Саватије Божић
Саватије Божић | |
|---|---|
 Саватије Божић | |
| Датум рођења | 28. децембар 1859. |
| Место рођења | Река код Краљева, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 8. август 1960. (100 год.) |
| Место смрти | Краљево, СФР Југославија |
| Занимање | Свештеник, јавни радник и добротвор |
| Награде | Орден Белог орла, Златни орден Црвеног крста, Напрсни крст |
Саватије Божић (Река код Краљева, 28. децембар 1859 – Краљево, 8. август 1960) био је српски свештеник и јавни радник.
Биографија[уреди | уреди извор]
Саватије Божић је рођен 28. децембра 1859. године у селу Река код Краљева, од оца Јована и мајке Анђелије, у породици која је важила као једна од имућнијих. Школовање је започео 1867. године у Манастиру Студеници, где је научио читање и певање. Учитељ је саветовао Саватијевог оца да му омогући наставак школовања, што је отац одбио јер није имао довољно новца. Ипак, Саватије је наставио да долази у манастир, где је учио од гимназијалаца који су током летњег распуста долазили у Студеницу. Учествовао је као шеснаестогодишњак у Српско-турским ратовима, у одреду Саве Дечанца. По окончању ратова уписао је богословију у Београду, коју је завршио 1882. године.[1][2]
По завршетку богословије, желео је да настави школовање на некој од руских државних академија, али су његови родитељи инсистирали да се запосли и оснује породицу. Радио је као учитељ мушке школе у Рашкој, а 1884. године је постао парох у овој вароши, давши оставку на место учитеља. Обновио је месни храм, 1885. године основао читоаницу (чији је предсеник био све до одласка из Рашке) и Друштво за пошумљавање голети. Био је и повереник београдског Друштва Свети Сава за Рашку. Године 1893. био је изабран за народног посланика за округ Руднички.[3]
Од 1894. године је био свештеник у Краљеву, где је био премештен на властиту молбу. Поред дужности мирског свештеника у Краљеву, годинама је обављао и дужност свештеника у гарнизону Шумадијске дивизијске области. Хонорарно је вршио и дужност свештеника у краљевачкој болници. Писао је за неколико црквених листова. Био је члан Управног и Редакцијског одбора Свештеничког удружења Епархије жичке. Од 1921. до 1924. био је члан Великог духовног суда у Сремским Карловцима, а потом, од 1924. до 1935. био је архијерејски намесник среза Жичког. Пензионисан је 1938. године као протојереј-ставрофор.[1][4][5]
Божић се активно бавио јавним пословима. Радио је на верском просвећивању својих парохијана, обновио је цркву у Градцу и звонару краљевачке цркве. Био је оснивач Црвеног крста у Краљеву и његов дугогодишњи председник. Учествовао је у оснивању Гимназије у Краљеву 1909. године и организовању пољопривредних изложби. Године 1927. постао је први председник краљевачког Аероклуба. Био је оснивач болничарског курса. Заједно са Петром Богавцем, Милутином Веснићем, Светозаром Буњаком и среским лекаром Димитријем Антићем био је један од организатора испитивања лековитости воде у Матарушкој Бањи и њеног претварања у лечилиште.[1][4][6] Био је члан и Управе за чување народног здравља, патриотског друштва Ибарска легија, певачке дружине Свети Сава, као и председник Народне одбране и Пољопривредног среског одбора среза жичког.[7]
Током Првог светског рата и окупације Србије био је осуђен од стране окупатора на смрт јер је био председник Народне одбране. Ипак, био је помилован и послат јануара 1916. године у логор у Нежидеру у Мађарској. У овом логору је остао до јула 1918. године. Приликом ослобођења Краљева 1918. Божић је организовао Одбор за дочек и исхрану Српске и савезничке војске.[1][4][8]
Одликован је Орденом Белог орла 1924. године. Црвени крст му је доделио Златни орден Црвеног крста, а краљевачки одбор ове организације му је даровао писану похвалницу. Црква му је доделила чин протојереја-ставрофора и Напрсни крст.[1][4][9]
Саватије се 1884. године оженио Босиљком, ћерком краљевачког трговца Хаџи Јосифа Алексића. Саватије и Босиљка су имали десеторо деце, седам синова и три кћери, али су им три сина умрла у раном детињству. Њихов син Добривоје Божић био је конструктор прве аутоматске ваздушне кочнице на железници. Свастика Саватија Божића била је Драга Петровић, српска добротворка.[4][10]
Саватије Божић је преминуо 8. августа 1960. године у Краљеву.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ Српски биографски речник. Књ. 1, А-Б. Нови Сад: Матица српска. 2004. стр. 663. ISBN 86-83651-49-5.
- ^ Виријевић, Владан (2006). Краљево, град у Србији 1918-1941. Краљево: Нарони музеј Краљево; Историјски архив Краљево. стр. 342. ISBN 86-85179-09-2.
- ^ Виријевић, Владан (2006). Краљево, град у Србији 1918-1941. Краљево: Нарони музеј Краљево; Историјски архив Краљево. стр. 343—344. ISBN 86-85179-09-2.
- ^ а б в г д Јоветић, Раде (1994). Хроника краљевачког гробља. Краљево. стр. 91.
- ^ Виријевић, Владан (2006). Краљево, град у Србији 1918-1941. Краљево: Нарони музеј Краљево; Историјски архив Краљево. стр. 290; 345. ISBN 86-85179-09-2.
- ^ Ристић, Радомир (2014). „Болести и други узроци смрти становника Краљева крајем 19. века”. Наша прошлост. 15: 93.
- ^ Виријевић, Владан (2006). Краљево, град у Србији 1918-1941. Краљево: Нарони музеј Краљево; Историјски архив Краљево. стр. 344. ISBN 86-85179-09-2.
- ^ Виријевић, Владан (2006). Краљево, град у Србији 1918-1941. Краљево: Нарони музеј Краљево; Историјски архив Краљево. стр. 344—345. ISBN 86-85179-09-2.
- ^ Виријевић, Владан (2006). Краљево, град у Србији 1918-1941. Краљево: Нарони музеј Краљево; Историјски архив Краљево. стр. 345. ISBN 86-85179-09-2.
- ^ Виријевић, Владан (2006). Краљево, град у Србији 1918-1941. Краљево: Нарони музеј Краљево; Историјски архив Краљево. стр. 343. ISBN 86-85179-09-2.
