Iguana
| Iguana | |
|---|---|
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Тип: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Подред: | |
| Породица: | |
| Род: | Iguana Linnaeus, 1758
|
| Врсте | |
Игуана је род гмизаваца која настањује тропске области Кариба, централне и Јужне Америке. Род игуана обухвата две врсте — Iguana iguana (зелена игуана) и Iguana delicatissima (мала игуана). Зелена игуана је распрострањенија и може се наћи од јужног Бразила па све до Мексика и Флориде и у делу долине Рио Грандеа. Зелена игуана се често држи и као кућни љубимац.
Конфузија око броја врста Игуана[уреди | уреди извор]
Због великих варијација у изгледу (Игуане у Перуу су често плаве, у Коста Рици - црвене, а у другим областима црне, па чак и љубичасте) од њихове прве класификације (Лине, 1758) па до релативно скоро је „откривено" чак седамнаест врста игуана. На крају се испоставило да су све сем врсте Игуана делицатиссима, заправо варијанте зелене игуане.
Особине игуана[уреди | уреди извор]
Игуане могу достићи дужину од 1,5m и тежину од 10kg. Већи примерци су забележени, али они су прилично ретки. Забележено је да је једна зелена игуана, држана као љубимац, доживела 69 година, иначе живе од 20-35 година.
Зелене игуане имају ред шиљака на леђима, који служе као средство за одвраћање грабљивица. Реповима могу да задају јаке ударце, а у случају да их велика грабљивица ухвати за реп, један његов део може да се одломи без већих последица, како би игуана побегла. Реп се релативно брзо регенерише. Игуане имају веома добро развијен подваљак који им помаже у одржавању телесне температуре. [1]
Зелене игуане имају добар вид, но само при доброј осветљености. [2] Оне поседују и ћелије које им омогућавају да виде ултраљубичасту светлост.
Зелене игуане имају и фотосензитивни орган на врху тела који се често назива и треће око. Иако се назива оком, оно не може да формира јасну слику већ игуане помоћу њега могу да детектују промене у осветљењу, тј. сенке које евентуално праве грабљивци изнад њих.
Игуане имају зубе на унутрашњој страни вилице па их је некад на мањим примерцима тешко уочити. Њихови зуби могу да пробију људску кожу.[1] Игуане су првенствено биљоједи, а има и оних који се хране инсектима.
Понашање[уреди | уреди извор]
Када су уплашене, зелене игуане покушавају да побегну. Ако је у близини водена површина, оне ће покушати да зароне. Рањене игуане су агресивније од неозлеђених. Иначе, игуане воле да леже на сунцу и нису агресивне.
Игуане као кућни љубимци[уреди | уреди извор]
Игуане могу бити прилично послушне и лако се дресирати да изађу напоље у „WЦ" (када је топло), или пак да се привикну да нужду врше на посебном месту.[3]
Развијање „друштвених", тј. личних, односа са игуанама траје више година.[4] Игуане имају личност што изискује прилагођавање власника. После пет до десет година игуане могу да испоље везаност, па чак и изражену анксиозност због раздвојености [5]
Ретки су ветеринари који знају да лече игуане.[6]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Цонант, Рогер; Цоллинс, Јосепх (1991). А Фиелд Гуиде то Рептилес анд Ампхибианс Еастерн/Централ Нортх Америца. Бостон, Массацхуссетс: Хоугхтон Миффлин Цомпанy. стр. 94—95. ИСБН 978-0-395-58389-0.
- ^ Брамес, Хенрy (2007). Аспецтс оф Лигхт анд Рептиле Иммунитy. Игуана: Цонсерватион, Натурал Хисторy, анд Хусбандрy оф Рептилес. 14. Интернатионал Рептиле Цонсерватион Фоундатион. стр. 19—23.
- ^ Егуро, Марие. „"Хоw то Тоилет Траин Игуанас"”. ТхоугхтСхоп Нетwоркс. Архивирано из оригинала 24. 03. 2005. г. Приступљено 27. 6. 2007.
- ^ МцЛеод, Лианне. „"Wхат то Еxпецт wитх а Неw Игуана"”. Хандлинг Пет Игуанас. Абоут.цом. Архивирано из оригинала 01. 04. 2007. г. Приступљено 27. 6. 2007.
- ^ Лизардловер, Хенрy (1992). „"Инто тхе Игуана; Потентиал Бехавиор & Аттитудес оф тхе Игуана"”. Игуана Оwнер'с Мануал. ТодаyсПланет.цом. Приступљено 27. 6. 2007.
- ^ „"Игуана Хеалтх"”. Тхе Игуана Ден. Приступљено 27. 6. 2007. Спољашња веза у
|wорк=(помоћ)
Литература[уреди | уреди извор]
- Цонант, Рогер; Цоллинс, Јосепх (1991). А Фиелд Гуиде то Рептилес анд Ампхибианс Еастерн/Централ Нортх Америца. Бостон, Массацхуссетс: Хоугхтон Миффлин Цомпанy. стр. 94—95. ИСБН 978-0-395-58389-0.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
