Пређи на садржај

Грађански рат у Северном Јемену

С Википедије, слободне енциклопедије
Грађански рат Северног Јемена
Део Арапског хладног рата

Покушај ројалистичких јеменских снага да одбију напад египатских оклопних снага
Време:26. септембар 1962. – 1. децембар 1970.
(8 година, 2 месеца и 5 дана)
Место:Северни Јемен
Исход:

Републиканска победа

  • Саудијска подршка Мухамаду ел-Бадру и ројалистичкој фракцији престала је 1965. године
  • Повлачење египатских снага 1967. године
  • У Северном Јемену формирана је републичка влада, која је обухватала чланове краљевске фракције, али не и краљевску породицу
Сукобљене стране
 Јемен Краљевство Јемена
 Саудијска Арабија[1]
Подржан од:
 Јордан (до 1963)[2]
 Унитед Кингдом[2]

 Јеменска Арапска Република
Уједињена Арапска Република[1]

Подржан од:
 Совјетски Савез
Јачина
 Јемен 20.000 полурегуларних бораца (1965)[3]
 Yемен 200.000 племенских припадника (1965)[3]
Стотине плаћеника које је финансирало Уједињено Краљевство[4][5]		  Северни Јемен 3.000 војника (1964)[6]
 Егyпт 70.000 војника (1965)[7]
Жртве и губици
 Јемен Непознати
 Саудијска Арабија 1.000 мртво[8][9]		  Северни Јемен Непознато
 Египат 26.000 мртво[10]
100,000[11]–200,000 убијено све заједно[12]

Грађански рат Северног Јемена (арап. ثورة 26 سبتمبر, Thawra 26 Sabtambar, „26. септембарска револуција”) је вођен у Северном Јемену од 1962. до 1970. између ројалистичких партизана Мутавеклијског краљевства[13][14][15][16] и присталица Јеменске арапске републике.[17][18][19] Рат је започео државним ударом који су 1962. године извршили револуционарни републиканци на челу са војском под командом Абдулаха ел-Салала, који је свргнуо новокрунисаног имама Мухамеда ел-Бадра и прогласио Јемен републиком. Имам је побегао на границу са Саудијском Арабијом где је окупио народну подршку северних шиитских племена како би преузео власт, што је убрзо ескалирало у пуни грађански рат.

На ројалистичкој страни су Јордан, Саудијска Арабија и Израел[20] пружали војну помоћ, а Британија је пружала прикривену подршку, док је републиканце подржавао Египат и снабдевани су ратним авионима из Совјетског Савеза.[2] Учествовале су стране нерегуларне и конвенционалне снаге. Египатски председник Гамал Абдел Насер подржао је републиканце са чак 70.000 египатских трупа и оружјем. Упркос неколико војних акција и мировних конференција, рат је потонуо у мртву тачку до средине 1960-их.

Сматра се да је учешће Египта у овом рату осујетило њихову перформансу у Шестодневном рату у јуну 1967. године,[21][22][23] након чега је Насер сматрао да је све теже да одржава своје војно учешће, те је почео да повлачи своје снаге из Јемена. Изненађујуће уклањање Салала 5. новембра дејством јеменских дисидената, подржано од стране републиканских племенских поглавара, резултирало је унутрашњом сменом власти у главном граду, док су му ројалисти прилазили са севера. Нову републиканску владу су предводили Кади Абдул Рахман Ирјани, Ахмед Номан и Мохамед Али Утман, сви од којих су убрзо или поднели оставку или напустили земљу, оставивши опуштену престоницу под контролом премијера Хасана Амрија. Опсада Сане из 1967. постала је прекретница рата. Републички премијер је успео да задржи контролу над Саном и до фебруара 1968. ројалисти су обуставили опсаду. Сукоби су трајали паралелно с мировним преговорима до 1970. године, када је Саудијска Арабија признала републику,[24] и на снагу је ступио прекид ватре.[25]

Египатски војни историчари третирају рат у Јемену као свој Вијетнам.[4] Историчар Мичаел Орен (бивши израелски амбасадор у Сједињеним Државама) написао је да је војна авантура Египта у Јемену била толико катастрофална да је „скорашњи рат у Вијетнаму лако могао да буде назван америчким Јеменом”.[26]

Залеђина[уреди | уреди извор]

Јемен[уреди | уреди извор]

Имам Ахмад бин Јахја је наследио јеменски трон 1948. године.[27] Године 1955, пуковник Ахмад Талаја, обучен у Ираку, предводио је побуну против њега. Група војника под његовом командом је опколила краљевску палату Ел Урди у Таизу, утврђено упориште у којем је имам живео са својим харемом, краљевским благом, арсеналом модерног оружја и 150 чувара палате. Они су захтевали Ахмедову абдикацију. Ахмад се сложио, али је захтевао је да га наследи његов син Мухамед ел-Бадр. Талаја је то одбио, преферирајући краљевог полубрата, Емира Сејфа ел Ислам Абдулаха, 48-годишњег министра спољашњих послова. Док је Абдулах радио на формирању нове владу, Ахмад је отворио трезор и потајно почео да поткупљује окупационе војнике. Након пет дана, број окупационих војника је смањен са 600 на 40. Ахмад је тада изашао из палате, са маском ђавола на лицу, машући дугом сабљом, застрашујући опсаднике. Усмртио је пар војника пре него што је заменио мач аутоматом и повео своју гарду на кров палате чиме је започео директан напад на побуњенике. Након 28 сати, 23 побуњеника и један чувар палате били су мртви, а Талаја је одустао од даље опсаде. Касније је објављено да је Абдулах погубљен, и да је Талају јавно одрубљена глава.[28]

Мухамед ел-Бадр испред своје пећине на Џабал Шеди. Са њим је његов рођак, принц Хасан бин Хусеин.

У марту 1958, ел-Бадр је дошао у Дамаск да обавести Насера да се Јемен придружио Уједињеној Арапској Републици (УАР). Међутим, Ахмад је задржао свој трон и своју апсолутну моћ, и аранжман је представљао само блиски савез.[29] Године 1959, Ахмад је боравио у Риму на лечењу свог артритиса, реуме, срчаних тегоба и, по неким изворима, зависности од дрога. Током његовог одстуства дошло је до сукоба између племенских поглавара, и ел-Бадр је безуспешно покушавао умири дисиденте обећавајући „реформе”,[30] укључујући именовање представничког савета, веће плате за војску и промоција. По повратку, Ахмад је одлучио да уништи „агенте хришћана”.[30] Он је наредио погубљење декапитацијом једног од својих поданика и ампутацију леве руке и десног стопала петнаесторо други као казну за убиство високог званичника претходног јуна. Јеменски радио је престао да емитује говоре војних официра и разговори о реформама су утихнули.[30]

У јуну 1961. године Ахмад се још увек опорављао од покушаја атентата четири месеца раније и преселио се из главног града, Таиз, у палату Сала. Бадр, који је у то време већ био министар одбране и спољних послова, постао је исто тако вршилац дужности премијера и министра унутрашњих послова. Упркос томе што је био престолонаследник, било је неопходно да улеми у Сани одаберу ел-Бадра. Он није био популаран међу улемима због повезаности с Насером, и они су одбили Ахмадов захтев за ратификацију Бадрове титуле.[31] Имам Ахмад умро је 18. септембра 1962. године, а наследио га је његов син Мухамед ел-Бадр.[4] Једно од његових првих дела било је именовање пуковника Абдулаха Салала, познатог социјалисте и насеристе, за команданта страже палате.[27]

Египат[уреди | уреди извор]

Мапа Северног Јемена

Насер је гледао на промену режима у Јемену од 1957. и коначно је своје жеље спровео у дело у јануару 1962. дајући Покрету слободног Јемена канцеларијски простор, финансијску подршку и радио термине. Насерова биографија Ентонија Натинга идентификује неколико фактора који су навели египатског председника да пошаље експедиционе снаге у Јемен. То је укључивало распад уније са Сиријом 1961. године, који је распустио његову УАР само по имену, нарушивши његов престиж. Брза одлучујућа победа у Јемену могла би му помоћи да поврати вођство у арапском свету. Насер је такође желео да одржи своју репутацију арапског националисте, циљајући на протеривање британских снага из Јужног Јемена, укључујући присуство Британије у стратешком лучком граду Адену.[4]

Мохамед Хајкал, хроничар египатског одлучивања о националној политици и Насеров повереник, написао је у За Египат, а не за Насера, да је дискутовао са Насером тему подршке пучу у Јемену. Хајкал је тврдио да Салалова револуција не може да апсорбује огроман број египатског особља које би стигло у Јемен да подржи његов режим, и да би било мудро размотрити слање арапских националистичких добровољаца са целог Блиског истока да се боре заједно са републиканским јеменским снагама, предлажући Шпански грађански рат као шаблон за вођење догађаја у Јемену. Насер је одбио Хајкалове идеје, инсистирајући на потреби да се заштити арапски националистички покрет. Насер је био уверен да ће пук египатских специјалних снага и крило ловаца-бомбардера моћи да обезбеде јеменски републички државни удар.

Насерова размишљања о слању трупа у Јемен су можда укључивала следеће: (1) утицај његове подршке Алжирском рату за независност од 1954–62; (2) одвајање Сирије од Насерове УАР 1961; (3) искоришћавање прекида у британским и француским односима, који су били затегнути Насеровом подршком ФЛН-у у Алжиру и првенствено због његових напора да поткопа Организацију централног уговора (ЦЕНТО), што је изазвало пад Ирачке монархије у 1958; (4) супротстављање империјализму, што је Насер видео као египатску судбину; (5) гарантовање доминације Црвеног мора од Суецког канала до мореуза Баб-ел-Мандеб; (6) одмазду саудијској краљевској породици, за коју је Насер сматрао да је поткопала његову заједницу са Сиријом.[4]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Мицхаел Брецхер анд Јонатхан Wилкенфел. А Студy оф Црисис: п324-5. Университy оф Мицхиган Пресс. 1997. "Тхе фоур ацторс ин тхе фирст пхасе оф тхе лонг Yемен Wар wере Јордан, Сауди Арабиа, Егyпт анд Yемен"
  2. ^ а б в Сандлер, Станлеy. Гроунд Wарфаре: Тхе Интернатионал Енцyцлопедиа. Вол.1 (2002): п.977. "Егyпт иммедиателy беган сендинг —милитарy супплиес анд троопс то ассист тхе Републицанс... Он тхе роyалист сиде Јордан анд Сауди Арабиа wере фурнисхинг милитарy аид, анд Бритаин лент дипломатиц суппорт. Ин аддитион то Егyптиан аид, тхе Совиет Унион супплиед 24 Миг-19с то тхе републицанс."
  3. ^ а б Поллацк 2002, стр. 54
  4. ^ а б в г д Абоул-Енеин, Yоуссеф (1. 1. 2004). „Тхе Егyптиан–Yемен Wар: Егyптиан Перспецтивес он Гуеррилла Wарфаре”. Инфантрy Магазине (Јан–Феб, 2004). Архивирано из оригинала 21. 09. 2016. г. Приступљено 5. 8. 2016. 
  5. ^ „Протецтед Блог › Лог ин”. 
  6. ^ Поллацк 2002, стр. 53
  7. ^ Поллацк 2002, стр. 55
  8. ^ "Б&Ј": Јацоб Берцовитцх анд Рицхард Јацксон, Интернатионал Цонфлицт: А Цхронологицал Енцyцлопедиа оф Цонфлицтс анд Тхеир Манагемент 1945–1995 (1997)
  9. ^ „Мид-Ранге Wарс анд Атроцитиес оф тхе Тwентиетх Центурy”. Еролс. Приступљено 29. 8. 2008. 
  10. ^ Поллацк 2002, стр. 56
  11. ^ Сингер, Јоел Давид, Тхе Wагес оф Wар. 1816–1965 (1972)
  12. ^ „Арцхивед цопy” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 20. 3. 2012. г. Приступљено 15. 10. 2012.  "Синце 1965, тхе Либyан-бацкед Фронт фор тхе Либератион оф Оццупиед Соутх Yемен анд тхе Натионал Либератион Фронт хад унлеасхед брутал виоленце он Бритисх форцес ин тхе соутх. Ин тхе енд, тхе цонфлицт цлаимед соме 200,000 ливес."
  13. ^ Ал-Деен, Маyсаа (3. 5. 2022). Таиз ин Поwер (на језику: енглески). Сана’а Центер фор Стратегиц Студиес. стр. 3. Приступљено 9. 5. 2023. 
  14. ^ „Yемен”. Унитед Натионс (на језику: енглески). 
  15. ^ Владимир Сергеyевицх Соловyов (2007). Енемиес фром тхе Еаст?: V. С. Соловиев он Паганисм, Асиан Цивилизатионс, анд Ислам. Нортхwестерн Университy Пресс. п. 149. ISBN 978-0-8101-2417-2
  16. ^ Едwард Балфоур (1873). Цyцлопæдиа оф Индиа анд оф Еастерн анд Соутхерн Асиа, Цоммерциал, Индустриал анд Сциентифиц: Продуцтс оф тхе Минерал, Вегетабле анд Анимал Кингдомс, Усефул Артс анд Мануфацтурес, Банд 5. Принтед ат тхе Сцоттисх & Аделпхи прессес. п. 240.
  17. ^ „Цонститутион оф тхе Yемен Араб Републиц, 1970”. ал-баб.цом. Приступљено 8. 2. 2018. 
  18. ^ Бüхлер, Конрад Г. (8. 2. 2001). Стате Суццессион анд Мемберсхип ин Интернатионал Организатионс. Мартинус Нијхофф Публисхерс. ИСБН 9041115536. Приступљено 13. 2. 2018. 
  19. ^ Тхе Унитед Статес еxтендед дипломатиц рецогнитион то тхе Yемен Араб Републиц (Нортх Yемен) он 19 Децембер 1962, Тхе Тимес, 20 Децембер 1962.
  20. ^ Беит-Халлахми, Бењамин (1987). Тхе Исраели цоннецтион: wхо Исраел армс анд wхy (1ст изд.). Неw Yорк: Пантхеон Боокс. стр. 17. ИСБН 9780394559223. Приступљено 28. 9. 2019. 
  21. ^ „Милестонес: 1961–1968”. Оффице оф тхе Хисториан. Архивирано из оригинала 23. 10. 2018. г. Приступљено 30. 11. 2018. „Бетwеен Јуне 5 анд Јуне 10, Исраел дефеатед Егyпт, Јордан, анд Сyриа анд оццупиед тхе Синаи Пенинсула, тхе Газа Стрип, тхе Wест Банк, Еаст Јерусалем, анд тхе Голан Хеигхтс” 
  22. ^ Wеилл, Схарон (2007). „Тхе јудициал арм оф тхе оццупатион: тхе Исраели милитарy цоуртс ин тхе оццупиед территориес”. Интернатионал Ревиеw оф тхе Ред Цросс. 89 (866): 401. ИССН 1816-3831. С2ЦИД 55988443. дои:10.1017/с1816383107001142. „Он 7 Јуне 1967, тхе даy тхе оццупатион стартед, Милитарy Процламатион Но. 2 wас иссуед, ендоwинг тхе ареа цоммандер wитх фулл легислативе, еxецутиве, анд јудициал аутхоритиес овер тхе Wест Банк анд децларинг тхат тхе лаw ин форце приор то тхе оццупатион ремаинед ин форце ас лонг ас ит дид нот цонтрадицт неw милитарy ордерс.” 
  23. ^ Wоолф, Алеx (2012). Араб–Исраели Wар Синце 1948. Хеинеманн-Раинтрее. стр. 27. ИСБН 978-1-4329-6004-9. 
  24. ^ „Yемен: Хисторy”. ТДС. Архивирано из оригинала 6. 9. 2008. г. Приступљено 29. 8. 2008. 
  25. ^ „Yемен”. МСН Енцарта. Архивирано из оригинала 28. 10. 2009. г. Приступљено 29. 8. 2008. 
  26. ^ Орен 2002, стр. 7
  27. ^ а б „Афтер Ахмад тхе Девил”. Тиме. 5. 10. 1962. ИССН 0040-781X. Архивирано из оригинала 23. 08. 2013. г. Приступљено 26. 8. 2008. 
  28. ^ „Револт & Ревенге”. Тиме. 25. 4. 1955. ИССН 0040-781X. Архивирано из оригинала 27. 08. 2013. г. Приступљено 26. 8. 2008. 
  29. ^ „Виситор фром Цаиро”. Тиме. 10. 3. 1958. ИССН 0040-781X. Архивирано из оригинала 01. 12. 2008. г. Приступљено 26. 8. 2008. 
  30. ^ а б в „Тхе Имам'с Пеаце”. Тиме. 14. 9. 1959. ИССН 0040-781X. Архивирано из оригинала 01. 02. 2011. г. Приступљено 26. 8. 2008. 
  31. ^ „Wорн Оут”. Тиме. 7. 7. 1961. ИССН 0040-781X. Архивирано из оригинала 15. 07. 2010. г. Приступљено 26. 8. 2008. 

Литератра[уреди | уреди извор]

--- (папербацк едитион), Лондон: Арроw Боокс, 2012. ОЦЛЦ 772967969. ISBN 978-0-099-55329-8.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Грађански рат у Северном Јемену на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Građanski_rat_u_Severnom_Jemenu&oldid=27676024”