ДНК нанотехнологија

С Википедије, слободне енциклопедије
ДНК нанотехнологија се бави формирањем вештачких, дизајнираних наноструктура од нуклеинских киселина, као што је овај ДНК тетраедар.[1] Свака ивица тетраедра садржи 20 базних парова ДНК двоструког хеликса, сваки угао је спој три ивице.

ДНК нанотехнологија је студија дизајна и производње вештачких структура нуклеинских киселина за технолошку употребу. У овом пољу, нуклеинске киселине се користе као небиолошки инжењерски материјали за нанотехнологију уместо као носиоци генетичке информације у живим ћелијама. Ова употреба је омогућена стриктним правилима упаривања база нуклеинских киселина, која узрокују везивање једино комплементарних порција нуклеинских ланаца и формирање јаких, крутих структура двоструких хеликса нуклеинских киселина. То омогућава рационални дизајн секвенци база које се селективно упарују да би формирале комплексне циљне структуре са прецизно контролисаним својствима. ДНК је доминантни материјал, мада су структуре од других нуклеинских киселина попут РНК и пептидних нуклеинских киселина (ПНА) такође конструисане.

Концептуалну остнову ДНК нанотехнологије је поставио Надријан Симан током раних 1980-тих, и поље је почело да привлачи широк интерест средином 2000-тих. Истраживачи у овом пољу су креирали статичке структуре као што су дво- и тридимензионалне кристалне решетке, наноцеви, полиедри, и арбитрарне облике формиране путем ДНК оригами метода; као и функционалне структуре као што су молекулске машине и ДНК рачунаре. Ово поље почиње да се користи као оруђе у решавању проблема базних наука у структурној биологији и биофизики, укључујући примене кристалографије и спектроскопије за одређивање структуре протеина. Потенцијалне примене у електроници молекуларне скале и наномедицини се исто тако истражују.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Гоодман, Руссел П.; Сцхаап, Иwан А. Т.; Тардин, C. Ф.; Ербен, Цхристоф M.; Беррy, Рицхард M.; Сцхмидт, C.Ф.; Турберфиелд, Андреw Ј. (9. 12. 2005). „Рапид цхирал ассемблy оф ригид ДНА буилдинг блоцкс фор молецулар нанофабрицатион”. Сциенце. 310 (5754): 1661—1665. Бибцоде:2005Сци...310.1661Г. ПМИД 16339440. дои:10.1126/сциенце.1120367. 

Литература[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]