Битка на Делиграду (1813)
| Битка на Делиграду (1813) | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Првог српског устанка | |||||||
 Остатци Делиградског шанца | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
 Српски устаници |
 Османско царство | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
|
Младен Миловановић Јован Курсула † Пауљ Матејић † |
Мехмед Бехрам-паша | ||||||
| Јачина | |||||||
|
10-15.000 људи и 10 топова[1] | око 50.000[1] | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
|
око 500 погинулих[1] | непознато[1] | ||||||
Битка на Делиграду (1813) била је једна од последњих битака у Првом српском устанку. Након снажног отпора устаника, Турци су заобишли делиградска утврђења и 6. октобра 1813. заузели Београд, али се Делиград одржао још 6 недеља, након чега су се браниоци разишли кућама.[1]
Битка[уреди | уреди извор]
Делиград је 1813. бранио Младен Миловановић са 10-15.000 људи и око 10 топова. Турци су покушали 28. јула да са мањим снагама подиђу утврђењима, али су одбијени. Средином августа команду над главном турском војском (око 50.000) против Србије примио је Мехмед Бехрам-паша. Он је намеравао да делом снага опседне Делиград, а главнином да га обиђе преко Мозгова и продре према Београду.[1]
Да би спречили обилазак Делиграда, Срби су започели градњу Новачићевог редута на Мозговачком вису. Крајем августа Бехрам-паша је са румелијско-албанском војском напао Новачићев редут, заузео га, а затим уз тешке губитке и положај на српском левом крилу. Потом је делом снага опсео Делиград, и почетком септембра са главнином продужио наступање према Ћуприји. У тим борбама погинуло је око 500 Срба, међу њима војводе Пауљ Матејић и Новачић, а војвод Јован Курсула смртно је рањен.[1]
Последице[уреди | уреди извор]
Друга турска војска из источне Србије продрла је преко Пореча у долину Велике Мораве, због чега је Младен Миловановић пребацио главне снаге са Делиграда у долину Мораве ради одбране њених прелаза. У делиградским утврђењима остало је око 3.000 Рудничана и Гружана. После преласка Карађорђа у Аустрију 3. октобра и пада Београда 5. октобра, одбарана Делиграда више није имала сврху, али се његова посада држала још 6 недеља, а потом се пробила и разишла кућама.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Стојанчевић, Владимир (2004). Први српски устанак 1804-1813. Београд: Медија центар "Одбрана". стр. 326. ISBN 978-86-3350-153-8.
- Стевановић, Др Миладин (1994). Први српски устанак. Горњи Милановац: Дечје новине. стр. 343. ISBN 978-86-3670-689-3.
- Ђорђевић, Др Мирослав Р. (2004). Ослободилачки рат српских устаника 1804-1806. Београд: Медија центар "Одбрана". стр. 447. ISBN 978-86-335-0154-5.
- Јанковић, Драгослав (1984). Српска држава Првог српског устанак. Београд: Нолит. стр. 293.
- Новаковић, Стојан (2021). Васкрс државе српске: политичко-историјска студија о Првом српском устанку 1804-1813. Београд - Земун: Укронија. стр. 210. ISBN 978-86-6002-071-2.
- Павићевић, Бранко; Стојанчевић, Владимир; Ратковић-Костић, Славица (1998). Од Царева Лаза 1712. и Боја код Иванковца 1805. до одласка Турака из Србије 1867. [Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске: од Царева Лаза 1712. до Добропољске битке 1918.], Књ. 1. Нови Сад: Православна реч; Београд: Војноиздавачки завод. стр. 616. ISBN 86-335-0038-8.
- Љушић, Радош (2018). Војводе и војводски барјаци: Војно уређење устаничке Србије (1804-1815). Београд: Медија центар "Одбрана". стр. 344.
- Хамовић, Драган; Јовановић, Небојша; Илијин, Душан (2004). Устаничка читанка (1804 - 1815). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 418. ISBN 86-17-11342-1.
- Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 2). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 370.
- Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 2). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 369—370.
