Pređi na sadržaj

Hiljadu i jedna noć

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kasim u pećini iz priče Ali Baba i četrdeset razbojnika[1], slika Maksfilda Pariša,[2][3] 1909
Ilustracija iz knjige.
Aladin i čudesna lampa (1917).

Hiljadu i jedna noć (arap. كتاب ألف ليلة وليلة Kitāb 'Alf Layla wa-Layla, pers. هزار و یک شب Hazār-o Yak Šab[4]) je zbirka priča sabrana tokom mnogih vekova, od strane raznih autora, prevodilaca i naučnika širom zapadne, centralne i južne Azije, i severne Afrike. Priče imaju korene iz starih civilizacija Arabije, Persije, Mesopotamije, Indije, Judeje[5] i Egipta.[6] Osnova celokupne zbirke je priča o Šeherezadi. Poznata je još pod imenima 1001 noć, Arapske noći, 1001 arapska noć. Neke od najpoznatijih su Priča o mornaru Sinbadu (sedam nastavka), Priča o cipelašu Marufu, Priča o Aladinu i čarobnoj lampi i Priča o Ali Babi i 40 razbojnika. Mnoge priče vode preklo iz narodnih priča iz Abasidske ere, dok druge, a posebno okvirna priča, su najverovatnije izvedene iz Pahlavijskog persijskog rada[7] Hazar Afsana (Hazār Afsān)[8] (pers. هزار افسان - Hiljadu priča), koji je delom zasnovan na indijskim elementima.[9]

Ono što je zajedničko za sva izdanja „Noćnih priča”" je inicijalna okvirna priča o vladaru Šahrijahu i njegovoj supruzi Šeherezadi i uokvirujući kontekst koji je inkorporiran kroz same priče. One proizlaze iz ove izvorne priče; neke su uokvirene unutar drugih priča, dok druge počinju i završavaju se same po sebi. Neka izdanja sadrže samo nekoliko stotina noći, dok druga uključuju 1.001 ili više. Najveći deo teksta je u prozi, mada se stihovi povremeno koriste za pesme i zagonetke i za izražavanje naglašenih emocija. Većina pesama su pojedinačni kupleti ili katreni, mada su neke duže.

Neke od priča su veoma široko povezane sa Noćima, specifično „Aladinova čudesna lampa”, „Ali Baba i četrdeset razbojnika”, i „Sedam putovanja Sinbada moreplovca”, mada one nisu bile deo Noćnih priča u njihovim originalnim arapskim verzijama ali su ih u kolekciju uvrstili Antvan Galard i drugi evropski prevodioci.[10]

Sinopsis[uredi | uredi izvor]

Abasidski manuskript Hiljadu i jedne noći
Šeherezada i Šahrijah po Ferdinandu Keleru, 1880[11]

Hiljadu i jedna noć je poput nedoglednog okeana sakupila moćne bujice maštovitog pripovedačkog umeća čitavog Istoka. Okvirna priča ove knjige je priča o Šeherezadi i caru Šahrijahu.[12][13] To je zatvorena i samostalna pripovedna celina. U Šeherezadinom pričanju pojavljuju se ličnosti koje takođe pripovedaju, ne samo svoju sudbinu, nego i ono što su čuli kao posebnu pripovetku. Tako nastaju nove priče. I sama kompozicija „Hiljadu i jedne noći” je veoma složena. Najbolje bi se mogla predstaviti u koncentričnim krugovima, u kojima je najširi onaj o Šeherezadi i Šahrijahu, a sve druge priče pojavljuju se kao uži koncentrični krugovi.

U davnim vremenima je u Samarkandu živeo silni kralj Šahrijar koga prevari žena sa crnim robom. On ubi i nju i roba i zapovedi da mu svaku noć dovedu jednu ženu koju bi drugi dan sasekli po njegovoj zapovesti. Jedne noći dođe i red na prelepu i bistru Šeherezadu, kćer kraljevog vezira. A ta Šeherezada nije bila obična žena, nego je znala hiljadu i jednu prelepu priču, kojim je ubijala vreme kralju Šahrijaru. Prve noći pripovedala je kralju Bajku o trgovcu i duhu što je kralja vrlo zainteresovalo. Šeherezada koja je bila mudra te slatkorečiva, uvek bi priču prekidala pre kraja, kako bi bila sigurna da će je nastaviti sutradan i početi novu i tako bi svake noći dolazila kralju ispričati po jednu priču.

Šeherezada svoju priču počinje pričanjem o Sindbadu nosaču, mladom čoveku, koji je bio razočaran svojim životom. Jednom prilikom zapevao je pesmu o svojoj nesreći, te o tome kako ga je „zahvatila gorka i tamna sudba”, kako mu je život bedan i da to Bog vidi, ali ništa ne preduzima. Sindbad nosač upoznaje starijeg čoveka Sindbada moreplovca, koji priča priču o svojim putovanjima. Još kao mlad, živeo je lagodnim životom, ali kada mu je sve to dosadilo krenuo je na svoje prvo putovanje. Na tom putovanju sve je bilo uredu dok kapetan broda nije poželeo da usidri brod na nekom ostrvu. Putnici su se tu odmorili i teferičili, dok kapetan nije objavio da se nalaze na leđima uspavanog kita. Tada se već grdosija i počela kretati, mnogi su poginuli dok se Sindbad moreplovac spasao, uz kako on to sam i kaže, Alahovu pomoć. Na tom ostrvu sreće čoveka koji ga odvede do njihovog kralja Mihradžana. Kralj je zavoleo moreplovca, međutim Sindbadu sva ta pažnja kralja nije ugušila želju za rodnim gradom Bagdadom, ali niko nije ni znao ni čuo za Bagdad.

Jednog dana je na ostrvo došao kapetan koji je bio prinuđen da ih nekolicinu ostavi na kitu, te ga Sindbad prepoznaje i odlazi s njim u Bagdad. Nakon svake ispričane priče Sindbad moreplovac daje po sto zlatnika sindbadu nosaču i šalje ga kući uz napomenu da i sutra dođe da čuje još zanimljiviju priču, toliko zanimljiviju da će prethodnu priču i zaboraviti. Sedam priča Sidnbada moreplovca, sedam njegovih putovanja, imaju svoje sličnosti, ali je svaka na svoj način i drugačija. U svakom putovanju mislio je da neće preživeti, ali kada bi se uz pomoć Alaha spasao, zaklinjao se da više neće sudbinu izazivati, te da će se smiriti. Sindbadova želja za novim prostranstvima, širokim morima, nepoznatim zemljama i ljudima bila je jača i od svih mogućih opasnosti koje su mu se dešavale, veća je želja bila i od ogromne ptičurine čija su krila mogla da zaklone i samo sunce.

U svakoj Sindbadovoj priči, početak je isti: plovidba je mirna i bez problema, ali onda sledi preokret. U drugoj priči, Sindbad zadrema i lađa ode bez njega, u trećoj sam dospeva na Majmunsko ostrvo, gde doživljava da gleda kako majmuni jedu njegove drugove. Sa Majmunskog ostrva spasili su se nakon što je mudri Sindbad napravio plan kako da ubiju čudovište kada je zaspalo, te je dva užarena kolca zabio u njegove oči i oslepio ga. Na ovom primeru očituje se mudrost i snalažljivost Sindbada. Mnogo je još primera koji nam odaju Sindbadovu mudrost. Na petom je putovanju Sindbad bio prevaren od strane starca koji mu se učinio jadnim i iscrpljenim, te je Sindbad prihvatio da ga ponese preko potoka. Međutim, starac se više nije hteo maknuti. Ovdje se pokazuje Sindbadova dobrota. Starca je kasnije napio vinom koje je sam napravio, te se tako još jednom spasio.

Sve Sindbadove priče protkane su neverovatnom verom i verom u boga. Nekada se okolnosti u kojima je Sindbad bio bile takve da je preostajala samo nada i verovanje u spas od Alaha. Kako su se putovanja nizala, Sindbadova pobožnost je sve više rasla.

„Nema utočišta osim u Alahu. Alah se pobrinuo da ne skapam od gladi i žeđi.”

Nakon ispričanih sedam priča i nakon datih ukupno 700 zlatnika svom imenjaku Sindbadu nosaču, shvatamo da je Sindbad moreplovac običan čovek koji je preživio mnogo, te ostaje pitanje koliko je samo priča morao da ispriča moreplovac na raznim dvorovima, u svakakvim prilikama i neprilikama, o svojoj zlosreći i čudima sudbine – dok ih najzad nije u sigurnosti i udobnosti svog raskošnog doma u celini ponovio nosaču. Sve ove priče Sindbad moreplovac je ponovio Sindbadu nosaču u želji da on bude zadovoljan svojom sudbinom, svojim mirnim i staloženim životom nosača.

„Istina je da si ostao siromah, a da sam ja stekao blago nebrojeno. Pa ipak, zar svaki od nas nije nagrađen po svome naporu?”

Sindbad nosač posle ovih priča shvata da treba biti zadovoljan svojom sudbinom, te kasnije moli Alaha da mu oprosti zbog njegovog nerazbora.

Još nekoliko priča Šeherezada priča Šahrijahu, a sve su priče neverovatne i u njima je sve moguće: iz najveće sreće dospeti u bedu, ali i obrnuto – iz strašne pogibije uspeti se na vrhunac vlasti. Igrom slepog slučaja sve i svakad može da se preokrene. Nikad se ništa ne dovršava, odlaže se kao u nekoj beskrajnoj igri, odlaganje treba da zavara protivnika, a takva igra odlaganja postaje stvarnija i od stvarnosti.

Putem Hiljadu i jedne noći Šeherezada je odlagala svoju smrt, a kroz njenu priču saznaje se mnogo toga i o njoj: bila je to osećajna žena, znala je lepo da pripovedati, što ju je i ostavilo na životu, a nadasve, Šeherezada je bila mudra i lukava. Na kraju, car Šahrijah se divi Šeherezadi, učevnoj i rečitoj, te želi da je načini svojom ženom. Šahrijahov brat Šahzaman je za svoju suprugu uzeo Šeherezadinu sestru Dariazadu, a njihov otac postaje car.

Što se tiče cara Šahrijaha, on naredi da se dovedu bez odlaganja pisari najveštiji iz svih zemalja muslimanskih, te taj niz čudesa i iznenađenja zapišu u knjizi priča o "hiljadu i jednoj noći".

Istorija[uredi | uredi izvor]

Jezgro priča potiče iz ere persijske dinastije Sasanida i tadašnje knjige Hazār Afsānah (Hiljadu mitova).[12] To je bila kolekcija folklornih priča sakupljenih sa prostora Persije i Indije. Za vreme abasidskog kalifata Haruna el Rašida (786—809.) Bagdad postaje veliko i bogato mesto, gde su se ukrštali trgovački putevi sa svih strana sveta, Kine (svileni put), Indije, Afrike i Evrope. Tada su se na jednom mestu pričale priče sa svih strana sveta, koje su bile kasnije zapisane u jednoj knjizi. Veruje se da je te priče preveo i zapisao poznati arapski propovjednik Abu abd-Alah Mohamed el-Gašigar (Abu abd-Allah Muhammed el-Gahshigar) u 9. veku. Uvodna priča sa Šeherezadom dodana je kasnije u 14. veku, da bi tako priče dobile povezanu strukturu. Prvo novije izdanje je bilo u Kairu (Egipat) 1835. godine.

Istorija 1001 noći je ekstremno kompleksna i moderni učenjaci su više puta pokušali da dokuče kako su priče sakupljene u sadašnjem obliku. Robert Ervin sumira svoje nalaze: „Tokom 1880-ih i 1890-ih znatan deo posla na Noćima su uradili Zotenberg i drugi, u okviru čega se pojavio konsenzusni pogled na istoriju teksta. Većina naučnika se složila da su Noći kompozitni rad i da najranije priče vode poreklo iz Indije i Persije. U isto vreme, verovatno u ranom 8. veku, ove priče su prevedene na arapski jezik pod naslovom „Alf Lejla” ili „Hiljadu noći”. Ova kolekcija je zatim formirala osnovu „Hiljadu i jedne noći”. Originalno jezgro priča je bilo prilično malo. Zatim, u Iraku u 9. ili 10. veku, ovom izvornom jezgru su dodate arapske priče - među njima su i neke priče o kalifu Harun el Rašidu. Isto tako, možda od 10. veka nadalje, u kompilaciju su dodate ranije nezavisni ciklusi saga i priča [...]. Zatim, od 13. veka, dodatni sloj priča je dodat u Siriji i Egiptu, mnogi od kojih pokazuju preokupaciju seksom, magijom ili niskim životom. U ranom modernom periodu još je više priča dodato u egipatsku kolekciju tako da se svežanj dovoljno povećao da bi se ostvarila 1001 noć kazivanja priča kako obećava naslovom knjige.”[14]

Moguće indijsko poreklo[uredi | uredi izvor]

Na bazi indikacija nađenih u sanskrtskoj literaturi kao što su okvirne priče i bajke o životinjama, neki naučnici smatraju da one leže u korenu koncepta Noći.[15] Motiv mudre mlade žene koja odugovlači i konačno uklanja neposrednu opasnost pričanjem priča je prisutan u drevnim indijskim izvorima.[13] Indijski folklor je predstavljen u Noćima u vidu pojedinih priča o životinjama, što odražava uticaj drevnih sanskritskih basni. Uticaj Pančatantre i Bajtal Pačisi je posebno uočljiv.[16] Džataške priče su kolekcija od 547 budističke priče, koje su najvećim delom moralne priče sa etičkom svrhom. Priča bika i dame[17] i srodna Priča o trgovcu i njegovoj supruzi[18] se nalaze u okviru priča obe kolekcije, Džataka i Noći.[19]

Moguće je da je uticaj Pančatantre ostvaren putem sanskritske adaptacije zvane Tantropakjana. Samo fragmenti originalne sanskritske forme ovog rada su sačuvani, ali prevodi i adaptacije postoje u tamilskom,[20] laoškom,[21] tajlandskom[22] i starojavanskom jeziku.[23] Okvirna priča je posebno interesantna, pošto ona formira širok kontekst u kome konkubina priča priče da bu održala interes i naklonost kralja — mada osnova kolekcije priča vodi poreklo iz Pančatantre — sa njenim originalnim indijskom postavkom.[24]

Pančatantru i razne priče iz Džatakasa je prvo preveo u persijski Borzuja oko 570. godine,[25] i njih je kasnije preveo na arapski Ibn el-Mukafa 750 godine.[26] Arapska verzije je dalje prevedena u nekoliko jezika, uključujući sirijski, grčki, hebrejski i španski.[27]

Persijski prototip: Hazar Afsan[uredi | uredi izvor]

Stranica iz Kelileh va Demneha iz 1429. godine, iz Herata, persijske verzije Pančatantre – prikazuje manipulativnog šakala-vizira, Dimna, koji pokušava da navede svog lava-kralja u rat.

Najranije pominjanje Noći odnosi se na arapski prevod iz persijske knjige, Hazār Afsān (ili Afsaneh ili Afsana), sa značenjem „Hiljadu priča”. U 10. veku Ibn el-Nadim je kombinovao katalog knjiga („Fihrist”) u Baghdadu. On je zapazio da su sasanidski kraljevi Irana uživali u „večernjim pričama i basnama”.[28] Al-Nadim zatim piše od persijskom izdanju Hazār Afsān, objašnjavajući korišteni okvir priče: krvoločni kralj ubija sukcesiju žena nakon njihove bračne noći; konačno je jedna od konkubina bila dovoljno mudra da spase sebe pričajući mu večernju priču svake večeri, ostavljajući svaku priču nedovršenom do sledeće noći kako bi kralj odložio njeno pogubljenje.[29] U istom veku el-Masudi takođe pominje Hazār Afsān, i objašnjava da se arapski prevod zove Alf Kurafa („Hinjadu zabavnih priča”) ali da su generalno poznate kao Alf Lejla („Hiljadu noći”). On isto tako pominje likove Shirāzd (Šeherezadu) i Dināzād.[30] Nema fizičke evidencije da je Hazār Afsān sačuvan;[15] tako da tačan odnos te kolekcije sa postojećim kasnijim arapskim verzijama ostaje misterija.[31] Osim Šeherezadine okvirne priče, nekoliko drugih priča imaju persijsko poreklo, mada nije jasno kako su one unete u kolekciju.[8] Te priče obuhvataju ciklus „Kralj Džalijad i njegov vezir Šimas” i „Deset vezira ili istorija kralja Azadbakta i njegovog sina” (izveden iz sedmovekovnog persijskog Baktijarnama).[32]

Tokom 1950-ih, irački učenjak Safa Kulusi je napomenuo (na bazi internih pre nego istorijskih dokaza) da je moguće da je šersijski pisac Ibn el-Mukafa bio odgovran za prvi arapski prevod okvirne priče i neke od persijskih priča kasnije inkorporiranih u Noći. Time bi se stavila geneza kolekcije u 8. vek.[33][34]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ MacDonald, Duncan Black (april 1910). „'Ali Baba and the forty thieves' in Arabic from a Bodleian MS”. Journal of the Royal Asiatic Society: 327—386. JSTOR 25189681. 
  2. ^ Yurkoski, Natalie M. „Parrish, Maxfield”. Pennsylvania Center for the Book. Penn State. Arhivirano iz originala 18. 2. 2016. g. Pristupljeno 14. 6. 2016. 
  3. ^ „Maxfield Parrish (1870-1960)”. Artists & Architects. National Academy Museum. Arhivirano iz originala 17. 6. 2016. g. Pristupljeno 15. 6. 2016. 
  4. ^ Marzolph, Ulrich. [„Arabian Nights”. 2007. doi:10.1163/1573-3912_ei3_COM_0021.  „Arabian Nights”] Proverite vrednost parametra (pomoć). Ur.: Fleet, Kate; Krämer, Gudrun; Matringe, Denis; Nawas, John; Rowson, Everett. Encyclopaedia of Islam (3rd izd.). [Pretplata neophodna (pomoć)]. „Arabian Nights, the work known in Arabic as Alf layla wa-layla'” 
  5. ^ Marzolph 2007, str. 183 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFMarzolph2007 (help)
  6. ^ Edwards, Amelia, The literature and religion of ancient egypt, Arhivirano iz originala 20. 10. 2007. g., Pristupljeno 30. 9. 2007 
  7. ^ Cereti, C. G. (2009), „Middle Persian literature I: Pahlavi Literature”, Encyclopedia Iranica, New York: iranicaonline.org , accessed August 2010
  8. ^ a b Eva Sallis Scheherazade Through the Looking-Glass: The Metamorphosis of the Thousand and One Nights (Routledge) (1999). str. 2. and note 6
  9. ^ Marzolphpa (2007), „Arabian Nights”, Encyclopaedia of Islam, I, Leiden: Brill. 
  10. ^ John Payne, Alaeddin and the Enchanted Lamp and Other Stories, (London 1901) gives details of Galland's encounter with 'Hanna' in 1709 and of the discovery in the Bibliothèque Nationale, Paris of two Arabic manuscripts containing Aladdin and two more of the added tales. Text of "Alaeddin and the enchanted lamp"
  11. ^ Stadtwiki Karlsruhe: Biography
  12. ^ a b Ch. Pellat (2011). „Alf Layla wa Layla”. Encyclopaedia Iranica. 
  13. ^ a b Hamori, A (2012). [„Shahrazad”. doi:10.1163/1573-3912_islam_SIM_6771.  „S̲h̲ahrazād”] Proverite vrednost parametra (pomoć). Ur.: P. Bearman; Th. Bianquis; C.E. Bosworth; Donzel, E. van; W.P. Heinrichs. Encyclopaedia of Islam (2nd izd.). Brill. [Pretplata neophodna (pomoć)]. 
  14. ^ Irwin 2005, str. 48.
  15. ^ a b Reynolds 2006, str. 271
  16. ^ Burton, Richard F. (2002). Vikram and the Vampire Or Tales of Hindu Devilry pg xi. Adamant Media Corporation
  17. ^ „The tale of the bull and the ass”. Sacred-texts.com. 
  18. ^ „Tale of the Merchant and his Wife”. 
  19. ^ Irwin 2005, str. 65.
  20. ^ Artola. Pancatantra Manuscripts from South India in the Adyar Library Bulletin. (1957). str. 45ff.
  21. ^ K. Raksamani. The Nandakaprakarana attributed to Vasubhaga, a Comparative Study. University of Toronto Thesis. (1978). str. 221ff.
  22. ^ E. Lorgeou. Les entretiensde Nang Tantrai. Paris. 1924.
  23. ^ C. Hooykaas. Bibliotheca Javaneca No. 2. Bandoeng. 1931.
  24. ^ A. K. Warder (1992). Indian Kāvya Literature: The art of storytelling, Volume VI. Motilal Banarsidass Publishers. str. 61—62, 76—82. 
  25. ^ IIS.ac.uk Dr Fahmida Suleman, "Kalila wa Dimna" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. novembar 2013), in Medieval Islamic Civilization, An Encyclopaedia, Vol. II. str. 432-433, ed. Josef W. Meri, New York-London: Routledge, 2006
  26. ^ The Fables of Kalila and Dimnah, translated from the Arabic by Saleh Sa'adeh Jallad, Melisende. . London. 2002. ISBN 978-1-901764-14-7. 
  27. ^ Kalilah & Dimnah; or, The fables of Bidpai; being an account of their literary history, p. xiv
  28. ^ Pinault, str. 1.
  29. ^ Pinault, str. 4.
  30. ^ Irwin 2005, str. 49
  31. ^ Irwin, str. 51: "It seems probable from all the above [...] that the Persian Hazār Afsaneh was translated into Arabic in the eighth or early 9th century and was given the title Alf Khurafa before being subsequently retitled Alf Layla. However, it remains far from clear what the connection is between this fragment of the early text and the Nights stories as they have survived in later and fuller manuscripts; nor how the Syrian manuscripts related to later Egyptian versions."
  32. ^ Irwin 2005, str. 76.
  33. ^ Safa Khulusi, Studies in Comparative Literature and Western Literary Schools, Chapter: Qisas Alf Laylah wa Laylah (One thousand and one Nights). str. 15–85. Al-Rabita Press. Baghdad, 1957.
  34. ^ Safa Khulusi, The Influence of Ibn al-Muqaffa' on The Arabian Nights. Islamic Review, Dec. 1960. str. 29-31.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Marzolph, Ulrich (2007). The Arabian Nights in Transnational Perspective. Wayne State University Press. str. 183. ISBN 978-0-8143-3287-0. 
  • Robert Irwin (2005). The Arabian Nights: A Companion. Tauris Parke. 
  • David Pinault (1992). Story-Telling Techniques in the Arabian Nights. Brill Publishers. 
  • Ulrich Marzolph, Richard van Leeuwen, Hassan Wassouf,The Arabian Nights Encyclopedia (2004)
  • Ulrich Marzolph (ed.) The Arabian Nights Reader . . Wayne State University Press. 2006. 
  • Dwight Reynolds, "A Thousand and One Nights: a history of the text and its reception" in The Cambridge History of Arabic Literature. Vol 6. . Cambridge University Press. 2006. 
  • Eva Sallis (1999). Scheherazade Through the Looking-Glass: The Metamorphosis of the Thousand and One Nights. Routledge. ,
  • Yamanaka, Yuriko and Nishio, Tetsuo (ed.) The Arabian Nights and Orientalism – Perspectives from East and West (I.B.Tauris). 2006. ISBN 978-1-85043-768-0.
  • Ch. Pellat, "Alf Layla Wa Layla" in Encyclopædia Iranica. Online Access June 2011 at [1]
  • In Arabian Nights: A search of Morocco through its stories and storytellers by Tahir Shah, Doubleday, 2008.
  • The Islamic Context of The Thousand and One Nights by Muhsin J. al-Musawi. . Columbia University Press. 2009. .
  • Nurse, Paul McMichael. Eastern Dreams: How the Arabian Nights Came to the World Viking Canada: 2010. General popular history of the 1001 Nights from its earliest days to the present.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Hiljadu i jedna noć na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хиљаду_и_једна_ноћ&oldid=27837485”