Џон Лорд

Џон Лорд
Џон Лорд на сцени 2007.
Име по рођењу	Јохн Доуглас Лорд
Друга имена	Јон Лорд
Датум рођења	(1941-06-09)9. јун 1941.
Место рођења	Лестер  Уједињено Краљевство
Датум смрти	16. јул 2012.(2012-07-16) (71 год.)
Место смрти	Лондон  Уједињено Краљевство
Узрок смрти	Рак гуштераче
Пребивалиште	Енглеска
Држављанство	британско
Занимање	Музичар, композитор
Деловање	Дип перпл

Џон Лорд (енгл. Jon Douglas Lord, Лестер, 9. јун 1941 − Лондон, 16. јул 2012) био је британски клавијатуриста и композитор.

Лорд је признати свирач Хамонд оргуља и његовог блуз-рок звука, а такође је врло заслужан за пионирски рад у спајају рока, класике и барокне форме. Већину своје популарности и музичке каријере провео је у саставу Дип перпл, али је исто био истакнути члан група Вајтснејк, Пејс, Аштон & Лорд, Артвудс и Flower Pot Men. Свирао је с бројним другим музичарима, укључујући и Грејама Бонета.

Године 1968. Лорд је учествовао у оснивању Дип перпла. Он и бубњар Ијан Пејс били су једини константни чланови састава у периоду од 1968. до 1976. године, а након реформисања састава 1984. године остаје све до 2002. године.

Једно од његових најбољих дела био је пројект за уживо албум Кончерто за групу и оркестар, који је изведен у Ројал Алберт холу с Дип перплом (Лорд и Пејс заједно са гитаристом Ричијем Блекмором, певачем Ијаном Гиланом и басистом Роџером Гловером), и Краљевским филхармонијским оркестром. Овај концерт је поново изведен 1999. године на њихову 30. годишњицу деловања у Алберт холу, такође са Дип перплом (Лорд, Пејс, Гилан, Гловер и Стив Морс, који је заменио Ричија Блекмора), али овог пута са Лондонским филхармонијским оркестром.

Од 2002. године више није члан Дип перпла, јер се посветио својој соло музичкој каријери. Лорд се више концентрисао на компоновање и на блуз/рок извођење. Године 2008. постигао је успех као композитор класичне музике, када му је албум Дурам концерт из 2007. године, дошао на Топ лествице.

Лорд је постхумно био уведен у Дворану славних рокенрола 8. априла 2016. године као члан Дип перпла.

Детињство и младост

Џон Лорд је рођен 9. јуна 1941. године у Лестеру, Енглеска, од мајке Миријаме (1912–1995, рођена Хадсон) и оца Рега. Студирао је класични клавир од узраста пет година, и то је имало великог утицаја на његов рад, а постало је и његов заштитни знак. Његова музика била је у распону од Баха (константна веза у његовој музици и у његовим импровизацијама на клавијатурама), до средњовековне популарне музике и енглеског традиционалног композитора Едварда Елгара.

Истовремено Лорд апсорбује блуз звукове који су били кључни у његовој рок каријери. Углавном су то били сирови звукови од великих америчких блуз музичара попут Џимија Смита, Џимија Макгрифа и „Брата” Џека Макдафа („Rock Candy”), а такође је од Џери Ли Луиса савладао способност привлачења пажње на позорници. Свирајући оргуље стварао је џез-блуз звукове из 1950-их и 1960-их, користећи заштитни знак блуз-оргуља Хамонд (модели Б3 и Ц3), и спајао га са Лесли звучним системом (познато спајање Хамонд-Лесли звучника). Свирање клавијатура 1970-их, савременика попут Кита Емерсона и Рика Вејкемана, генерално је било далеко од блуз смера или су доносили само неке новости, али Лорд је у потпуности прихватио њихове стилове.

Лорд се 1959./60. сели у Лондон, имајући жељу да почне да професионално делује и уписује се у школу, Школа говора и драме, која се налази у северозападном Лондону. Уз то Лорд је свирао клавир и оргуље по разним клубовима, музичким сегментима и на завршетку разних свечаности.

Своју музичку каријеру започиње 1960. године, у лондонском џез ансамблу Била Аштона 'Комбо'. Аштон је био кључна особа у британској џез музици и стварању онога што је касније постало Национални омладински џез оркестар. Између 1960. и 1963. године, Лорд (заједно са Аштоном), одлази у састав Ред бладс блузишанс (такође познат као Дон Вилсонов квартет), у којег је касније дошао певач Артур „Арт” Вуд. Вуд је претходно певао с Алексисом Корнером у саставу Блуз инкорпорејтед и био је међу првим музичарима у британском блуз покрету. У том периоду Лорд учествује свирајући клавијатуре на синглу групе The Kinks из 1964. године, „You Really Got Me”.

Након одласка из Ред бладс блузишанса крајем 1963. године, Вуд, Лорд и бубњар Ред Даниџ формирају нову групу. Арт Вуд такође доводи Дерека Грифитса (гитара) и Малколма Пула (бас гитара). Даниџ одлази из групе у децембру 1964. године, а уместо њега дошао је Киф Хартли, који је претходно заменио Ринго Стара и Рорија Сторма у саставу Харикејнс. Наступају по разним ТВ емисијама попут „Ready Steady Go!”, где промовишу свој сингл „Sweet Mary”, али нису постигли значајнији комерцијални успех. Њихов једини сингл који је завршио на Топ лествицама (#28), био је „I Take What I Want”, 8. маја 1966. године.

Састав 1967. године поновно доживљава измене. Хартли одлази и придружује се Џон Мајалс Блузбрекерсима. Лорд одлази у састав Санта Барбара машин хед (у којем је свирао Вудов млађи брат Рони Вуд), али убрзо прелази да свира клавијатуре са Билијем Дајом у групи „The Flower Pot Men”, где среће басисту Ника Симпера. Лорд и Симпер одлазе на турнеју са саставом како би промовисали њихов хит сингл „Let's Go To San Francisco”, међутим он никад није снимљен са њима.

Почетком 1968. године, концентрише се на један тежи звук (с обзиром на искуства с појавом састава Крим и The Jimi Hendrix Experience), и помаже на снимцима певачу Бозу Барелу (касније члану састава Бад кампани), гитаристи Ричију Блекмору (кога први пут среће у децембру 1967), бубњару Ијану Пејсу и басисти Чејсу Ходгесу (касније члан поп групе Час & Дејв'). Ова постава је врло кратко трајала, до марта 1968. године, када се оснива прва Дип перплова постава МК I у саставу: Лорд, Симпер, Блекмор, Пејсе и певач Род Еванс.

Дип перпл 1968-1976

Ово је раздобље у Лордовој музичкој каријери када је свирајући клавијатуре у Дип перплу, направио свој заштитни знак. Игноришући настајање муг синтисајзера, развио се у рок свирача попут Кита Емерсона, који је експериментисао са звуком клавијатура свирајући на Хамонд оргуљама, стилом тежим од блуза. Оваквим начином потпуно се прилагодио Блекморовој брзини и ритму на првој гитари. Лорд је волео звук 'РМИ 368' електричног-пианина и чембала, који је користио у композицијама „Demon's Eye” и „Space Truckin'”. Приближно 1973. године, Лорд у својој техници спаја његове Хамонд Ц3 оргуље, заједно са РМИ.

Лорд је своју комбинацију Хамонд-Лесли спојио са Маршал појачалом и тако добио вибрирајући (рески), тешки, механички звук, који је одлично парирао Блекмору на првој гитари. Такође су се њих двојица у неким тренуцима док су свирали наизменично измењивали у звуковима. У раним снимцима Дип перпла, Лордове клавијатуре више су истакнуте него Блекморова гитара. Касније је Лорд био спреман да преузме већину кључних деоница од ритам гитаристе. На другом и трећем Перпловом албуму, Лорд почиње да показује амбиције према спајању рока с класичном музиком. Ови потези су побољшали његов углед међу музичарима, али су и узроковали напетости унутар групе. Блекмор је желио да се базира на истраживању тешког рок рифа, надахнут успехом групе Лед зепелин, а Симпер је једном изјавио: „Недостатак музичког смера узроковале су Џон Лордове класичне идеје”.

Блекмор и Лорд се договарају око експериментисања на звуку под условом да Лорд буде главни на следећем албуму. Резултат тога је уживо албум Кончерто за групу и оркестар из 1969. године, који је један од најранијих покушаја повезивања рока са класичном музиком. Концерт је изведен уживо 24. септембра 1969. године у Ројал Алберт холу (с два нова члана састава, Ијаном Гиланом и Роџером Гловером, који су заменили Еванса и Симпера). Материјал је снимио ББЦ, а касније је објављен као албум и Дип перплу је донео први већи успех, као и Лорду велико признање и поштовање, верујући да његов пројект и композиције имају будућност. На концерту је Лорд добио прилику да ради са основним класичним фигурама, као са диригентом Малколмом Арнолдом који је своје техничке вештине довео до нивоа да се Лорд може носити с њима како би избегао презир од старијих чланова оркестра.

Стил класичне музике Перпл је задржао и на албуму In Rock, објављен од стране ЕМИ-а 1970. године, и један је од њихових раних хеви рок албума. Лорд и Блекмор често су се измењивали у импровизираном класичном стилу позива и одговора (као што је у композицији „Speed King”), што је била врло добра подлога за уживо извођење. Такође композицију „Child in Time”, Лорд свира с највећим звучним ефектима. Лорд је одсвирао експериментални соло у композицији „Hard Lovin' Man” (комплетна са интерполацијом полицијске-сирене), и његова је омиљена песма од свих Перплових студијских извођења.

Дип перпл објављује низ албума између 1971. с албумом Fireball и 1975. године с албумом Come Taste the Band. Гилан и Гловер одлазе из састава 1973, а Блекмор 1975. године, те је састав 1976. престао с радом. Лордови највећи успеси у том Перпловом периоду били су на композицијама „Smoke on the Water”, „Highway Star” и „Space Truckin'”, с албума из 1972. Machine Head, његов музички допринос на албуму Burn из 1974. године и акустична бомбастика на уживо албуму из 1972. Made in Japan.

Вајтснејк 1978-1983

Лордов допринос у саставу Вајтснејк, био је у великој мери ограничен на додавању боје тону који је углавном био у блуз-роцк стилу, а којег су већ изводили двојица првих гитариста Берни Марсден и Мики Муди. Лорд је свом комплету додао још и Јамаха електрични гранд клавир, јер је блуз састав захтевао извођења с много ефеката и других секција. Такав разноврстан рад снимљен је у композицијама „Here I Go Again”, „Wine, Women and Song”, „She's a Woman” и „Till the Day I Die”. Неколико синглова доспело је на британске Топ лествице. Међутим Лорд је био врло незадовољан својим статусом у саставу, сматрајући да је слабо плаћен, а то је отворило пут поновном окупљању Дип перпла са MK II поставом 1984. године.

Током свог боравка у саставу Вајтеснејк, Лорд је снимио два изразито различита соло албума. Године 1982. објављује Before I Forget, на којем се налази осам конвенционалних композиција без оркестра са серијом рок песама („Hollywood Rock And Roll”, „Chance on a Feeling”), или посебно на другој страни низ Енглеских класичних балада на клавиру, које у дуету певају мајка и кћер, Вики Браун и Сам Браун (супруга и кћи забављача Доа Брауна) и певач Елмер Гантри. Албум је такође добио врло добре критике од британских рок талената, укључујући и доприносе бубњара (и питомаца Националног омладинског џез оркестра), Сајмона Филипса, Кози Пауела, Нила Марија, Сајмона Кирка, Боза Барела и Мика Ралфса.

Осим тога Лорд је сарађивао с продуцентом Патриком Гамблом са Централне телевизије, где је 1984. године написао саундтрек за ТВ серију Country Diary of an Edwardian Lady, на темељу књиге Едит Холден, заједно с оркестром којим је дириговао маестро Алфред Ралстон.

Дип перпл 1984 -2002

Дип перпл се поновно окупио 1984. године и наставио да музички делује с поставом MK II. Овај догађај добио је велико одобравање публике, укључујући и њихову турнеју током 1985. године по Америци као потпора објављивању албума Perfect Strangers, где их је у Кенбворту 22. јуна на кишом натопљеном стадиону посетило 70.000 гледалаца. Након тога следи низ објављивања албума, често с различитом квалитетом, а у касним 1990-им, Лорд је јасно желио да истражи којим путем иде његова музичка каријера.

Године 1997, створио је можда његов највећи лични рад до тада, албум Pictured Within, објављен 1998. године. Његова мајка Миријам умире у августу 1995. године и материјал на албуму био је дубоко инспирисан тим догађајем. Албум је снимљен далеко од његовог дома у немачком граду Келн. Лорд је потписао за издавачку кућу Верџин класикс, која и објављује албум. Ово се такође може гледати као његова прва фаза одласка из Перпла и више окретање према својој соло каријери. Једну композицију са албума Pictured Within, под називом „Wait A While”, касније као насловну страну објављује Норвешка певачица Сисел Киркјебе, на њезин албуму из 2003. My Heart. Лорд 2002. године одлази из Дип перпла, чему је претходила озледа која је захтевала оперативни захват. Једном приликом је коментисао свој одлазак из перпла речима: „Одлазак из Дип перпла за мене је био врло трауматичан, као што сам увек и сумњао да ће бити, ако разумете што мислим”. Поводом тог догађаја посветио је и једну песму на свом соло албуму из 2004. године Beyond the Notes, под називом „De Profundis”.

У 2003. години, Лорд се враћа свом вољеном Р&Б / блуз стилу и снима стандардни албум у Сиднеју, Аустралија, заједно с Џимијем Барнсом, под називом Live in the Basement. Лорд такође врло радо подржава пројект „Sam Buxton Sunflower Jam Healing Trust” који води Ијан Пејсова супруга, Џеки (сестра Лордове жене Вики), где наступа заједно са великим бројем деце. Музичари који наступају са Лордом на сцени укључују и Пола Велера, Роберта Планта, Фила Манзанера, Ијана Пејса и Берниа Марсдена. Две Лордове композиције „Boom of the Tingling Strings” и „Disguises” (свита за гудачки оркестар), снимљене су 2006. године у Данској, а објављене у априлу 2008. од сране издавача ЕМИ класикс. Обе композиције садрже елементе симфонијског оркестра којим је дириговао маестро Пол Ман. Осим тога снима други албум са саставом The Hoochie Coochie Men, под називом Danger. White Men Dancing, а објављен је у октобру 2007. године.

Његов концерт под називом Дурам кончерто, који је био под покровитељством Дурам универзитета поводом 175. годишњице постојања универзитета, угостио је велики број светских премијера, а одржан је 20. октобра 2007. у Дурам катедрали заједно са Краљевским либерпулским филхармонијским оркестром. Уз Лорда као солисте на Хамонд оргуљама, ту су још и Катрин Тикел на нортхамбријским гуслама, Матју Барли на виолончелу и Рут Палмер на виолини.

Лични живот

Џон Лорд се два пута женио. С првом женом Џудит има две ћерке, Ејми и Сару. Његова друга жена се звала Вики и била је сестра Ијан Пејсеове жене, Џеки. Обе породице су живеле у Великој Британији.

Смрт

Џон Лорд је преминуо 16. јула 2012. године у 72. години од рака гуштераче у Лондону.

Дискографија

Дип перпл

• Shades of Deep Purple (1968)
• The Book of Taliesyn (1968)
• Deep Purple (1969)
• Concerto for Group and Orchestra (1969)
• In Rock (1970)
• Fireball (1971)
• Machine Head (1972)
• Made in Japan (1972)
• Who Do We Think We Are (1973)
• Burn (1974)
• Stormbringer (1974)
• Come Taste the Band (1975)
• Perfect Strangers (1984)
• The House of Blue Light (1987)
• Nobody's Perfect (1988)
• Slaves & Masters (1990)
• The Battle Rages On (1993)
• Come Hell or High Water (1994)
• Purpendicular (1996)
• Abandon (1998)
• На концерту са Лондонским симфонијским оркестром (1999)

Соло

• Gemini Suite (1972)
• Windows (1974)
• Sarabande (1976)
• Before I Forget (1982)
• Country Diary of an Edwardian Lady (1984)
• Pictured Within (1998)
• Beyond The Notes (2004)
• Durham Concerto (2008)
• Boom of the Tingling Strings & Disguises (2008)

Вајтеснејк

• Trouble (1978)
• Lovehunter (1979)
• Ready an' Willing (1980)
• Live...In the Heart of the City (1981)
• Come an' Get It (1981)
• Saints & Sinners (1982)
• Slide It In (1984)
• The Early Whitesnake (2004)

The Hoochie Coochie Men

• Live at the Basement (2003)
• Danger. White Men Dancing (2007)

Разно

• Art Gallery (1966, са Артвудс)
• Concerto For Group & Orchestra (1969, са Дип перпл)
• Gemini Suite Live (1970, са Дип перпл)
• The Last Rebel (1971, филмска музика са Тонијем Аштоном)
• Windows (1974, са Еберхардом Шонером)
• First of the Big Bands (1974, са Тонијем Аштоном)
• Malice in Wonderland (1977, са ПАЛ)
• Line Up (1981, са Грахамом Бонетом))
• The Country Diary Of An Edwardian Lady (1984, са Алфредом Ралстоном)
• From Darkness To Light (2000, није објављено)
• Calling The Wild (2000, филмска музика, није објављена)

Литература

• Дееп Пурпле: Цхарлесwортх, Цхрис (Омнибус Пресс, 1983)
• Дееп Пурпле, Хеавy Метал Пхото Боок: Wелцх, Цхрис wитх Хасебе, Кох (Омнибус Пресс, 1984)
• Дееп Пурпле: Томасз Сзмајтер, Роланд Бурy (Ин Роцк, 1998, 2003, 2009, 2013)
• Дееп Пурпле: Саилор, Мицхаел (Ханнибал Верлаг, 2005)
• Смоке он тхе Wатер, Тхе Дееп Пурпле Сторy: Тхомпсон, Даве (ЕЦW Пресс, 2004)
• Тхе Цомплете Дееп Пурпле: Хеатлеy, Мицхаел (Реyнолдс & Хеарн, 2005)
• Тхе Гемини Ман: ан Интродуцтион то тхе Орцхестрал Wоркс оф Јон Лорд, Винцент Будд (Гносис Пресс, 2003)

Спољашње везе

• Службене странице Јона Лорда
• Странице обожаватеља Јона Лорда
• Дискографија Јона Лорда
• Jon Lord interview in the Leicester Mercury