Хронологија радничког покрета код јужнословенских народа 1900—1904.

С Википедије, слободне енциклопедије
следећа целина:
1919—1929. ►


Хронолошки преглед важнијих догађаја везаних за раднички и социјалистички покрет код јужнословенских народа који су се догодили од 1900. до 1904. године. Хронологија се бави догађајима на подручју бивше Југославије, а тада Аустроугарске и Османлијског царства, као и независних држава Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе и општим догађајима везаним за међународни раднички покрет и јужнословенске народе.

Напомена: За догађаје који су се одигравали на територији данашњих држава Србије (без Војводине), Црне Горе и Македоније, где је до 1919. био на снази стари календар, односно јулијански календар, у загради се налази датум по старом календару.


1900. година 1901. година 1902. година 1903. година 1904. година


1900. година[уреди | уреди извор]

16. јун (3. јун по с.к.)[уреди | уреди извор]

  • У Крушеву одржана Прва конференција македонских социјалиста. Они су тада као борци за социјално и национално ослобођење одлучили да се прикључе у организацију ТМРО. Током Илинданског устанка августа 1903, македонски социјалисти су постали истакнути руководиоци овог устанка.[1]

23. септембар[уреди | уреди извор]

  • У Паризу од 23. до 27. септембра одржан Пети конгрес Друге интернационале, на коме се расправљало о питању како да се освоји државна власт и да ли се могу стварати политички савези са буржоаским странкама. Конгрес је такође изгласао Резолуцију у којој је осуђен милитаризам, али ја на Конгресу уочено да су реформистичке и опортунашке струје дубоко продрле у социјалистички покрет.[1]

11. новембар[уреди | уреди извор]

  • У Новом Саду основано Опште друштво за образовање радника.[1]


1900. година 1901. година 1902. година 1903. година 1904. година


1901. година[уреди | уреди извор]

11. фебруар[уреди | уреди извор]

19. март (6. март по с.к.)[уреди | уреди извор]

  • У Београду потврђена правила Београдског радничког друштва. Ово друштво је до половине 1903, када је основана Српска социјалдемократска партија представљало централну радничку организацију у Краљевини Србији. Путем зборова, конференција, предавања, курсева, штампе, литературе и др, одиграла је значајну улогу у процесу формирања радничког покрета у Србији. Друштво је расформирано фебруара 1905. године.[2]

15. мај (2. мај по с.к.)[уреди | уреди извор]

  • У Београду отпочео штрајк радника у приватним штампаријама. Штрајком је руководила Дружина типографских радника.[2]

27. јул (14. јул по с.к.)[уреди | уреди извор]

  • У Београду основано прво Радничко позориште, које је радило у кафани „Радничка касина“, на углу Дечанске и Скопљанске улице (данас Нушићева улица).[2]

20. јул[уреди | уреди извор]

  • У Новом Саду, од 20. до 24. јула текао штрајк око 400 радница новосадске свиларе, које су захтевале боље услове рада и повећање надница. Штрајк је окончан са успехом.[2]

8. децембар (25. новембар по с.к.)[уреди | уреди извор]

  • У Београду у хотелу „Булевар“, одржан раднички збор на коме је осуђено погоршавање политичких прилика и захтевана слобода штампе, збора и удруживања. После збора је одржана протестна шетња улицама централним градским улицама у којој је учествовало око 2.000 лица.[2]


1900. година 1901. година 1902. година 1903. година 1904. година


1902. година[уреди | уреди извор]

Радничке новине из 1897.

18. јануар (5. јануар по с.к.)[уреди | уреди извор]

13. март[уреди | уреди извор]

  • У Трсту, од 13. до 15. марта, одржан генерални штрајк словеначких и италијанских радника. У сукобу са полицијом и аустроугарском војском било је 14 мртвих и 56 повређених лица.[2]

30. март[уреди | уреди извор]

  • У Загребу, 30. и 31. марта, одржана прослава десетогодишњице излажења листа Слобода, органа Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније (СДСХС). У оквиру прославе је одржана и Конференција, којој је присуствовало 120 особа из свих крајева Југославије (ова Конференција је била прва Југословенска социјалистичка конференција). Међу учесницима Конференције били су председник Београдског радничког друштва Никола Величковић, уредник Радничких новина Коста Јовановић и др. На Конференцији се највише расправљало о оснивању Савеза југословенских радничких друштава, које је имало за циљ да удружи сва радничка друштва јужнословенских народа, а један од иницијатора је био Витомир Кораћ.[2]

1. април[уреди | уреди извор]

  • У Ријеци, од 1. до 3. априла, трајао штрајк 2.500 лучких радника који су захтевали осмочасовно радно време и повећање надница. Штрајк је окончан после постигнутог договора са лучким властима.[2]

23. јун (10. јун по с.к.)[уреди | уреди извор]

29. октобар[уреди | уреди извор]

  • У Загребу почео да излази лист Слободна ријеч, који је био орган Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније. Лист је био изложен честим забранама, а дефинитивно је забрањен 1914. године.[2]

22. новембар[уреди | уреди извор]

  • У Будимпешти почео да излази лист Црвена слобода. Лист је излазио повремено и штампан је у Српској штампарији. Пошто је веома оштро критиковао тадашњег бана Куена Хедерварија, лист је илегално преношен у Хрватску. Око уређивања, штампања и преношења листа хрватским социјалистима су помагали мађарски и српски социјалисти.[2]


1900. година 1901. година 1902. година 1903. година 1904. година


1903. година[уреди | уреди извор]

23. фебруар[уреди | уреди извор]

14. март (1. март по с.к.)[уреди | уреди извор]

  • У Радничком листу објављени чланци Фридриха Енгелса На гробу Карла Маркса и О материјалистичком схватању историје.[2]

29. март (16. март по с.к.)[уреди | уреди извор]

5. април (23. март по с.к.)[уреди | уреди извор]

  • У Београду одржане демонстрације око 5.000 студената, ђака и радника против режима краља Александра Обреновића. Организатори ових демонстрација су били студенти-социјалисти Димитрије Туцовић и Триша Кацлеровић. На демонстранте је интервенисала жандармерија и војска, усред чега је убијено пете, а рањено шест лица. Ухапшено је било 123 демонстраната, а против њих 27 је била поднета пријава суду (после Мајског преврата сви оптужени су били ослобођени).[2]

8. мај (25. април по с.к.)[уреди | уреди извор]

  • У Београду одржан раднички збор на коме је однета одлука о оснивању Радничког савеза, који би био земаљска централа свих синдикалних организација и општерадничких социјалистичких друштава. Савез је конституисан тек у јуну, након Мајског преврата.[2]

20. мај[уреди | уреди извор]

10. јун (28. мај по с.к.)[уреди | уреди извор]

Краљ Александар и краљица Драга на венчању, 1901.

крајем јуна (половином јуна по с.к.)[уреди | уреди извор]

7. јул (24. јун по с.к.)[уреди | уреди извор]

  • У Крагујевцу одржан оснивачки збор Крагујевачког радничког друштва. На Збору су говорили Радован Драговић, Драгиша Лапчевић и Триша Кацлеровић.[2]
  • У селима Велики и Мали Торак (данас једно село Торак) на поседу грофа Чекоњића избио штрајк жетелачких радника. Пошто нису успели да наговоре раднике да се врате на посао, срески наредник је 9. јула довео 30 жандарма. Тада су избили немири, а власти су примениле тзв „робовски закон“ из 1898. године и 80 радника осудиле на 30 дана затвора. Пошто нису успели да пронађу друге раднике, похапшени радници су били пуштени и враћени на посао, уз повећану дневницу.[2]

12. јул (29. јун по с.к.)[уреди | уреди извор]

  • У Лесковцу одржан збор, коме је присуствовало око 600 радника и на коме је донета одлука о оснивању Радничког друштва.[2]

2. август (20. јул по с.к.)[уреди | уреди извор]

Димитрије Туцовић
  • У Београду одржан Први конгрес Радничког савеза Србије и Основачки конгрес Српске социјалдемократске странке (скраћено ССДС, а од 1909. Српска социјалдемократска партија). Овим Конгресима је присуствовало 33 делегата социјалистичких радничких организација из 20 места, као и привремена управа Радничког савеза, редакција Радничких новина и поједини социјалисти, све укупно око 130 људи. На Синдикалном конгресу је усвојен правилник Радничког савеза и изабрана управа са председником Луком Павићевићем и секретаром Стеваном Васиљевићем. На Конгресу ССДС донет је статут и програм странке и изабрана Главна партијска управа на челу са председницима Драгишом Лапчевићем и Николом Величковићем и секретарима Костом Јовановићем и Радованом Драговићем.[2]
  • У Македонији избио тзв. „Илиндански устанак” против турске власти, који је организовала организација ТМРО. У току устанка су била ослобођена многа места и проглашена Крушевска република, на чијем челу је стајао револуционар Никола Карев. Турци су убрзо покренули јаку офанзиву у којој су поново заузели ослобођену област.[2]

3. август (21. јул по с.к.)[уреди | уреди извор]

19. август (6. август по с.к.)[уреди | уреди извор]

  • У Сењском руднику избио штрајк око 600 рудара, због отпуштања двојице рудара, али и лоших услова рада који су проузроковали рударску несрећу и отпуштања рудара. Сви захтеви штрајкача су прихваћени и штрајк је успешно окончан 28. августа. (Дан почетка штрајка 6. август се од Другог светског рата обележава као Дан рудара у Србији).[2]

23. август (10. август по с.к.)[уреди | уреди извор]

6. септембар (24. август по с.к.)[уреди | уреди извор]

  • У Београду Српска социјалдемократска странка одржала збор на коме је говорено о положају народа Македоније и Старе Србије, коју су још увек били под турском влашћу. На збору је донета Резолуција у којој је донет закључак да је њихов једини спас у револуцији. Такође је речено да је решење македонског питања у стварању конфедерације балканских држава.[2]

21. септембар (8. септембар по с.к.)[уреди | уреди извор]

9. новембар[уреди | уреди извор]


1900. година 1901. година 1902. година 1903. година 1904. година

1904. година[уреди | уреди извор]

14. јануар (1. јануар по с.к.)[уреди | уреди извор]

  • У Београду одржан протестни збор на коме је расправљано о незапослености. Организатор скупа је био Раднички савез, а на скупу је такође осуђен однос полиције према незапосленим радницима.[4]

17. јануар[уреди | уреди извор]

28. фебруар[уреди | уреди извор]

  • У Сомбору, од 28. фебруара до 4. марта, текао штрајк око 300 грађевинских радника, који су захтевали десетосатно радно време, фиксирање зарада и признавање радничких повереника.[4]

20. март (7. март по с.к.)[уреди | уреди извор]

3. април[уреди | уреди извор]

  • У Загребу, 3. и 4. априла, одржана Конференција Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније (СДСХС), којој је присуствовало 89 делегата струковних и политичких организација. На Конференцији је прихваћене резолуције странке о агитацији странке и штампи, као и против апсолутизма у Русији.[4]
  • У Будимпешти, од 3. до 5. априла, одржан Једанаести конгрес Социјалдемократске партије Мађарске (СДПМ), коме је присуствовало 665 делегата, од чега њих 38 из разних места Војводине. На Конгресу је донета одлука о оснивању Српског комитета са циљем организовањем агитације међу радницима и сељацима српске националности у Тамишкој, Торонталској, Бачбодрошкој, Сремској и Пештанској жупанији. Српски комитет је сачињавало пет чланова, по један из сваке жупаније: Милан Станковић из Баваништа, Бранко Попов из Кикинде, Сава Петровић из Бегеча и Александар Банковачки из Срема (представник пештанске жупаније је накнадно изабран). Од Српског комитета је касније формиран Српски агитациони одбор. Такође на Конгресу су донете одлуке и о формирању осталих комитета — немачког, словачког, румунског (ови комитети су такође деловали на подручју Војводине).[5]

10. април (28. март по с.к.)[уреди | уреди извор]

  • У Београду, 10. и 11. априла, одржан Други конгрес Радничког савеза (РС), коме је присуствовало 156 делегата из 24 места. На Конгресу су усвојени реферати О синдикалним организацијама Димитрија Туцовића и О потрошачким задругама Трише Кацлеровића. Такође на Конгресу је донета одлука о реорганизовању радничког покрета — на основу које су укинута општа радничка друштва, а место њих су формирана чисто синдикалне и партијске организације, као и промењен назив Радничког савеза у Главни раднички савез Србије (ГРСС). За председника нове управе Савеза је био изабран Лука Павићевић.[4]

11. април (29. март по с.к.)[уреди | уреди извор]

  • У Београду, 11. и 12. априла, одржан Други конгрес Српске социјалдемократске странке (ССДС), коме су присуствовали скоро сви делегати тек одржаног синдикалног конгреса. На Конгресу се дискутовало о дотадашњем раду, а реферате су поднели Радован Драговић о кандидацијама и Драгиша Ђурић о штампи. Усвојена је одлука о слављењу Празника рада 1. маја и осуђена појава опозиционе струје у радничком покрету, окупљене око листа Свест (овај лист је излазио у Београду током марта и априла). За председнике странке су били изабрани Драгиша Лапчевић и Никола Величковић, а за секретаре Радован Драговић и Никола Николић.[4]

14. април[уреди | уреди извор]

  • У Сонти, код Апатина избила побуна беземљаша, који су због неповољног имовинског односа тражили поделу државне земље. У Бачванској жупанији је било основано асталско друштво које је окупљало око 1.700 пољопривредника. Они су били за 14. април заказали збор на коме су желели да формирају радничко просветно друштво, али начелник Апатинског среза није дозволио да се тај скуп одржи. Ово је изазвало негодовање око 500 људи, који су одлучили да протестују. Тада је интервенисала жандармерија и ухапсила вође радника — Марка Милоша и Имре Сабоа. То је изазвало још веће негодовање, око 1.000 људи који су се окупили испред градске куће тражећи њихово пуштање, али је на њих била послата чета војске. Пред суд је било изведено 22 људи. Марко Милош и Имре Сабо су били осуђени на две и по године затвори, а остали на мање временске казне.[5]

у току априла[уреди | уреди извор]

  • У Суботици избио штрајк железничких радника. Они су се били придружили Земаљском генералном штрајку железничких радника на простору Краљевине Угарске, који је текао од 14. до 17. априла. Главни захтеви овог штрајка били су увођење редовних надница и да радно време траје од 7 ујутру до 7 увече. Против овог штрајка тадашњи угарски премијер Иштван Тиса је био предузео ванредне мере, мобилишући чак и војску. Следећи Владин пример и власти у Суботици су такође покушале да разбију штрајк — Окружно тужилаштво било је поднело оптужницу против двојице машиновођа, јер их је окривило за организаторе штрајка (они су касније били ослобођени услед недостатка доказа).[5]

20. јун (7. јун по с.к.)[уреди | уреди извор]

  • У Београду Главни раднички савез закључио тарифу са Београдском општином, којом је утврђено — запошљавање радника преко синдиката, радни дан траје 10 и по часова, минимална дневница износи 2 динара и др.[5]

12. јул (29. јун с.к.)[уреди | уреди извор]

Скулптура радника вајара Алфреда Боухера из 1890. године
  • У Крагујевцу, на дан Краљевог рођендана испред кафане „Таково” избио инцидент између радника и официра. Лош однос између официра и радника у Крагујевцу је избио после једног текста у крагујевачком социјалистичком листу Радник у коме је лоше писано о војсци и официрима. Овај текст је био објављен почетком јула (средина јуна по с.к.) и од тада је ситуација била напета, а избило је и неколико мањих туча између официра и радника. Увече 12. јула, испред кафане „Таково“ је избила општа туча између официра и радника, у којој је дошло и до пуцњаве. У овом окршају погинуло је неколико радника, док је њих више било рањено. Овај догађај је остао упамћен као „Крагујевачки кравал“. У знак подршке крагујевачким радницима, у многим местима Србије су били одржани раднички зборови.[5]

14. август[уреди | уреди извор]

  • У Амстердаму, од 14. до 20. августа, одржан Шести конгрес Друге интернационале, на коме се расправљало — о међународним правилима социјалистичке тактике, о колонијалној политици, о генералном штрајку и о јединству партија. ССДС је на Конгресу заступао Крста Раковски.[5]

22. август (9. август по с.к.)[уреди | уреди извор]

  • У Скопљу организован штрајк обућарских радника, на коме је захтевано — скраћење радног времена, повећање надница, заштита радника, побољшање услова рада и др. Штрајк је трајао неколико дана и успешно је завршен, што је веома позитивно утицало на раднике других грана и опште јачање радничког покрета у Скопљу.[5]

у току октобра[уреди | уреди извор]

  • У Гњилану (које се тада још увек налазило у саставу Отоманског царства) формирана прва организација Српске социјалдемократске странке (ССДС) на Косову. Ова организација је деловала илегално и имала је око 120 чланова, углавном радника и неколико сељака (међу члановима није било Албанаца). Они су најпре ширили социјалистичке идеје, а касније је организација попримила више национални карактер.[5]

7. децембар[уреди | уреди извор]

  • У Љубљани, 7. и 8. децембра, одржана Пета скупштина Југословенске социјалдемократске странке (ЈСДС), на којој је скромном већином од 26 наспрам 29 гласова, Извршни одбор донео одлуку да после четири године деловања у Трсту, поново пређе у Љубљану. Уједно је донета одлука да лист Црвени барјак (словен. Rdeči praopr), који је био орган странке почне да излази у Љубљани и да постане искључиво политичко гласиле, а да стручне организације према потреби издају сопствена гласила.[6]

24. децембар (11. децембар по с.к.)[уреди | уреди извор]

30. децембар (17. децембар по с.к.)[уреди | уреди извор]

  • Из Српске социјалдемократске странке (ССДС) искључена опозициона група окупљена око часописа и друштва Ново време (овај лист је био покренут 13. новембра/30. октобра по с.к./ и излазио је до 27. новембра /10. децембра по с.к./, пре овог часописа ова група је издавала лист Свест, које је излазио у периоду од 19. марта /6. марта по с.к./ до 10. априла /23. марта по с.к.). На челу ове опозиционе групе били су Милорад Поповић, Јован Скерлић и Коста Јовановић.[6]

у току године[уреди | уреди извор]

  • У Београду, у издању књижаре Драгише Лапчевића изашла књига руског социјалисте Георги Плеханова Главна дужност једног социјалдемократе. Књигу је са руског на српски превео Трајко Јовановић.[6]


1900. година 1901. година 1902. година 1903. година 1904. година


Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Преглед историје Савеза комуниста Југославије. Београд: Институт за изучавање радничког покрета. 1963.  COBISS.SR 54157575
  • Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom I 1919—1941. Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju. 1980.  COBISS.SR 1539739342
  • Историја Савеза комуниста Југославије. Београд: Издавачки центар „Комунист”; Народна књига; Рад. 1985.  COBISS.SR 68649479