila svoje svakodnevnice iz vremena kada je pratila Hilari u svakom momentu: „Ali rekli bi nam da danas neće biti dostupna, a mi bismo to prihvatili. To nije učinilo da se ne osećam pomalo osramoćeno. Bila sam toliko umorna i toliko ogorčena zbog nedostatka pristupa i nedostatka vesti u ovoj kampanji da sam odustala od borbe.”‍‍

Zvanična kampanja

Nadmetanje je privuklo značajnu nacionalnu pažnju, a kampanje obeju strana bile su dobro finansirane. Do kraja kampanje, demokratkinja Hilari Klinton i republikanci Rik Lazio i Rudolf Džulijani zajedno su potrošili oko 90 miliona dolara,‍‍ do tada najviše u istoriji izbornih trka za Senat SAD.‍‍‍‍ Lazio je potrošio oko 40 miliona dolara, mnogo više od Klintoninih ulaganja koja su iznosila 29 miliona dolara,‍‍ s tim da je ona od demokratskih organizacija takođe dobijala nekoliko miliona u tzv. „mekom novcu” (engl. soft money).‍‍ Među Klintoninim antagonističkim krugovima rađale su se grupe za prikupljanje sredstava poštom koje su delovale direktno protiv nje — kao što je „Hitni odbor za zaustavljanje Hilari Rodam Klinton” (engl. The Emergency Committee to Stop Hillary Rodham Clinton)‍‍ — koje su redovno imale obraćanja s apoplektičnim (up. negodovanje) izjavama i porukama za javnost kao što je to izreka „Samo jedan Klinton napušta ured, drugi dobija ured.”.‍‍

Hilari Klinton i Piter Pol, njen najveći donator (avgust 2000)

Hilari Klinton je osigurala široku bazu podrške, uključujući grupe za očuvanje prirode‍‍‍‍ te organizovane radnike i njihove sindikate,‍‍ s tim da je važno istaći da je podrška od unije policajaca za razliku od one unije vatrogasaca Njujork Sitija uglavnom pripala Laziju.‍‍‍‍ Iako je imala solidnu podršku u gradu Njujorku, kandidati i posmatrači očekivali su da će se u izbornoj trci odlučiti na nivou države Njujork, u kojoj živi 45% birača. Tokom kampanje koju je predvodio Bil de Blazio, Hilari Klinton je obećavala da će poboljšati ekonomsku sliku na severu države Njujork, rekavši da ima plan za otvaranje 200.000 novih radnih mesta u narednih šest godina. Njen plan uključivao je i posebne poreske kredite s ciljem nagrađivanja za otvaranje novih radnih mesta te za podsticanje poslovnih investicija, posebno u visokotehnološkom (engl. high-tech) sektoru. Pozivala je na smanjenje poreza vezanih za školarine na koledžima i dugoročne nege.‍‍ Lazio je naišao na jedinstven taktički problem tokom kampanje na severu države. Najveća prepreka je bila neprestano slaba lokalna ekonomija, koju je Lazio nameravao da poveže s mandatom muža svoje protivnice u njegovom uredu. Napadi na ekonomiju države iz njenih severnih delova često su interpretirani kao kritikovanje aktuelnog republikanskog guvernera Džordža Patakija; međutim, ovo je zapravo samo ograničavalo efekt ove linije napada...

Protivnici Klintonove podsećali su da ona nije imala nikakve veze s Njujorkom sve do ovih izbora tako što su tokom trke i u debatama u fokus postavljali problem s optužbama za karpetbaging.‍‍ U ovoj nefer borbi glavnu reč je vodio Šon Heniti sa svojim radio-emisijama na Njujorškom radiju; naime, neprestano se emitovala dnevna reklama sa sledećim rečima: „Navedite mi tri stvari koje je Hilari Klinton ikada uradila za ljude [njihovu dobrobit] Njujorka!” Pristalice Hilari Klinton istakle su da je država Njujork otvorena za sve nacionalne lidere, podsetivši da je Robert Fransis Kenedi izabran u Senat SAD 1964. godine uprkos sličnim optužbama. Na kraju, prema izlaznim anketama Klintonove napravljenim u toku kampanje, mnogi njeni glasači su okarakterisali te optužbe koje se tiču problema s karpetbagingom kao nevažne.‍‍

Tokom kamanje, Robert Rej iz Ureda nezavisnih branilaca SAD podneo je konačni izveštaj u vezi s dugogodišnjim istragama u Beloj kući (vezano za dugo vremena nerešenu aferu Vajtvoter,‍‍ zatim aferu Travelgejt‍‍ i u konačnici aferu Fajlgejt,‍‍ od kojih je svaka uključivala posebnu istragu uloge Hilari Klinton u istoj). Izveštaj ju je oslobodio optužbi što se tiče dokumenata odnosno afere Fajlgejt,‍‍ navedeno je da nije bilo dovoljno dokaza što se tiče Klintonine uloge u Vajtvoteru,‍‍ a njeno lažno svedočenje u vezi sa zapošljavanjem u kancelariji za putovanja u Beloj kući — odnosno afera Fajlgejt — potvrđeno je iako je rečeno opet da nije bilo dovoljno dokaza koji bi bili razlog da je se krivično goni.‍‍ Bez obzira na to što je Njujork tajms kritikovao (engl. editorialized) vreme izdavanja izveštaja za koje je tvrdio da se najverovatnije tempiralo da bi izgledalo kao slučajno poklapanje s vremenom samih izbora za Senat SAD,‍‍ u praksi ono što je otkriveno i objavljeno nije se činilo kao mogući faktor koji bi uticao na to da neki birači promene svoja mišljenja i pređu na stranu Hilari Klinton.‍‍

Debata između Klintonove i Lazija održana 13. septembra 2000. godine pokazala se veoma bitnom. Lazio je bio na „ratnoj nozi” protiv Klintonove zbog priliva „mekog novca” iz demokratskih organizacija i količina tog novca koje su stizale posebno iz Demokratskog narodnog odbora (engl. Democratic National Committee) u budžet Klintonovih radi potreba kampanje, a izazvao je Hilari predlažući da obe kampanje prestanu da primaju novac od bilo koga spolja. On je napustio svoj podijum mašući predloženim sporazumom pred njenim licem;‍‍ mnogi gledaoci debate smatrali su da ju je napao jer je ušao u njen lični prostor (up. proksemika), a kao rezultat toga ojačala se podrška žena birača koje su imale čvršći pozitivan stav prema Klintonovoj.‍‍

Lazio je u poodmakloj fazi kampanje kritikovao Klintonovu što je prihvatala razne donacije za kampanju od različitih arapskih grupa, i to sve uoči i u jeku napada vezanih za norfoški razarač USS Cole (DDG-67). Povodom ovog pitanja, i bivši gradonačelnik Njujork Sitija Ed Koh bio je indirektno primoran da se oglasi, a poručio je da „Lazio mora da prestane s ljigavčenjem već jednom”;‍‍ bilo kako bilo, dinamika trke nije se promenila.

Konačni rezultati

Na izborima održanim tradicionalno u utorak, 7. novembra 2000. godine, Hilari Klinton je pobedila Rika Lazija s 55% glasova naspram 43%,‍‍ razlikom koja je većinu posmatrača iznenadila jer se očekivala umnogome tešnja borba.‍‍‍‍ Hilari Klinton je osvojila tradicionalne demokratske baze grada Njujorka velikim maržama te prigradski okrug Vestčester, dok je izgubila u gusto naseljenom Long Ajlendu — delu koji je Lazio predstavljao u Kongresu SAD. Ostvarila je iznenađujuće pobede u zatvorenim okruzima severa države Njujork, kao što su okrug Kejuga, okrug Rensler i okrug Najagara; sama njena pobeda pripisuje se glasovima koji su stigli iz ovih okruga Sjedinjenih Američkih Država.

Upoređujući ostvarenu razliku od 12%, može se konstatovati da je ista manja od Gorove razlike od 25% nad Bušem na Državnim predsedničkim izborima u Njujorku 2000. godine, ali i da je bila veća od do tada najveće razlike na senatskim izborima u Njujorku koja je iznosila 10%, kada je senator Čak Šumel pobedio tadašnjeg senatora Ala Damata u žestokoj trci 1998. godine. Ona je, međutim, i znatno (skoro četiri puta) manja od razlike od 47% kojom je senator Šumel ponovno izabran 2004. godine pobedom nad malo poznatim republikancem-izazivačem Hauardom Milsom.‍‍‍‍ Pobeda demokrata u senatu nije bila zagarantovana jer su republikanci poslednjih decenija pobeđivali na oko pola izbora za guvernera i senatora.

Lazija su hendikepirali loši nastupi Džordža Buša ml. na izborima 2000. godine u Njujorku,‍‍ ali je isto tako jasno da je i Hilari Klinton napravila napravila značajne pomake na severu Njujorka do stupanja Lazija u trku.‍‍ Izlazne ankete takođe su pokazale veliki jaz odnosno nesrazmer polova jer je Klintonova nastupala žešće i neumerenije nego što se to očekivalo među ženama srednjih godina i ženama nepovezanim u određene grupe.‍‍

Rezultati izbora za Senat SAD 2000. godine na karti SAD; okruzi u kojima je Klintonova osvojila većinu obojeni su plavo, a oni mnogo nadbrojniji u kojima je pobedio Rik obojeni su u crveno

{{{title}}}
Stranka		Kandidat	Glasovi	%	± %
	Demokratska	Hilari Rodam Klinton	3.562.415	N/D	N/D
	Porodična radnička	Hilari Rodam Klinton	102.094	N/D	N/D
	Liberalna	Hilari Rodam Klinton	82.801	N/D	N/D
	Ukupno‍‍	Hilari Rodam Klinton	3.747.310	55,27	+ 0,02
	Republikanska	Rik Lazio	2.724.589	N/D	N/D
	Konzervativna	Rik Lazio	191.141	N/D	N/D
	Ukupno‍‍	Rik Lazio	2.915.730	43,01	+ 1,50
	Nezavisna	Džefri Grejam	43.181	0,64	− 0,08
	Zelena	Mark Dunau	40.991	0,60	N/D
	Pravo na život	Džon Adfopi	21.439	0,32	− 1,68
	Libertarijanska	Džon Klifton	4.734	0,07	− 0,31
	Konstitutivna	Luis Vejn	3.414	0,05	N/D
	Socijalistička radnička	Jakob Peraso	3.040	0,04	− 0,27
	Nevažeći glasovi		179.823
Većina			831.580	12,27
Odziv birača (izlaznost)			6.779.839
	Demokratska većina		Okret

Senatorka SAD

Prvi mandat

Novoizabrana Hilari Rodam Klinton 3. januara 2001. godine, ispred potpredsednika Ala Gora i u prisustvu bivšeg predsednika i svog muža Bila Klintona i ćerke Čelsi Viktorije, u Staroj senatskoj komori polaže zakletvu kao američka juniorska senatorka

Nakon ulaska u Senat, Klintonova je izgradila dobar odnos sa senatorima iz obeju stranaka.‍‍ Kovala je saveze sa senatorima koji su bili religiozni tako što je postala redovni učesnik Senatskog molitvenog doručka.‍‍‍‍ Služila je za pet senatskih odbora: Odbor za budžet (engl. U.S. Senate Committee on the Budget; 2001—2002),‍‍ Odbor za oružane snage (engl. U.S. Senate Committee on Armed Services; 2003—2009),‍‍ Odbor za okoliš i javne radove (engl. U.S. Senate Committee on Environment and Public Works; 2001—2009),‍‍ Odbor za zdravstvo, obrazovanje, radnike i penzionere (engl. U.S. Senate Committee on Health, Education, Labor and Pensions; 2001—2009)‍‍ i Specijalni odbor za starenje (engl. U.S. Senate Special Committee on Aging).‍‍ Bila je takođe član Komisije za bezbednost i saradnju u Evropi (engl. Commission on Security and Cooperation in Europe; 2001—2009).‍‍‍‍

Nakon Terorističkih napada na STC 11. septembra 2001. u Njujorku, Hilari Klinton je tražila način kako da se dođe do sredstva za obnovu grada i poboljšanje bezbednosti u svojoj zemlji. Zajedno sa seniorskim njujorškim senatorom Čarlsom Šumerom, postala je jedna od glavnih odgovornih za obezbeđivanje 21 milijarde dolara namenjenih za obnovu i ponovni razvoj Svetskog trgovinskog centra.‍‍‍‍ Hilari Klinton zatim preuzima vodeću ulogu u istrazi zdravstvenih poteškoća s kojima su se suočavale hitne službe i koje se javljaju nakon 11. septembra u regionu.‍‍ Glasala je za Patriotski akt SAD (engl. USA Patriot Act) u oktobru 2001. godine. Kada je akt bio spreman za obnovu 2005. godine, izrazila je zabrinutosti vezano za Konferencijski izveštaj o reautorizaciji Patriotskog akta SAD (engl. USA Patriot Act Reauthorization Conference Report) koji se ticao građanskih sloboda,‍‍ i to pre glasanja za usvajanje pomenutog izveštaja iz 2005. godine — godinu posle —, koji je pridobio veliku podršku većine.‍‍

Hilari Klinton je snažno podržavala američku akciju 2001. u Avganistanu, govoreći da je to šansa za borbu protiv terorizma te poboljšanje života avganistanskih žena koje ispaštaju zbog talibanske vlade.‍‍ U oktobru 2002. glasala je za usvajanje Rezolucije o Ratu u Iraku (engl. Iraq War Resolution), koja je ovlastila tadašnjeg predsednika Džordža V. Buša da upotrebi vojnu silu protiv Iraka.‍‍

Zvanični portret Hilari Rodam Klinton kao američke senatorke

Posle početka Rata u Iraku, Klintonova je putovala u Irak i Avganistan da bi tamo posetila američke vojne baze i trupe. Prilikom posete Iraku februara 2005. godine, senatorka Klintonova primetila je da buntovnici nisu mogli da poremete demokratske izbore koji su ranije održani, te da su delovi zemlje dobro funkcionisali.‍‍ Posmatrajući i zapažajući da su ratovi i ratna raspoređivanja iscrpljujuća za redovne i rezervne snage, Hilari Klinton se zalagala za uvođenje zakona i legislativa da se poveća obim redovnih vojnih snaga Sjedinjenih Američkih Država na 80 hiljada vojnika kako bi se opterećenje smanjilo.‍‍ Krajem 2005. godine, rekla je da su — iako bi trenutno povlačenje iz Iraka bila greška — Buševa zalaganja za ostanak „dok posao ne bude obavljen” zabluda jer se time Iračanima davala poruka „otvorenog pozivanja da se ne brinu sami o sebi”.‍‍ Njen stav izazvao je nezadovoljstvo i frustraciju među onima iz Demokratske stranke SAD koji su bili za brzo povlačenje.‍‍ Klintonova je podržavala zadržavanje i unapređivanje zdravstvene beneficije za ratne veterane i lobirala je protiv zatvaranja pojedinih vojnih baza, pogotovo onih u Njujorku.‍‍‍‍ Svoja ovlašćenja u Odboru za oružane snage iskoristila je za izgrađivanje bliskih odnosa sa visokorangiranim vojnim oficirima.‍‍ (Do 2014/2015. godine, Klintonova je potpuno promenila svoj stav u vezi sa Iračkom ratnom rezolucijom; rekla je da je „bila u krivu” i da je glasanje u korist usvajanja rezolucije bilo „greška”.)‍‍

Senatorka Hilari Rodam Klinton glasala je protiv dvaju glavnih paketa za rezanje poreza koje je donosio predsednik Buš, zatim protiv Akta za izmirenje vezano za ekonomski rast i poreske olakšice iz 2001. godine (engl. Economic Growth and Tax Relief Reconciliation Act of 2001) te protiv Akta za izmirenje vezano za poslove i rast poreskih olakšica iz 2003. godine (engl. Jobs and Growth Tax Relief Reconciliation Act of 2003).‍‍ Hilari Klinton je glasala i protiv postavljanja Džona Robertsa na mesto predsednika Vrhovnog suda Sjedinjenih Američkih Država 2005. godine i protiv postavljanja Samjuela E. Alitoa na mesto pridruženog sudije u istom Vrhovnom sudu SAD 2006. godine (koristeći pravo filibaster za sprečavanje Alitoovog imenovanja).‍‍‍‍

Senatorka Hilari Klinton pozivala je 2005. godine Saveznu trgovinsku komisiju (engl. Federal Trade Commission) da ispita skrivene scene seksa u široko popularnoj i kontroverznoj video-igrici Grand Theft Auto: San Andreas.‍‍ Zajedno sa senatorima Džoom Libermanom i Evanom Bajom, uvela je Akt o zaštiti porodične zabave (engl. Family Entertainment Protection Act), namenjen da zaštiti decu od neprimerenih sadržaja koji se nalaze u video-igricama. Klintonova je 2004. i 2006. godine glasala protiv uvođenja Federalnog amandmana o braku (engl. Federal Marriage Amendment), koji je pokušao da zabrani istopolne brakove.‍‍‍‍

Gledajući da uspostavi „progresivnu infrastrukturu” u odnosu na rivale tj. američki konzervativizam, Hilari Klinton je odigrala formativnu ulogu u razgovorima koji su doveli do osnivanja bivšeg „Centra za američki napredak” (engl. Center for American Progress), kog je 2003. godine osnovao šef osoblja Džon Podesta; on je podeljeni saradnik koji je radio u korist udruženja „Građani za odgovornost i etiku u Vašingotnu” (engl. Citizens for Responsibility and Ethics in Washington) koje je osnovano 2003. godine i — s druge strane — služio kao savetnik bivše vočdog organizacije progresivnih medija (engl. progressive media watchdog organization) „Mediji su bitni za Ameriku” (engl. Media Matters for America) koju je 2004. godine osnovao bivši antagonist Klintonovih, američki novinar, autor, pisac i konzervativni levičar Dejvid Brok.‍‍ Posle izbora za Senat SAD 2004. godine, Hilari Klinton je uspešno pogurala novog vođu senata, demokratu Harija Mejsona Rida, da napravi senatski komandni centar (tzv. ratnu sobu) u kojoj su se upravljalo dnevnom razmenom političkih poruka.‍‍

Kampanja za ponovni izbor 2006.

Hilari Klinton (2006)

Hilari Klinton u novembru 2004. godine najavljuje da će se kandidovati za drugi senatski mandat. Lako pobeđuje demokratsku nominaciju i nadjačava opoziciju predvođenu antiratnim aktivistom Džonatanom Tasinijem.‍‍ Rani favorit za republikansku nominaciju, vestčesterski okružni tužilac Džinin Feris Piro, povukao se iz trke posle nekoliko meseci neuspešne i loše vođene kampanje.‍‍ Eventualni protivnik Hilari Klinton na opštim izborima bio je republikanski kandidat Džon Spenser, bivši gradonačelnik njujorškog grada Jonkersa. Hilari Klinton pobeđuje na izborima održanim 7. novembra 2006. sa 67% glasova u odnosu na Spenserovih 31%,‍‍ osvajajući ovog puta čak 62 njujorška okruga osim četiri preostala u kojima nije dobila većinu.‍‍ U kampanji je potrošila 36 miliona dolara na svoj ponovni izbor, više od bilo kog od kandidata koji su učestvovali u trci za Senat SAD na izborima 2006. godine. Neke demokrate su je kritikovale jer je potrošila zaista previše novca u kampanji odnosno takmičenju čiji je krajnji ishod već bio poznat, dok su — s druge strane — neke od njenih pristalica bile zabrinute zašto nije ostavila više novca u fondu za potencijalnu predsedničku kandidaturu 2008. godine.‍‍ U sledećih nekoliko meseci, Hilari Klinton je preusmerila oko 10 miliona dolara svog senatskog fonda prema svojoj predsedničkoj kampanji.‍‍

Drugi mandat

Senatorka Hilari Klinton sluša kako šef pomorskih operacija, mornarički admiral Majk Malen, odgovara na pitanja tokom svog saslušanja pred Odborom Senata SAD za oružane snage

Klintonova kao senatorka (2006)

Hilari Klinton se usprotivila povećanju broja trupa SAD u Ratu u Iraku 2007. godine, i to iz vojnih i domaćih političkih razloga (do sledeće godine, ona je počela da tajno priznaje uspeh koji je ostvaren dodatnim brojem trupa).‍‍ U martu iste godine, Hilari Klinton je glasala u korist zakona ratne potrošnje koji je zahtevao od predsednika Buša da počne s povlačenjem trupa iz Iraka; ovo je prošlo gotovo u celosti po partijskim linijama,‍‍ ali je Buš nešto kasnije stavio veto. U maju, zakon za kompromis vezano za ratno finansiranje — kojim su ukinuti rokovi za povlačenje, ali istovremeno i finansiranje povezano direktno s merilima i standardima napretka iračke vlade — prošao je u Senatu SAD rezultatima glasanja 80 naprema 14, što je i predsednik Džordž Buš potom potpisao; Klintonova je bila jedna od onih koja je glasala protiv.‍‍ Klintonova je kasnije odgovorila na Izveštaj Kongresu SAD o stanju u Iraku (engl. Report to Congress on the Situation in Iraq), kog je sastavio general Dejvid Hauel Pitrejus septembra 2007. godine, i rekla sledeće: „Mislim da izveštaji koje nam pružate zahtevaju dobrovoljni prekid gledanja na iste s nevericom.”‍‍

U martu 2007. godine, kao odgovor na kontroverze u vezi s otpuštanjem američkih advokata (engl. the dismissal of U.S. Attorneys controversy), Klintonova je pozivala pravobranioca Alberta R. Gonzalesa da podnese ostavku.‍‍ Što se tiče visokoprofilne sveobuhvatne, žestoko kritikovane reforme imigracionog zakona 2007. godine — poznatog pod punim imenom Reformski akt za sigurne granice, ekonomske mogućnosti i imigracije iz 2007. godine (engl. Secure Borders, Economic Opportunity and Immigration Reform Act of 2007), ili kraćim Sveobuhvatni reformski akt za imigracije iz 2007. godine (engl. Comprehensive Immigration Reform Act of 2007) — Klintonova je par puta dala glas za odosno glasala je ovog puta u korist nekog zakona; međutim, ovaj zakonski akt na kraju nije prošao (tzv. engl. cloture nije ostvaren/dobijen).‍‍

Kada je finansijska kriza iz 2007—2008. dosegla vrhunac krizom likvidnosti septembra 2008. godine, Hilari Klinton je podržala usvajanje predlaganog Akta o hitnoj ekonomskoj stabilizaciji američkog finansijskog sistema (engl. Emergency Economic Stabilization Act of 2008), poznatog i kao Polsonov plan po predlagaču — sekretaru finansija SAD Henriju Meritu Polsonu ml.; time je glasala za 700 milijardi dolara vredan zakon (engl. Public Law 110-343) kojim je pokrenut „Program oslobađanja od problematičnih aktiva” (engl. Troubled Asset Relief Program, TARP), rekavši da se time predstavljaju interesi američkog naroda. Predlog je prošao u Senatu SAD sa 74—25.‍‍

Hilari Klinton i senator iz Virdžinije Džim Veb su 2007. pozvali na pokretanje istrage o tome da li je zaštitna oprema izdata vojnicima u Iraku bila adekvatna ili ne.‍‍

Predsednička kampanja 2008.

Glavni članak: Predsednički izbori u SAD 2008.

Hilari Klinton se pripremala za potencijalnu kandidaturu za predsednicu Sjedinjenih Američkih Država još od početka 2003. godine.‍‍ Na svom veb-sajtu je 20. januara 2007. godine objavila sastav eksploratornog komiteta (istražni odbor) za Izbore za predsednika SAD 2008. navodeći: „Ulazim, ulazim da pobedim.”‍‍ Do tada ni jedna žena nije bila nominovana za predsednika odnosno predsednicu od strane velike partije, niti je prva dama ikada bila u utrci za ured predsednika SAD. Kada je Bil Klinton postao predsednik 1993. godine, takozvani „slepi fond” (engl. blind trust) biva uspostavljen; aprila 2007. Klintonovi su ukinuli slepi fond da bi se izbegla mogućnost nastanka etičkih sukoba ili političkih „sramoćenja” kako se Hilari Klinton upustila u predsedničku trku.‍‍ Kasnijim izjavama obelodanjeno je da je par bio „težak” preko 50 miliona dolara,‍‍ te da su Klintonovi od 2000. godine zaradili preko 100 miliona dolara (od čega je veći deo došao od Bila Klintona — prodajom njegovih knjiga, držanjem plaćenih govora i drugim nepoznatim aktivnostima),‍‍ što govori da je na kampanju 2008. otišla polovina, oko 50 miliona američkih dolara.

Tokom prve polovine 2007. godine, Hilari Klinton je u anketama dobila demokratsku predsedničku nominaciju tj. imala je najviše glasova u odnosu na ostale kandidate svoje stranke u trci. Tadašnji senator Barak Obama iz Ilinoisa i bivši senator Džoni Rid „Džon” Edvards iz Severne Karoline bili su Klintonini najjači konkurenti.‍‍ Najveća pretnja njenoj kampanji bila je njena nekadašnja podrška Ratu u Iraku kom se Barak Obama protivio od samog početka.‍‍ Klintonova i Obama su u rekordnom roku skupili sredstva za kampanje, pretičući jedno drugo u vođstvu novcem svakog tromesečja.‍‍

Hilari Klinton u Nju Hempširu, septembra 2007. godine

Klintonova vodi kampanju na Augzburškom koledžu u Mineapolisu (Minesota), dva dana pre tzv. „super utorka 2008.” (3. februar odnosno 5. februar 2008. godine)

Prvih šest država u demokratskim anketama iz septembra 2007. godine, pokazalo je da je Hilari Klinton vodeći kandidat u svih šest pomenutih država, s tim da se najbliža borba vodila u Ajovi i Južnoj Karolini. Narednih meseci, nacionalne ankete pokazale su da je Hilari Klinton daleko ispred ostalih demokratskih konkurenata.‍‍ Ona je krajem oktobra pretrpela redak poraz u kampanji jer je tada imala rekordno loš nastup u demokratskoj debati protiv Obame, Edvardsa i drugih protivničkih kandidata.‍‍‍‍ Obamine poruke za promene počele su jače da odjekuju Demokratskim biračkim telom nego ’poruke iskustva’ kojima je jasno zračila.‍‍ Trka tako postaje znatno zategnutija, pogotovo u pomenutoj Ajovi i Južnoj Karolini te Nju Hempširu, gde Hilari Klinton do decembra 2007. godine gubi vođstvo prema nekoliko anketa.‍‍

U prvom glasanju održanom 3. januara 2008. godine, Demokratski poslanički klub Ajove (engl. Iowa Democratic caucuses) stavlja Klintonovu na treće mesto, dakle iza Obame i Edvardsa.‍‍ Obama sledećih dana dobija punu podršku u nacionalnim anketama, od kojih sve predviđaju njegovu pobedu na primarnim izborima u Nju Hempširu.‍‍ Međutim, na iznenađenje svih, Hilari Klinton je 8. januara 2008. u Hempširu za dlaku pobedila Baraka Obamu.‍‍ To je bilo prvi put u američkoj istoriji da je žena osvojila većinu i pobedila na stranačkim primarnim izborima za potrebe delegatske selekcije.‍‍ Bilo je raznih objašnjenja za pobedu Hilari Klinton u Nju Hempširu, ali najčešće su bila usmerena na njene simpatizere, naročito žene koje je verovatno pridobila nakon što su joj u očima zasijale suze i glas „pukao” dok je odgovarala na pitanje jednog birača dan pre izbora.‍‍

U narednih nekoliko dana, priroda takmičenja se prelomila i sve je krenulo u drugom smeru. Određen broj stvari koje je istakao Bil Klinton i drugi surogati (zamenici)‍‍ — a takođe i primedbe Hilari Klinton vezane za Martina Lutera Kinga i Lindona Bejnsa Džonsona‍‍ —, kod mnogih su doživljene kao (namerno ili slučajno) ograničavanje Obame kao rasno orijentisanog kandidata ili negiranje na drugi način poslerasnog značaja i dostignuća njegovog kampanje.‍‍ Uprkos pokušajima kako Klintonove tako i Obame da se problem umanji i na kraju „stavi pod tepih” kao što se to obično radi, cela stvar rezultovala je još većim polarizovanjem demokratskog glasanja: Hilari Klinton gubi većinu podrške među Afroamerikancima.‍‍‍‍ Gubi od Obame 26. januara 2008. na stranačkim primarnim izborima u Južnoj Karolini, i to maržom dva naprema jedan,‍‍ tako stvarajući napet duel (Edvards je nedugo nakon ovoga ispao iz igre u celosti) za takmičenje u preostale dvadeset dve države, zakazano za petofebruarski „super utorak”. Bil Klinton je napravio još nekoliko rasnih izjava te tako privukao kritike za njihove kasnije uočene implikacije u kampanji u Južnoj Karolini; Bilovi nastupi (istupi) i uloga koju je tada igrao činili su se toliko štetnim po Klintonovu da je talas njenih pristalica kako unutar kampanje tako i van nje bio primoran da kaže da bivši predsednik „treba [mora] da prestane [s onim što radi]”.‍‍ Kampanja u Južnoj Karolini nanela je Klintonovoj trajnu štetu, urušivši njenu podršku među demokratskim establišmentom i izazvavši Teda Kenedija da počne da pruža veoma cenjenu podršku i odobravanje za Obamu.‍‍

Glasovi po saveznim državama SAD u demokratskim primarima i poslaničkim grupama, osenčeni procentnom pobedom

[ ljubičaste boje su za Obamu, zelene boje su za Klintonovu; pobednik po glasovima naroda i delegatski pobednik bio je različit u Nju Hempširu, Nevadi, Misuriju, Teksasu i Gvamu ]

U super utorak, Hilari Klinton je osvojila najveće države (Kalifornija, Njujork, Nju Džerzi, Masačusets itd.), dok je Obama osvojio više država;‍‍ tako su imali gotovo ravnomernu raspodelu broja glasova naroda.‍‍ Međutim, Obama je dobijao više obavezujućih delegata za svoj udeo u glasovima naroda zbog boljeg iskorišćavanja Demokratskih proporcionalnih pravila za dodelu brojeva / alokaciju (engl. The Democratic proportional allocation rules).‍‍

Kampanja Hilari Klinton računala je na osvajanje superutorske nominacije i bila je nespremna kako finansijski tako i logistički na duže napore; zaostajajući u internetskom prikupljanju sredstava, Hilari Klinton je počela da pozajmljuje novac za svoju kampanju.‍‍‍‍ U okviru štaba kampanje bilo je kontinuiranih previranja te je Hilari Klinton izvršila nekoliko kadrovskih promena u najvišim organizacionim nivoima.‍‍‍‍ Obama je februara 2008. pobedio na narednih 11 izbornih takmičenja širom zemlje, često velikim razlikama, te je u odnosu na Hilari Klinton uzeo značajno vođstvo među demokratama tj. obavezujućim delegatima.‍‍‍‍ Hilari Klinton 4. marta 2008. prekida dug niz poraza pobedama na izborima u Ohaju i drugim zemljama,‍‍ gde je njeno kritikovanje NAFTA-e — velikog legata predsednikovanja njenog muža Bila — bio ključan ali ipak nedovoljan problem da bi eventualno naštetio u velikoj meri i izazvao situaciju blizu porazu čime bi se neslavni niz nastavio.‍‍ Obama je tokom kampanje dominirao kod onih ljudi iz poslaničkih grupa odnosno članova klubova za koje je Hilarina kampanja umnogome bila nepripremljena i/ili nesprovedena.‍‍‍‍ Obama je dobro prošao na primarnim izborima za što može zahvaliti ponajviše Afroamerikancima, a zatim i mladim, fakultetski obrazovanim ljudima, dok podrška bogatijih, bolje situiranih birača takođe nije nimalo izostala; Hilari Klinton su u primaru uveliko podržali Hispanoamerikanci i stariji, fakultetski neobrazovani ljudi, s tim da su glasovi radničke klase birača belaca — pored prethodno pomenutih grupa — bili takođe među preovlađujućim.‍‍‍‍ Što se tiče delegata, Hilari Klinton je najbolju nadu za pobedu u nominacijama pronašla u uveravanju neprivrženih, od strane stranaka imenovanih a tako i orijentisanih tzv. superdelegata (obavezujući delegati).‍‍

Klintonova pozdravlja trupe SAD u vojnoj vazduhoplovnoj bazi Bosne i Hercegovine u Tuzli tokom posete decembra 1997. godine

Klintonova drži govor u ime svog bivšeg rivala Baraka Obame, tokom druge večeri Demokratske nacionalne konvencije održane 2008. godine u Denveru u američkoj saveznoj državi Kolorado

Hilari Klinton je krajem marta priznala da su njene izjave koje je često ponavljala tokom svoje kampanje (kako je marta 1996. godine bežala pod neprijateljskom vatrom bivajući gađana snajperima, a sve tokom posete američkim vojnim trupama u Vazduhoplovnoj vojnoj bazi u Tuzli u Bosni i Hercegovini) bile laž, što je momentalno privuklo značajnu medijsku pažnju i postalo atrakcija.‍‍ Ova izjava je kulminirala par dana nakon samog objavljivanja, tačnije kada se pojavio snimak dotičnog događaja gde se može videti da je Hilari sa svojom ćerkom Čelsi veoma srdačno dočekana na aerodromu, a snajperske vatre jasno je da uopšte nije bilo.‍‍

Hilari Klinton 22. aprila 2008. pobeđuje na primarnim izborima u Pensilvaniji i na taj način uspeva da svoju kampanju održi u životu.‍‍ 6. maja ostvaruje veoma tesnu pobedu u primaru u Indijani, što biva popraćeno velikim porazom u Severnoj Karolini; ovime Hilari Klinton ostaje bez ikakve realne šanse za pobedu u stranačkoj nominaciji.‍‍ Ona obećava da će ostati u kampanji do kraja primarnih izbora, ali prestaje da se suprotstavlja Obami; kako je jedan analitičar to objasnio: „Ona bi mogla da podnese poraz. Ne bi mogla da podnese odustajanje.”‍‍ Hilari Klinton pobeđuje na nekoliko preostalih izbornih nadmetanja; i zaista, tokom poslednja tri meseca kampanje ona osvaja veći broj delegata, država i glasova od Obame, ali ovo se aktiviranje desilo ipak prekasno jer Hilari Klinton u samoj završnici ne uspeva da prevaziđe Barakovo prethodno stečeno vođstvo.‍‍

Nakon završetka primarnih izbora 3. juna 2008. godine, Obama je stekao dovoljno delegata da postane pretpostavljeni kandidat (engl. presumptive nominee).‍‍ U govoru koji je održala pred svojim pristalicama 7. juna 2008. godine, Hilari Klinton završava kampanju i priznaje poraz iskazujući otvorenu podršku Baraku Obami.‍‍ Do kraja kampanje Hilari Klinton je osvojila 1.640 obavezujućih delegata, a Obama 1.763;‍‍ u vreme zaključivanja i osvajanja (engl. clinching), Klintonova je imala 286 superdelegata, a Obama 395,‍‍ s tim da su se te brojke izmenile na 256 naspram 438 kad je Obama zvanično proglašen za pobednika.‍‍ Hilari Klinton i Obama su tokom nominacija dobili preko 17 miliona glasova ponaosob,‍‍‍‍ čime su oboje oborili pređašnji rekord.‍‍ Hilari Klinton je bila prva žena koja je bila uključena u trku bilo za primare ili kokuse svake od država, čime je (gledajući rekord za najviše sakupljenih glasova i dobijenih delegata od strane jedne žene ikada) zasenila — i to je bitno naglasiti: velikom razlikom —, rezultate koje je kongreskinja Širli Anita Sent Hil Krisholm ostvarila u svojoj predsedničkoj kampanji odnosno na izborima 1972. godine.‍‍ Hilari Klinton je na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji 2008. održala veoma strastven govor podržavajući današnjeg predsednika SAD Baraka Obamu, a tokom cele jeseni 2008. često je učestvovala u njegovoj kampanji koja se okončala uspešno po demokrate: republikanac Džon Mekejn poražen je na opštim izborima održanim 4. novembra 2008. godine‍‍ (rezultat je bio [69.498.516 + 365] — [59.948.323 + 173] odnosno 52,93% — 45,65% za Baraka Obamu). Hilarina kampanja završava se teško: ona zapada duboko u dugove; dugovala je milione dolara spoljnim dobavljačima, a 13 miliona dolara koje je sama uložila u kampanju morala je da otpiše.‍‍ Dugove je Hilari Klinton u konačnici otplatila do početka 2013. godine.‍‍

Državna sekretarka SAD

Nominacija i potvrda

Zvanični portret Klintonove kao državne sekretarke SAD, januara 2009. godine

Potpredsednik Džo Bajden, predsednik Barak Obama i državna sekretarka Hilari Klinton prilikom zvaničnog objavljivanja nominacija članova administracije novoizabranog američkog predsednika Baraka Obame, decembra 2008. godine

Sredinom novembra 2008. godine, novoizabrani predsednik Obama i Klintonova razgovaraju o mogućnosti njenog služenja kao američke državne sekretarke u njegovoj administraciji.‍‍ U početku je bila nezainteresovana, ali je 20. novembra 2008. rekla Obami da će prihvatiti poziv.‍‍‍‍ Predsednik Barak Obama 1. decembra 2008. zvanično nominuje Hilari Klinton za funkciju državne sekretarke.‍‍‍‍ Hilari Klinton je rekla da ne želi da napusti Senat SAD, ali da će joj nova funkcija predstavljati „tešku i uzbudljivu avanturu”.‍‍ U okviru nominacije i da bi se ublažila opasnost od sukoba interesa, Bil Klinton je odlučio da će prihvatiti nekoliko uslova i ograničenja u pogledu svojih tekućih aktivnosti i napora za privlačenje finansijera za Fondaciju Vilijama Dž. Klintona (engl. William J. Clinton Foundation) i Klintonovu globalnu inicijativu (engl. Clinton Global Initiative).‍‍

Imenovanje je zahtevalo primenu mehanizma tzv. Kvake Saksbi (engl. Saxbe fix) poznatog i kao „vraćanje plata” (engl. salary rollback),‍‍ uvedenog i zakonom ozvaničenog decembra 2008. godine.‍‍ Saslušanja za potvrđivanje pred Komitetom za inostrane odnose Senata SAD (engl. United States Senate Committee on Foreign Relations) počela su 13. januara 2009. godine, nedelju dana pred Obaminu inauguraciju; dva dana kasnije, komitet je glasao i bilo je 16—1 za odobravanje službe Hilari Klinton.‍‍ U tom trenutku, njen javni rejting je dosegao 65%, najvišu tačku od Levinski skandala.‍‍ 21. januara 2009. godine Senat SAD u punom sastavu izglasava Klintonovu 94—2.‍‍ Dala je zakletvu državne sekretarke, a iz Senata SAD istupila kasnije istog dana.‍‍ Postala je prva prva dama u službi u Kabinetu SAD.‍‍

Klintonova polaže zakletvu kao američka državna sekretarka ispred sutkinje Ketrin Oberli, dok Bil Klinton drži Bibliju

Prva polovina mandata

Novoizabrana američka državna sekretarka Hilari Rodam Klinton stiže u Stejt department i pozdravlja prisutne iz sekretarijata koji su je dočekali, januara 2009. godine

Klintonova i Obama razmenjuju mišljenja na dvodnevnom 21. NATO samitu (samit „Strazbur—Kel”) šefova država i vlada — i to na 60. godišnjicu osnivanja NATO-a, aprila 2009. godine

Hilari Klinton već prve dane novog mandata troši obavljajući desetine telefonskih razgovora sa svetskim liderima, ukazujući da američka spoljna politika menja pravac: „Mnogo je problema koje treba da rešimo.”‍‍ Počinje se zalagati za veću ulogu Sjedinjenih Američkih Država u globalnim ekonomskim pitanjima (za Stejt department) i ističe veću potrebu za diplomatskom prisutnošću SAD u svetu, posebno u Iraku gde je ministarstvo odbrane sprovodilo diplomatske misije.‍‍ Hilari Klinton najavljuje najambicioznije od svojih departmentskih reformi — Četvorogodišnji pregled diplomatije i razvoja (engl. Quadrennial Diplomacy and Development Review) — kojim se uspostavljaju konkretni ciljevi za diplomatske misije Stejt departmenta u inostranstvu; oblikovan je po uzoru na sličan projekat strateške analize — dokument vojne doktrine SAD pod imenom Četvorogodišnji pregled odbrane (engl. Quadrennial Defense Review) iz 1997. godine, koji je došao iz ministarstva odbrane i s kojim je Hilari Klinton bila upoznata dok je radila u Odboru Senata SAD za oružane snage (engl. U.S. Senate Committee on Armed Services).‍‍ Prva provedba te reforma bilo je izdavanje prvog novog četvorogodišnjeg pregleda krajem 2010. godine, a pozivao je na to da se SAD vodi kroz „građansku snagu” kao isplativ način da se odgovori na međunarodne izazove i ublaže krize.‍‍ Takođe je pozivao na institucionalizaciju ciljeva za osnaživanje žena širom sveta i davanje većih prava svim ženama.‍‍ Hilari Klinton je tokom svog mandata zagovarala uvođenje štednjaka u sve zemlje u razvitku, kako bi se podsticala čišća i više ekološki prihvatljiva priprema hrane i smanjili štetni efekti dima i opasnosti koje za žene može da nosi kuvanje na običnoj vatri.‍‍

Sekretarka Klintonova i ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov sa simboličkim „dugmetom za restartovanje” (Ženeva, 6. mart 2009. g.)

Klintonova se rukuje s Lavrovom pre njihovih razgovora u Rusiji (Moskva, 18. mart 2010. g.)

U zatvorenoj debati vezano za Rat u Avganistanu tokom 2009. godine, Klintonova se složila s preporukama vojske za „maksimalno povećanje broja trupa” (predlog vojske je bilo slanje dodatnih 40.000 trupa, i to bez javnog roka za povlačenje); nadvladala je protivljenje tadašnjeg potpredsednika Džozefa Bajdena, ali je na kraju podržala Obamin plan po kom je dogovoreno slanje dodatnih 30.000 trupa i stavljanje cele operacije u okvire rasporeda za eventualno povlačenje (ovaj plan je bio određena vrsta kompromisa).‍‍‍‍

Marta 2009. godine, Hilari Klinton predstavlja ministru inostranih poslova Ruske Federacije Sergeju Lavrovu „dugme za restartovanje” koje simbolizuje američki pokušaj obnove veza s Rusijom, na čijem je čelu novi predsednik Dmitrij Medvedev.‍‍‍‍ Fotoop je ostao zapamćen po pogrešnom prevođenju na ruski. Politika, koja je postala poznata kao „Ruski reset” (engl. Russian reset), dovodi do poboljšavanja odnosa s Rusijom u više oblasti, ali su odnosi ponovo znatno pogoršani po povratku Vladimira Putina na predsedničku funkciju 2012. godine.‍‍ Oktobra 2009. godine, na putu do Švajcarske, Hilari Klinton interveniše u poslednji čas i spasava potpisivanje istorijskog Tursko-jermenskog sporazuma, kojim se uspostavljaju diplomatski odnosi i granica između dva već dugo vremena neprijateljska naroda.‍‍‍‍ U Pakistanu se angažuje u nekoliko neobičnih nabusitih razgovora sa studentima, domaćinima tok-šoua, stanovništvom i plemenskim starešinama, a sve pokušavajući da povrati staru pakistansku sliku o SAD.‍‍‍‍ Počev od 2010. godine, Klintonova se zalaže za režim diplomatske izolacije i međunarodnih sankcija protiv Irana, u nastojanju da iznudi smanjivanje obima nuklearnog programa te zemlje; to će na kraju dovesti do nastanka multinacionalnog Zajedničkog sveobuhvatnog plana delovanja (engl. Joint Comprehensive Plan of Action, JCPOA; pers. برنامه جامع اقدام مشترک, برجام [BARJAM]), međunarodnog dogovora potpisanog 2015. godine i poznatog i kraće kao Iranski dogovor (engl. Iran deal).‍‍‍‍‍‍

Sekretarka na odlasku iz Ekvadora, jula 2010. g.

Klintonova i Obama izgradili su dobar radni odnos, bez borbe za (pre)vlast; Klintonova je bila timski igrač administracije koju je branila u inostranstvu i od spoljnih uticaja, a bila je pažljiva da kojim slučajem niti ona niti njen muž ne zasene predsednika u bilo kom pregledu.‍‍‍‍ Klintonova je formirala savez sa sekretarom odbrane Gejtsom s kojim je delila većinu strateških mišljenja,‍‍ te Obaminim nacionalnim bezbednosnim timom kako bi bilo što manje nesuglasica unutar administracije, što je pre neretko bio slučaj.‍‍ Klintonova i Obama su pristupili spoljnoj politici kao uveliko ne-ideološkoj, pragmatičnoj vežbi.‍‍ Ona se s njim sastajala jednom nedeljno, ali nisu imali blizak svakodnevni odnos kakav su imali pojedini bivši državni sekretari sa svojim predsednicima;‍‍ štaviše, pojedine ključne oblasti politike držane su unutar okvira Bele kuće i Pentagona.‍‍‍‍ I pored toga, predsednik Obama je imao poverenja u Klintonine metode i delovanja.‍‍

U VB Andersen, oktobra 2010. g.

U velikom pripremljenom govoru, Hilari Klinton je januara 2010. godine definisala analogije između Gvozdene zavese i slobodnog i neslobodnog interneta.‍‍ Kineski zvaničnici su reagovali negativno, a govor je privukao veliku medijsku pažnju kako je ona bila prvi visoki seniorski američki zvaničnik koji je jasno definisao internet kao ključni element američke spoljne politike.‍‍ Jula 2010. godine, posetila je Koreju, Vijetnam, Pakistan i Avganistan, sve za vreme priprema za tridesetprvojulsko venčanje njene ćerke Čelsi, što su mediji takođe ispratili.‍‍ Ulagala je napore pri saniranju štete nastale kada je Vikiliks krajem novembra 2010. godine objavio poverljive sadržaje Stejt departmenta (engl. United States diplomatic cables leak — „Curenje u diplomatskim depešama Sjedinjenih Država”), koji su uključivali neprimerene izjave i ocene američkih i stranih diplomata,‍‍ kontaktirajući strane lidere u Avganistanu, Francuskoj, Nemačkoj i Zalivskim zemljama (uključujući Saudijsku Arabiju).‍‍‍‍

Druga polovina mandata

Hilari Klinton na 47. BK u Minhenu 2011. godine

Egipatski protesti iz 2011. godine prouzrokovali su spoljnopolitičku krizu i postavili najveći izazov za američku administraciju do tada.‍‍ Javni odgovor Klintonove evoluira od ocene da je vlada Hosnija Mubaraka „stabilna”, preko stanovišta da je „mirni prelazak [na] vladu s demokratskim učešćem neophodan”, sve do osude nasilja nad demonstrantima.‍‍‍‍ Obama se oslanjao na Klintonine savete, organizaciju i veze s kadrovima u zakulisnom odgovoru na razvoj dešavanja.‍‍ Kako se Arapsko proleće širilo regionom, Klintonova je bila na čelu američkog odgovora za koji je priznala da je katkada bio kontradiktoran: podržavao je neke režime dok je — s druge strane, međutim — ponekad podržavao demonstrante protiv istih tih ili drugih režima.‍‍

Konferencija na kojoj se diskutovala NATO intervencija u Libiji (London, 29. mart 2011. g.)

Kada je izbio Građanski rat u Libiji, Klintonova je promenila svoj stav i počela je da se zalaže za američku vojnu intervenciju, uz saglasnost sa američkom ambasadorkom pri Ujedinjenim nacijama Suzanom Elizabet Rajs te savetnicom za nacionalnu bezbednost Samantom Pauer, što je bila ključna prekretnica u prevazilaženju protivljenja unutrašnje administracije i ministra odbrane Gejtsa, savetnika za bezbednost Tomasa Donilona i savetnika za borbu protiv terorizma Džona Brenana; ovime Klintonova dobija punu podršku i odobravanje Ujedinjenih nacija i Arapa za vojnu intervenciju u Libiji 2011. godine.‍‍‍‍‍‍ Bivša sekretarka Klintonova posvedočila je Kongresu SAD da administracija nije morala da čeka kongresnu autorizaciju za svoju vojnu intervenciju u Libiji ili bilo kakve odluke vezane za ovaj problem,‍‍‍‍ uprkos tome što su kongresmeni (članovi obeju partija) ukazivali na to da bi administracija ovime direktno kršila donesenu Rezoluciju o vojnim silama (engl. War Powers Resolution) i što je pravni savetnik iz Stejt departmenta sugerisao isto kada je limit rezolucije od 60 dana za neautorizovane ratove prošao (pogled koji je preovladavao tokom pravne debate unutar administracije Baraka Obame).‍‍‍‍‍‍‍‍ Nekoliko meseci kasnije, ona je vezano za vojnu operaciju u Libiji izjavila da su Sjedinjene Američke Države još uvek 25% udaljene od izlaza, iako je Ministarstvo pravde SAD reklo 1980. godine da je toliko dugotrajna akcija zahtevala kongresnu autorizaciju.‍‍ 2011. godine, i Ministarstvo pravde i Ministarstvo odbrane SAD suprotstavili su se stavu Stejt departmenta o ratnim silama, a Stejt department je potom zahtevao (ali nikada nije dobio) ekspresnu kongresnu autorizaciju.‍‍‍‍ Kasnije je korišćenjem američkih saveznika i onoga što je nazvala „savezom moći” (engl. convening power — dosl. „sazivanje snaga”) nastojala da održi pobunjenike Libije ujedinjim, a oni su na kraju zbacili Gadafijev režim.‍‍‍‍ Posledica građanskog rata vođenog u Libiji bilo je propadanje države (engl. failed state),‍‍ a veština intervencije i tumačenja onoga što se dogodilo nakon toga postaće predmet znatne rasprave.‍‍‍‍‍‍

Tokom aprila 2011. godine i unutrašnjih razmatranja savetnika predsednika iz najužeg kruga da li da narede Specijalnim snagama Ratne mornarice SAD (engl. U.S. special Navy SEALS forces) da sprovedu raciju u Pakistanu radi pronalaska Osame bin Ladena, Hilari Klinton je bila jedna od onih koji su podržavali sprovođenje racije, govoreći da dolazak do vođe Al Kaide bin Ladena ima prevagu nad rizicima koje bi eventualna racija donela za Sjedinjene Američke Države u smislu narušavanja dobrih odnosa s Pakistanom što bi se zasigurno vratilo kao bumerang.‍‍‍‍ Po završetku misije koja je rezultovala smrću Bin Ladena 2. maja 2011. godine, Klintonova je odigrala ključnu ulogu u odluci administracije da se ne objave fotografije mrtvog lidera terorističke organizacije Al Kaide.‍‍ Tokom zatvorenih rasprava u vezi s dešavanjima u Iraku 2011. godine, Klintonova se zalagala za zadržavanje preostalih snaga koje su brojale i do 10.000—20.000 američkih trupa u toj zemlji; sve ove trupe su na kraju povučene, nakon što su pregovori za reviziju Sporazuma o statusu američko-iračkih snaga (engl. U.S.–Iraq Status of Forces Agreement) propali.‍‍‍‍

Hilari Klinton dolazi u Burmu kao deo njene istorijske posete decembra 2011. godine toj zemlji

Sekretarka Hilari Klinton sastaje se 2011. godine s burmanskom (mjanmarskom) demokratskom liderkom Aun San Su Ći, s kojom razgovara o demokratskim reformama u tadašnjoj Burmi koje su sprovođene u razdoblju od 2011. do 2015. godine

U govoru pred Savetom Ujedinjenih nacija za ljudska prava (engl. United Nations Human Rights Council), Hilari Klinton je rekla da su „gej prava ljudska prava” te da bi Sjedinjene Američke Države trebalo da zagovaraju prava homoseksualaca i njihovu pravnu zaštitu u inostranstvu.‍‍ U istom periodu, opozicija unutrašnje administracije koja se direktno odnosila na predsednika Obamu je prevaziđena, a Hilari Klinton je tada organizovala i prvu posetu državnog sekretara Burmi od 1955. godine, kako bi se upoznala s burmanskim liderima kao i opozicionom liderkom Aun San Su Ći, pri čemu je tražila da se podrže Burmanske demokratske reforme 2011—2015. godine (tada 2011. g.).‍‍‍‍ Ona je tom priliko rekla da će 21. vek biti „vek američkog Pacifika”;‍‍ ova deklaracija bila je deo „okretanja ka Aziji”, koje se zagovaralo tokom delovanja tadašnje Obamine administracije, i to u sklopu projekta pod imenom „Istočnoazijska spoljna politika administracije Baraka Obame” (engl. East Asian foreign policy of the Barack Obama administration).‍‍

Tokom Sirijskog građanskog rata, administracija Hilari Klinton i Baraka Obame u početku je želela da uveri sirijskog predsednika Bašara el Asada da se angažuje po pitanju narodnih demonstracija i sprovede reforme, ali kada je nasilje vlasti navodno poraslo u avgustu 2011. godine — pozivala ga je da podnese ostavku na mesto predsednika.‍‍ Administracija se pridružila jednom broju savezničkih zemalja u pružanju nesmrtonosne pomoći tzv. pobunjenicima koji su se suprotstavljali Asadovoj vladi, kao i humanitarnim grupama koje su radile u Siriji.‍‍ Sredinom 2012. godine, Hilari Klinton zajedno s direktorom CIA-e Dejvidom Pitrejusom predlaže da pojačaju opoziciju naoružavanjem i obučavanjem detaljno proverenih grupa sirijskih pobunjenika, ali je predlog odbijen od strane zvaničnika Bele kuće koji nisu želeli da budu direktno umešani u sukobe i koji su strahovali da bi ekstremisti sakriveni među pobunjenicima mogli da okrenu oružje na drugu stranu i tako izazovu još veći haos.‍‍‍‍

Hilari Klinton je decembra 2012. godine hospitalizovana na nekoliko dana zbog lečenja krvnih ugrušaka (cerebralne venske tromboze sinusa) u njenom desnom poprečnom duralnom venskom sinusu.‍‍ Njeni doktori otkrili su ugrušak tokom nastavka pregleda za potres mozga koji je pretrpela kada se onesvestila i pala tri nedelje pre, a nakon čega je razvila i tešku dehidraciju od virusne crevne bolesti stečene tokom putovanja po Evropi.‍‍‍‍ Ugrušak koji nije uzrokovao nikakve trenutne neurološke povrede, lečen je antikoagulantnim tretmanima, a Klintonini doktori naknadno su rekli da se ona potpuno oporavila.‍‍‍‍‍‍

Generalne teme

Sekretarka Klintonova s članovima Nacionalnog bezbednosnog tima Sjedinjenih Američkih Država, prima obaveštenje o toku Operacije „Koplje Neptuna” (engl. Operation "Neptune Spear") u Situacijskoj sobi Bele kuće, 1. maja 2011. godine

Tokom vremena provedenog u kabinetu, a kako je ponovila i u svom završnom govoru kojim je mandat zaključen, Klintonova posmatra „snagu razuma” (engl. smart power — dols. „pametna snaga” tj. „moć pameti”) kao strategiju za vođstvo SAD i održavanje vrednosti — u svetu različitih pretnji, oslabljene centralne vlasti i sve više bitnih nevladinih pojedinaca — uz kombinovanje vojne „žestoke sile” (engl. hard power — dols. „teška snaga” tj. „moć jačine”) s kapacitetima diplomatije i američke „meke sile” (engl. soft power — dols. „meka snaga” tj. „moć delikatnosti”) u cilju razvijanja globalne ekonomije, dobijanja pomoći za razvoj, unapređivanja tehnologije, podsticanja kreativnosti i zagovaranja ljudskih prava,‍‍‍‍‍‍ čime se benefiti ostvaruju u svakom aspektu. Kao takva, Hilari Klinton je postala prva državna sekretarka koja je metodično implementirala pristup „snage razuma”.‍‍ U raspravama o upotrebi vojne sile, ona je uopšteno govoreći bila jedan od radikalnijih i „jastrebovski” (engl. (war) hawk[ish] — „(ratni) jastreb”, „(ratno)jastrebovski”)‍‍ nastrojenih glasova administracije.‍‍‍‍‍‍ Avgusta 2011. godine je pozdravila multinacionalnu vojnu intervenciju u Libiji koja je bila u toku, kao i prvobitni američki odgovor u pogledu Građanskog rata u Siriji, kao primere primenjene „snage razuma”.‍‍

Klintonova je znatno povećala upotrebu društvenih medija u krugovima Stejt departmenta, otvarajući zvanični Fejsbuk i Tviter nalog; namera je bila da se objavljuju važna obaveštenja i da se ostvari komunikacija građana drugih zemalja s njihovim vladama vis-à-vis.‍‍‍‍

U previranjima na Srednjem istoku, Hilari Klinton je naročito videla priliku da unapredi jednu od centralnih tema svog mandata, a to je zalaganje za osnaživanje i dobrobit žena i devojaka širom sveta.‍‍ Osim toga, u formulaciji koja je postala poznata kao Hilari doktrina (engl. The Hillary Doctrine), ona ženska prava smatra kritičnim za američke bezbednosne interese, zbog veze između (1) nivoa nasilja nad ženama i neravnopravnosti polova unutar države s (2) nestabilnosti i izazovima osiguravanja međunarodne državne bezbednosti.‍‍‍‍ Sve u svemu, kao rezultat Klintoninih postupaka i nastupa proizašao je trend da žene širom sveta u to doba pronalaze više mogućnosti, a u nekim slučajevima i da se osećaju mnogo bezbednije.‍‍

Hilari Klinton je posetila 112 država tokom svog mandata, čime je postala „najproputovaniji” državni sekretar‍‍‍‍ (u vezi s ovim, magazin Tajm je napisao kako je „Hilarina izdržljivost legendarna”).‍‍‍‍ Bila je prvi državni sekretar odnosno sekretarka koja je posetila zemlje kao što su Togo i Istočni Timor, a pri tome se držala stava da je „u [ovom] virtuelnom dobu poseta licem-u-lice važnija nego ikad”.‍‍ Već u martu 2011. iskazala je mišljenje da nije zainteresovana za drugi mandat kako će Obama da bude ponovo izabran na izborima 2012. godine;‍‍ decembra 2012. godine, Obama je nakon što je ponovo izabran, nominovao novog sekretara Džona Kerija da bude naslednik Hilari Klinton.‍‍ Poslednji dan na funkciji državne sekretarke joj je bio 1. februar 2013. godine.‍‍ Nakon odlaska s funkcije, analitičari su komentarisali njen mandat i ocenili ga kao neuspešan: rečeno je da nije doneo nikakve diplomatske prodore na koje bi ona mogla da stavi svoj potpis kao što je to bio slučaj s nekim drugim državnim sekretarima koji su dotad odslužili svoje,‍‍‍‍ ali istaknut je i njen fokus na ciljevima za koje je verovala da su manje opipljivog karaktera ali da će imati više trajne i kasnije vidljive efekte.‍‍

Napad u Bengaziju i usledela saslušanja

Sekretarka Klintonova govori na dostojanstvenom prenosu posmrtnih ostataka ambasadora Kristofera Stivensa i još tri Amerikanca iz Libije u VB Endruz, u čast Amerikancima koji su dali svoje živote služeći Sjedinjenim Američkim Državama (Merilend, 14. septembar 2012. g.)

Predsednik Obama i sekretarka Klintonova odaju počast žrtvama Napada u Bengaziju na svečanoj ceremoniji prenosa posmrtnih ostataka Amerikanaca ubijenih u ovom napadu islamista

11. septembra 2012. godine izvršen je napad na američku diplomatsku misiju u Bengaziju (Libija), što dovodi do smrti američkog ambasadora Džona Kristofera „Krisa” Stivensa i još tri Amerikanca. Napad, pitanja vezana za bezbednost američkog konzulata i različita objašnjenja o tom događaju koja su dali zvanični administracije po smirivanju situacije o tome šta se i kako se desilo postali su politički spor i velika kontroverza u Sjedinjenim Američkim Državama.‍‍ Klintonova je 15. oktobra 2012. rekla da su u pitanju bezbednosni propusti, a različita objašnjenja istog događaja opravdala je neizbežnim podizanjem tzv. ratne magle (engl. fog of war; nem. Nebel des Krieges) i nastanka konfuzije posle događaja ovakve prirode.‍‍‍‍

Tomas Riv „Tom” Pikering i Majkl Glen „Majk” Malen vodili su istragu, a 19. decembra 2012. izdaju svoj izveštaj o ovom događaju. U izveštaju oštro kritikuju zvaničnike Stejt departmenta u Vašingtonu zbog ignorisanja zahteva za više stražara i bezbednosne nadogradnje, kao i za nesposobnost prilagođavanja sigurnosnih procedura okruženju pogoršane sigurnosti.‍‍ To je fokusiralo kritike na Biro za diplomatsku bezbednost (engl. Bureau of Diplomatic Security) i Biro za bliskoistočna pitanja (engl. Bureau of Near Eastern Affairs); četiri zvaničnika Stejt departmenta — od kojih je jedan i pomoćnik državne sekretarke — bili su smenjeni sa svojih položaja kao posledica neizvršavanja dužnosti na pravi način.‍‍ Klintonova je rekla da prihvata zaključak izveštaja i da su promene za implementiranje predloženih preporuka u toku.‍‍

Hilari Klinton je o Napadu u Bengaziju dala svoj iskaz dvama odborima za inostrana pitanja Kongresa SAD, 23. januara 2013. godine. Branila je svoje poteze koje je povlačila kao odgovor na incident, dok je — i dalje prihvatajući formalnu odgovornost — rekla da nije imala neku direktnu ulogu u posebnim razgovorima vođenim pre napada, a što se tiče sigurnosti konzulata.‍‍ Republikanci su joj u Kongresu SAD osporavali nekoliko tvrdnji po više tački, na što je ponekad reagovala ljutito ili emocionalno. Jedan ovakav primer je reakcija Klintonove nakon upornog ispitivanja republikanca Rona Džonsona o tome da li je ili nije administracija vodila pogrešne „teme razgovora” posle napada, kada je Klintonova odgovorila ’zagrejano’ i ljutito, a njena replika je veoma često citirana:

„ Uz dužno poštovanje, činjenica je da imamo četiri mrtva Amerikanca. Da li je to zbog protesta ili je to zbog momaka koji su odlučili jedne noći da prošetaju i odluče da ubiju nekoliko Amerikanaca? Na kraju krajeva, u čemu je razlika? Naš je posao da shvatimo šta se dogodilo i učinimo sve što možemo da sprečimo da se tako nešto ikada ponovi, senatore.‍‍‍‍ ”

Obaveštajna komisija Doma SAD (engl. United States House Permanent Select Committee on Intelligence) izdala je novembra 2014. godine izveštaj u kom je zaključeno da nije bilo kršenja pravila u odgovoru administracije na napad.‍‍

Odabrani odbor Doma SAD o događajima koji okružuju teroristički Napad u Bengaziju iz 2012. godine (engl. The United States House Select Committee on Events Surrounding the 2012 Terrorist Attack in Benghazi) oformljen je maja 2014. godine i sproveo je dvogodišnju istragu u vezi s napadom iz 2012.‍‍ Počinjena dela se vide uglavnom kroz prizmu domaće politike.‍‍‍‍ Ovo je naročito bio slučaj septembra 2015. godine, kada je Lider većine Doma SAD Kevin Makarti negativan uticaj na Klintonine ankete pripisao saslušanjima u Bengaziju, time protivrečeći prethodnim republikanskim komentarima o istrazi.‍‍‍‍ Hilari Klinton je svedočila 22. oktobra 2015. godine u celodnevnom i noćnom postupku saslušanja pred odborom.‍‍‍‍ Saslušanja su sadržala mnogo podgrejanih nadgovaranja između članova odbora i Klintonove, ali i među samim članovima odbora koji se nisu mogli usaglasiti.‍‍ Kllintonovu su mnogi videli kao takvu da je „neokrznuta” izašla sa saslušanja, ponajviše zato što su mediji njeno nastupanje ocenili i doživeli kao mirno i suzdržano te nepokolebljivo kada nije bilo mirno, s tim da je odbor viđen u sasvim drugom svetlu: članovi su postavljali duga, „vijugava”, ponavljajuća pitanja, što je ispalo kao klasično filmsko izveštačeno ispitivanje.‍‍ Komitet je izdao konkurentske finalne izveštaje juna 2016. godine koji se nisu slagali po partijskim linijama,‍‍ tako da su republikanski izveštaji davali neke druge detalje o napadu ali nijedan novi dokaz za krivicu Klintonove.‍‍

Imejl kontroverza

Kontroverza se javila u martu 2015. godine, kada je generalni inspektor Stejt departmenta otkrio da je Hilari Klinton ekskluzivno koristila lične imejl naloge za nevladine, privatno održavane servere — umesto naloga koji se održavaju na serverima federalne vlade — i to kada je provodila zvanični posao tokom svog mandata državne sekretarke. Neki eksperti, zvaničnici, članovi Kongresa SAD te drugi politički protivnici, tvrdili su da je njena upotreba privatnog softverskog sistema razmene poruka i privatnog servera narušavala protokole Stejt departmenta i druge procedure, kao što su one određene federalnim zakonima i regulativama koje upravljaju potrebama čuvanja spisa i dokumenata u arhivama. Kontroverza je iznikla u pozadini Klintonine predsedničke kampanje za izbore 2016. godine i saslušanja odbora u vezi nemilog događaja u Bengaziju.‍‍‍‍

Prvobitno, Stejt department je blizu 2.100 imejlova na Klintoninom serveru retroaktivno označio poverljivim, iako nijedan od ovih imejlova nije bio označen kao takav u vreme kada je poslat. Za 65 imejlova otkriveno je da sadrže informacije koje su svrstane u kategoriju tajna (engl. secret), dok je više od 20 sadržavalo informacije klasifikovane kao najstroža tajna (engl. top secret); ostatak je sadržavao poverljive (engl. confidential) informacije.‍‍‍‍‍‍‍‍‍‍ Department je dao saopštenje kako 22 imejla nisu objavljena jer sadrže informacije koje se smatraju previše poverljivim za javnost.‍‍

U zajedničkom saopštenju objavljenom 15. jula 2015. godine, generalni inspektor Stejt departmenta i generalni inspektor obaveštajne zajednice rekli su da su pregledom imejlova pronađene informacije koje su bile poverljive pri slanju, što je tako ostalo i do te za vreme njihove istrage, kao i da „nikada nije trebalo da se prenose putem nepoverljivog ličnog sistema”.‍‍ Takođe je nedvosmisleno rečeno da ove poverljive informacije nesumnjivo nikada nije trebalo da se čuvaju van sigurnih vladinih računarskih sistema.‍‍ Hilari Klinton je tokom nekoliko meseci govorila da nije držala nikakve poverljive informacije na privatnom serveru koji je postavila u svoju kuću.‍‍ Vladina politika, ponovo iskazana u ugovoru o poverljivosti podataka koji je Hilari Klinton potpisala kao deo dobijanja svoje bezbednosne dozvole, kaže da osetljive informacije mogu da se smatraju poverljivim čak i ako nisu označene kao takve.‍‍ Nakon podizanja optužbi da su neki imejlovi u pitanju spadali u takozvanu kategoriju „rođenih poverljivima”, započeta je FBI-jeva istraga o tome koliko poverljive informacije su se nalazile na Klintoninom serveru.‍‍‍‍‍‍‍‍‍‍ Njujork tajms je objavio februara 2016. godine da je blizu 2.100 imejlova pohranjenih na Klintoninom serveru retroaktivno označeno poverljivim od strane Stejt departmenta.‍‍‍‍ Takođe, generalni inspektor obaveštajne zajednice pisao je Kongresu SAD kako bi rekao da su neki od imejlova „sadržali poverljive informacije Stejt departmenta kada su nastali”.‍‍ Maja 2016. godine, generalni inspektor Stejt departmenta kritikovao je njenu upotrebu privatnog imejl servera dok je bila državna sekretarka izjavivši da nije tražila dozvolu za korišćenje, a čak i da jeste — dozvola joj opet ne bi bila data.‍‍

Klintonova je uvek tvrdila da nije slala niti primala ikakve imejlove preko svog ličnog servera koji su bili poverljivi u momentu kada su poslati. U demokratskoj debati s Bernijem Sandersom održanoj 4. februara 2016. godine, rekla je: „Nikada nisam slala ili primala ikakav poverljiv materijal.”‍‍ Hilari Klinton je 2. jula 2016. godine izjavila sledeće: „Da ponovim što sam ponavljala već nekoliko meseci do sada, nikada nisam primala niti slala ikakav materijal koji je označen kao poverljiv.”‍‍ U intervjuu Meet the Press 3. jula 2016. godine, izjavila je: „Nikada nisam primala niti slala ikakav materijal koji je označen kao poverljiv.”‍‍ Isto je ponovila u još nekoliko navrata.‍‍

FBI je 5. jula 2016. godine zaključio svoju istragu. Direktor FBI-ja Džejms Komi je svojoj izjavi rekao sledeće:

„ ... 110 imejlova u 52 imejl lanca određeno je od agencije u vlasništvu da sadrži poverljive informacije u vreme kada su poslati ili primljeni. Osam od ovih lanaca je sadržalo informacije koje su bile strogo čuvana tajna u vreme kada su poslati; 36 lanaca je sadržalo tajne informacije u [to] vreme; i osam je sadržalo poverljive informacije, što je najniži nivo klasifikacije. Osim ovoga, oko 2.000 dodatnih imejlova bilo je ’klasifikovano nagore’ da bi postali poverljivi; informacije kod ovih [imejlova] nisu bile poverljive kada su imejlovi bili poslati.‍‍‍‍ ”

Tri imejla, od njih 30.000, pronađeno je da su poverljiva, mada su im nedostajala poverljiva zaglavlja i bili su označeni malim latiničkim c u zagradama, što Komi opisuje kao „oznake za delove”. On takođe kaže da je bilo moguće da Hilari Klinton nije bila dovoljno „tehnički sofisticirana” da razume šta tri oznake o poverljivosti zapravo znače.‍‍ Otkriveno je da je Hilari Klinton koristila svoj lični imejl intenzivno dok je bila van Sjedinjenih Američkih Država, slajući i primajući imejlove vezane za posao na teritoriji sofisticiranih neprijatelja. FBI je ocenio da je „moguće da su neprijateljski akteri dobili pristup ličnom imejl računu sekretarke Klintonove”.‍‍ Komi je izjavio da iako su Klintonova ili njene kolege bile „izuzetno nemarne pri rukovanju veoma osetljivim, visoko poverljivim informacijama”, FBI bi Odeljenju pravde SAD dao preporuku da „optužbe u ovom slučaju nisu prikladne”.‍‍ Državni pravobranilac SAD Loreta Linč je potvrdila da će istraga Klintonine upotrebe ličnih imejl servera dok je bila sekretarka da bude zatvorena bez krivičnih prijava.‍‍

Direktor FBI-ja Džejms Komi je 6. novembra 2016. godine poslao pismo Kongresu SAD s porukom da Biro stoji iza svojih izjava iz jula 2016. u vezi s dodatnim imejlovima Hilari Klinton pronađenim na laptop računaru njene pomoćnice (bivša zamenica šefa osoblja sekretarke Klinton 2009—2013. i sadašnja potpredsednica Klintonine kampanje 2016, Huma Abedin) — što je Kongresu objavljeno u zasebnom pismu poslatom 28. oktobra 2016. godine.‍‍

Džejms Komi je 28. oktobra 2016. godine obavestio Kongres SAD da je FBI počeo sa istraživanjem novootkrivenih imejlova. Organi za sporovđenje zakona su izjavili da dok su istraživane navodno nezakonite tekstualne poruke Entonija Vinera, muža Klintonine pomoćnice Hume Abedin koji je ove poruke slao 15-godišnjakinji iz Severne Karoline, na laptopu koji pripada Vineru su otkriveni imejlovi povezani s Klintoninim privatnim serverom. Komi je 6. novembra 2016. izvestio Kongres da FBI nije promenio svoju neoslobađajuću odluku u vezi sa imejl kontroverzom donesenu u julu iste godine.‍‍ Ovaj potez Džejmsa Komija je Hilari Klinton kasnije navela kao ključni faktor zbog kojeg je izgubila izbore 2016.‍‍

Fondacija Klintonovih i držanje govora

Bivša sekretarka govori u Diplomatskom centru SAD, 3. septembra 2014. godine

Kada je Hilari Klinton napustila Stejt department, ona po prvi put postaje privatno lice posle trideset godina.‍‍ 2013. godine se zajedno s ćerkom pridružuje mužu u radu s fondacijom koja nosi ime Fondacija Bila, Hilari i Čelsi Klinton (engl. Bill, Hillary & Chelsea Clinton Foundation).‍‍ Ovde se fokusira na napore razvoja u ranom detinjstvu, uključujući se u inicijativu pod imenom Suviše mali za neuspeh (engl. Too Small to Fail) te 600 miliona dolara vrednu inicijativu koja je trebalo da podstakne upis devojaka u srednje škole širom sveta i koju je predvodila bivša australijska premijerka Džulija Ajlin Gilard.‍‍‍‍

Hilari Klinton je takođe vodila projekat Nema plafona: Projekat punog učešća (engl. No Ceilings: The Full Participation Project), u kom je učestvovala partnerska Fondacija Bil i Melinda Gejts (engl. Bill & Melinda Gates Foundation) i u kom su se prikupljali i proučavali podaci o napredovanju žena i devojaka širom sveta još od vremena konferencije u Pekingu 1995. godine;‍‍ u izveštaju iz marta 2015. godine, rečeno je sledeće: „Nikad nije bilo boljeg vremena u istoriji da se rodi kao žena... (...) ... ovi podacu pokazuju samo koliko daleko moramo još da idemo.”‍‍ Fondacija je počela prihvatati nove donacije od stranih vlada, što je prestalo da se radi dok je Klintonova bila u službi državne sekretarke.‍‍ Međutim, iako je Fondacija Klintonovih prestala da prima sve donacije od stranih vlada, nastavila je da uzima velike svote novca u formi donacija stranih građana koji su ponekad i bili povezani sa svojim vladama.‍‍

Klintonova počinje s radom na drugom izdanju svojih memoara te drži govore u krugovima gde biva plaćena.‍‍ Prima 200.000—225.000 dolara po jednom angažmanu, često stojeći ispred firmi s Vol strita ili govoreći na poslovnim konvencijama.‍‍‍‍ I dalje drži neke neplaćene govore u ime fondacije.‍‍ Za petnaest proteklih meseci gledajući mart 2015. godine kao poslednji, Klintonova je samo od svojih govora zaradila preko 11 miliona dolara, a ako se tu uključe i govori njenog muža Bila Klintona — suma se penje na preko čak 25 miliona dolara.‍‍ U ukupnom periodu od 2007. do 2014. godine Klintonovi su zaradili skoro 141 milion dolara, platili su oko 56 miliona za federalne i državne poreze, te donirali oko 15 miliona u humanitarne svrhe.‍‍ Težina Hilari Klinton u 2015. godini procenjije se na 30 miliona dolara, odnosno 45—43 miliona s bogatstvom njenog muža Bila.‍‍

Klintonova podnosi ostavku u fondacijskom odboru aprila 2015. godine, kada započinje svoju predsedničku kampanju, a zbog toga fondacija odlučuje da će prihvatati nove strane vladine donacije od samo šest zapadnjačkih nacija.‍‍

Predsednička kampanja 2016.

Glavni članci: Predsednički izbori u SAD 2016. i Predsednička kampanja Hilari Klinton 2016.

Klintonova vodi kampanju u Mančesteru (Nju Hempšir); iza je masačusetska senatorka Elizabet Voren; 24. oktobra 2016. godine

Hilari Klinton je 12. aprila 2015. godine zvanično objavila svoju kandidaturu za Predsedničke izbore u Sjedinjenim Američkim Državama 2016. godine.‍‍ Da je bila izabrana, postala bi druga najstarija osoba koja je bila predsednik u američkoj istoriji (nakon Ronalda Regana),‍‍ i to s navršenih 7009218490480000000♠69 godina i 86 dana.

Već je sve bilo spremno za pokretanje kampanje, uključujući široku mrežu donatora i iskusnih operativaca, zatim odbore za političke akcije — kao što su „Spremni za Hilari” (engl. Ready for Hillary) i „Američka akcija za prioritete” (engl. Priorities USA Action) —, te druge neophodne infrastrukture.‍‍ Sedište za vođenje kampanje smešteno je u njujorški boro Bruklin.‍‍ Ciljevi Hilarine kampanje uključuju povećanje dohodaka za srednju klasu, uspostavljanje univerzalnog predškolskog obrazovanja i činjenje istog više dostupnim, te unapređivanje Akta o dostupnoj nezi (engl. [Patient Protection and] Affordable Care Act).‍‍‍‍ U početku smatrana previsokim favoritom za pobedu na demokratskim nominacijama,‍‍ Klintonova se suočila s neočekivano velikim izazovom koji je pred nju postavio demokratskosocijalistički senator Bernard „Berni” Sanders iz Vermonta, čiji je dugogodišnji stav protiv uticaja korporacija i bogatih u američkoj politici odjeknuo isplivavanjem velikog broja nezadovoljnog građanstva uznemirenog efektima neuravnoteženosti dohoda u Sjedinjenim Američkim Državama, i koji se kosio s Klintoninim vezama s Vol strita.‍‍‍‍

U američkoj saveznoj državi Ajovi u razdoblju od 26. do 29. januara 2016. godine sprovedena je anketa kako bi se odredili kandidati za Demokratsku i Republikansku stranku SAD. Vezano za demokrate, podaci pokazuju da je Klintonova iznad Bernarda Sandersa s 45% naspram 42%, dok bivši guverner Merilenda Martin O’Mali ima samo tri procenta. Kod republikanaca, podaci ankete govore da Donald Tramp uživa podršku 28% glasova kluba poslanika, naspram 23% za Teda Kruza, 15% kojih je pripalo senatoru Marku Rubiju sa Floride, te 10% glasova koje je dobio bivši neurohirurg Ben Karson.‍‍‍‍

Na početku ’takmičenja’ odnosno stranačkim izborima (tzv. sezona primara), na demokratskom kokusu u Ajovi održanom 1. februara 2016. godine, Klintonova pobeđuje najtešnjom pobedom u demokratskim kokusima koje je ova savezna zemlja ikada imala: razlika je bila samo dve desetine procenta, a gubitnik sve više popularni Berni Sanders.‍‍‍‍‍‍‍‍‍‍ Ovo je Hilari Klinton učinilo prvom ženom koja je pobedila na ajovskom izboru za klub poslanika.‍‍ Na prvim primarnim izborima, održanim 9. februara 2016. godine u Nju Hempširu, Klintonova gubi na važnom glasanju od Bernija Sandersa, i to ogromnom razlikom.‍‍‍‍ Međutim, iako je potpuno uništena ako se u obzir uzmu glasovi naroda (za razliku od 8. januara 2008. godine kada joj je Hempšir dao veliku nadu, kada je za dlaku — na iznenađenje svih — pobedila Obamu), Klintonova ipak — zahvaljujući superdelegatima — iz njuhempširske bitke ne izlazi kao gubitnik; na kraju, ona dobija isti broj delegata kao i Sanders.‍‍ Sanders je bio rastuća pretnja na sledećem takmičenju, kokusu u američkoj saveznoj državi Nevadi održanom 20. februara 2016. godine,‍‍ ali Klintonova je — potpomognuta vođenjem kampanje poslednjih dana među radnicima kazina — uspela da pobedi petopostotnom razlikom.‍‍ Ovo je popraćeno veoma ubedljivom pobedom koja je usledela sedam dana posle, u Južnoj Karolini; Sanders je izgubio rezultatom 73,5% — 26%.‍‍‍‍‍‍‍‍‍‍ Ove dve poslednje pobede stabilizovale su kampanju Hilari Klinton i pokazale da su previranja u rukovodstvu koja su naštetila pokušaju iz 2008. godine sada uspešno izbegnuta.‍‍

„Super utorak” je održan 1. marta 2016. godine. Hilari Klinton je ostvarila pobedu u sedam od jedanaest država, uključujući niz dominantnih pobeda na jugu SAD (kao što je Južna Karolina), s tim da su pobede došle zahvaljujući velikom broju Afroamerikanaca; ostvarena je i značajna prednost u delegatima u odnosu na Bernija Sandersa.‍‍ Ovo vođstvo u broju delegata održala je i u usledelim izbornim takmičenjima odnosno u nekoliko sledećih primara, s doslednim obrascem u kome Sanders prolazi bolje među mlađim, ’beljim’, ruralnijim i liberalnijim glasačima te u državama u kojima se stranački izbori odnosno kvalifikovanje na istim omogućava i nezavisnim kandidatima, dok Klintonova uglavnom dobija podršku od starije i raznovrsnije glasačke populacije te u državama u kojima na stranačkim izborima učestvuju isključivo registrovane demokrate.‍‍‍‍‍‍

Do 5. juna 2016. godine, osvojila je dovoljno zagarantovanih delegata i podržavajućih superdelegata da bi je mediji proglasili ’pretpostavljenim kandidatom’ (engl. presumptive nominee).‍‍ Dva dana posle, nakon odnošenja nekoliko pobeda u državama u finalnoj glavnoj fazi primara, Klintonova je održala pobednički miting u Bruklinu na kom je postala prva žena koja je stekla status pretpostavljenog kandidata za veliku američku političku partiju.‍‍‍‍ Do kraja kampanje, Klintonova je osvojila 2.219 zagarantovanih delegata naspram Sandersovih 1.832, s procenjenim brojem superdelegata na 594 naspram Sandersovih 47.‍‍ Dobila je skoro 17 miliona glasova tokom procesa nominacija, dok je Sanders imao oko 13 miliona glasova.‍‍

Berni Sanders podržava Hilari Klinton u Nju Hempširu; 12. jula 2016. godine

Hilari Klinton je formalno nominovana na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji 2016. u Filadelfiji (Pensilvanija, SAD), 26. jula 2016. godine, postavši prva žena koju je jedna velika američka politička partija nominovala za predsednika.‍‍ Njen izbor potpredsedničkog kandidata demokrata, Tim Kejn (senator SAD iz Virdžinije od 13. januara 2013. godine), konvencijom je nominovan sledećeg dana.‍‍ Njeni protivnici na opštim izborima su bili republikanski predstavnik Donald Tramp, libertarijanski predstavnik Geri Džonson i predstavnik Zelene partije Džil Stajn.

Klintonova drži značajno vođstvo u nacionalnim anketama u odnosu na Trampa veći deo 2016. godine. Početkom jula, Tramp i Klintonova su bili izjednačeni u velikim anketama nakon zaključivanja FBI-jeve istrage njene imejl kontroverze.‍‍ Direktor FBI-ja Džejms Komi zaključio je da je Klintonova bila „izuzetno nepažljiva” pri rukovanju poverljivim vladinim materijalom.‍‍‍‍ Krajem jula, Tramp je stekao svoje prvo vođstvo nad Klintonovom u velikim anketama nakon 3/4 postotnog konvencijskog skoka na Republikanskoj nacionalnoj konvenciji, baš onoliko koliko je i prosečan skok na konvencijama od 2004. godine, mada je prema istorijskim standardima skok trebalo da bude ipak nešto veći.‍‍‍‍ Nakon Klintoninog konvencijskog skoka od 7 procenata (poena) na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji, ona je početkom avgusta povratila značajnu prednost u nacionalnim anketama.‍‍‍‍

Da je bila izabrana, Hilari Klinton bi postala prva predsednica SAD. Međutim, 8. novembra na Predsedničkim izborima u SAD 2016. pobedio je republikanski kandidat Donald Tramp.‍‍ Popodne 8. decembra po srednjoevropskom vremenu, stajalo je da Tramp ima 306 glasova a Klintonova 232 glasa Elektorskog kolegijuma SAD.‍‍‍‍ (Kandidatu treba 270 glasova elektorskog kolegijuma u SAD da bi pobedio.) Donald Tramp je izbore dobio sa 46,09% biračkog tela (62.984.825 glasova), dok je Hilari Klinton dobila 48,18% glasova biračkog tela (65.853.516 glasova). [zvanični podaci FEC od 30. 1. 2017.]‍‍ Prekidajući tradiciju, Klintonova nije održala postizborni govor kada su objavljeni konačni rezultati glasanja; odlučila je da sačeka do sutrašnjeg dana. Predsednik njene kampanje, Džon Podesta, rekao je 9. novembra da umesto što čekaju ovaj govor ljudi treba da idu kući i spavaju; takođe je rekao: „Nećemo da kažemo više ništa večeras.” Klintonova je tog dana nazvala Trampa da mu prizna i čestita njegovu izbornu pobedu.‍‍

Sledećeg jutra, Klintonova je održala javni govor u kojem je pokazala kako je teško podnela gubitak; sledećim rečima je pozvala svoje pristalice da prihvate Trampa kao predsednika: „Dugujemo mu prijemčivost i šansu da vodi.”‍‍ Iako je Klintonova izgubila na izborima dobivši 74 elektora manje nego Tramp (306), mesec nakon izbora imala je 2,7 miliona glasova naroda više (a preostalo je još mnogo glasova za prebrojati).‍‍ Peti je poraženi predsednički kandidat koji je pobedio na opštem glasanju ali izgubio na elektorskom.‍‍

Na predsedničkom forumu „Braun i Blek” (engl. Brown & Black Presidential Forum) u Ajovi, 11. januara 2016. godine

Na predizbornom skupu koji se održao u Tempiju (Arizona), 2. novembra 2016. godine

Dana 19. decembra 2016. godine, kada su elektori formalno glasali, Klintonova je izgubila pet od prvobitna 232 glasa zbog elektora koji su izdali poverenje; tri njena vašingtonska glasa su otišla za Kolina Pauela, jedan je otišao za Fejt Spoted Igla i jedan sa Havaja za Bernija Sandersa.‍‍

Izborna mapa u Sjedinjenim Američkim Državama nakon izbora 2016. preoblikovana je u značajnoj meri.‍‍ Donald Tramp je mnogo glasova dobio u ruralnim delovima SAD, što mu je najviše pomoglo da porazi Hilari Klinton i njene urbane pristalice. Trampu je najveća podrška došla iz država na industrijskom Srednjem zapadu, gde većinsku populaciju čine belci bez višeg srednjoškolskog obrazovanja. Klintnovoj su više glasova dali ljudi iz velikih metropolitenskih područja, dok su oni iz manjih gradova — pogotovo u industrijskom srcu SAD — odlučno bili protiv nje. Na kraju je Tramp prešao prag od 270 glasova elektorskog kolegijuma menjajući stranačku opredeljenost u nekoliko država koje je predsednik Obama osvojio 2008. i 2012. godine, uključujući Ajovu, Floridu, Ohajo, Pensilvaniju i Viskonsin.‍‍

Najveći gubitnik izbora 2016. godine bili su mejnstrim mediji koji su pokušavali da prikriju neke skandale i prevare Hilari Klinton; s druge strane, među pobednike se pored Donalda Trampa mogu svrstati društvene mreže i Džulijan Asanž.‍‍ Takođe, Obamaker (engl. Obamacare), odnosno Akt o dostupnoj nezi (engl. Affordable Care Act, ACA) koji je Klintonova podržavala, nakon pobede republikanaca mogao bi da postane prošlost.‍‍

Nakon gubitka na izborima 2016, Klintonova se u 2017. godini odlučila fokusirati da ponovo bude — kako je sama rekla — „građanin-aktivista i deo otpora”.‍‍

Naknadne aktivnosti

Bil i Hilari Klinton prisustvuju inauguraciji novoizabranog američkog predsednika Donalda Trampa

Hilari Klinton (kao bivša prva dama) i njen muž Bil Klinton (kao bivši predsednik), sa ćerkom Čelsi, prisustvovali su predsedničkoj inauguraciji Donalda Trampa. U jutro inauguracije Klintonova je na svom Tviter nalogu napisala: „Ovde sam u čast naše demokratije i njene trajne vrednosti, nikada neću da prestanem verovati u našu zemlju i njenu budućnost.”‍‍

Dana 17. marta 2017. godine, Klintonova je za Dan svetog Patrika održala govor u Skrantonu (Pensilvanija). Po pitanju izveštavanja o tome kako je viđena da se šeta u šumi kod Čapakve nakon gubitka na predsedničkim izborima,‍‍‍‍ objasnila je kako je spremna da „izađe iz šume” i postane ponovo politički aktivna.‍‍

U aprilu 2017, komentarisala je kako se više neće ponovo interesovati za javnu funkciju.‍‍

Dana 15. maja 2017, otkrila je 501c4 pokret Napred zajedno (engl. Onward Together) — koji zapravo predstavlja novi politički akcioni komitet, za koji je ona sama u nekoliko tvitova i imejlu napisala da je „posvećen unapređivanju progresivne vizije koja je osvojila skoro 66 miliona glasova na poslednjim izborima”.‍‍

Dana 5. juna 2017. godine, pojavila se u Omladinskom programu Elajdže Kamingsa i osudila nedavni napad u vozu u Portlandu: „Kada nasilje motivisano mržnjom iz[,] Portlanda, Oregon, do Koledž Parka, uzme živote mladih Amerikanaca, misija ovog programa za širenje tolerancije je potrebnija nego ikad.”‍‍ Devet dana posle, nakon pucnjave na kongresnom bejzbolu, napisala je sledeći tvit: „2 strane sutra izlaze na teren, ali mi smo ultimativno za jedan tim. Moje misli su sa članovima Kongresa, osobljem i herojskom policijom.”‍‍

Takođe, Klintonova je za jesen 2017. najavila izlazak memoara na temu poslednjih izbora; izdavač je Sajmon i Šuster.‍‍ Treći memoari Hilari Klinton (What Happened, dosl. „Šta se desilo”) izašli su 12. septembra 2017.‍‍‍‍ i tokom prve sedmice od izdavanja prodali su se u 300.000 primeraka‍‍‍‍‍‍ (do potkraj 2017. prodato je skoro pola miliona kopija tvrdog poveza).‍‍‍‍

Isto tako u februaru 2017. objavljeno je da se ulažu napori da se Klintonina knjiga iz 1996. (It Takes a Village) izda kao ilustrovana dečja publikacija.‍‍ Marla Frejzi, dvostruka dobitnica Kaldekotove medalje, odabrana je za ilustratora slikovnice.‍‍ Klintonova je radila zajedno sa Frejzijevom tokom svoje predsedničke kampanje 2016.‍‍ Na kraju je došlo do izdavanja na isti dan kao i What Happened.‍‍‍‍ Knjiga ima za cilj informisanje dece predškolskog uzrasta, s tim da će neke poruke bolje da razumeju odrasli.‍‍

U oktobru 2018, Hilari i Bil Klinton objavili su da je u planu turneja govora u raznim gradovima SAD i Kanade (13 gradova, u periodu novembar 2018. — maj 2019).‍‍ Klintonova je 10. oktobra 2018. dobila počasni doktorat pravnih nauka (LLD) na Kraljičinom univerzitetu Belfast (Vitla Hol), nakon što je održala govor o Severnoj Irskoj i uticajima Bregzita na Vitla Hol u Belfastu.‍‍

Paket u kojem je bila bomba s tubom poslat je 24. oktobra 2018. na adresu doma Klintonovih u Vašingotnu. Presrela ga je Tajna služba SAD. Slični paketi su slati i ka nekoliko drugih relevantnih demokratskih političara i Si-En-Enu.‍‍‍‍

Dana 4. marta 2019. godine, Klintonova je u intervjuu rekla da neće da uđe u predsedničku trku 2020.‍‍

Na svom zvaničnom Fejsbuk profilu, Hilari Klinton je 8. septembra 2019. godine objavila da je dečja ilustrovana knjiga Grandma's Gardens (Bakini vrtovi) u pripremi; knjigu od 40 stranica, namenjenu primarno za uzrast 4—8 godina ali s naznakom višegeneracijske, radila je u koautorstvu sa svojom ćerkom Čelsi Klinton.‍‍ Izdavanje je zakazano za 31. mart 2020. godine (Pengvin random haus).‍‍ Na isti način je 26. septembra 2019. obznanila da se može izvršiti prednarudžba njene i Čelsijine nove knjige Gutsy Women (Hrabre žene), koja izlazi 1. oktobra 2019. u izdanju Sajmon i Šustera.‍‍

Komentari o predsedniku Trampu

Klintonova je 27. februara 2017. godine pozvala predsednika Trampa povodom Pjurintonovog ubistva dvojice Indijaca u Olejteu (Kanzas).‍‍ 6. aprila, kao odgovor na Hemijski napad u Kan Šajkunu, Klintonova je rekla da bi SAD trebalo da uništi uzletišta Bašara el Asada i time ga „spreči od mogućnosti korišćenja istih za bombardovanje nevinih ljudi i ispuštanje gasa sarina na njih”.‍‍ 2. maja, Klintonova je rekla da Trampova upotreba Tvitera „ne pali” što se tiče provođenja važnih pregovora i da Severna Koreja ne bi trebalo da se pita oko napuštanja „šireg strateškog okvira za dobijanje Kine, Japana, Rusije, Južne Koreje, da se stavi neka vrsta pritiska na režim koji će ih konačno dovesti do pregovaračkog stola s nekom vrstom realističnog prospekta za promenu”.‍‍ Tokom uvodnog govora na koledžu Velsli koji je održala 26. maja, Klintonova je izjavila da je Trampov predlog budžeta za 2018. „prevara” za smanjeno finansiranje domaćih programa.‍‍ Na Rikodovoj kodnoj konferenciji (engl. Recode's Code Conference) 31. maja, sugerisala je da je Trampov nekompletni tvit od ranijeg dana bio „skrivena poruka Rusima”.‍‍ Narednog dana, nakon što je predsednik Tramp objavio povlačenje SAD iz Pariskog sporazuma, Klintonova je tvitovala kako je ovo bila „istorijska greška”.‍‍

Dana 24. marta 2017. godine, nakon odlaganja kongresnog glasanja za ukidanje Akta o pristupačnoj nezi, Klintonova je dan označila kao „pobedu za 24.000.000 ljudi na riziku gubitka svog zdravstvenog osiguranja” i upozorila na tekuću bitku za održavanje pokrića.‍‍ Američki akt o zdravstvenoj nezi (engl. American Health Care Act) nazvala je „katastrofalnim”, tokom govora u San Francisku održanog četiri dana kasnije.‍‍ 4. maja, nakon što je Dom jedva usvojio ovaj akt, ona ga je okarakterisala kao „sraman neuspeh politike i morala GOP”.‍‍ 23. juna, dan nakon što su senatski republikanci otkrili nacrt svoje legislative zdravstvene reforme, Klintonova je objavila tvit: „Ovo je kritični momenat oko odabira ljudi a ne politike. Oglasite se protiv ovog akta.”‍‍

Političke pozicije

Državna sekretarka Hilari Klinton na sastanku s kraljem Abdulahom od Saudijske Arabije; Klintonova se zalaže za očuvavanje uticaja SAD na Bliskom istoku

Nekoliko organizacija pokušalo je da „izmeri” političku poziciju Hilari Klinton u političkom spektru i naučnim metodama, koristeći njene glasove iz Senata SAD. Studije Nacionalnog časopisa (engl. National Journal) koje su u obzir uzimale glasove prozivki, Klintonovu su proglasile 30. u političkom spektru, u odnosu na Senat SAD u to vreme, gde je skala takva da broj 1 označava najliberalnijeg senatora, a broj 100 onog najkonzervativnijeg.‍‍ Kasnija istraživanja koja je sproveo Nacionalni časopis postavila su Hilari Klinton na 32. mesto za najliberalnijeg senatora 2006. godine i 16. mesto za najliberalnijeg senatora 2007. godine.‍‍ 2004. godine — analizom političkih naučnika Džošue D. Klintona sa Univerziteta Prinston te Sajmona Džekmana i Daga Riversa sa Univerziteta Stanford — došlo se do zaključka da je Klintonova 6, 7. ili 8. najliberalniji senator odnosno senatorka.‍‍ Almanah američke politike (engl. The Almanac of American Politics), urednika Majkla D. Barouna i Ričarda E. Koena, ocenjuje Klintonine glasove od 2003. do 2006. godine kao liberalne ili konzervativne, s najvišim rejtingom od 100 i to u tri oblasti: ekonomska, socijalna i strana. Ocene izrađene da predstave prosek za četiri godine bile su sledeće: ekonomska oblast = 75 liberalnost, 23 konzervativnost; socijalna oblast = 83 liberalnost, 6 konzervativnost; strana oblast = 66 liberalnost, 30 konzervativnost; ukupan prosek: 75 liberalnost, 20 konzervativnost.‍‍ Prema Fajv terti ejtovoj (engl. FiveThirtyEight) meri političke ideologije, „Klintonova je bila jedan od najliberalnijih članova tokom svog vremena u Senatu [SAD]”.‍‍

Mnoge organizacije takođe su pokušale da daju novije procene za Klintonovu, kada je ona 2015. godine ponovo ušla u izbornu politiku. Prema njenim navedenim pozicijama od 1990-ih do danas, neprofitna američka organizacija „O problemima” (engl. On the Issues) smestila je Hilari Klinton u svoj region „liberala levice”, na dvodimenzionalnoj mreži socijalnih i ekonomskih ideologija, s društvenim rezultatom od 80 na skali koja ide od 0 (više ograničavajuće stanovište) do 100 (manje vladino stanovište) i ekonomskim rezultatom od 10 na skali koja ide od 0 (više ograničavajuće stanovište) do 100 (manje vladino stanovište).‍‍ Organizacija „Kraudpak” (engl. Crowdpac), koja se bavi sakupljanjem podataka o doprinosima u kampanjama, dobijenim glasovima i održanim govorima, Klintonovoj je dala rejting od 6,5L, na jednodimenzionalnoj skali s najvećom levom vrednošću od 10L (najliberalniji) i najvećom desnom vrednošću 10K (najkonzervativniji).‍‍ „Politički kompas” (engl. Political Compass), koji za cilj ima oslikavanje ideoloških procena sagledavajući širu sliku od one na kojoj se američka politika uglavnom bazira, Klintonine političke pozicije vezano za predsednički izborni ciklus 2016. godine na dvodimenzionalnoj mreži ocenio je sa +7,0 (na skali ekonomske politike koja ide od −10 na levoj strani do +10 na desnoj), te sa +4,0 (na skali autoritativnosti koja ide od libertarijanskog −10 do autoritativnog +10).‍‍ Tokom 2008. godine, imala je prosek ’liberalnog kvocijenta’ od 90 procenata od „Amerikanaca za demokratsku akciju” (engl. Americans for Democratic Action)‍‍ te prosečnu ocenu 8 procenata od „Američke konzervativne unije” (engl. American Conservative Union).‍‍ U Galupovoj anketi provedenoj maja 2005. godine, 54% ispitanika smatralo je Klintonovu liberalnom, 30% smatralo ju je umerenom, a 9% je bilo stanovišta da je Hilari Klinton konzervativna.‍‍

Marta 2016. godine Klintonova je iznela detaljan ekonomski plan, koji je Njujork tajms nazvao „optimističnim” i „opsežnim”.‍‍ Zasnivajući svoju ekonomsku filozofiju na inkluzivnom kapitalizmu, Klintonova je predložila „kloubek” (engl. clawback) kojim bi se ukinule poreske olakšice i drugi benefiti za kompanije koje svoje poslove vode u inostranstvu; pružanje podsticaja za kompanije koje dele svoj profit sa zaposlenicima, zajednicom i okolinom, umesto fokusiranja na kratkoročnom profitu da bi se povećala vrednost na berzi i deoničari ostvarili zaradu; povećanje kolektivnih pregovaračkih prava; te uvođenje „izlazne takse” (engl. exit tax) za kompanije koje svoja sedišta premeštaju van Amerike da bi se plaćala manja porezna stopa u inostranstvu.‍‍ Klintonova se trenutno ’suprotstavlja’ Transpacifičkom partnerstvu (engl. Trans-Pacific Partnership, TPP), iako je isto prethodno kao državna sekretarka opisivala kao „zlatni standard”‍‍ trgovinskih ugovora i javno pohvalila ukupno 45 puta.‍‍‍‍ Podržava Izvozno-uvoznu banku SAD (engl. U.S. Export–Import Bank, Ex-Im Bank) i stava je da „bilo koji trgovinski dogovor mora da proizvede radna mesta, poveća nadnice, poveća prosperitet i zaštiti našu bezbednost”.‍‍‍‍ Kao senatorka (2001—2009), njeni stavovi po pitanju trgovine su se menjali od slučaja do slučaja, glasala je za neke trgovinske ugovore a za neke ne.‍‍

Uzimajući u obzir stanje neograničenih prihoda za kampanju nakon Odluke Sitizens junajteda (engl. Citizens United decision) Vrhovnog suda SAD, Klintonova je pozvala na ustavni amandman da se ograniči „neodgovorni novac” (engl. unaccountable money) u politici.‍‍ Jula 2016. godine, ona se ’predala’ uvođenju američkog ustavnog amandmana koji bi rezultovao poništavanjem Odluke Sitizens junajteda iz 2010. godine.‍‍‍‍ U Njujork tajmsu je 7. decembra 2015. godine predstavila svoje detaljne planove za regulisanje finansijskih i sličnih aktivnosti na Vol stritu.‍‍

Logo kampanje Hilari Klinton za 2016. godinu

Klintonova je prihvatila naučno mišljenje o klimatskim promenama (engl. scientific opinion on climate change), podržala kep-end-trejd (engl. cap-and-trade)‍‍ i suprotstavila se naftnom Kistoun iks-el cevovodu (engl. Keystone XL pipeline).‍‍

Podržala je jednako plaćanje jednake količine rada, ističući manjkavosti po pitanju toga koliko su žene u odnosu na muškarce plaćene da urade isti posao.‍‍ Klintonova se eksplicitno fokusirala na porodične probleme i podržala univerzalno predškolsko obrazovanje (engl. universal preschool).‍‍ Zalagala se za povećavanje poreza bogatima, uključujući „feršer doplatu” (engl. fair share surcharge), što bi predstavljalo sredstva za finansiranje određenih troškova koje pominje u svom predloženom programu.‍‍

Klintonova je podržala Akt o dostupnoj nezi (engl. Affordable Care Act)‍‍ i dodala bi „javnu opciju” (engl. public option) kojom bi se borila protiv privatnih osiguranika i kojom bi omogućila ljudima od „50 ili 55 i više” godina da kupuju unutar Medikera (engl. Medicare).‍‍‍‍

Što se tiče LGBT prava, podržala je pravo na istopolni brak.‍‍ Klintonova je prvi put izrazila podršku za nacionalno pravo na istopolni brak 2013. godine; godine 2000, bila je generalno protiv unija kao što je ova, dok je 2006. godine rekla samo da će podržati odluku države da se dozvole istopolni brakovi.‍‍ Godine 2000, postala je prva prva dama koja je marširala na LGBT paradi ponosa.‍‍ Godine 2016, postala je prvi predsednički kandidat velike partije koji je napisao op-ed za jedan LGBT list — Filadelfija gej njuz (engl. Philadelphia Gay News).‍‍

Klintonova je držala da je dozvoljavanje da ilegalna imigracija predstavlja put do državljanstva „u suštini porodični problem”‍‍ i izrazila podršku Obaminom programu Odložena akcija za roditeljsku odgovornost (engl. Deferred Action for Parental Accountability, DAPA), kojim bi se dozvolilo da oko pet miliona neprijavljenih imigranata stekne pravo na odlaganje deportacije i ovlašćenje za legalan rad u Sjedinjenim Američkim Državama.‍‍‍‍ Suprotstavila se i u negativnom svetlu kritikovala Trampov poziv da se muslimanima privremeno zabrani ulazak u Sjedinjene Američke Države.‍‍

Klintonova je izrazila podršku za obrazovnu inicijativu „Zajedničko jezgro” (engl. Common Core).‍‍ Ona povodom ovoga izjavila sledeće: „Kada mislim o zaista nesrećnom argumentu koji se ’potezao’ oko Zajedničkog jezgra, veoma je bolno, jer Zajedničko jezgro je otpočeto kao dvostranački napor — bilo je zapravo nestranački [napor]. Nije bilo politizovano... Tako je Ajova imala sistem testiranja zasnovan na osnovnom nastavnom planu jako dugo vremena, i [govoreći Ajovljanima] vi vidite vrednost toga. Vi razumete zašto vam to pomaže da organizujete ceo svoj obrazovni sistem. I mnogo država, nažalost, to nije imalo, te tako ne razumeju vrednost ’jezgra’[,] u ovom smislu Zajedničkog jezgra.”‍‍‍‍

Što se tiče spoljnih poslova, Klintonova je oktobra 2002. godine glasala u korist Ovlašćenja upotrebe vojne sile protiv Iraka (engl. Authorization for Use of Military Force Against Iraq),‍‍ što je bio glas za koji se kasnije ’pokajala’.‍‍ Zagovarala je 2012. godine naoružavanje pobunjeničkih boraca u Siriji i pozivala na smenjivanje sirijskog predsednika Bašara el Asada.‍‍ Podržala je 1999. godine NATO bombardovanje SR Jugoslavije te 2011. godine NATO intervenciju SAD u Libiji da se svrgne bivši libijski vođa Muamer el Gadafi.‍‍‍‍ Klintonova podržava očuvanje američkog uticaja na Bliskom istoku.‍‍ Izjavila je za Američko-izraelski komitet za spoljne poslove (engl. American Israel Public Affairs Committee, AIPAC) da „Amerika nikada ne može da bude neutralna po pitanju izraelske sigurnosti i preživljavanja”.‍‍ Klintonova je izrazila podršku za izraelsko pravo na odbranu tokom Rata u Libanu 2006. i Sukoba Izrael—Gaza 2014.‍‍‍‍

Godine 2000, Hilari Klinton je vodila radikalnu politiku: zalagala se za ukidanje Elektorskog kolegijuma SAD (engl. U.S. Electoral College)‍‍ i obećala da će dati podršku legislativi kojom bi se postojanje istog učinilo prošlošću; ovo bi za rezultat imalo direktan proces izbora predsednika SAD.‍‍‍‍

Religijski pogledi

Hilari Klinton je bila dugogodišnja metodistiknja; posećivala je mnogo crkava tokom svog života (sve pripadaju Ujedinjenoj metodističkoj crkvi):

• Prva Ujedinjena metodistička crkva u Park Ridžu — dok je bila veoma mlada,
• Prva Ujedinjena metodistička crkva u Litl Roku — dok je bila u Arkanzasu,
• Livnička Ujedinjena metodistička crkva u Vašingtonu — dok je bila prva dama SAD,
• Metropolitanska zajednica Ujedinjene metodističke crkve u Njujorku — trenutno kongregant.

O svojoj religijskoj pripadnosti je govorila 2014. godine na crkvenom skupu Ujedinjenih metodistkinja (engl. United Methodist Women, UMW) u Međunarodnom konvencijskom centru Kentaki (engl. Kentucky International Convention Center) u Luivilu (Kentaki, SAD).‍‍ Međutim, retko je pričala o svojoj veri tokom vođenja kampanja.‍‍‍‍ Džejms Makintajer iz magazina Kriščaniti tudej (engl. Christianity Today) napisao je da je njena hrišćanska vera „neosporno jaka” i uporedio je njenu ’spontanu’ ali „veoma stvarnu” veru sa onom nove britanske premijerke Tereze Mej.‍‍ Klintonina prijateljica Lisa Maskatin sugerisala je da je Klintonova retko pričala o veri možda zbog toga što je vera motivisala veoma duboko.‍‍

Početkom 2016. godine, objavljena je Pjuova (engl. Pew Research Center) anketa; pokazalo se da preko 4 od 10 Amerikanaca veruje da Hilari Klinton nije mnogo religiozna. Ona je te godine otvoreno govorila o svom hrišćanstvu nekoliko puta, na primer diskutujući o važnosti toga da se nečiji sused voli kao i svoj, da se pomažu siromašni i da se „stvaraju prilike za druge da se [i oni] ’podignu’”.‍‍ Klintonova je takođe izrazila razočarenje što je „hrišćanstvo, koje ima tako veliku ljubav u svojoj srži, ponekad korišćeno da se osuđuje tako brzo i sudi tako grubo”.‍‍

Profesor Pol Kengor, autor dela Bog i Hilari Klinton: Duhovni život (engl. God and Hillary Clinton: A Spiritual Life), sugerisao je da su Klintonine političke pozicije ukorenjene u njenu veru. Hilari Klinton često izgovara apokrifnu maksimu koja se pripisuje Džonu Vesliju: „Učinite sve dobro koje možete, svim sredstvima kojima možete, na sve načine kojima možete.”‍‍ Zapravo, Klintonova je ponavljala ovu izreku u svom javnom govoru na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji 2016; tada je rekla da se njena majka Doroti „pobrinula da [ona] nauči [te] reči iz [njihove] metodističke vere”.‍‍

Književna dela i drugi radovi

Hilari Klinton (2011)

Hilari Klinton (2012)

Kao prva dama Sjedinjenih Američkih Država, Hilari Klinton je od 1995. do 2000. godine imala svoju kolumnu u nedeljnim distributivnim sindikatskim novinama pod nazivom Talking It Over.‍‍‍‍ Tu se fokusirala na svoja iskustva i iskustva žena, dece i porodica koje je upoznala na svojim putovanjima kroz svet.‍‍

Hilari Klinton je 1996. godine predstavila svoju viziju za decu Amerike u knjizi It Takes a Village: And Other Lessons Children Teach Us. Knjiga je dospela na bestseler listu časopisa Njujork tajmsa, a Klintonova 1997. godine dobija nagradu Gremi za Najbolji album izgovorenih reči (engl. Grammy Award for Best Spoken Word Album) za knjigu snimljenu u audio-formatu.‍‍ Prva je prva dama koja je osvojila nagradu Gremi.‍‍

Ostale knjige koje je objavila dok je bila prva dama uključuju dela kao što su: Dear Socks, Dear Buddy: Kids' Letters to the First Pets (1998) i An Invitation to the White House: At Home with History (2000). Knjigu za decu pod nazivom Beatrice's Goat napisala je 2001. godine.‍‍

Hilari Klinton 2003. godine u knjizi Living History objavljuje autobiografiju na 562 stranice, za što joj je izdavač Simon & Schuster platio skoro pa rekordnih 8 miliona dolara, i to samo kao avans.‍‍ Knjiga je momentalno oborila rekord prodaje za nefikcijski rad, u prvih nedelju dana;‍‍ za mesec dana nakon publikacije prodalo se više od milion primeraka,‍‍ a knjiga je prevedena na 12 stranih jezika.‍‍ Audio-snimak knjige doneo je Hilari Klinton drugu nominaciju za nagradu Gremi u istoj kategoriji kao i za It Takes a Village: And Other Lessons Children Teach Us iz 1996. odnosno 1997. godine kada je osvojila nagradu.‍‍

Hilari Klinton je 2014. godine objavila svoje druge po redu memoare — Hard Choices — čija je tematika usredsređena na vreme njenog mandata državne sekretarke. Do jula 2015. godine prodala je oko 280.000 kopija.‍‍‍‍

Godine 2016, Hilari Klinton je sa Timom Kejnom — potpredsednički kandidat iz njene stranke — objavila knjigu Stronger Together, u kojoj je iznela svoju viziju za Sjedinjene Američke Države koju je želela sprovesti u delo da je izabrana za predsednicu na izborima 2016.‍‍

Godine 2021, Hilari Klinton je sa Luizom Peni — kanadska autorka mističnih romana i spisateljka — objavila knjigu State of Terror, koja je političko-mističnog žanra i u združenom izdanju Sajmon i Šuster / Sent Martins pres.‍‍‍

Kulturna i politička slika

Preko 100 knjiga ili naučnih radova napisano je od strane ili o Hilari Rodam Klinton, iz mnogo perspektiva. Anketa iz 2006. godine koju je sproveo New York Observer, razotkrila je „virtuelnu industriju kućne radinosti” koja je proizvodila „antiklintonsku literaturu”,‍‍ koju je pokretao Regnery Publishing zajedno s drugim konzervativističkim izdavačkim kućama;‍‍ naslovi kao što su Madame Hillary: The Dark Road to the White House, Hillary's Scheme: Inside the Next Clinton's Ruthless Agenda to Take the White House i Can She Be Stopped? : Hillary Clinton Will Be the Next President of the United States Unless... ističu se među gomilom sličnih sadržaja koji pronalaze sve negativno u radu bivše američke sekretarke. Knjige koje su Klintonovu hvalile nisu se prodavale ni blizu kao prethodno pomenute‍‍ (ne uključujući memoare koje je pisala ona ili njen muž). Kada je ušla u trku za Senat SAD 2000. godine, niče veliki broj donatorskih grupa — kao što je to „Spasimo naš senat” (engl. Save Our Senate)‍‍ ili „Hitni odbor za zaustavljanje Hilari Rodam Klinton” (engl. Emergency Committee to Stop Hillary Rodham Clinton)‍‍ — kojima je bilo u cilju da onemoguće Hilari Klinton u njenom delovanju.‍‍ Američki novinar i pisac Don Van Nata mlađi pronašao je da su republikanske i konzervativističke grupe gledale na Klintonovu kao na pozdanog „bugimena” (engl. bogeyman) kog će pominjati u pismima o prikupljanjima sredstava,‍‍ u rangu s Tedom Kenedijem i ekvivalentno s demokratskim i liberalističkim žalbama u kojima se pominje i „kalja” republikanac Njuton Leroj „Njut” Gingrič.‍‍

Hilari Klinton je takođe bila predstavljana u medijima i popularnoj kulturi iz širokog spektra različitih perspektiva. Pisac Njujork tajmsa Tod S. Perdum je 1995. godine okarakterizovao Hilari Klinton kao Roršahov test,‍‍ a procena je odjeknula u to vreme zahvaljujući feminističkoj aktivistkinji i spisateljki Beti Fridan koja je rekla: „Pokrivenost Hilari Klinton je masivni Roršahov test evolucije žene u našem društvu.”‍‍ Hilari Klinton je bila predmet mnogih satiričkih parodija u vezi sa šouom Saturday Night Live, njenim početkom kao prve dame; ona se u šou-programu pojavila lično, 2008. i 2015. godine, kako bi se „suočila” sa svojim dopelgengerima lice-u-lice.‍‍‍‍

Klintonova je dugo radila u „Rouzu”, 15 godina; njena profesionalna karijera i političko angažovanje uslovili su stvaranje pozornice za reakcije javnosti na njen mandat prve dame

Hilari Klinton je često opisivana u popularnim medijima kao polarizujuća ličnost, dok su neki pak bili dijametralno suprotnog mišljenja.‍‍ Profesorka političkih nauka Valeri Sulfaro na Univerzitetu Džejms Medison u svojoj studiji iz 2007. godine koristila je ankete „termometra osećaja” nastale prema Studijama američkih nacionalnih izbora (engl. American National Election Studies) kojima se meri stepen mišljenja o političkim ličnosti; takve ankete tokom godina Hilari Rodam u ulozi prve dame potvrđuju „konvencionalno shvatanje da Hilari Klinton jeste polarizujuća figura”, s dodatim uvidom da je „uticaj prema gđi Klinton kao prvoj dami težio [ka tome] da bude [ili] veoma pozitivan ili veoma negativan, s prilično konstantnom jednom četvrtinom ispitanika koja se osećala ambivalentno ili neutralno”.‍‍ Profesor političkih nauka sa sandiješkog Univerziteta Kalifornija Gari Jakobson, u svojoj studiji partizanske polarizacije (engl. partisan polarization) iz 2006. godine, pokazao je da u anketama sprovođenim u jednoj po jednoj državi rejtinzi odobravanja posla državnih senatora odnosno tada senatorke Klintonove imaju četvrtu najveću partizansku razliku od bilo kog senatora, s 50 postotnom point razlikom u odobravanju između njujorških demokrata i republikanaca.‍‍

Profesorka političkih nauka Barbara Barel sa Severnoilinoiskog univerziteta u svojoj studiji iz 2000. godine pokazala je da je Klintonina galupska poželjnost prema brojevima koji su se nalazili u anketama oštro duž partijskih linija tokom njenog vremena u ulozi prve dame, sa 70% do 90% demokrata koji je uglavnom vide kao poželjnu te samo 20% do 40% republikanaca koji su bili istog stanovišta.‍‍ Profesor političkih nauka Čarls Frenklin sa Univerziteta Viskonsin-Medison analizirao je njenu evidenciju rejtinga poželjnosti naspram nepoželjnosti u anketama javnog mišljenja; pronašao je da je bilo više varijacija u istima tokom perioda Klintonove kao prve dame i godina provedenih isključivo u ovoj ulozi nego u vremenu i godinama koje je provela kao američka senatorka.‍‍ Godine provedene u Senatu SAD odražavale su rejtinge poželjnosti sa iznosima koji su se vrteli oko 50%, dok su rejtinzi nepoželjnosti bili u srednjem intervalu za iznos 40%; Frenklin je napomenuo sledeće: „Ova oštra razdvojenost je, naravno, jedno od više široko viđenih obeležja aspekata javne slike senatorke Klinton.”‍‍ Profesor istorije Gil Troj sa Univerziteta Makgil nazvao je svoju biografiju Hilari Klinton iz 2006. godine Hilari Rodam Klinton: Polarizujuća prva dama (engl. Hillary Rodham Clinton: Polarizing First Lady) i napisao je da je posle kampanje iz 1992. godine „Klintonova bila polarizujuća figura, s 42 posto [javnosti] koja je govorila da ona dolazi bliže njihovom stilu i vrednostima nego prethodne prve dame i 41 posto nesaglasnih [onih koji se s ovim prethodnim nisu slagali]”.‍‍ Troj je naknadno napisao da je Klintonova „bila jedinstveno kontroverzna i kontradiktorna od kad se prvi put pojavila na ekranu nacionalnog radara 1992.”‍‍ i da je ona „naizmenično fascinirala, opterećivala, opčinjavala i zaprepašćivala Amerikance”.‍‍

Rejtinzi (ne)poželjnosti Hilari Klinton dobijeni pomoću galupskih anketa iz perioda 1992—2016;‍‍

Rejtinzi je prikazuju kao kontroverznu prvu damu čija popularnost opada nakon promašaja s „Hilarikerom” i raste posle Levinski skandala;
mišljenje o njoj je usko podeljeno tokom njene senatske kampanje iz 2000. godine, blago pozitivno tokom vremena provedenog na položaju senatorke, a potom ponovo usko podeljeno tokom njene predsedničke kampanje iz 2008. godine;
kao državna sekretarka uživala je veliko odobravanje, pre kasnijeg neminovnog porinuća koje je bilo sve izraženije kako se njen mandat bližio kraju, te potom i padanja njenih rejtinga na najniže vrednosti ikada jer je bila ponovo viđena u svetlu predsedničke kandidatkinje‍‍

Bareline studije otkrile su da su žene konzistentno davale Hilari Klinton rejting poželjnosti veći nego muškarci, i to za oko 10 posto poena tokom njenih godina u ulozi prve dame.‍‍ Jakobsonova studija pronašla je pozitivnu korelaciju među svim senatorima ženskog pola i partizanski polarizovanog odgovora.‍‍ Profesorka Karin Vazbi Anderson sa odseka za komunikacije na Univerzitetu države Kolorado opisuje položaj prve dame kao „pravu lokaciju” (engl. site) za američku ženskost, jednu već napravljenu za simboličko pregovaranje ženskog identiteta.‍‍ Tačnije, Andersonova navodi da je postojala kulturološka pristrasnost prema tradicionalnim prvim damama i kulturološka prohibicija protiv modernih prvih dama; do vremena Klintonove, položaj prve dame postao je poprište heterogenosti i paradoksa.‍‍ Barelova — kao i biografi Džef Gert i Don Van Nata mlađi — ističe da je Klintonova dosegla svoje najviše nivoe rejtinga odobravanja kao prva dama krajem 1998. godine: ne za profesionalna ili politička dostignuća nje same, već za viđenje kao žrtve veoma javne nevere svog muža.‍‍‍‍ Profesorka na komunikacijama Ketlin Hol Džejmison sa Univerziteta Pensilvanija videla je Klintonovu kao savršen egzemplar za dvostruku obavezanost (engl. double bind), gde joj je bilo veoma teško da živi i u svetu karijere i za porodicu istovremeno, ali je bez obzira na to ipak „postala surogat na kom smo mi projektovali svoje stavove o osobinama koje su se nekada smatrale nekompatibilnima”, što je dalje dovelo do toga da se ona često nađe u različitim „bezizlaznim situacijama” gde je bila osuđena na poraz (engl. no-win situations).‍‍ Medijske studije profesorka Lise Berns sa Kvinipijačkog univerziteta otkrile su da je doprinos štampe često oblikovao Klintonovu kao primerak moderne profesionalne zaposlene majke i kao političkog uljeza zainteresovanog za uzurpiranje vlasti [samo] za sebe.‍‍ Profesorka engleskog jezika Šarlot Templin sa Indijanapoliskog univerziteta pokazala je da su političke karikaturiste koristile razne vrste stereotipa — kao što je zamena polova, radikalni feministički emaskulator i žena koje muž želi da se kutariše — da portretiraju Klintonovu kao takvu da krši rodne norme polova.‍‍

Hilari Klinton (2009)

Kada je počela da ulazi u rane faze svoje predsedničke kampanje za 2008. godinu, magazin Tajm je na svojoj naslovnici objavio sliku Hilari Klinton u krupnom planu, sa dva kvadratića za odabir između „Volim je” (engl. Love Her) i „Mrzim je” (engl. Hate Her);‍‍ s druge strane, magazin Mother Jones naslovio je svoj profil Hilari „Harpi, Heroj, Jeres: Hilari” (engl. Harpy, Hero, Heretic: Hillary).‍‍ Demokratski netruts aktivisti dosledno su davali Hilari veoma niske rejtinge u anketama njima poželjnih kandidata,‍‍ dok su opet neke konzervativne ličnosti — kao što su Brus Bartlet i Kristofer Rudi — proglašavale predsednikovanje Hilari Klinton ne tako lošim na kraju krajeva.‍‍‍‍ Naslovnica časopisa The American Conservative iz oktobra 2007. godine naslovljena je „Poslednji atomi snage Hilarine mržnje” (engl. The Waning Power of Hillary Hate).‍‍ Do decembra 2007. godine, profesorka komunikacija Džejmison posmatrala je i uočila da su postojale velike količine mizoginije o Klintonovoj sveprisutne na internetu,‍‍ sve do uključivanja Fejsbuka i drugih sajtova posvećenim oslikavanju Klintonove u svetlu u kome se ona seksualno ponižava.‍‍ Ona je istakla, kao odgovor na široko rasprostranjene komentare na „smeh Klintonove”,‍‍ sledeće: „Mi znamo da postoji jezik kojim se osuđuje ženski govor koji ne postoji za muški govor. Nazivamo govor žene kreštavim i piskavim. A smeh Hilari Klinton bio je opisivan kao kokodakanje [gakanje].”‍‍ Epitet kučka — koji se pripisivao Klintonovoj još od njenih dana prve dame i koji se mogao videti kod Karin Vazbi Anderson kao alatka za suzbijanje, protiv žena u američkoj politici‍‍ — izvinio se naročito tokom kampanje i pogotovo na internetu (s tim da ni konvencionalni mediji nisu bili isključeni).‍‍ Prateći Klintonin „moment gušenja” (engl. choked up moment) i povezane incidente u zaletu za njuhempišrski primar januara 2008. godine, i Njujork tajms i Njuzvik otkrili su da se uloga pola u kampanji pomerila u nacionalni politički diskurs.‍‍‍‍ Urednik (sada bivši) Njuzvika Džon Elis Mičam sumirao je odnos između Klintonove i američke javnosti rekavši da su događaji iz Nju Hempšira „... čudnu istinu izneli na svetlo [dana]: iako je Hilari Rodam Klinton bila na periferiji ili u sredini nacionalnog života decenijama... (...) ... jedna je od najprepoznatljivijih ali najmanje shvaćenih ličnosti u Američkoj politici”.‍‍‍‍

Hilari Klinton 2013. godine

Hilari Klinton (2015)

Kada je postala državna sekretarka, njena slika u očima američke javnosti činilo se da se dramatično poboljšava; Hilari Rodam Klinton postaje jedna od visoko poštovanih svetskih ličnosti.‍‍‍‍ Dobijala je dosledno visoke rejtinge odobravanja (do 2011. godine, kada je njena karijera bila na vrhuncu, ne računajući period Levinski skandala)‍‍ s tim da su njeni rejtinzi (ne)poželjnosti tokom 2010. i 2011. godine bili najviši za jednu aktivnu, nacionalno prominentnu američku političku figuru.‍‍‍‍ Internet mim iz 2012. godine pod imenom Tekstovi od Hilari (engl. Texts from Hillary) bazirao se na slici Hilari Klinton koja sedi u vojnom avionu noseći naočale i koristeći mobilni telefon sa zamišljenim primaocima i sadržajima njenih tekstualnih poruka. Viralnu popularnost je stekao među mlađim, tehnički stručnijim pratiocima politike.‍‍‍‍ Klintonova je nastojala da objasni svoju popularnost govoreći početkom 2012. godine kako „... postoji određena doslednost između onoga što je ona i što radi...” i kako „... misli da su ljudi konačno rekli: ’Dakle, znaš, sada [nekako] uspevam da doprem do nje.’ ”.‍‍ Hilari Klinton je nastavila s dobrim rezultatima u „Galupovoj anketi za najcenjenijeg muškarca i ženu” (engl. Gallup's most admired man and woman poll), a u 2015. godini Amerikanci su je nazvali „najcenjenijom ženom” za rekordni četrnaesti put direktno i dvadeseti put sveukupno gledajući.‍‍

Njeni rejtinzi poželjnosti opali su, međutim, nakon što je napustila ured i ponovo počela da se u očima javnosti transformiše u lik partijske politike.‍‍ Do septembra 2015. godine, s njenom predsedničkom kampanjom za 2016. iza ugla i preplavljenošću vestima i izveštavanjima koja se tiču upotrebe njenog privatnog imejla u Stejt departmentu, Klintonini rejtinzi „propadaju” na nivoe koji se mogu smatrati njenim najnižim nivoima popularnosti ikada.‍‍ Tokom vođenja kampanje za 2016. godinu rekla je: „Radim jogu, imam duge šetnje, volim da se družim sa svojim psima.” Kada je reč o muzici, Hilari Klinton kaže: „Nekako sam osoba 1960-ih.”‍‍ Tokom 2016. godine, potvrdila je sledeće: „Ja nisam prirodni političar, u slučaju da niste primetili.”‍‍‍‍ Novinarka Indira A. R. Lakšmanan, koja je uveliko pratila Hilari Klinton i kao predsedničku kandidatkinju i kao državnu sekretarku, veruje da je Klintonina persona bila gotovo u potpunosti različita u ove dve uloge te da uprkos tome što definitivno ima političke veštine koje su potrebne jednom funkcioneru — „očigledno, međutim, nešto se izgleda desi Klintonovoj kada je zadatak pitati ljude da glasaju za nju”.‍‍

Zanimljivosti

• Ima mnogo nadimaka; mediji su često pominjali „Bil i Hil”, a politički protivnici kombinovali „Hilari” s drugim rečima koje imaju negativne konotacije (npr. „Hitleri”, „Hildebist”, „Šilari”, „Šrilari” i sl.). Neretko se koriste i inicijali (engl. HRC).‍ Dok je bila državna sekretarka SAD, privatna imejl adresa joj je bila hdr22@clintonemail.com, a kodno ime u Tajnoj službi SAD „Evergrin”.‍
• Nije sela za volan automobila od 1996. do 2014. godine.‍‍‍‍‍‍‍‍‍‍‍‍
• Njeni drugari iz srednje škole dali su joj u mladosti epitet „osoba koja će verovatno uspeti u životu”.‍‍
• Stavlja ljuti tabasko sos na sve što jede, pa čak i salatu.‍‍‍‍‍‍‍‍‍‍
• Kada je imala 12 godina, poslala je pismo NASA-i, upitavši kako da postane astronaut, a oni su joj odgovorili da ne primaju žene.‍‍‍‍‍‍
• Svog mačka koji se zove Socks (srp. dosl. „čarape”), držala je na uzici i nije mu dozvoljavala da napušta imanje Bele kuće dok je Bil bio predsednik.‍‍‍‍
• Kada je završila službenu posetu Jemenu kao državna sekretarka, ulazeći u avion spotakla se i pala.‍‍‍‍‍‍
• Dok je držala govor 2014. godine u Vegasu, maskirana žena ju je gađala cipelom, ali se ona izmakla i nije bila pogođena (slično „eskivaži” bivšeg predsednika Džordža V. Buša).‍‍‍‍‍‍‍‍

Izborna istorija

{{{title}}}
Stranka		Kandidat	Glasovi	%	± %
	Demokratska	Hilari Rodam Klinton	3.747.310	55,3	N/D
	Republikanska	Rik Lazio	2.915.730	43,0	N/D

{{{title}}}
Stranka		Kandidat	Glasovi	%	± %
	Demokratska	Hilari Rodam Klinton	3.008.428	67,0	+ 11,7
	Republikanska	Džon Spenser	1.392.189	31,0	− 12,0

Demokratski predsednički primarni izbori 2008.

Stranka		Kandidat	Glasovi	%
	Demokratska	Barak Husejn Obama	2.272,5 delegata (33 države)	47,3 biračkog tela
	Demokratska	Hilari Rodam Klinton	1.978,0 delegata (23 države)	48,0 biračkog tela

Demokratski predsednički primarni izbori 2016.

Stranka		Kandidat	Glasovi	%
	Demokratska	Hilari Rodam Klinton	2.842,0 delegata (34 države)	55,2 biračkog tela
	Demokratska	Bernard Berni Sanders	1.865,0 delegata (23 države)	43,1 biračkog tela

Predsednički izbori u SAD 2016.

Stranka		Kandidat	Glasovi	%
	Republikanska	Donald Džon Tramp	304 elektora (30 država + ME-02)	46,1 biračkog tela
	Demokratska	Hilari Rodam Klinton	227 elektora (20 država + DK)	48,2 biračkog tela

Rodoslovlje

8. Džonatan Rodam (1843—1917) Holmsajd, gr. Daram, Engleska

4. Hju Rodam (1879—1965) Zapadni Kijo, gr. Daram, Engleska

9. Izabela Simpson Bel (1849—1917) Enfild Plejn, gr. Daram, Engleska

2. Hju Elsvort Rodam (1911—1993) Skranton, Pensilvanija

10. Džon Džouns (1836—?) Vels

5. Hana Džouns (1882—1952) Skranton, Pensilvanija

11. Meri ? (1839—?) Vels

1. Hilari Dajana Rodam (rođ. 1947) Čikago, Ilinois

12. Edvin Džon Hauel (1867—1941) Bristol, Engleska

6. Edvin Džon Hauel ml. (1897—1946) Eldžin, Ilinois

13. Ema Džozefina Monk (1874—1940) Kanada

3. Doroti Ema Hauel (1919—2011) Čikago, Ilinois

14. Danijel Mari (1859—?) Ontario, Kanada

7. Dela Mari (1902—1960) Orora, Ilinois

15. Dilija Martin (1861—?) Lejk Supirijor, Mičigen‍‍

Galerija

Hilari Rodam Klinton na inauguralnom balu (1993) Hilari Klinton igra Nintendo igricu Game Boy na letu iz Ostina za Vašington (6. april 1993) Guverner Havaja Ben Kajetano dočekuje Klintonovu koja stiže na komemoraciju povodom 50. godišnjice II svetskog rata (VVB Hikam, 1. septembar 1995) Prva dama Hilari Rodam obraća se stotinama američkih vojnika u VVB Soto Kano povodom saniranja štete uragana „Mič” (Honduras, 19. novembar 1998) Hilari Rodam Klinton „neslužbeno” odevena (7. april 1999) Predsednička kandidatkinja drži govor u kongresnom centru povodom predstojećih izbora na kojima će izgubiti (Džordžija, 30. januar 2008) Američka sekretarka Klintonova za okruglim stolom u Ambasadi SAD u ratom uzdrmanom Kabulu (Avganistan, 19. novembar 2009) Klintonova i ekvadorski predsednik Rafael Korea iščekuju pres-konferenciju (Kito, 8. jun 2010) Hilari Klinton kao sekretarka u poseti Burmi i poznatoj pagodi Švedagon (2. decembar 2011) Sekretarka sleće u Pnom Pen povodom regionalnih konferencija i bilateralnih sastanaka (Kambodža, 11. jul 2012) Hilari Klinton kao osvajačica nagrade Čatam haus u poseti toj ustanovi (11. oktobar 2013) Italijanski diplomata i ambasador UAE Đorđo Starače s Hilari Rodam Klinton (29. decembar 2014) Klintonova započinje s kampanjom za nove predsedničke izbore (Ajova, 14. april 2015) Forum Braun-en-blek u Šezlou auditorijumu na Univerzitetu Drejk, gde je Klintonova početkom izborne godine držala govor (Ajova, 11. januar 2016) Hilari Klinton na DNK, nakon što ju je predstavila ćerka Čelsi Viktorija, prihvata nominaciju za predsednicu SAD (Pensilvanija, 28. jul 2016) Zvanični gej prajd logo Klintonine kampanje 2016; „Hilari za Ameriku” (engl. Hillary for America) moto je njene kampanje za izbore 2016. godine

---

Hilari i Džeferson Bil Klinton plešu na pozornici (Bela kuća, januar 1997) Advokatska firma „Rouz” u Litl Roku, gde je Hilari Klinton provela mnogo vremena radeći kao advokatica (Arkanzas, 14. novembar 2008) Sekretarka Klintonova ceremonijalno polaže zakletvu pored potpredsednika Bajdena te bivšeg predsednika Bila, ćerke Čelsi i majke Doroti (Stejt department, Vašington; 2. februar 2009) Sekretarka u poseti Izraelu ponovo pali večnu vatru i polaže venac u Memorijalnom centru sećanja (Jad Vašem) (Jerusalim, 3. mart 2009) Sekretarka u poseti Mumbajskom konzulatu tokom događaja u Kristalnoj dvorani luksuznog hotela „Tadž palata” (Mumbaj, Indija; 19. jul 2009) Hilari Klinton kao državna sekretarka pored američkog predsednika Baraka Obame i indijskog ministra spoljnih poslova Somanahalija Krišne (Stejt department, Vašington; 3. jun 2010) Hilari Klinton s Mišel Obamom na dodeli nagrade IWOC — za ohrabrivanje žena — u Stejt departmentu (Vašington, 8. mart 2012) Sekretarka Klintonova pored saudijskog ministra odbrane Salmana bin Abdulaziza (Stejt department, Vašington; 12. april 2012)

---

Karikatura Hilari Klinton (Ranan Luri, 2000) Lutka Hilari Klinton koja je predstavlja kao nacistu (antiratne demonstracije u Vašingtonu, 15. septembar 2000) Poljski strip objavljen na Polandball-u pred posetu državne sekretarke Kukovim Ostrvima, kada je vlada imala problema s prevozom — bila su dostupna samo tri es-ju-vija, pa su se vozila pozajmljivala od građana (17. avgust 2012) Ruža imena Hilari prva dama (engl. Rosa 'Hillary First Lady') [Louis Laperrière 1995 (France)] Sekretarka Klintonova prenosi LGBT zajednici poruku „Sutra će biti bolje” (u prostorijama Stejt departmenta u Vašingtonu, 19. septembar 2010)

Reference

Ovaj odeljak je veoma dug. Možete kliknuti ovde da ga preskočite.

Citirana bibliografija

Allen, Jonathan; Parnes, Amie (2014). HRC: State Secrets and the Rebirth of Hillary Clinton. New York: Crown Publishers. str. 440. ISBN 978-0-8041-3675-4. 

Balz, Dan; Johnson, Haynes (2009). The Battle for America, 2008: The Story of an Extraordinary Election. New York: Viking Penguin. str. 415. ISBN 978-0-670-02111-6. 

Bernstein, Carl (2007). A Woman in Charge: The Life of Hillary Rodham Clinton. New York: Alfred A. Knopf. str. 640. ISBN 978-0-375-40766-6. 

Brock, David (1996). The Seduction of Hillary Rodham. New York: Free Press. str. 452. ISBN 978-0-684-83451-1. 

Brower, Kate A. (2015). The Residence: Inside the Private World of The White House. New York: HarperCollins. str. 320. ISBN 978-0-06-230519-0. 

Burns, Lisa M. (2008). First Ladies and the Fourth Estate: Press Framing of Presidential Wives. DeKalb, Illinois: Northern Illinois University Press. str. 205. ISBN 978-0-87580-391-3. 

Gerth, Jeff; Van Natta, Don Jr. (2007). Her Way: The Hopes and Ambitions of Hillary Rodham Clinton. New York: Little, Brown and Company. str. 438. ISBN 978-0-316-01742-8. 

Ghattas, Kim (2013). The Secretary: A Journey with Hillary Clinton from Beirut to the Heart of American Power. New York: Times Books. str. 357. ISBN 978-0-8050-9511-1. 

Heilemann, John; Halperin, Mark (2010). Game Change: Obama and the Clintons, McCain and Palin, and the Race of a Lifetime. New York: HarperCollins. str. 448. ISBN 978-0-06-173363-5. 

Hudson, Valerie M.; Leidl, Patricia (2015). The Hillary Doctrine: Sex & American Foreign Policy. New York: Columbia University Press. str. 456. ISBN 978-0-231-16492-4. 

Kornblut, Anne (2009). Notes from the Cracked Ceiling: Hillary Clinton, Sarah Palin, and What It Will Take for a Woman to Win. New York: Crown Books. str. 280. ISBN 978-0-307-46425-5. 

Maraniss, David (1995). First in His Class: A Biography of Bill Clinton. New York: Simon & Schuster. str. 512. ISBN 978-0-671-87109-3. 

Morris, Roger (1996). Partners in Power: The Clintons and Their America. New York: Henry Holt and Company. str. 526. ISBN 978-0-8050-2804-1. 

Olson, Barbara (1999). Hell to Pay: The Unfolding Story of Hillary Rodham Clinton. Washington: Regnery Publishing. str. 360. ISBN 978-0-89526-197-7. 

Rodham Clinton, Hillary (2003). Living History. New York: Simon & Schuster. str. 464. ISBN 978-0-7432-2224-2. 

Troy, Gil (2006). Hillary Rodham Clinton: Polarizing First Lady. Lawrence, Kansas: University Press of Kansas. str. 263. ISBN 978-0-7006-1488-2. 

Literatura

• Clinton, Bill (2004). My Life [Bill Clinton's autobiography]. Alfred A. Knopf [Knopf Publishing Group]. str. 957. ISBN 978-0-375-41457-2. 
• Gergen, David (2000). Eyewitness to Power: The Essence of Leadership Nixon to Clinton. Simon & Schuster. str. 382. ISBN 978-0-684-82663-9. 
• Graff, Henry Franklin (2002). The Presidents: A Reference History. Simon & Schuster. str. 817. ISBN 978-0-684-31226-2. 
• Lindsay, Rae (2001). The Presidents' First Ladies. Gilmour House. str. 293. ISBN 978-0-9653753-3-7. 
• Milton, Joyce (1999). The First Partner: Hillary Rodham Clinton. William Morrow and Company. str. 448. ISBN 978-0-688-15501-8. 
• Postrel, Virginia (2004). The Substance of Style: How the Rise of Aesthetic Value Is Remaking Commerce, Culture, and Consciousness. HarperCollins. str. 272. ISBN 978-0-06-093385-2. 
• Rashid, Ahmed (2002). Taliban: Islam, Oil and the New Great Game in Central Asia. I.B. Tauris. str. 276. ISBN 978-1-86064-830-4. 
• Smith, Sally B. (2007). For Love of Politics: Inside the Clinton White House. Random House. str. 608. ISBN 978-1-4000-6324-6. 

Spoljašnje veze

• (jezik: engleski) Zvanični veb-sajt
• (jezik: engleski) Bivša državna sekretarka: 2009—2013
• (jezik: engleski) Biografija Bele kuće
• (jezik: engleski) Fondacija Klintonovih
• (jezik: engleski) Hilari Rodam Klinton na sajtu Curlie (jezik: engleski)
• (jezik: engleski) Hilari Rodam Klinton na sajtu C-SPAN
• (jezik: engleski) Hilari Rodam Klinton na sajtu Njujork tajmsa

• (jezik: srpski) RTRS: „Hilari Klinton priznala: Mi smo stvorili Al Kaidu” (video, 3. 1. 2012)
• (jezik: srpski) Srpske novine: „Četiri uslova Hilari Klinton za nagradu Srbiji” (Novosti, 26. 10. 2012)
• (jezik: srpski) Ceopom istina: „Napad na Južni tok kao nalog Hilari Klinton” (Nenad Popović, 17. 10. 2013)
• (jezik: srpski) Politika: „Hilari Klinton u Srbiji ne bi kritikovali zbog brisanja mejlova” (17. 3. 2015)
• (jezik: srpski) RTRS: „Gomila problema za Hilari Klinton” (Dojče vele, 7. 6. 2016)
• (jezik: srpski) G@zet@: „Spisak zemalja koje je uništila Hilari Klinton” (Vejn Madsen, 22. 9. 2016)
• (jezik: srpski) RTRS: „Francuska podržava Hilari Klinton” (13. 10. 2016)