Пређи на садржај

Милош Војновић Лаутнер

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Милош Војновић Лаутнер
Капетан Милош Војновић Лаутнер у униформи
Српског добровољачког корпусa
Лични подаци
Пуно имеХенрик Лаутнер
Датум рођења(1916-00-00)1916.
Место рођењаМарибор, Аустроугарска
Датум смрти23. септембар 1943.(1943-09-23) (26/27 год.)
Место смртиСеча Река, Недићева Србија
Војна каријера
Служба1941-1943
ВојскаСрпски добровољачки корпус
Чинкапетан
Учешће у ратовимаДруги светски рат у Југославији

Милош Војновић Лаутнер (нем. Henrik Lautner, Марибор, 1916 - Сеча Река, 23. септембар 1943) - пилот, инструктор скијања и летења, алпиниста, скијаш, једриличар, током Другог светског рата капетан командант Четвртог батаљона Српског добровољачког корпуса.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1916. године у Марибору, у немачко-словеначкој породици као Хенрик Лаутнер.

Лаутнер је основну и средњу школу завршио у Марибору, а затим је уписао стоматолошки факултет. Уз образовање се активно бавио спортом. Био је изузетан скијаш (такмичио се у више алпских дисциплина[1]), а бавио се и једриличарством и био пилот.

Један је од родоначелника алпинизма у Марибору[2]. 30. августа 1937. године учествовао је у основивању Алпинистичкуе секције. Оснивању су присуствовали Миран Цизељ, Душан Водеб, Душан Фурлан, Мирко Лоргер, Макс Долиншек, Божо Гајшек, Звонко Берлич, Марјан Кожух, Алберт Детичек. Шеф секције био је Мирко Лоргер, технички руководилац Миран Цизељ, секретар Душан Водеб, мајстор секције Душан Фурлан, пропагандиста Марјан Кожух, а прве две године за благајну је био задужен Хенрик Лаутнер[3]. Лаутнер је поставио неколико алпинистичких смерова у Камнишко-Савињским Алпима[4]. У Словенији је постао инструктор скијања и започео пилотско образовање.

По доласку у Србију је похађао једриличарску и пилотску школу у Нишу, након чега је постао наставник летења на Златибору. На Златибору је дошао 1938, где је вршио дужност шефа наставе летења[5]. Истакао се стручношћу као амбициозан, вредан, темперамeнтан, као организатор битно је допринео резултатима Једриличарског центра на Златибору, посебно у броју "Ц" дипломе и раду на ауто-витлу, чиме је доказао да је Златибор погодан за високо једрење.[5] Заслужан је и за развој једриличарства у Ужичкој гимназији.

За школу Златиборског једриличарског центра посебно су заслужни наставници летења: Душан Недокланац, Константин Ђорђевић, Јохан Волф, Марко Јовановић, Чедомир Поповић, Милош Војновић Лаутнер, Георгије Нинчић[6], Тихомир Илић, Лука Попов, Боривоје Мирић, Богумил Јаклаћ и Бранислав Поповић.[7]

Оженио се 1941. године са Надом Мирковић из Ужица, ћерком познатог ужичког трговца Андрије Мирковића[8] и Милице Мирковић, рођене Бошковић. Пре тога се крстио у манастиру Жича, примио православну веру и узео српско име Милош Војновић, по српском средњовековном војводи и епском јунаку. Наводно га је крстио лично епископ Николај Велимировић.[9] Одмах је приступио Српском добровољачком корпусу, где је добио чин капетана. Приликом формирања Десетог одреда Српског добровољачког корпуса у Крагујевцу 29. октобра 1941. године, Лаутнер је постављен за његовог команданта.[10]

У априлу 1942. под налетом злогласне усташке „Црне легије” Јуре Францетића српске избеглице су морале да беже из источне Босне. У злочиначком пиру усташе су поклале око 4.000 Срба од Власенице до Скелана, а 20.000 избеглих прихваћено је на другој обали Дрине, у Рачанском срезу у Србији. Највише их је било у Бајиној Башти. У акцији збрињавања избеглица учествовао је и љотићевски Десети добровољачки одред под командом Милоша Војновића Лаутнера[11].

Пишући о тим догађајима, „Ново време” је објавило и потресну фотографију жене која се спасла усташког ножа, а њен вапијући поглед преточен је у потпис испод снимка – „Мајко Србијо, помози!”. Ову фотографију је направио Милош Војновић[11], а по том мотиву Драгослав Стојановић је ускоро сачинио плакат којим је Недићева влада, њен Комесаријат за избеглице, позивао грађане Србије да помогну својој браћи у невољи с друге обале реке Дрине[11].

У јануару 1943. године, Српски добровољачки корпус је реорганизован у пет батаљона, а за команданта Четвртог добровољачког батаљона је постављен Лаутнер.

Након коначног слома устанка у Србији, који се одвијао у два таласа - први у новембру и децембру 1941. године, а други почетком 1942. године - већина четничких јединица Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), око 20 одреда, легализована је од стране Владе народног спаса Милана Недића. Те јединице су формално постале део Српске народне гарде. Овај потез омогућио је ЈВуО да избегне уништење током немачких офанзива на устанике, за разлику од комунистичких формација (партизана) које су претрпеле пораз и биле приморане на повлачење из Србије.

Легализација је имала неке позитивне ефекте, као што су очување живота и наоружања устаника. Међутим, донела је и негативне последице у виду смањења борбеног морала и дисциплине, као и игнорисања наређења ЈВуО. Недуго након легализације, дошло је до сукоба између илегалних четника, легализованих четника и љотићеваца. У овим сукобима је учестововао и Лаутнер, који је водио акције против Југословенске војске у Отаџбини и партизанског покрета. Једна од његових акција била је заробљавање начелник Команде Источне Босне и Херцеговине мајора Јездимира Дангића у месту Рогачица код Бајине Баште, током ноћи између 11. и 12. априла 1942. године. У овој акцији, Лаутнер је предводио СДК и агенте Абвера.

Убијен је септембра 1943. године код села Сеча Река, у заседи коју је организовао поручник Филип Ајдачић.

За одмазду, немачке снаге су 23. септембра 1943. године напале снаге ЈВуО, а затим спалиле Сечу Реку.[12]

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Академик Љубомир Симовић помиње Лаутнера у својој књизи "Ужице са вранама".

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Sport vom Sontag - Ing. Sanračič Ubfahrtstraffe eroffnet”. Mariborer Zeitung. 7. 2. 1939. Приступљено 6. 6. 2024. 
  2. ^ „Začetki alpinizma”. Gore Ljudje (на језику: словеначки). Приступљено 2024-06-07. 
  3. ^ Vodeb, Dušan (1997). „ZAČETKI ALPINIZMA V MARIBORU SEGAJO V TRIDESETA LETA - 3” (PDF). Planinski vestnik - Glasilo Planinske sveze Slovenije, marec 1997. Volume 3: 120. 
  4. ^ Štupar, Boris. „Lastovec - Deska”. Gore Ljudje (на језику: словеначки). Приступљено 2024-06-09. 
  5. ^ а б Марјановић, Божидар (2002). „10. Војновић Милош Лаутнер”. Крила Златибора - Краљевско југословенски аеро клуб Краљеве Воде. ADDA korporacija d.o.o. - Kraljevsko jugoslovenski aero klub Kraljeve Vode. ISBN 869035610X. 
  6. ^ NIN.RS. „Dugi Ikarov let”. Nin online (на језику: српски). Приступљено 2024-06-09. 
  7. ^ „Историјат ЈКААК – ЈУГОСЛОВЕНСКИ КРАЉЕВСКИ АКАДЕМСКИ АЕРО КЛУБ”. Приступљено 2024-06-07. 
  8. ^ Ковачевић, Предраг (2019-07-10). „О Андрији Мирковићу, значајном Ужичанину”. Užičanstveno (на језику: енглески). Приступљено 2024-06-09. 
  9. ^ „KRVAVE RUKE UŽIČKOG ZETA Otkrivena istina o životu Henrika Lautnera”. Blic. 29. 05. 2016. 
  10. ^ Стамболија, Небојша (2019). Српска државна стража 1942-1944. Докторска дисертација. Београд: Филозофски факултет Универзитета у Београду. стр. 45. 
  11. ^ а б в Kljakić, Slobodan. „Razjašnjen nastanak poznatog plakata”. Politika Online. Приступљено 2024-06-09. 
  12. ^ Ђерић, Дејан (10. децембар 2017). „‘’Штуке’’ и тенкови против четника”. Видовдан. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милош_Војновић_Лаутнер&oldid=27848390”